Bio je vedar i hladan aprilski dan; na chasovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne ljuti vetar, hitro zamache u staklenu kapiju stambene zgrade Pobeda, no nedovoljno hitro da bi sprechio jednu spiralu oshtre prashine da udje zajedno s njim.

Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otirache. Na jednom kraju je bio prikachen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavljao samo jedno ogromno lice, vishe od metra u shirinu: lice choveka od svojih chetrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov nachin. Vinston krete ka stepenicama. Pokushati liftom nije vredelo. On je i u najboljim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije shtednje u pripremama za Nedelju mrzhnje. Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i proshirenu venu iznad desnog chlanka, peo se sporo, odmorivshi se putem u nekoliko navrata. Na svakom odmorishtu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udeshene da ochi na njoj prate posmatracha iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA.

U stanu je chuo milozvuchan glas kako chita listu cifara koje su se odnosile na proizvodnju sirovog gvozhdja. Glas je dolazio iz pravougaone metalne ploche nalik na zamuc'eno ogledalo koja je sachinjavala deo povrshine zida na desnoj strani. Vinston okrete prekidach i glas se malo utisha, mada su se rechi mogle i dalje razabrati. Instrument (zvao se telekran) se mogao utishati, ali nikada potpuno iskljuchiti. On pridje prozoru: omalena, slabachka figura, chiju je mrshavost plavi kombinezon — partijska uniforma — samo isticao. Kosa mu je bila veoma plava, lice po prirodi crveno, a kozha ogrubela od oshtrog sapuna, tupih brijacha i hladnoc'e zime koja se upravo bila zavrshila.

Svet je napolju chak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno. Na ulici su vrtlozhic'i vetra uvrtali prashinu i pocepanu hartiju u spirale; sunce je sijalo a nebo bilo oshtro plavo, no i pored toga se sve chinilo bezbojno sem plakata koji su bili izlepljeni svuda. Sa svakog dominantnog ugla posmatralo je crnobrko lice. Jedno se nalazilo na fasadi pravo prekoputa. VELIKI BRAT TE POSMATRA, pisalo je na plakatu, dok su tamne ochi gledale pravo u Vinstonove. Nizhe, u visini ulice, drugi plakat, otkinut na jednom uglu, leprshao je sa svakim udarom vetra i naizmenichno pokrivao i otkrivao jednu jedinu rech: ENGLSOC. U daljini se jedan helikopter obrushi medju krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivuljom. To je bila policijska patrola koja je shpijunirala ljude kroz prozor. No patrole nisu bile strashne. Strashna je bila samo Policija misli.

Iza Vinstonovih ledja onaj glas sa telekrana je i dalje blebetao o sirovom gvozhdju i premashivanju devetog trogodishnjeg plana. Telekran je istovremeno primao i emitovao. Mogao je uhvatiti svaki zvuk — jachi od vrlo tihog shapata — koji bi Vinston proizveo; shtavishe, Vinston se, sve dok je ostajao u vidnom polju kojim je dominirao metaIni pravougaonik, mogao ne samo chuti nego i videti. Naravno, niko nije mogao znati da li ga u ovom ili onom trenutku nadziru ili ne. Koliko se chesto, ili po kom sistemu, Policija misli ukljuchivala na pojedinachne kanale moglo se samo nagadjati. Chak je bilo moguc'e i to da ona neprekidno nadzire svakoga. No, u svakom sluchaju, mogla se ukljuchivati na svachiji kanal kad god zazhelio. Moralo se zhiveti — i zhivelo se, po navici koja je prerasla u instinkt — pretpostavljajuc'i da se svaki zvuk chuo i, sem u mraku, svaki pokret video.

Vinston je stajao okrenut telekranu ledjima. Tako je bilo bezbednije; iako i ledja, kao shto je dobro znao, mogu da otkriju dosta. Na kilometar odatle Ministarstvo istine, ustanova u kojoj je radio, uzdizalo se ogromno i belo nad prljavim predelom. Ovo, pomisli on sa neodredjenim gadjenjem — ovo je London, glavni grad Piste jedan, trec'e po stanovnishtvu provincije Okeanije. On pokusha da iscedi kakvu uspomenu iz detinjstva koja bi mu rekla da li je London uvek bio takav. Da li su uvek postojale ove vedute troshnih kuc'a iz devetnaestog veka, chije su fasade bile poduprte gredama, prozori zakrpljeni kartonom, krovovi talasastim limom, a bashtenski zidovi ispucali i nagnuti na sve strane? I rushevine od bombardovanja gde se prashina od maltera kovitlala po vetru a vrbovica vukla preko gomila shuta; i mesta gde su bombe rashchistile malo vishe, zemljishta pa na njemu iznikle prljave i ruzhne kolonije drvenih baraka nalik na kokoshinjce? Ali nishta nije vredelo, nije se mogao setiti; od detinjstva mu nije bilo ostalo nishta sem niza zhivo osvetljenih slika koje su se javljale bez ikakve pozadine i najcheshc'e bile nerazumljive.

Ministarstvo istine — u Novogovoru(1) Ministin — oshtro se razlikovalo od svega ostalog na vidiku. To je bila ogromna piramidalna gradjevina od svetlucavo belog betona koja se uzdizala, terasa za terasom, tri stotine metara u nebo. Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC'

Ministarstvo istine imalo je, kako se govorilo, tri hiljade prostorija nad zemljom i odgovarajuc'i broj ogranaka pod zemljom. U Londonu su se nalazile josh samo tri zgrade slichnog izgleda i velichine. One su toliko nadvishavale okolnu arhitekturu da su se sa krova stambene zgrade Pobeda mogle u isto vreme videti sve chetiri. To su bile zgrade chetiri ministarstva koja su sachinjavala celokupni aparat drzhavne vlasti. Ministarstvo istine, koje se bavilo informacijama, zabavom, prosvetom i kulturom; Ministarstvo mira, koje se bavilo ratom; Ministarstvo ljubavi, koje je odrzhavalo zakon i javni poredak; i Ministarstvo obilja, koje je bilo odgovorno za privredne poslove. Imena su im bila, u Novogovoru: Ministin, Minimir, Miniljub i Miniob.

Ministarstvo ljubavi je bilo jedino koje je zaista ulivalo strah. Na njemu uopshte nije bilo prozora. Vinston nikad nije bio u njemu, niti mu prishao blizhe od pola kilometra. Tamo se moglo uc'i samo poslom, pa i tada tek poshto se prodre kroz lavirint bodljikave zhice, chelichnih kapija i skrivenih mitraljeskih gnezda. Chak su i ulice kojima se ishlo do njega vrvele od chuvara lica kao u gorila, u crnim uniformama i naoruzhanih pendrecima na zglob.

Vinston se naglo okrete. Beshe navukao na lice izraz smirenog optimizma koji je bilo pozheljno imati pred telekranom. Zatim predje preko sobe i udje u majushnu kuhinju. Izishavshi iz Ministarstva u to doba dana, zhrtvovao je svoj ruchak u kantini, a znao je da u kuhinji nije bilo nikakve hrane sem komada crnog hleba koji je trebalo sachuvati za sutrashnji doruchak. On uze sa police bocu bezbojne technosti sa obichnom belom etiketom na kojoj je pisalo DzhIN POBEDA. Dzhin je shirio otuzhan, uljast miris, kao kineski alkohol od pirincha. Vinston nasu do vrha punu sholju za chaj, pribra se da izdrzhi shok, i proguta ga kao lek.

Tog trenutka lice mu dobi skerletnu boju a iz ochiju podjoshe suze. Pic'e je bilo nalik na azotnu kiselinu; osim toga, dok ga je chovek gutao, osec'ao se kao da je udaren gumenom palicom u potiljak. U iduc'em trenutku, medjutim, izgoreli zheludac se smiri i svet dobi vedriji izgled. On izvadi jednu cigaretu iz zguzhvane kutije na kojoj je pisalo CIGARETE POBEDA i nepazhljivo je okrete uspravno, pri chemu se duvan istrese na pod. Sa sledec'om je bio bolje srec'e. Zatim se vrati u dnevnu sobu i sede za mali sto smeshten levo od telekrana. Iz fioke izvadi drzhalju, bochicu mastila i debelu praznu svesku kvarto-formata sa crvenom poledjinom i koricama chiji dezen je podsec'ao na share u mramoru.

Telekran u dnevnoj sobi je zbog necheg bio u neobichnom polozhaju. Umesto da bude smeshten, kako je bilo normalno; na zid u dnu, odakle je mogao dominirati celom sobom, on se nalazio na duzhem zidu, naspram prozora. S jedne strane telekrana nalazio se plitak alkov u kome je Vinston tog trenutka sedeo i koji je, kad su se stanovi zidali, verovatno bio namenjen za police s knjigama. Sedec'i u alkovu, dobro uvuchen, Vinston je bio van dohvata telekrana utoliko shto se nije mogao videti. Razume se, mogao se chuti, ali dokle god bi ostao u istom polozhaju za telekran je bio nevidljiv. Upravo ga je ova neobichna geografija sobe delimichno pod stakla na ono shto je tog trenutka smerao.

No na to ga je bila pod stakla i sveska koju je upravo izvadio iz fioke. Bila je neobichno lepa. Njen gladak beli papir, neshto pozhuteo od vremena, bio je od one vrste koja se nije proizvodila najmanje chetrdeset godina. Medjutim, nije mu bilo teshko pogoditi da je sveska josh starija. Bio ju je spazio u izlogu zapushtene male starinarnice u jednoj od siromashnih chetvrti grada (nije se tachno sec'ao kojoj) i smesta ga je zahvatila neodoljiva zhelja da je poseduje. Chlanovi partije nisu smeli da ulaze u obichne radnje (to se zvalo „pazarenje na slobodnom trzhishtu”), ali taj propis se nije sprovodio strogo, poshto se do raznih stvari kao shto su pertle ili zhileti nije nikako drukchije moglo doc'i. Tada se hitro osvrnuo po ulici, uleteo u radnju i kupio svesku za dva i po dolara. U tom trenutku nije bio svestan da je zheli za neku odredjenu svrhu. Kuc'i ju je odneo u tashni, sa osec'anjem krivice. Chak i praznu, svesku je bilo opasno imati uza se.

Sedec'i za stolom, spremao se da pochne pisati dnevnik. To nije bilo protivzakonito (nishta nije bilo protivzakonito, jer zakona vishe nije bilo), ali ako bi ga uhvatili, mogao je prilichno sigurno da ochekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku dvadeset pet godina u logoru za prisilni rad. Vinston uglavi pero u drzhalju i liznu ga da skine masnoc'u. Pero je bilo arhaichan instrument, retko korishc'en i za potpisivanje; on ga je nabavio, krishom i sa dosta teshkoc'a, samo zato shto je osec'ao da lep gladak papir zasluzhuje da se po njemu pishe pravim perom, a ne grebe hemijskom olovkom. On u stvari nije bio ni navikao da pishe rukom. Obichaj je bio da se sve, sem vrlo kratkih belezhaka, diktira u diktograf, shto je, razume se, za ovu priliku bilo iskljucheno. On umochi pero u mastilo i zastade samo trenutak. Utrobom mu beshe proshao drhtaj. Obelezhiti papir predstavljalo je odluchujuc'i chin. Sitnim, nezgrapnim slovima, on ispisa:

4. april 1984.

Potom se zavali u stolicu. Obuzelo ga je osec'anje potpune bespomoc'nosti. Pre svega, nije ni bio siguran da je godina zaista 1984. Morala je biti tu negde, poshto je bio prilichno siguran da ima trideset devet godina, a verovao je da se rodio 1944. ili 1945; ali precizirati datum u okviru jedne ili dveju godina bilo je nemoguc'e.

Za koga, odjednom mu dode pitanje, za koga on to pishe ovaj dnevnik? Za buduc'nost, za nerodjene. Misao mu se za trenutak zadrzha nad sumnjivim datumom na stranici, a zatim nalete na novogovorsku rech dvomisao. Prvi put postade svestan velichine onog shto je preduzeo. Kako se mozhe saobrac'ati sa buduc'noshc'u? To je po prirodi nemoguc'e. Buduc'nost c'e ili lichiti na sadashnjost, i u tom sluchaju ga nec'e ni slushati, ili se razlikovati od nje, i tada bi njegova muka ostala neshvac'ena.

Neko vreme je sedeo i tupo gledao u papir. Sa telekrana se chula treshtava vojna muzika. Bilo je chudno shto je ne samo izgubio moc' da se izrazi nego chak i zaboravio shta je prvobitno zheleo da kazhe. Za ovaj dogadjaj se bio pripremao nedeljama, i ni u jednom trenutku mu nije padalo na pamet da bi mu bilo potrebno ishta sem hrabrosti. Pisati je bilo lako, kako mu se chinilo. Trebalo je samo da prenese na papir onaj neprekidni i nesmireni monolog koji mu se doslovno godinama odvijao u glavi. Medjutim, u tom trenutku je chak i monolog bio prestao. Sem toga, proshirena vena ga poche nepodnoshljivo svrbeti. Nije se usudjivao da se pocheshe, da se ne bi zapalila. Sekunde su prolazile. on nije primec'ivao nishta do belinu stranice pred sobom, svrab iznad chlanka, treshtanje muzike i blagu opijenost od dzhina.

