Istoku okrenuta,
srna pod borom klechi,
moli se molitvom zverinja,
bez rechi.
Od jutarnjeg sjaja
ochi su joj crvene,
ne vidi oko sebe nishta,
ni okolno drvec'e,
ni jezero, ni mene.
Hiljadu je vekova dizao
njen visoki hram,
vajao stubove u njemu,
Gospod sam.
Mahovinom je zastro
kamen goli,
da bi srna imala
gde da se moli.
Istoku okrenuta,
moli se dignute glave
da borovi pravo rastu,
da zime ne budu ljute,
da drvo novo nikne
na mestu gde staro se osushi,
da u jezeru voda
nikada ne presushi,
da jasne budu zore,
da shumu mimoilazi grom.
Istoku okrenuta
moli se za svoj dom.
I svud iz borove kore,
kroz shume hram,
mirishu tamnjan i smola.
I dok se moli, svec'u
drzhi joj Gospod sam.
~ KRAJ ~