Odjednom poche pisati u panichnom strahu, samo delimichno shvatajuc'i shta pishe. Sitan ali dechje nezgrapan rukopis mu je glavinjao po stranici, ispushtajuc'i prvo velika slova, a najzad chak i tachke.

4. april 1984. Sinoc' bioskop. Sve ratni filmovi. Jedan vrlo dobar o brodu punom izbeglica bombardovanom negde u Sredozemnom moru. Publiku veoma zabavljali kadrovi u kojima neki krupni debeljko pokushava da otpliva od broda a helikopter ga prati, prvo se video kako se valja u vodi kao morska kornjacha, onda kroz nishan mitraljeza na helikopteru, onda sav izbushen a more oko njega ruzhichasto i najzad, kako tone tako naglo kao da je kroz te rupe prodrla voda. Publika urlala od smeha kad je potonuo. onda se video chamac za spasavanje pun dece i helikopter kako lebdi nad njim. u chamcu zhena srednjih godina mozhda jevrejka sedela na pramcu sa mushkarchic'em oko tri godine u naruchju. dete vrishtalo od straha i krilo glavu medju njene dojke kao da hoc'e da se uvuche u nju a ona ga grlila i umirivala mada je i sama bila sva modra od straha, pokrivala ga shto je vishe mogla kao da je mislila da c'e joj se meci odbiti od ruku. onda helikopter izbacio bombu od 20 kila usred njih strashan bljesak i chamac sav u komade. onda divan kadar jedne dechje ruke kako leti uvis uvis uvis sve vishe u vazduh mora da je u kljunu helikoptera bila kamera i pratila tu se chuo jak pljesak odakle su sedeli chlanovi partije ali jedna zhena iz onog dela sale odredjenog za prole odjednom digla dreku vikala nisu trebali to da prikazuju pred decu to je pokvareno take stvari pred decu sve dok je policija nije izbacila neverujem dasu joj neshto uradili niko se ne sekira shta proli govore tipichna prolska reakcija oni nikad...

Vinston prestade da pishe, delom zato shto ga beshe uhvatio grch. Nije znao shta ga je to nagnalo da istrese ovaj niz besmislica. No chudno je bilo to shto mu se, dok je pisao, u glavi osvetlila jedna sasvim razlichita uspomena, i to do te mere da se osetio sposobnim da je prenese na papir. Upravo je zbog tog dogadjaja, shvati on u tom trenutku, i bio najednom reshio da ode kuc'i i pochne pisati dnevnik.

To se desilo tog jutra u Ministarstvu, ako se za neshto do te mere nebulozno mozhe rec'i da se zaista dogodilo.

Bilo je skoro jedanaest nula-nula, i sluzhbenici arhive, gde je Vinston radio, vec' su dovlachili stolice iz svojih sobichaka i smeshtali ih u sredinu sale, naspram velikog telekrana, pripremajuc'i se za Dva minuta mrzhnje. Vinston je upravo sedao na stolicu u jednom od srednjih redova kad jedan chovek i jedna devojka, koje je poznavao iz vidjenja ali s kojima nije nikad razgovarao, neochekivano udjoshe u salu. Devojku je chesto sretao po hodnicima. Nije joj znao ime, ali je znao da je radila u odeljenju proze. Verovatno — poshto ju je ponekad vidjao sa rukama prljavim od ulja i francuskim kljuchem u ruci — verovatno se bavila kakvim mehanicharskim poslom na jednoj od mashina za pisanje romana. To je bila devojka ponositog izgleda, od oko dvadeset sedam godina, guste crne kose, pegavog lica i brzih, sportskih pokreta. Struk joj je nekoliko puta obavijala tanka skerletna esharpa, amblem Omladinske lige protiv seksa, pritegnuta taman toliko da istakne divan oblik bokova. Vinston ju je zamrzeo od prvog vidjenja. Znao je zashto. Mrzeo ju je zbog atmosfere terena za hokej, hladnih tusheva i opshte moralne chistote koju je uspevala da shiri oko sebe. Mrzeo je skoro sve zhene, osobito mlade i lepe. Uvek su upravo zhene, i to najpre one mlade, bile najbigotnije pristalice Partije, gutachice parola, shpijunke-amateri i razoblichiteljke neortodoksnih shvatanja. No ova mu se devojka chinila opasnija od vec'ine drugih. Jednom mu je, kad su se mimo ishli u hodniku, dobacila kos pogled koji kao da je prodro u njega i za trenutak ga ispunio crnim uzhasom. Chak mu je palo na pamet da je ona mozhda agent Policije misli. To je, dodushe, bilo malo verovatno. No on je i dalje uvek osec'ao chudnu nelagodnost, u kojoj je bilo i straha i neprijateljstva, kad god bi se ona nashla u njegovoj blizini.

Chovek se zvao O'Brajen. Bio je chlan Uzhe partije i zauzimao neki polozhaj toliko vazhan i udaljen da je Vinston imao samo bledu predstavu o njegovoj prirodi. Gomila se, videvshi kako se priblizhava crni kombinezon chlana Uzhe partije, beshe utishala za trenutak. O'Brajen je bio visok i krupan, debelog vrata i grubog, raspolozhenog, brutalnog lica. I pored zastrashujuc'eg izgleda, imao je izvesnog sharma u ponashanju. Umeo je da podizhe naochare pokretom koji je na neki chudan nachin obezoruzhavao — na neki chudan nachin, neodredjeno, odavao kulturu. To je bio pokret kojim bi, da su ichije misli ishle tim pravcem, podsec'ao na plemic'a iz osamnaestog veka kako nudi sagovornika svojom burmuticom. Vinston je O'Brajena video desetak puta za skoro isto toliko godina. Osec'ao je da ga ovaj duboko privlachi, i to ne samo suprotnoshc'u izmedju svojih kulturnih manira i bokserske gradje. Posredi je daleko vishe bilo Vinstonovo potajno uverenje — ili chak ne ni uverenje no prosto nada — da O'Brajenova politichka ispravnost nije savrshena. Neshto na njegovom licu neodoljivo je navodilo na tu misao. S druge strane, mozhda mu na licu nije bila ispisana neispravnost, nego prosto inteligencija. Bilo kako bilo, odavao je choveka s kojim bi se moglo lepo razgovarati ako bi se nashlo nachina da se telekranu podvali i s njim ostane nasamo. Vinston nije nikad uchinio ni najmanji napor da proveri svoje nagadjanje; uostalom, nije imao ni nachina da to uradi. Uto O'Brajen baci pogled na svoj ruchni sat, vide da je skoro jedanaest nula-nula, i ochigledno reshi da za Dva minuta mrzhnje ostane u arhivi. On se smesti u istom redu u kome je sedeo Vinston, dva-tri mesta udaljen od njega. Izmedju njih je sedela neka sitna zhenica pepeljaste kose koja je radila u kancelariji do Vinstonove. Crnokosa devojka je sedela odmah iza nje.

Sledec'eg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, shkripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mashine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostreshile se dlake na potiljku. Mrzhnja beshe pochela.

Kao i obichno, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldshtajna. U publici se ovde-onde zachushe zvizhduci. Zhenica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomeshanog sa gadjenjem. Goldshtajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tachno nije sec'ao kada) bio jedan od najvishih partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se pocheo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osudjen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mrzhnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna lichnost nije bio Goldshtajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao chistotu Partije. Svi kasniji zlochini protiv Partije, sve izdaje, sabotazhe, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog uchenja. On je josh bio zhiv, neznano gde, i josh uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zashtitom svojih stranih gospodara, a mozhda chak — kako su se ponekad pronosile glasine — skriven i u samoj Okeaniji.

Vinstonova dijafragma se beshe zgrchila, Kad god bi video Goldshtajnovo lice skolila bi ga meshavina bolnih osec'anja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim chupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne — lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnoshc'u u dugom tankom nosu pri chijem su vrhu chuchale naochari. Bilo je nalik na ovchju glavu; necheg ovchjeg je bilo chak i u glasu. Goldshtajn je na ekranu upravo vrshio svoj otrovni napad na doktrinu Partije — napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da choveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao josh i prevariti njime. On je vredjao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zakljuchi mir, zastupao slobodu govora, slobodu shtampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histerichno uzvikivao da su revoluciju izdali — i sve to u brzom govoru punom visheslozhnih rechi koji je bio svojevrsna parodija na uobichajeni stil partijskih govornika i chak sadrzhao novogovorske rechi — chak i vishe novogovorskih rechi no shto je bilo koji chlan Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldshtajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskraj na kolona evroazijske vojske u marshu — stroj za strojem snazhnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se priblizhavali sve do same povrshine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dodju drugi, potpuno slichni njima. Tupi ritam vojnichkih cokula sachinjavao je pozadinu za Goldshtajnov blejavi glas.

Nije proshlo ni trideset sekundi Mrzhnje, a od polovine gledalaca se pocheshe otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovchje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnoshljivi; sem toga, prizor Goldshtajnovog lica, pa chak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mrzhnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, poshto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obichno bila u miru sa drugom. No chudno je bilo to shto, iako su Goldshtajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane ochima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile — shto uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopshte opadao. Uvek je bilo novih shupljoglavih zhrtava koje su samo chekale da ih on zavede na pogreshan put. Nije prolazio nijedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od shpijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mrezhe zaverenika koji su se zarekli da obore drzhavni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takodje su se shapatom pronosile glasine o nekoj strashnoj knjizi, zborniku svih jeresi, chiji je autor bio Goldshtajn i koja je ilegalno kruzhila. Nije imala naslova. Kad se prichalo — ukoliko se uopshte i prichalo — o njoj, govorilo se jednostavno ona knjiga. No za tako shta se saznavalo samo preko neodredjenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji chlan Partije rado razgovarao. U drugom minutu Mrzhnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjachali odvratni blejavi glas koji se chuo sa ekrana. Ona zhenica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Chak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snazhne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beshe pochela da uzvikuje na sav glas: „Svinjo! Svinjo! Svinjo!”; ona najednom dohvati tezhak rechnik Novogovora i baci ga na ekran. Rechnik udari Goldshtajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zateche kako i sam viche zajedno s ostalima i zhestoko udara petom u prechagu svoje stolice. Kod Dva minuta mrzhnje stravichno je bilo to shto chovek nije bio primo ravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguc'e ne uchestvovati. U roku od trideset sekundi vishe nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, zhelja za ubijanjem, za muchenjem, za razbijanjem tudjih lica maljevima, pochela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajuc'i choveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrishti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mrzhnja bila upravljena ne na Goldshtajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatochnika istine i logike u svetu lazhi. No ipak bi odmah sledec'eg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se chinilo da je sve shto se kazhe za Goldshtajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mrzhnja prema Velikom Bratu pretvarala u obozhavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrashivi zashtitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldshtajnje tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoc'nosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mrachni bajach, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.

Bilo je chak moguc'e, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mrzhnju. Odjednom, sa zhestokim naporom s kojim spavach u koshmaru otrzhe glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mrzhnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Zhive, divne halucinacije prohujashe mu kroz glavu. Prebic'e je nasmrt gumenim pendrekom. Privezac'e je golu za stub i nachichkati je strelama kao svetog sebastijana. Silovac'e je i presec'i joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zashto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je zheleo da spava s njom a nec'e moc'i nikad, jer joj je oko sladjanog gipkog struka, koji kao da je zvao choveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna esharpa, agresivni simbol kreposti.

Mrzhnja poraste do vrhunca. Goldshtajnov glas se pretvorio u istinsko ovchje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovchju glavu. Potom se ovchja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se priblizhavao, ogroman i grozan, s pushkomitraljezom koji je neprekidno shtektao, sve dok se nije uchinilo kao da silazi sa povrshine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoshe i pri bishe uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivshi dubok uzdah olakshanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne chu shta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko rechi ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinachno ne daju razabrati, ali koje vrac'aju sigurnost samim tim shto su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dodjoshe tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC'

No lice Velikog Brata sejosh nekoliko sekundi zadrzha na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na ochne jabuchice svih prisutnih bilo previshe snazhno da bi smesta proshlo. Zhenica pepeljaste kose beshe se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvuchao kao „Spasioche moj!”, ona pruzhi ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u shake. Bilo je ochigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi poche skandirati, duboko, lagano i ritmichki: „V-B!... V-B!... V-B”, bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom izmedju V i B — tezhak, mrmorav zvuk, nekako chudno divljachan, za koji se chinilo da mu pozadinu sachinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se chesto mogao chuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i velichanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, chin samohipnoze, namerno gushenje svesti putem ritmichkih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mrzhnje nije mogao a da ne uchestvuje u opshtem delirijumu, ali ovo zhivotinjsko „ V-B!... V-B!” ga je uvek ispunjavalo uzhasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukchije se nije moglo. Kamuflirati osec'anja, kontrolisati lice, chiniti shto i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u ochima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono znachajno desilo — ako se uopshte i desilo.

Za trenutak je uhvatio O'Brajenov pogled. O'Brajen beshe ustao, skinuo naochare i ponovo ih nameshtao svojim karakteristichnim pokretom. No ochi im se u jednom delic'u sekunde sretoshe, i dok se to deshavalo Vinstonje znao — da, znao je! — da O'Brajen misli isto shto i on. Beshe prenesena poruka o chijem sadrzhaju nije bilo sumnje. Bilo je kao da su se njihove dve svesti otvorile i misli tochile iz jedne u drugu kroz ochi. „Ja sam uz tebe”, kao da mu je rekao O'Brajen. „Znam tachno shta osec'ash. Znam sve o tvom preziru, tvojoj mrzhnji, tvom gadjenju. Ali ne brini, na tvojoj sam strani!” A onda bleska inteligencije nestade i O'Brajenovo lice postade zatvoreno kao i u svih ostalih.

To je bilo sve; Vinston vec' nije bio siguran da li se to uopshte i desilo. Takvi dogadjaji su uvek bili bez nastavka. Chinili su mu jedino to shto su ga podrzhavali u verovanju, ili nadi, da ima i drugih koji su neprijatelji Partije. Mozhda su glasine o ogromnoj podzemnoj zaveri ipak istinite — mozhda Bratstvo zaista postoji! Nije se moglo pouzdano doznati, uprkos beskrajnim hapshenjima, priznanjima i pogubljenjima, da Bratstvo nije prosto mit. Ponekad je verovao da ono postoji, a ponekad ne. Dokaza nije bilo; jedino stvari videne u magnovenju, koje su mogle znachiti svashta i nishta: odlomci razgovora uhvac'enih u prolazu, bledi natpisi na zidovima klozeta — jednom, chak, kad su se dva neznanca srela, mali pokret dlanom koji je izgledao, mozhda, kao znak raspoznavanja. Sve su to bila nagadjanja: lako je bilo moguc'e da mu se sve ovo bilo samo prichinilo. On se tada vratio u kancelariju ne pogledavshi vishe O'Brajena. Jedva da mu je i palo na pamet da nastavi njihov trenutni kontakt. Tako shta bi bilo nepojmljivo opasno chak i da je znao kako bi. Za sekund, dva sekunda, njih dvojica behu razmenili dvosmislen pogled, i tu je prichi bio kraj. No chak je i to bio vredan dogadjaj, u samoc'i i zatvorenosti u kojoj se moralo zhiveti.

Vinston se trzhe i uspravi u stolici. Zatim podrignu. Iz zheluca mu se dizao popijeni dzhin.

Ochi mu se ponovo usredsredishe na papir. On otkri da je, dok je sedeo zadubljen u bespomoc'ne misli, bio neshto napisao, kao automat. I to ne vishe onim ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uzhivanjem klizilo po glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima:

DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT

sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane.

Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te rechi nije bilo nishta opasnije nego to shto je pocheo da pishe dnevnik; no za trenutak oseti iskushenje da istrgne upropashc'ene strane i napusti ceo poduhvat.

Medjutim, on to ne uradi; znao je da nije vredelo truda. Nikakve razlike nije bilo u tome je li napisao DOLE VELIKI BRAT ili se uzdrzhao od toga. Nikakve razlike nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli c'e ga uhvatiti, bilo kako bilo. Pochinio je — pochinio bi i da nije uopshte stavio pero na papir — onaj sushtinski zlochin koji je u sebi sadrzhao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije mogla sakriti zauvek. Chovek je neko vreme, ponekad chak i godinama, mogao uspeshno izmicati, ali pre ili posle su ga uvek hvatali.

I to uvek noc'u — bez izuzetka hapsili su noc'u. Iznenadni trzaj koji chupa iz sna, gruba ruka koja choveka drma za rame, svetlo koje bije u ochi, krug tvrdih lica oko kreveta. U ogromnoj vec'ini sluchajeva nije bilo sudenja, nije bilo izveshtaja o hapshenju. Ljudi su prosto nestajali, i to uvek noc'u. Ime bi se brisalo iz svake evidencije, svaki pisani trag bilo chega shto je chovek uchinio bio je uklanjan, i njegovo nekadashnje postojanje poreknuto apotom zaboravljeno. Chovek bi bio ukinut, unishten; uobichajena rech za to bila je isparen.

Za trenutak ga zahvati neka histerija. Poche pisati zhurnim neurednim rukopisom:

streljac'eme bashme briga streljac'eme upotiljak bashme briga doleveliki brat uvek streljaju upotiljak bashme briga doleveliki brat

Zavali se u stolici, malo postidjen, i spusti pero. Trenutak zatim zhestoko se trzhe. Neko je kucao na vrata.

Vec'! Sedeo je mirno kao mish, u uzaludnoj nadi da c'e taj neko koji je kucao otic'i posle prvog pokushaja. Ali ne, kucanje se ponovi. Odlagati bi bilo najgore od svega. Srce mu je lupalo kao dobosh, ali mu je lice, po dugoj navici, verovatno bilo bezizrazno. On ustade i teshkim korakom podje vratima.

____

1) Novogovor je bio zvanichni jezik Okeanije. Za objashnjenje njegove strukture i etimologije vidi nazad]

Stavljajuc'i ruku na kvaku, Vinston vide da je ostavio dnevnik otvoren na stolu. Po njemu je pisalo DOLE VELIKI BRAT, slovima koja su se skoro mogla prochitati sa drugog kraja sobe. Nezamisliva glupost! No on shvati da chak ni u onom panichnom strahu nije hteo da umrlja lepi glatki papir zatvorivshi svesku dok je mastilo josh bilo mokro.

Udahnu duboko i otvori vrata. Smesta ga obli topao talas olakshanja. Pred vratima je stajala bezbojna zhena zgnjechenog izgleda, rashchupane kose i naborana lica.

„Ovaj, druzhe”, poche ona bezhivotnim cviljavim glasom, „chula sam vas kako ulazite. Da l' biste poshli do nas da vidite shta nam je sa sudoperom u kuhinji. Neshto se zapushio, pa...”

To je bila gospoda Parsons, zhena Vinstonovog suseda sa istog sprata. (Partija nije sasvim odobravala rech gospodja — svakoga je trebalo zvati druzhe ili drugarice — ali za neke zhene chovek ju je upotrebljavao instinktivno.) Imala je oko trideset godina, ali je izgledala mnogo starija. Dobijao se utisak da u borama na njenom licu ima prashine. Vinston pode za njom kroz hodnik. Te amaterske opravke bile su skoro svakodnevna glavobolja. Stambena zgrada Pobeda bila je stara, sagradjena negde oko 1930. godine, i sva se raspadala. Sa tavanica i zidova vechito se krunio malter, cevi su pucale od svakog jacheg mraza, krov je prokishnjavao kad godje bilo snega, centralno grejanje je radilo samo sa pola snage kad nije bilo potpuno iskljucheno radi shtednje. Opravke, sem onoga shto je chovek mogao da uradi sam, trebalo je da odobre neki daleki odbori koji su bili u stanju da jedno obichno nameshtanje stakla na prozor reshavaju po dve godine.

„Naravno, ja samo zato shto Tom nije kod kuc'e”, nevezano reche gospodja Parsons.

Stan Parsonsovih bio je vec'i od Vinstonovog i zapushten na drugi nachin. Sve u njemu se chinilo stucheno, izgazheno, kao da je u stanu nedavno boravila kakva velika i ratoborna zhivotinja. Delovi opreme za razne igre — shtapovi za hokej, bokserske rukavice, probushena fudbalska lopta, par znojavih sportskih gac'ica izvrnutih naopako — lezhali su razbacani na podu, a na stolu su u neredu stajali prIjavi sudovi i sveske za domac'e zadatke sa magarec'im ushima. Na zidovima su visile skerletne zastavice Omladine i Shpijuna, i ogroman plakat sa likom Velikog Brata. Osec'ao se uobichajeni miris kuvanog kupusa, zajednichki celoj zgradi, no kroz njega se probijao oshtriji zadah znoja, i to — osec'alo se iz prve, mada bi teshko bilo objasniti kako — znoja nekog ko je trenutno odsutan. U drugoj sobi neko je pokushavao da na cheshlju i toalet-papiru prati vojnu muziku koja je i dalje izvirala iz telekrana.

„Deca”, reche gospodja Parsons, bacivshi polubojazhljiv pogled na vrata. „Danas su ceo dan bila unutra. I naravno...”

Imala je naviku da svoje rechenice prekida na polovini. Kuhinjski sudoper je bio skoro do vrha pun prljave zelenkaste vode koja je gore nego ikad smrdela na kupus. Vinston kleche i ispita koleno odvodne cevi. Nije voleo da radi rukama; nije voleo ni da se saginje, poshto je time uvek reskirao napade kashlja. Gospodja Parsons je stajala i bespomoc'no posmatrala.

„Naravno, da je Tom kod kuc'e, popravio bi ga zachas”, reche ona. „On to voli. Vesht je on u tim poslovima.”

Parsons je bio Vinstonov kolega u Ministarstvu istine, debeljushan ali energichan chovek, toliko glup da je to paralisalo, gomila imbecilnih odushevljenja — jedan od onih potpuno predanih, odanih teglec'ih konja na kojima je, daleko vishe nego na Policiji misli, pochivala stabilnost Partije. Chovek od trideset pet godina, on je upravo bio napustio, preko volje, Omladinu, a pre nego shto je preshao u Omladinu, bio je uspeo da u Shpijunima ostane godinu dana preko gornje granice. U Ministarstvu je radio na nekom podredjenom polozhaju za koji se nije trazhila inteligencija, ali, s druge strane, bio je vodec'a lichnost u Sportskoj sekciji i svim ostalim sekcijama koje su se bavile organizovanjem kolektivnih izleta, spontanih demonstracija, kampanja shtednje, i dobrovoljnih aktivnosti uopshte. Imao je obichaj da s tihim ponosom objavi, izmedju dva dima na luli, da se u Domu kulture i odmora pojavljivao svako veche za poslednje chetiri godine. Zagushljiv zadah znoja, svojevrsno nehotichno svedochanstvo o zhivotu ispunjenom fizichkim naporima, pratio ga je svuda, i zadrzhavao se chak i poshto bi on otishao.

„Imate li francuski kljuch?” reche Vinston, chachkajuc'i oko zavrtnja na kolenu cevi.

„Francuski kljuch”, reche gospodja Parsons, smesta se pretvorivshi u beskichmenjaka. „Ne znam, pravo da vam kazhem. Mozhda deca...”

Zachu se topot dubokih cipela i josh jedan pisak na cheshlju, i u sobu rupishe deca. Gospodja Parsons donese francuski kljuch. Vinston ispusti vodu i sa gadjenjem izvuche gomilu uvaljanih dlaka iz kose koja je bila zapushila cev. Opra prste, koliko je mogao, hladnom vodom iz slavine i vrati se u drugu sobu.

„Ruke uvis!” uzviknu divljachan glas.

Iza stola beshe iskrsnuo lepushkast devetogodishnji dechachic', mrka lica i pretio mu automatskim pishtoljemigrachkom, dok je njegova sestrica, oko dve godine mladja, ponavljala isti pokret drzhec'i u ruci komad drveta. Oboje su imali na sebi kratke plave pantalone, sive koshulje i crvene marame: uniformu Shpijuna. Vinston dizhe ruke iznad glave, ali sa nelagodnim osec'anjem — toliko je dechakovo drzhanje bilo zlo — da u pitanju nije samo dechja igra.

„Ti si izdajnik!” dreknu dechko. „Ti si zlomislitelj! Ti si evroazijski shpijun! Ubic'u te, isparic'u te, bacic'u te u rudnik soli!”

Odjednom se oboje zaskakashe oko njega, uzvikujuc'i „Izdajniche!” i „Zlomislitelju!”, pri chemu je devojchica podrzhavala svaki bratovljev pokret. To je pomalo i zastrashivalo; bilo je nalik na igru tigric'a koji c'e uskoro porasti i postati tigrovi ljudozhderi. U dechakovim ochima videla se neka prorachunata krvozhednost, neka sasvim ochigledna zhelja da udari ili shutne Vinstona, i svest da je maltene dovoljno odrastao da to i uradi. Dobro je shto pishtolj nije pravi, pomisli Vinston.

Ochi gospodje Parsons su nervozno skakale sa Vinstona na decu i natrag. U jachoj svetlosti dnevne sobe on s radoznaloshc'u vide da joj u borama lica zaista ima prashine.

„Toliko su nemirni”, reche ona. „Krivo im je shto nisu ishli da vide veshanje, eto shta je. Ja nisam mogla da ih povedem, imala sam posla, a Tom se nec'e vratiti na vreme iz kancelarije.”

„A zashto ne mozhemo da gledamo veshanje?” gromoglasno zaurla dechak.

„'Oc'u da vidim veshanje! 'Oc'u da vidim veshanje!” poche da ponavlja devojchica, skakuc'uc'i i dalje.

Vinston se seti da je te vecheri u Hajd parku trebalo da bude veshanje nekih evroazijskih zarobljenika proglashenih krivim za ratne zlochine. To se deshavalo otprilike jednom mesechno, i predstavljalo omiljeni spektakl. Deca su uvek trazhila od roditelja da ih tamo vode. On se oprosti od gospodje Parsons i podje vratima. No nije preshao ni shest koraka niz hodnik kad ga sa zaslepljujuc'im bolom neshto udari u potiljak. Uchini mu se da mu je neko zario u meso crveno usijanu zhicu. On se okrete, taman na vreme da vidi gospodju Parsons kako vuche sina u kuc'u, dok je dechak stavljao prac'ku u dzhep.

„Goldshtajne!” razdra se ovaj dok su se vrata zatvarala pred njim. No Vinstona najdublje pogodi izraz bespomoc'nog straha na sivkastom licu dechakove majke.

Vrativshi se u stan, on hitro prodje pored telekrana i ponovo sede za sto, i dalje trljajuc'i vrat. Muzika iz telekrana beshe prestala. Umesto nje je odsechan, vojnichki glas chitao, sa nekim brutalnim uzhivanjem, opis naoruzhanja na novoj Plovec'oj tvrdjavi koja je upravo bila usidrena izmedju Islanda i Faroskih ostrva.

S ovakvom decom, pomisli on, ta jadna zhena mora biti da zhivi u vechitom strahu. Josh godinu-dve i oni c'e je posmatrati dan i noc' ne bi li naishli na kakav trag ideoloshke neispravnosti. Gotovo sva deca su bila isto tako nemoguc'a. Najgore je od svega bilo to shto su ih organizacije kao shto su Shpijuni sistematski pretvarale u nepokorne divljachic'e, a ipak nisu u njima proizvodili nikakvu sklonost da se pobune protiv partijske discipline. Naprotiv, ona su obozhavala Partiju i sve shto je bilo s njom u vezi. Pesme, procesije, zastavice, izleti, vezhbe sa drvenim pushkama, izvikivanje parola, obozhavanje Velikog Brata — sve je to za njih bila velichanstvena igra. Sva njihova mrzhnja i zhestina bile su okrenute upolje, protiv neprijatelja drzhave, protiv stranaca, izdajnika, sabotera, zlomislitelja. Bilo je skoro normalno da se ljudi iznad tridesete godine plashe svoje sopstvene dece. I to s dobrim razlogom, jer retko bi proshla nedelja dana a da Tajms ne donese noticu o tome kako je neko podlo malo njushkalo — obichno se upotrebljavao izraz dete-heroj — prislushkivalo i chulo kakvu kompromitujuc'u primedbu i prijavilo roditelje Policiji misli.

Bol od zrna iz prac'ke beshe proshao. On preko volje uze pero, pitajuc'i se da li mozhe smisliti josh neshto shto bi mogao uneti u dnevnik. Odjednom se ponovo seti O'Brajena.

Pre nekoliko godina — koliko? — sigurno sedam — sanjao je da prolazi kroz sobu u potpunom mraku. Tada mu je neko ko je sedeo po strani rekao dok je Vinston prolazio pored njega: „Sreshc'emo se tamo gde nema mraka.” To je bilo recheno vrlo tiho, skoro uzgred — kao konstatacija, ne kao naredjenje. On je produzhio ne zaustavljajuc'i se. Chudno je bilo to shto u tom trenutku, u snu, te rechi nisu na njega ostavile neki osobit utisak. Pochele su da dobijaju znachenje tek kasnije, i postepeno. Sad se nije mogao setiti da li je pre ili posle tog sna prvi put video O'Brajena; nije se mogao ni setiti kad je prvi put prepoznao glas kao O'Brajenov. No bilo kako bilo, prepoznao ga jeste. O'Brajen je bio taj koji mu se obratio iz mraka.

Vinston nikad nije mogao da sa sigurnoshc'u zakljuchi — biti siguran bilo je nemoguc'e chak i posle jutroshnjeg miga — da li mu je O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. Izmedju njih je postojala veza razumevanja, vazhnija nego simpatija ili osec'anje pripadnosti istoj stranci. „Sreshc'emo se tamo gde nema mraka”, beshe rekao O'Brajen. Vinston nije znao shta to znachi; znao je samo da c'e se to na ovaj ili onaj nachin ostvariti.

Glas sa telekrana zastade za trenutak. Trubni znak, lep i jasan, proplovi ustajalim vazduhom. Glas, sada hrapav, nastavi:

„Pazhnja, pazhnja! Ovog trenutka smo dobili flesh vest sa malabarskog fronta. Nashe snage u Juzhnoj Indiji postigle su velichanstvenu pobedu. Ovlashc'en sam da objavim da c'e ova pobeda, o kojoj sledi izveshtaj, verovatno privesti rat kraju. Evo izveshtaja... ”

Loshe vesti, pomisli Vinston. I naravno, posle brutalnog opisa pobede nad evroazijskom vojskom, sa stravichno visokim brojem ubijenih i zarobljenih, naidje obaveshtenje da c'e od sledec'e nedelje sledovanje chokolade biti smanjeno sa trideset grama na dvadeset.

Vinston ponovo podrignu. Dzhin je isparavao, ostavljajuc'i za sobom osec'anje praznine i bezvoljnosti. Sa telekrana — mozhda da proslavi pobedu, mozhda da nadjacha pomisao na izgubljenu chokoladu — grunu himna. Na to se moralo stati mirno. Medjutim, on je u svom trenutnom polozhaju bio nevidljiv.

Himna se povuche pred lakshom muzikom. Vinston ode do prozora, okrenut ledjima telekranu. Dan je i dalje bio vedar i hladan. Negde u daljini eksplodira raketna bomba stupim treskom koji se odbijao od zidova. U to vreme ih je na London padalo dvadeset do trideset nedeljno.

Dole, na ulici, vetar je mahao zacepljenim plakatom gore-dole, te se rech ENGLSOC na mahove pojavljivala i nestajala. Englsoc. Sveti principi Englsoca. Novogovor, dvomisao, menjanje proshlosti. On se osec'ao kao da luta po shumama na morskom dnu, izgubljen u chudovishnom svetu u kome je on sam bio chudovishte. Bio je sam. Proshlost je bila mrtva, buduc'nost nezamisliva. S kakvom je sigurnoshc'u mogao rec'i da je i jedno trenutno zhivo ljudsko bic'e na njegovoj strani? I na koji nachin znati da vladavina Partije nec'e potrajati zauvek? Kao odgovor, vratishe mu se tri parole na beloj fasadi Ministarstva istine:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC'

On izvadi iz dzhepa novchic' od dvadeset pet centi. Tu su, takodje, sitnim slovima, bile ispisane te iste parole; s druge strane je bila glava Velikog Brata. Njegove ochi su, chak i sa novchic'a, pratile choveka. Na novcu, na markama, na koricama knjiga, na zastavicama, na plakatima i na kutijama za cigarete — svuda. Uvek te ochi koje posmatraju i glas koji obavija. Bio chovek budan ili spavao, radio ili jeo, u kuc'i ili van kuc'e, u kupatilu ili u krevetu — izbec'i se nije moglo. Niko nije imao nishta svoje do onih nekoliko kubnih santimetara u lobanji.

Sunce beshe odmaklo svojim putem, i hiljade prozora na Ministarstvu istine, sad kad svetlost nije bila u njih, izgledale su mrko i odbojno, kao pushkarnice na tvrdjavi. Pred ogromnim piramidalnim oblikom Vinstonu zadrhta srce. Zgrada je bila previshe jaka, nije se mogla zauzeti na jurish. Ne bi je srushilo ni hiljadu raketnih bombi. On se ponovo upita za koga pishe dnevnik. Za buduc'nost, za proshlost — za neko zamishljeno doba. A pred njim nije stajala smrt nego unishtenje. Dnevnik c'e biti pretvoren u prah i pepeo, a on sam u paru. Jedino c'e Policija misli prochitati shta je napisao, pre nego shto zbrishu dnevnik iz postojanja i iz sec'anja. Kako se obratiti buduc'nosti kad ni trag choveka, chak ni bezimena rech nazhvrljana na komadu papira nec'e moc'i da fizichki prezhivi?

Sa telekrana izbi chetrnaest. Morao je da ode u roku od deset minuta. Morao se vratiti na posao u chetrnaest i trideset.

Izbijanje sata mu zachudo dade snage. Vishe nije bio, samotna utvara shto izgovara istinu koju niko nikad nec'e chuti. No dokle god ju je izgovarao, trajnost je na neki nejasan nachin bila obezbedjena. Nasledje chovekovo se ne prenosi saopshtavanjem svojih misli nego chuvanjem duhovnog zdravlja. On se vrati do stola, umochi pero u mastilo i napisa:

Buduc'nosti ili proshlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju medu sobom i ne zhive usamljeni — vremenu u kome postoji istina i u kome se ono shto je uchinjeno ne mozhe povuc'i:

Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoc'e, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli — pozdrav!

Ja sam vec' mrtav, pomisli on. Uchini mu se da je tek sad, sad kad je pochinjao bivati sposoban da uoblichi svoje misli, tek sad preduzeo odluchujuc'i korak. Posledice svakog china sadrzhane su u samom chinu. On napisa:

Zlomisao ne povlachi sobom smrt: zlomisao JESTE smrt.

Sad kad je shvatio sebe kao mrtvaca, postalo je vazhno odrzhati se shto duzhe u zhivotu. Dva prsta desne ruke bila su mu umrljana mastilom. Upravo takve sitnice izdaju. Neko nadobudno njushkalo u Ministarstvu (verovatno kakva zhena: ona sa pepeljastom kosom ili ona crnomanjasta iz odeljenja za prozu) moglo bi se chuditi zashto je pisao za vreme prekida za ruchak, zashto je upotrebljavao staromodno pero, shta je to pisao — i onda kazati rech-dve na odgovarajuc'em mestu. On ode u kupatilo i pazhljivo opra mastilo oshtrim mrkim sapunom koji je strugao kozhu kao shmirglpapir te tako bio pogodan za tu svrhu.

Zatim stavi dnevnik u fioku. Bilo je sasvim beskorisno pomishljati da ga sakrije, no mogao je bar da ustanovi da li je otkriven ili ne. Dlachica zataknuta medju listovima bila bi previshe ochigledna. Vrhom prsta, on podizhe jedno prepoznatljivo belichasto zrnce prashine i stavi ga u kraj korica, odakle bi moralo spasti ako bi ko pokrenuo knjigu.

Vinston je sanjao majku.

Moralo mu je biti, kako je mislio, deset ili jedanaest godina kad je ona nestala. Bila je to visoka, dostojanstvena i prilichno c'utljiva zhena sporih pokreta i velichanstvene plave kose. Oca se sec'ao nejasnije kao crnomanjastog i mrshavog, uvek odevenog u uredno tamno odelo (Vinston se osobito sec'ao vrlo tankih don ova na ochevim cipelama) i sa naocharima. Njih dvoje je ochigledno progutala jedna od prvih chistki...

U tom trenutku sna, majka je sedela negde daleko nizhe od njega, sa njegovom mladom sestrom u naruchju. Sestre se uopshte nije sec'ao sem kao sitne, slabashne, vechito c'utljive bebe, krupnih, pazhljivih ochiju. Obe su ga posmatrale odozdo. Nalazile su se na nekom podzemnom mestu — na dnu bunara, na primer, ili kakvog veoma dubokog groba — no to mesto, iako je vec' bilo duboko ispod njega, i samo je propadalo u dubinu. Bile su u salonu broda koji tone i posmatrale odozdo kroz sve tamniju vodu. U salonu jejosh bilo vazduha, josh uvek su one mogle videti njega i on njih, ali sve vreme su tonule, tonule u zelenu dubinu koja c'e mu ih za trenutak zauvek sakriti s ochiju. On je bio gore, na svetlosti i vazduhu dok su one tonule u dubinu i smrt, a tonule su u dubinu zato shto je on bio gore. On je to znao, njih dve takodje; video im je to po licu. Nisu imale, prekora ni u ochima ni u srcu, jedino saznanje da one moraju umreti da bi on ostao zhiv, i da je to deo neizbezhnog reda stvari u zhivotu.

Nije se sec'ao shta se zaista desilo, ali, u snu je znao da su na neki nachin majchin i sestrin zhivot bili zhrtvovani za njegov. To je bio jedan od onih snova koji su, u stvari, iako zadrzhavaju karakteristichni ambijent sna, nastavak chovekovog intelektualnog zhivota, i u kome chovek shvata chinjenice i misli koje mu se chine nove i vredne chak i kad se probudi. Vinstona beshe sada pogodilo to shto je majchina smrt, pre skoro trideset godina, bila tragichna i tuzhna na neki nachin koji vishe nije bio moguc'. On shvati da tragedija pripada starim vremenima, vremenima kad je josh uvek bilo privatnog zhivota, ljubavi i prijateljstva, i kad su chlanovi porodice priticali u pomoc' jedno drugom ne pitajuc'i se zashto. Sec'anje na majku paralo mu je srce, jer ona je umrla volec'i ga kad je bio previshe mali i sebichan da tu ljubav uzvrati, i poshto se nekako nije mogao da se seti kako — zhrtvovala pojmu odanosti koji je bio njen lichni i neizmenjiv. Tako shta se, shvati on, danas vishe ne mozhe desiti. Danas postoji strah, mrzhnja i bol, ali ne i dostojanstvo osec'anja, ne i duboka i slozhena zhalost. Sve to mu se sad chinilo da vidi u majchinim i sestrinim ochima koje su ga gledale kroz zelenu vodu, stotine metara duboko a josh uvek nepotonule.

Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini, u letnje veche kad sunchevi zraci pozlac'uju zemlju. Predeo koji je posmatrao toliko mu se puta vrac'ao u snovima da nikad nije bio sasvim siguran da li gaje video ili ne i na javi. U mislima, kad je bio budan, nazivao ga je „zlatni kraj”. To je bio stari pashnjak koji su zechevi sav obrstili; preko njegaje vijugala putanja, a naokolo se ovde-onde videli krtichnjaci. U nazubljenoj zhivici na suprotnoj strani poljane, brestove grane su se blago povijale na povetarcu, a lishce je, gusto kao zhenska kosa, jedva primetno treperilo. Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potochic' u chijim su se virovima ispod vrba igrale sic'ushne ribice.

Preko poljane mu je u susret ishla ona crnokosa devojka. Pokretima slivenim u jedan, ona strzhe svoju odec'u i prezrivo je odbaci u stranu. Telo joj je bilo belo i glatko, ali nije mu budilo nikakvu zhelju; jedva da ga je i pogledao. Bilo ga je sveg obuzelo divljenje prema pokretu kojim je odec'u odbacila u stranu. Graciozan i bezbrizhan, taj pokret kao da je srushio celu jednu kulturu, ceo jedan sistem mishljenja, kao da se Veliki Brat, Partija i Policija misli mogu zbrisati jednim jedinim velichanstvenim pokretom ruke. Taj pokret je takode pripadao davnim vremenima. Vinston se probudi sa rechju „Shekspir” na usnama.

Sa telekrana se zachu prodoran pisak koji se na istoj noti odrzha punih trideset sekundi. Bilo je nula sedam-petnaest, vreme kad sluzhbenici treba da ustaju. Vinston se otrzhe od kreveta — go, poshto su chlanovi Shire partije dobijali tri hiljade kupona za tekstil godishnje, a pizhama je stajala shest stotina — i dohvati sa stolice iznoshenu majicu i sportske gac'ice. Kroz tri minuta pochinjala je jutarnja fiskultura. Iduc'eg trenutka, on se presamiti od zhestokog napada kashlja koji ga je skoro uvek hvatao ubrzo posle budenja. Kashalj mu toliko isprazni pluc'a da je do daha mogao doc'i samo legavshi na pod i duboko i grchevito udahnuvshi nekoliko puta. Od napora mu se behu nadule vene, a ona proshirena na nozi poche da ga svrbi.

„Grupa od trideset do chetrdeset godina!” zashtekta prodoran zhenski glas. „Grupa od trideset do chetrdeset godina! Na svoja mesta! Trideset do chetrdeset!”

Vinston skochi pred telekran i ukruti se u stavu mirno. Na ekranu se vec' beshe pojavila zhena mladalachkog izgleda, suvonjava ali mishic'ava, odevena u trenerku i patike.

„Odruchi!” kresnu ona. „Drzhite se mog tempa. Je'n, dva, tri, chetr! Je'n, dva, tri, chetr! Hajde, drugovi, zhivlje malo! Je'n, dva, tri, chetr! Je'n, dva,tn, etr!... ”

Bol od napada kashlja ne beshe sasvim izbacio iz Vinstonove svesti sec'anje na san. Ono se sad josh i malo pojacha s ritmichkim pokretima vezhbe. Dok je mehanichki savijao i ispruzhao ruke, i odrzhavao na licu izraz sumornog uzhivanja koji se smatrao pogodnim za jutarnju gimnastiku, on se borio da se u mislima vrati do maglovitog doba svog ranog detinjstva. To je bilo izvanredno teshko. Svi dogadjaji od pre dvadeset pet godina i vishe bledeli su i chileli. Kad nije bilo nikakvih pisanih tragova na koje se chovek mogao pozvati, rasplinjavale su se chak i konture sopstvenog zhivota. Pamtili su se veliki dogadjaji koji se najverovatnije nisu ni odigrali, pamtili su se detalji sitnih svakodnevnih dogadjaja, ali se njihova atmosfera nije dala uhvatiti; postojali su dugi prazni periodi u koje se nije moglo smestiti nishta. U proshlosti je sve bilo drugachije. Chak su i imena zemalja, i njihovi oblici na mapi, bili drugachiji. Pista jedan, na primer, imala je drugo ime: zvala se Engleska ili Britanija, mada se, po njegovom prilichno chvrstom uverenju, London oduvek zvao London.

Vinston se nije sa sigurnoshc'u sec'ao nijednog razdoblja u kome njegova zemlja nije bila u ratu; no bilo je ochigledno da je tokom njegovog detinjstva postojao poduzhi interval mira: naime, jedna od njegovih najranijih uspomena bila je vezana za neki napad iz vazduha koji je u to vreme svakoga iznenadio. To je moglo biti u vreme kadje na Kolchester pala atomska bomba. Samog napada se nije sec'ao, ali pamti o je ochevu ruku koja ga je stezala dok su hitali nanizhe, nanizhe, nanizhe, nekuda duboko pod zemlju, niz neke spiralne stepenice koje su mu odzvanjale pod nogama i od kojih su mu se na kraju toliko zamorile noge da je pocheo cvileti te su morali da stanu i odmore se. Majka, onako spora i sanjiva, bila je daleko izostala. Nosila je u naruchju njegovu sestricu — ili mozhda samo c'ebad; nije Bio siguran da li mu se u to vreme sestra vec' bila rodila. Na kraju izbishe na neko mesto, buchno i prepuno sveta, koje on prepoznade kao stanicu metroa.

Neki ljudi su sedeli svuda naokolo po kamenim plochama; drugi su, tesno zbijeni, sedeli na metalnim krevetima na sprat. Vinston i njegovi roditelji nadjoshe za sebe mesta na podu; pored njih, na krevetu, sedeli su jedno pored drugoga neki starac i starica. Starac je imao na sebi pristojno tamno odelo i shtofani kachket zabachen na potiljak, te mu se videla veoma seda kosa; lice mu je bilo skerletnocrveno, a ochi plave i pune suza. Zaudarao je na dzhin. Chinilo se kao da mu dzhin izbija na pore umesto znoja, a sa malo mashte moglo se zamisliti da su mu suze u ochima chisti dzhin. No iako je bio pri pic'u, videlo se da trpi neki istinski i nepodnoshljivi jad. Onako mali, Vinston shvati da se starcu upravo desilo neshto neoprostivo i nepopravljivo. Uchini mu se josh i da zna shta je to. Bio je poginuo neko koga je starac voleo, mozhda njegova mala unuka. Starac je svakih nekoliko minuta ponavljao:

„Nismo trebali da im verujemo. Rek'o sam ja da nismo trebali, jel' se sec'ash? Eto sad shta se desilo. Ma govorio sam ja uvek, nismo trebali da verujemo tim dripcima.”

Ali kojim to dripcima nije trebalo da veruju Vinston se vishe nije sec'ao.

Otprilike od tog vremena, rat je doslovno trajao bez prekida, mada, strogo uzev, nije uvek bio u pitanju isti rat. Nekoliko meseci tokom njegovog detinjstva, u samom Londonje bilo zapletenih ulichnih borbi kojih se jasno sec'ao. Ali istrazhivati istoriju celog tog perioda, rec'i ko se borio protiv koga u ovom ili onom trenutku, bilo je potpuno nemoguc'e, jer nijedan zapis, i nijedna rech, nisu pominjali bilo kakvo opredeljenje sem postojec'eg. Trenutno je, 1984. godine (ako je godina zaista bila 1984), Okeanija bila u ratu sa Evroazijom a u savezu sa Istazijom. Nikad i nigde, ni privatno ni javno, nije se priznavalo da su ove tri sile ikad bile drugachije svrstane. U stvari, kao shto je Vinston vrlo dobro znao, bilo je proshlo samo chetiri godine otkako je Okeanija bila u ratu sa Istazijom a u savezu sa Evroazijom. No to je samo bio mali, krishom chuvani podatak koji je Vinston drzhao u glavi jer josh nije umeo da dobro kontrolishe svoje pamc'enje. Zvanichno, do te promene partnera nikad nije doshlo. Okeanija je momentaino bila u ratu sa Evroazijom: dakle Okeanija je oduvek bila u ratu sa Evroazijom. Trenutni neprijatelj je uvek predstavljao apsolutno zlo, a iz toga je proizlazilo da je bilo kakva nagodba s njim, bilo u proshlosti ili u buduc'nosti, nemoguc'a.

Stravichno je to, pomisli on po desetohiljaditi put dok je s mukom zabacivao ramena (drzhec'i ruke na kukovima, sad su svi opisivali telom krugove, pokrec'uc'i se samo od pojasa navishe; ta je vezhba navodno bila dobra za mishic'e leda) — stravichno je to shto sve to mozhe i biti istina. Ako Partija mozhe da gurne ruku u proshlost i kazhe za ovaj ili onaj dogadjaj: to i to se uopshte nije desilo, tako shta je svakako uzhasnije od muchenja i smrti.

Partija je govorila da Okeanija nikad nije bila u savezu sa Evroazijom. On, Vinston Smit, zna da je Okeanija bila u savezu sa Evroazijom pre svega chetiri godine. Ali gde to saznanje postoji? Samo u njegovoj svesti, koja c'e u svakom sluchaju za kratko vreme biti unishtena. A ako svi prihvataju lazh koju Partija namec'eako svi zapisi prichaju istu prichu — onda lazh prelazi u istoriju i postaje istina. Ko kontrolishe proshlost, glasila je parola Partije, kontrolishe buduc'nost; ko kontrolishe sadashnjost, kontrolishe proshlost. A ipak se proshlost, iako po prirodi izmenjiva, nije ni izmenila. Sve shto je istina danas, istina je od prapochetka do vechnosti. Stvar je bila vrlo prosta. Potreban je bio samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamc'enjem. To se zvalo kontrola nad stvarnoshc'u; na Novogovoru dvomisao.

„Na mestu voljno!” kresnu instruktorka, neshto dobrodushnije.

Vinston opusti ruke niz slabine i polako napuni pluc'a vazduhom. Misao mu se izgubi u lavirintskom svetu dvomisli. Znati i ne znati, biti svestan potpune istinitosti izgovarajuc'i pazhljivo konstruisane lazhi, imati istovremeno dva mishljenja koja su se medjusobno iskljuchivala, znajuc'i da su protivrechna a ipak verujuc'i u oba; sluzhiti se logikom protiv logike, odbacivati moral zahtevajuc'i ga, verovati da je demokratija nemoguc'na a da je Partija chuvar demokratije; zaboravljati sve shto je trebalo zaboraviti a onda to ponovo vratiti u pamc'enje u potrebnom trenutku pa ga zatim smesta ponovo zaboraviti; i, pre svega, istom postupku podvrgnuti i sam taj postupak. To je bila vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti, a onda, postati nesvestan upravo izvrshenog china samohipnoze. Chak i sama rech dvomisao, da bi se shvatila, zahtevala je upotrebu dvomisli.

Instruktorka im beshe ponovo komandovala „mirno”. „A sad da vidimo ko mozhe iz stava spetnog pretklon do poda”, izbaci ona s puno entuzijazma. „Pravo iz kukova, drugovi. Je'n — dva! Jen — dva!...”

Vinstonu je bila odvratna ova vezhba, od koje su mu bolovi sevali od peta do zadnjice i vrlo chesto na kraju ponovo dolazio napad kashlja. Iz njegovih meditacija nestade ono poluzadovoljstvo. Proshlost je, razmishljao je on, ne samo izmenjena nego upravo unishtena. Jer kako se mozhe ustanoviti ma i najochiglednija chinjenica ako van chovek ovog pamc'enja nije bilo nikakve evidencije? On pokusha da se seti kad je prvi put chuo za Velikog Brata. Uchini mu se da je to moralo biti negde shezdesetih godina, ali nije bio sasvim siguran. Po istorijskim spisima Partije Veliki Brat je, razume se, bio vodja i chuvar Revolucije josh od najranijih njenih dana. Njegovi poduhvati postepeno su bili gurani u proshlost, tako da su se na kraju pruzhali unatrag sve do fantastichnog sveta chetrdesetih i tridesetih godina, kad su se kapitalisti u svojim chudnim cilindrichnim sheshirima vozili londonskim ulicama u velikim blistavim automobilima ili konjskim fijakerima sa staklenim vratima. Do koje je mere ta legenda bila istinita a do koje izmishljena, nije se moglo znati. Vinston se chak nije sec'ao ni samog datuma kad je Partija postala. Koliko je znao, za rech englsoc nije chuo pre 1960. godine, no moguc'e je bilo da je ona u starogovorskom obliku — „engleski socijalizam” — i ranije bila u upotrebi. Sve se topilo u maglu. Ponekad se dodushe moglo tachno utvrditi da je ovo ili ono lazh. Na primer, tvrdnja partijskih istorijskih spisa da je Partija izmislila avion bila je neistinita. On se sec'ao aviona josh iz najranijeg detinjstva. Ali dokazati se nije moglo nishta. Nikad i ni za shta nije bilo dokaza. Jedan jedini put u zhivotu, Vinstonje u ruci drzhao neporeciv dokumentarni dokaz da je jedna istorijska chinjenica bila falsifikovana. A u toj prilici...

„Smit!” izdra se goropadnichki glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Jeste, vi! Nizhe se sagnite! Umete vi i bolje. Samo shto se ne zalazhete. Tako, druzhe, tako je vec' bolje. Sad stanite svi na mestu voljno i gledajte mene.”

Vinstona beshe najednom oblio vreo znoj. Lice mu ostade potpuno bezizrazno. Nikad ne pokazuj strah! Nikad ne pokazuj mrzhnju! Jedan treptaj oka mozhe da izda. Stajao je i posmatrao instruktorku kako podizhe ruku iznad glave i — ne bi se moglo rec'i elegantno, ali zato primetno uredno i efikasno — saginje i dotiche prvim zglobovima prstiju pod izmedju stopala.

„Eto tako, drugovi! To hoc'u da vidim! Gledajte me josh jedanput. Meni je trideset devet godina; imam chetvoro dece. Sad gledajte.” Ona se ponovo sazhe: „Vidite da ne savijam kolena. Svi vi mozhete to isto ako hoc'ete”, dodade ona ispravljajuc'i se. „Svako ko je mladji od chetrdeset pet godina mozhe da u pretklonu dodirne pod. Nismo svi toliko povlashc'eni da se mozhemo boriti u prvim redovima, ali bar mozhemo da odrzhavamo dobru kondiciju. Pomislite na nashe momke na malabarskom frontu! I na mornare u plovec'im tvrdjavama! Samo pomislite kako je tek njima. A sad pokushajte ponovo. Sad je vec' bolje, druzhe, tako je mnogo bolje,” dodade ona da obodri Vinstona kad ovaj, uz zhestok napor, uspe da dotakne prste na nogama ne savijajuc'i kolena, prvi put posle nekoliko godina.

S dubokim, nesvesnim uzdahom koji na pochetku radnog dana ni blizina telekrana nije sprechavala, Vinston privuche diktograf, oduva prashinu s mikrofona i stavi naochari. Zatim odmota i sastavi spajalicom chetiri dokumenta savijena u trubu koja su vec' bila ispala iz pneumatichne cevi na desnoj strani stola.

Na zidovima kancelarije bila su tri otvora. Desno od diktografa, mala pneumatichna cev za pismene poruke; levo, neshto shiri otvor za novine; a na zidu sa strane, sasvim nadohvat ruke, veliki chetvrtast prorez zashtic'en poklopcem od zhice. Taj je sluzhio za bacanje upotrebljenih papira. Slichnih proreza je u zgradi bilo na hiljade, ako ne i na desetine hiljada, ne samo u svakoj kancelariji nego, u kratkim razmacima, i u svakom hodniku. Zbog nechega su se u zhargonu zvali rupe za pamc'enje. Ko god bi imao u ruci dokument koji je trebalo unishtiti, ili video makar komadic' papira na zemlji, mahinaino bi podigao poklopac najblizhe rupe za pamc'enje i ubacio ga unutra, na shta bi ga zahvatila struja toplog vazduha i odnela do ogromnih pec'i, skrivenih negde uzabitnim delovima zgrade.

Vinston pregleda chetiri komada hartije koja je upravo odmotao. Svaki je sadrzhao poruku od svega jednog ili dva reda, u skrac'enom zhargonu — ne sasvim novogovorskom, ali uglavnom sastavljenom od novogovorskih rechi — koji se upotrebljavao u Ministarstvu za interne svrhe. Poruke su glasile:

tajms 17.3.84 lazhiran govor vb pogr odn afrika koriguj

tajms 19.12.83 prognoza troletke 4. kvartal 83 greshke kompariraj kurentni broj

tajms 14.2.84 miniob lazhiran chokolada koriguj

tajms 3.12.83 report dnevzap vb dvaputvishenedobar odn. nelica rediguj celosno prearhiviraj postodobreno

S blagim osec'anjem zadovoljstva, Vinston odlozhi chetvrtu poruku u stranu. Bio je to komplikovan i odgovoran posao koji je najbolje bilo ostaviti za kraj. Ostale tri stvari bile su rutinske, mada je druga znachila da c'e verovatno biti zamornog gacanja kroz cifre. Vinston pozva lokal „stari brojevi” na telekranu i zatrazhi odgovarajuc'e brojeve Tajmsa, koji vec' kroz nekoliko minuta izleteshe iz pneumatichne cevi. Poruke koje je bio primio ticale su se chlanaka ili vesti koje je iz ovog ili onog razloga trebalo izmeniti, ili, kako je glasio zvanichan izraz, korigovati. Na primer, u Tajmsu od sedamnaestog marta pisalo je da je Veliki Brat u govoru odrzhanom prethodnog dana prorokovao da c'e juzhnoindijski front ostati miran, ali da c'e u Severnoj Africi uskoro doc'i do evroazijske ofanzive. Medjutim, evroazijska vrhovna komanda je upravila ofanzivu na Juzhnu Indiju, a ostavila Severnu Afriku na miru. Stoga je bilo potrebno preraditi odgovarajuc'i pasus u govoru Velikog Brata tako da sadrzhi predskazanje onoga shto se zaista i dogodilo. Ili: Tajms od devetnaestog decembra bio je doneo zvanichna predvidjanja koja su se odnosila na proizvodnju raznih vrsta robe shiroke potroshnje tokom chetvrtog tromesechja 1983. godine, koje je istovremeno bilo i shesto tromesechje devete troletke. Danashnji broj je medjutim bio doneo podatke o stvarnoj proizvodnji, iz kojih se videlo da su predvidjanja za svaki artikal bila uveliko pogreshna. Vinstonov posao je bio da popravi prvobitne cifre, tako da odgovaraju vrlo jednostavnoj greshci koja se mogla popraviti za dvatri minuta. U februaru, dakle pre nepuna dva meseca, Ministarstvo obilja bilo je objavilo obec'anje (zvanichna formula je bila kategorichka obaveza) da se sledovanje chokolade u 1984. godini nec'e smanjivati. Vinston je, medjutim, znao da c'e se u stvari, vec' krajem tekuc'e nedelje, sledovanje smanjiti sa trideset grama na dvadeset. Bilo je potrebno samo zameniti prvobitno obec'anje upozorenjem da c'e u aprilu verovatno biti potrebno smanjiti sledovanje.

Kako je s kojom porukom bio gotov, Vinston je spajao diktografisane ispravke sa odgovarajuc'im brojem Tajmsa i ubacivao u pneumatichnu cev; Zatim je, pokretom skoro potpuno nesvesnim, guzhvao poruku i sve beleshke koje je usput napravio, i ubacivao ih u rupu za pamc'enje da ih proguta vatra.

Shta se deshavalo u nevidjenom lavirintu kuda su vodile pneumatichne cevi, nije znao podrobno; imao je samo opshtu predstavu. Chim bi se sve ispravke potrebne za ovaj ili onaj broj Tajmsa skupile, taj broj bi se preshtampao, prvobitni primerak unishtio, a popravljeni primerak unosio na njegovo mesto u arhivu. Tom postupku stalne izmene bile su podvrgnute ne samo novine nego i knjige, chasopisi, broshure, plakati, leci, filmovi, magnetofonske trake, karikature, fotografije i sve vrste knjizhevnosti i dokumentacije koja bi ma na koji nachin mogla imati politichkog ili ideoloshkog znachaja. Proshlost se azhurirala iz dana u dan, skoro iz minuta u minut. Na taj nachin se za sva predvidjanja Partije moglo dokumentima dokazati da su bila tachna; a nije se dopushtalo da ijedna vest, ijedna izrazhena misao u suprotnosti sa momentanim potrebama ostane na ma koji nachin zapisana. Sveukupna istorija beshe postala palimpsest sa koga se, upravo onoliko puta koliko je bilo potrebno, grebao stari tekst i upisivao novi. Ni u kom sluchaju ne bi bilo moguc'e posle takvog ispravljanja dokazati da je ishta bilo falsifikovano. Najvec'i odsek Odeljenja dokumentacije, daleko vec'i od onoga u kome je radio Vinston, sachinjavali su ljudi chija je duzhnost jednostavno bila da pronalaze i skupljaju sve primerke knjiga, novina i ostalih dokumena,ta koji su bili neispravljeni te ih je stoga trebalo unishtiti. Ovaj ili onaj broj Tajmsa koji je, zbog promena u politici ili pogreshnih predvidjanja Velikog Brata, bio i po desetinu puta preradjivan, stajao je onako preradjen, ali sa originalnim datumom, u arhivi, i nije postojao nijedan drugi njegov primerak koji bi ga mogao uterati u lazh. Knjige su se isto tako povlachile i u nekoliko navrata preradjivale, a zatim se ponovo izdavale a da se nichim nije priznavalo da su uchinjene ikakve izmene. Chak se ni u pisanim uputstvima koja je Vinston primao i bez izuzetka unishtavao chim bi bio gotov nije pominjalo niti nagoveshtavalo da treba pochiniti bilo kakav falsifikat; uvek se govorilo o greshkama, omashkama, shtamparskim greshkama ili pogreshno navedenim podacima koje je u interesu tachnosti trebalo popraviti.

U stvari, mislio je on ispravljajuc'i cifre Ministarstva obilja, tu i nije u pitanju falsifikat. Posredi je prosto unoshenje jedne besmislice umesto druge. Najvec'i deo materijala s kojim se radilo nije imao nikakve veze sa stvarnoshc'u, chak ni onakve veze kakva postoji u direktnoj lazhi. Statistichki podaci su i u prvobitnom i u doteranom obliku bili chista fantazija. Vrlo chesto je trebalo izmisliti ih sam. Na primer, Ministarstvo obilja je bilo predvidelo da c'e se u chetvrtom tromesechju 1983. proizvesti sto chetrdeset i pet miliona pari cipela. Poslednja vest je glasila da je stvarno proizvedeno shezdeset i dva miliona. Vinston medjutim unese u redigovanu verziju cifru od pedeset i sedam mili ona, da bi se kasnije mogla opravdati uobichajena tvrdnja da je norma premashena. No bilo kako bilo, cifra od shezdeset i dva miliona nije bila nishta blizha istini no cifra od pedeset i sedam, ili sto chetrdeset i pet miliona. Vrlo je verovatno bilo da nije proizveden nijedan par. Josh verovatnije da niko nije ni znao koliko je proizvedeno, a kamoli da mu je do toga stalo. Svako je znao samo to da su astronomske kolichine proizvedenih cipela za svako tromesechje postojale samo na papiru, a da je dobra polovina stanovnishtva Okeanije bosa. Tako je bilo i sa svim evidentiranim chinjenicama, bile one male ili velike. Sve je bledelo i prelazilo u svet senki u kome na kraju chovek nije mogao biti siguran ni shto se tiche datuma u godini.

Vinston baci pogled na drugu stranu hodnika. U boksu prekoputa marljivo je poslovao neki Tilotson, chovek malog rasta, precizno izvuchenih crta i jake brade od koje su mu obrijani obrazi izgledali crni. On je drzhao savijene novine na kolenu i neshto govorio u diktograf, ustima sasvim uz mikrofon, kao da zheli da mu rechi ostanu tajna izmedju njega i aparata. U jednom trenutku podizhe pogled i sa naochara mu se odbi neprijateljski sjaj u Vinstonovom pravcu.

Vinston je Tilotsona jedva i poznavao i nije imao pojma kojim se poslom ovaj bavi. Sluzhbenici Odeljenja dokumentacije nisu rado govorili o svom poslu. U dugoj sali bez prozora, sa dva reda boksova i beskonachnim shushtanjem papira i zvukom glasova koji mrmolje u diktograf, bilo je tuce ljudi koje Vinston chak ni po imenu nije znao, iako ih je svakog dana vidao kako zhure hodnicima gore-dole ili gestikuliraju tokom Dva minuta mrzhnje. Znao je da u boksu odmah do njegovog zhenica pepeljaste kose argatuje iz dana u dan trazhec'i u shtampi i izbacujuc'i iz nje imena ljudi koji su bili ispareni i za koje se stoga smatralo da nisu uopshte ni postojali. U tome je bilo neke logike, jer je i sam njen muzh bio isparen pre dve ili tri godine. A nekoliko boksova dalje, jedno blago, povucheno, sanjalachko stvorenje po imenu Emplfort, chovek veoma dlakavih ushiju i zachudjujuc'eg talenta za zhongliranje rimama i metrom proizvodilo je izopachene verzije — definitivne tekstove, kako se zvanichno govorilo — pesama koje su bile postale ideoloshki opasne no koje je ko zna zashto trebalo zadrzhati u antologijama. A ova sala sa svojih pedesetak sluzhbenika bila je samo jedna od podsekcija, c'elija tako rec'i, u preogromnosti Odeljenja dokumentacije. Ispred, iza, iznad i ispod nje bilo je drugih rojeva sluzhbenika koji su radili na nezamislivom mnoshtvu raznih poslova. Tu su bile ogromne shtamparije sa redaktorima, struchnjacima za tipografiju i bogato opremljenim laboratorijama za falsifikovanje fotografija. Tu je bila televizijska sekcij~ sa tehnicharima, producentima i ekipama glumaca posebno odabranim po talentu za imitiranje glasova. Tu su bile armije evidentichara chija je duzhnost bila da sastavljaju spiskove knjiga i chasopisa koje je trebalo povuc'i. Tu su bili ogromni trezori gde su se chuvali popravljeni dokumenti i skrivene pec'i gde su se spaljivali originalni primerci. Anegde, neznano gde, potpuno bezimeni, tu su bili i rukovodec'i mozgovi koji su koordinirali sve te poslove i stvarali politiku po kojoj je bilo potrebno da se ovaj deo proshlosti sachuva, ovaj falsifikuje, a onaj unishti.

Pa i samo Odeljenje dokumentacije je bilo samo jedan od ogranaka Ministarstva istine, chiji je glavni posao bio ne da rekonstruishe proshlost, nego da gradjane Okeanije snabdeva novinama, filmovima, udzhbenicima, telekranskim programima, dramama, romanima — svim moguc'im vrstama informacija, prosvete i zabave, od skulptura do parola, od lirskih pesama do bioloshkih traktata, i od dechjih chitanki do rechnika Novogovora. Ministarstvo se staralo ne samo za mnogostruke potrebe Partije nego je ponavljalo celu operaciju na nizhem nivou, za potrebe proletarijata. Postojao je chitav niz posebnih odeljaka koji se bavio stvaranjem knjizhevnosti, muzike, drame i svih vrsta zabave za proletere. Tu su se proizvodili bulevarski listovi koji su pisali gotovo iskljuchivo o sportu, zlochinima i astrologiji, senzacionalni petparachki romani, filmovi prepuni seksualnih izhivljavanja, i sentimentalni shlageri koje je od pochetka do kraja komponovao jedan posebni aparat slichan kaleidoskopu, nazvan versifikator. Postojala je chak i cela podsekcija — u Novogovoru nazvana Pornosekcija — koja je proizvodila najnizhu vrstu pornografije i slala je u zapechac'enim paketima; njene proizvode chlanovi Partije, sem onih koji su na njima radili, nisu smeli da vide.

Dok je Vinston radio, iz pneumatichne cevi behu ispale josh tri poruke; u pitanju su, medjutim, bili jednostavni poslovi, tako da je s njima bio gotov pre no shto je doshlo vreme za Dva minuta mrzhnje. Kad se Mrzhnja zavrshila, on se vrati u svoj boks, dohvati sa police rechnik Novogovora, odgurnu diktografu stranu, obrisa naochare i spremi se za najvazhniji posao koji je imao tog jutra.

Najvec'e zadovoljstvo u zhivotu Vinston je nalazio u svom poslu. Najvec'im delom je to bila zamorna rutina, no bilo je i zadataka tako teshkih i komplikovanih da se chovek u njima mogao izgubiti kao u dubinama kakvog matematichkog problema — delikatni falsifikati gde su jedini putokazi bili poznavanje principa englsoca i sposobnost da se oceni shta Partija zheli da se kazhe. U tome je Vinston bio dobar. Deshavalo se chak i da mu povere ispravljanje Tajmsovih uvodnika, koji su od pochetka do kraja bili pisani Novogovorom. On odmota poruku koju je ranije tog jutra bio odlozhio u stranu. Glasila je:

tajms 3.12.83 dnevzap vb dvaputvishenedobra odn nelica rediguj celosno prearhiviraj postodobreno

Na Starogovoru (ili standardnom engleskom), to bi otprilike znachilo:

Izveshtaj o dnevnoj zapovesti Velikog Brata iz Tajmsa od trec'eg decembra 1983. krajnje losh. U njemu se pominju nepostojec'a lica. Preraditi u celini i pre odlaganja u arhivu podneti pretpostavljenima na odobrenje.

Vinston prochita inkriminisani chlanak. Dnevna zapovest Velikog Brata sastojala se uglavnom od pohvala organizaciji zvanoj SPPT koja je posade plovec'ih tvrdjava snabdevala cigaretama i ostalim sitnim potrepshtinama. Neki drug Viders, ugledni chlan Uzhe partije, bio je posebno pohvaljen i odlikovan Ordenom drugog reda za izvanredne zasluge.

Tri meseca kasnije, SPPT je najednom bila raspushtena, a da se nije navelo zashto. Moglo se lako pretpostaviti da su Viders i njegovi saradnici pali u nemilost, no o toj aferi u shtampi i na telekranu nije bilo ni rechi. Tako shta je trebalo i ochekivati jer politichki krivci po pravilu nisu bili izvodjeni na sud pa chak ni javno raskrinkavani. Velike chistke koje su zahvatale hiljade ljudi, sa javnim sudjenjima izdajnicima i zlomisliteljima koji su skrusheno priznavali sve svoje zlochine i posle toga bivali osudjeni na smrt predstavljale su posebne spektakularne predstave, i nisu se priredjivale cheshc'e do jednom u dve-tri godine. Najcheshc'e se deshavalo to da ljudi koji su na neki nachin izazvali nezadovoljstvo Partije nestanu i da se za njih vishe i ne chuje. O tome shta im se deshavalo nije se mogla saznati ni najmanja sitnica. Poneki put chak nisu ni bili mrtvi. Vinstonje lichno poznavao tridesetak ljudi, ne rachunajuc'i roditelje, koji su kasnije, u ovo ili ono vreme, nestali.

Vinston se blago pochesha po nosu spajalicom za papir. U boksu prekoputa njegovog drug Tilotson je i dalje bio zaverenichki nagnut nad svoj diktograf. On za trenutak podizhe glavu: ponovo neprijateljski blesak naochara. Vinston se pitao da li drug Tilotson radi na istom zadatku na kome i on. Tako neshto bilo je savrsheno moguc'e. Zadatak tako delikatne prirode nikad se ne bi poverio jednom jedinom choveku; s druge strane, poveriti ga grupi ljudi znachilo bi otvoreno priznati falsifikat. Najverovatnije je celo tuce ljudi u tom trenutku obradjivalo isti chlanak, s tim shto je svako pravio svoju verziju. Kasnije c'e neki od rukovodilaca iz Uzhe partije odabrati ovu ili onu verziju, izredigovati je i pokrenuti komplikovani proces obavezno potrebnog ispravljanja tekstova vezanih za ovaj; kad to bude gotovo; odabrana lazh c'e uc'i u stalnu arhivu i postati istina.

Vinston nije znao zashto je Viders pao u nemilost. Mozhda zbog korupcije ili nesposobnosti. Mozhda se Veliki Brat jednostavno oslobadjao previshe popularnog potchinjenog. Mozhda je Viders ili neko blizak njemu bio osumnjichen za jeretichke sklonosti. Ili je, najverovatnije od svega, do svega toga doshlo zato shto su chistke i isparivanja bile nerazdvojni deo sistema. Jedini pouzdani trag se mogao nac'i u rechima odn nelica koje su znachile da je Viders vec' mrtav. Dodushe, to nije uvek moralo biti istina. Ponekad su ih pushtali i ostavljali na slobodi po celu godinu, pa i dve, pre nego shto bi nad njima izvrshili smrtnu kaznu. Ovde-onde bi se neko za koga se verovalo da je odavno mrtav pojavio kao utvara na nekom od javnih sudjenja gde bi okrivio stotine drugih pre nego shto bi nestao, ovaj put zauvek. Viders je, medjutim, vec' bio nelice. Ne postoji — nije uopshte ni postojao. Vinston zakljuchi da nec'e biti dovoljno jednostavno preokrenuti smisao govora Velikog Brata. Bic'e najbolje napisati novi govor, o nechemu potpuno nepovezanom sa prvobitnom temom.

Mogao je da sastavi jedan od uobichajenih napada na izdajnike i zlomislitelje, no tako shta bi bilo krajnje neoriginalno; s druge strane, izmisliti kakvu pobedu na frontu ili kakav blistav uspeh u prebacivanju norme devete troletke, znachilo bi isuvishe komplikovati posao oko sastavIjanja dokumentacije. Najbolja bi bila neka chista Izmlsljotina. U glavi mu najednom iskrsnu, kao unapred pripremljena, slika izvesnog druga Ogilvija, koji je nedavno herojski poginuo u ratu. Veliki Brat je ponekad posvec'ivao svoju dnevnu zapovest uspomeni na kakvog skromnog, obichnog chlana Partije, chiji bi zhivot i smrt iznosio kao primer za ugled. Dakle, za ovu priliku c'e slaviti uspomenu na druga Ogilvija. Uistinu, drug Ogilvi nije uopshte ni postojao, no nekoliko shtampanih redova i dve-tri lazhne fotografije c'e mu zachas udahnuti zhivot.

Vinston razmisli za trenutak, zatim privuche diktograf i poche diktirati uobichajenim stilom Velikog Brata, vojnichkim i cepidlachkim u isto vreme, koji je zbog posebnog manira govornikovog da postavlja pitanja i smesta na njih odgovara („Kakvu pouku, drugovi, mozhemo iz ovoga izvuc'i? Pouku — koja je u isto vreme i jedan od osnovnih principa englsoca — da...” itd. itd.) bilo Iako imitirati.

Kad mu je bilo tri godine, drug Ogilvi je odbijao sve igrachke sem dobosha, pushkomitraljeza i modela helikoptera. U shestoj godini — godinu dana pre roka, u njegovom sluchaju se izuzetno odstupilo od pravila — postao je chlan Shpijuna; u devetoj je vec' bio komandir odreda. U jedanaestoj je odao rodjenog strica Policiji misli. U sedamnaestoj je postao predsednik Okruzhnog komiteta Lige protiv seksa. U devetnaestoj je pronashao ruchnu bombu novog tipa koju je kasnije prihvatilo Ministarstvo mira i koja je na prvoj probi ubila trideset jednog evroazijskog zarobljenika odjednom. U dvadeset i trec'oj je poginuo na duzhnosti. Dok je leteo nad Indijskim okeanom nosec'i vazhne depeshe, napali su ga neprijateljski mlaznjaci; nemajuc'i izlaza, privezao je za sebe pushkomitraljez kao balast i iskochio iz helikoptera zajedno sa depeshama — shto je, po rechima Velikog Brata, predstavljalo smrt na kojoj se samo mozhe zavideti. Veliki Brat je josh dodao nekoliko primedbi o kreposti i doslednosti druga Ogilvija. Ogilvi je bio potpuni apstinent i nepushach, nije znao ni za kakvu rekreaciju sem svakodnevnih jednochasovnih vezhbi u gimnastichkoj sali i bio se zakleo na celibat, smatrajuc'i da su brak i porodica nespojivi sa nachinom zhivota aktiviste koji je dvadeset i chetiri chasa dnevno odan duzhnosti. Nije razgovarao ni o chemu sem o principima englsoca, niti imao drugog cilja do pobede nad evroazijskom armijom i hvatanja shpijuna, sabotera, zlomislitelja i izdajnika uopshte.

Vinston se premishljao da li da druga Ogilvija odlikuje Ordenom za izvanredne zasluge, drugog reda; najzad zakljuchi da ne bi trebalo, jer bi to povuklo za sobom unoshenje novih podataka u ostala dokumenta.

Zatim baci josh jedan pogled na suparnika u boksu prekoputa. Neshto mu je govorilo da Tilotson radi na istom zadatku na kome i on. Nije se moglo znati chiji c'e tekst biti prihvac'en, ali on je bio duboko siguran da c'e ovog puta to biti njegov. Uchini mu se chudno da chovek mozhe stvarati mrtvace, ali ne i zhive ljude. Drug Ogilvi, koji u sadashnjosti nikad nije postojao, sad je postojao u proshlosti; kad sam chin falsifikovanja bude zaboravljen, postojac'e isto onoliko autentichno, i po istim dokazima, kao i Karlo Veliki i Julije Cezar.

U menzi, niskoj i smeshtenoj duboko pod zemljom, red za ruchak se sporo pomicao napred. Prostorija je vec' bila prepuna sveta i zaglushne buke. Sa pec'i iza pulta shirila se para s mirisom chorbe, nakiselim i poneshto metalnim, koji ipak nije sasvim nadjachavao isparenja dzhina Pobeda. Na suprotnoj strani sobe nalazio se mali shank, u stvari samo rupa u zidu, gde se mogao dobiti dzhin po ceni od deset centi za veliki gutljaj.

„Taman onaj koga trazhim”, reche neko iza Vinstonovih ledja.

On se okrete. To je bio njegov prijatelj Sajm, koji je radio u istrazhivachkom odeljenju. „Prijatelj” mozhda i nije bila prava rech. Nisu postojali prijatelji, postojali su drugovi; no bilo je drugova s kojima je bilo prijatnije biti u drushtvu nego s drugima. Sajm je bio filolog, specijalista za Novogovor. Bio je chlan ogromne ekipe koja je radila na sastavljanju jedanaestog izdanja rechnika Novogovora. Niska rasta, nizhi od Vinstona, imao je crnu kosu i krupne izbuljene ochi, istovremeno tuzhne i podsmeshljive, koje kao da su ispitivale sagovornikovo lice.

„Hteo sam da te pitam imash li koji zhilet”, reche on.

„Nijedan!” reche Vinston uzhurbano i s nekim osec'anjem krivice. „Trazhio sam ih svuda. Vishe ih nema.”

Svi su trazhili zhilete. On je, u stvari, imao josh dva neupotrebljena koja je pazhljivo chuvao. Vec' mesecima je vladala glad za zhiletima. Uvek je postojao poneki potreban artikal koji se nije mogao nac'i u prodavnicama za chlanove Partije. Nekad su to bila dugmad, nekad vuna za krpljenje, nekad pertle; sada su to bili zhileti. Mogli su se nabaviti, pa i to teshko, jedino posle manje-vishe konspirativne potrage na „slobodnom” trzhishtu.

„Vec' shest nedelja se brijem istim zhiletom”, slaga on.

Red se pomeri za josh jedno mesto napred. Kad zastadoshe, on se okrete i ponovo sucheli sa Sajmom. Obojica uzeshe po jedan masni metaIni posluzhavnik sa gomile na ivici pulta.

„Jesi li ishao juche da gledash veshanje zarobljenika?” upita Sajm.

„Radio sam”, ravnodushno reche Vinston. „Bic'e u zhurnalu, verovatno.”

„To je vrlo slaba zamena”, reche Sajm.

Njegove podsmeshljive ochi proshpartashe Vinstonovim licem. Chinilo se da govore „Znam ja tebe. Chitam te. Vrlo dobro znam zashto nisi ishao da gledash kako ih veshaju.” Sajm je, na neki intelektualni nachin, bio otrovno ispravan. Omeo je da govori sa ogavnim sladostrasnim zadovoljstvom o napadima helikoptera na neprijateljska sela, o sudjenjima i priznanjima zlomislitelja, o izvrshenju smrtnih kazni u podrumima Ministarstva ljubavi. Razgovarati s njim uglavnom je znachilo odvrac'ati ga od tih tema i navoditi, ukoliko je moguc'e, na struchni razgovor o Novogovoru, za shtaje bio struchnjak i o chemu je govorio zanimljivo. Vinston okrete glavu malo u stranu da izbegne krupne crne ochi koje su ga ispitivale.

„Dobro je bilo”, zamishljeno reche Sajm. „Samo mislim da greshe shto im vezuju noge. Volim da ih gledam kako se dzhilitaju. A iznad svega, na kraju, kad isplaze jezik, onako modar — sasvim svetlo modar. Taj mi je detalj posebno privlachan.”

„Sledec'i!” povika servirka u beloj kecelji sa kutlachom u ruci.

Vinston i Sajm gurnushe svoje posluzhavnike prema pec'i. Servirka im tresnu na njih propisani ruchak — metalnu sherpicu ruzhichasto-sivkaste chorbe, komad hleba, kocku sira, sholju kafe Pobeda bez mleka, i tabletu saharina.

„Eno jednog stola, tamo pod telekranom”, reche Sajm. „Usput mozhemo da uzmemo po jedan dzhin.”

Dzhin dobishe u sholjama od fajansa bez drshke. Probishe se kroz pretrpanu prostoriju i istovarishe jelo s posluzhavnika na sto sa metalnom plochom, u chijem je jednom uglu neko ostavio baricu chorbe, prljave technosti sa izgledom bljuvotine. Vinston podizhe svoju sholju dzhina, zastade za trenutak da napregne zhivce, i sruchi u grlo technost uljastog ukusa. Kad je iscedio suze iz ochiju, najednom otkri da je gladan. Poche gutati kashiku za kashikom chorbe u kojoj je sem gustisha bilo i kockica neke ruzhichaste sundjeraste mase — verovatno kakvog preparata mesa. Ni jedan ni drugi ne progovorishe dok nisu ispraznili svoje sherpice. Za stolom levo od Vinstona neko je govorio uzhurbano i bez prekida, oshtrim brbljavim tonom nalik na pachje gakanje koji je probijao opshtu vrevu u prostoriji.

„Kako napreduje rechnik?” upita Vinston podizhuc'i glas da nadjacha buku.

„Sporo”, reche Sajm. „Ja radim na pridevima. Neopisivo privlachan posao.”

Chim se pomenuo Novogovor, lice mu je zasijalo. On odgurnu svoju sherpicu u stranu, podizhe jednom tankom rukom komad hleba a drugom kocku sira i nazhe se preko stola da ne bi morao vikati.

„Jedanaesto izdanje je definitivno”, reche on. „Sada dajemo jeziku konachni oblik — oblik koji c'e imati kad vishe niko ne bude govorio drugachije. Kad budemo gotovi, ljudi kao shto si ti morac'e da ga uche iz pochetka. Verovatno mislish da nam je najvec'i posao pronalaziti nove rechi. Ali ni govora o tome! Mi unishtavamo rechi — na desetine, na stotine svakog dana. Svodimo jezik na sam kostur. U jedanaestom izdanju nema nijedne rechi koja c'e zastareti pre 2050 godine.”

On halapljivo zagrize svoj komad hleba, proguta nekoliko zalogaja, zatim nastavi, sa strashc'u cepidlake. Mrshavo i tamno lice mu beshe ozhivelo, a ochi izgubile svoju podsmeshljivost i dobile skoro sanjalachki izgled.

„Divna stvar, to unishtavanje rechi. Razume se, najvishe se izbacuju glagoli i pridevi, ali ima na stotine imenica kojih se isto tako mozhemo osloboditi. I to ne samo sinonima, nego i antonima. Najzad, s kojim pravom da postoji rech koja nije nishta drugo do suprotnost nekoj drugoj? Svaka rech u sebi sadrzhi i svoju suprotnost. Uzmi na primer rech ‚dobar’. Ako takva rech postoji, chemu onda rech ‚losh’? ‚Nedobar’ bi vredela isto toliko — chak i vishe, jer predstavlja potpunu suprotnost, za razliku od rechi ‚losh’. Ili, ako hoc'esh jachu verziju rechi ‚dobar’, chemu ceo taj niz nepotrebnih i nepreciznih rechi kao shto su ‚odlichan’ ili ‚izvrstan’ i sve ostale? To se sve mozhe iskazati rechju, ‚vishedobar’; ili ‚dvaputvishedobar’, ako hoc'esh neshto josh jache. Razume se, te rechi su vec' u upotrebi, ali u konachnoj verziji Novogovora nec'e se upotrebiti nijedna od onih drugih. Nakraju c'e celu pojmovnu oblast dobra i zla obuhvatiti samo shest rechi — u stvari samo jedna. Zar ne vidish koliko lepote ima u tome? Razume se, prvobitnu ideju je dao Veliki Brat”, dodade on posle jednog trenutka.

Na pomen Velikog Brata, Vinstonu prelete preko lica izraz mlake revnosti. Sajm i pored toga otkri nedostatak odushevljenja kod svog sagovornika.

„Ti josh uvek ne shvatash dovoljno pravu vrednost Novogovora”, reche on gotovo tuzhno. „Chak i kad pishesh novogovorski mislish na Starogovoru. Ja sam chitao neke od onih chlanaka koje povremeno objavljujesh u Tajmsu. Nisu loshi; samo vidi se da su to u stvari prevodi. U dubini dushe ti se i dalje drzhish Starogovora i sve one njegove nepreciznosti, svih onih beskorisnih nijansi u znachenju. Ti ne shvatash kakva lepota lezhi u unishtavanju, rechi. Znash li da je Novogovor jedini jezik na svetu chiji se rechnik svake godine smanjuje?”

Vinston to, razume se, nije znao. On se osmehnu, nadajuc'i se da mu osmeh deluje kao saglasnost; nije se usudjivao da progovori. Sajm odgrize josh jedan komad mrkog hleba, za trenutak pozhvaka, pa nastavi:

„Zar ne shvatash da je cilj Novogovora upravo u tome da smanji opseg mishljenja? Na kraju c'emo uspeti to da zlomisao postane doslovno nemoguc'a, jer nec'e biti rechi kojima bi se mogla izraziti. Svaki pojam koji i dalje bude potreban moc'i c'e da se izrazi samo jednom rechju chije c'e znachenje biti oshtro omedjeno a sva ostala znachenja izbrisana i zaboravljena. Vec' sad, u jedanaestom izdanju, nismo daleko od toga. No taj c'e proces trajati josh dugo posle nashe smrti. Svake godine sve manje rechi, sve manji obim svesti. Razume se, ni sad nema razloga — ni opravdanja — za zlomisao. Sve je to samo pitanje samodiscipline, kontrole nad stvarnoshc'u. Ali na kraju nec'e biti potrebe ni za tim. Kad jezik bude usavrshen, Revolucija c'e biti gotova. Novogovor je englsoc, a englsoc je Novogovor”, dodade on s nekim mistichnim zadovoljstvom. „Je li ti kad palo na pamet da do 2050. godine, ako ne i pre, nec'e vishe postojati niko ko bi mogao razumeti ovakav razgovor kakav mi vodimo?”

„Sem...” sumnjichavo poche Vinston, pa zastade. Bilo mu je na vrh jezika da kazhe „Sem prola”, ali se zaustavio; nije bio sasvim siguran da li bi takva primedba bila ideoloshki potpuno na mestu. Medjutim, Sajm beshe pogodio shta je on hteo rec'i.

„Proli nisu ljudi”, bezbrizhno reche on. „Do 2050. godine — a verovatno i ranije — Starogovor c'e se potpuno izgubiti. Cela knjizhevnost proshlosti bic'e unishtena. Choser, Shekspir, Milton, Bajron — svi c'e oni postojati samo u novogovorskoj verziji; ne samo izmenjeni, nego okrenuti u svoju suprotnost. Chak c'e se i knjizhevnost Partije izmeniti. Chak i parole. Kako da se odrzhi parola kao shto je ‚sloboda je ropstvo’ kad nec'e postojati chak ni pojam slobode? Cela klima mishljenja c'e biti drugachija. Mishljenja, u danashnjem smislu te rechi, u stvari nec'e ni biti. Biti ideoloshki ispravan znachi ne misliti — nemati potrebe da se misli. Biti ideoloshki ispravan znachi biti nesvestan.”

Jednog dana, pomisli Vinston s iznenadnim dubokim ubedjenjem, jednog dana Sajm c'e biti isparen. Previshe je inteligentan. Vidi suvishe jasno i govori suvishe otvoreno. Partija takve ne voli. Jednog dana c'e nestati. To mu se vidi na licu.

Vinston beshe dovrshio svoj hleb i sir. Okrete se malo postrance na stolici da popije sholju kafe. Za stolom levo onaj chovek metalnog glasa i dalje je nemilice prichao. Slushala ga je neka devojka, mozhda njegova sekretarica, koja je sedela ledja okrenutih Vinstonu i, po svemu sudec'i, revnosno se slagala sa svim shto je govorio. Vinston bi s vremena na vreme uhvatio kakvu primedbu kao „Potpuno ste u pravu, potpuno se slazhem s vama”, izgovorenu mladalachkim i prilichno c'urkastim zhenskim glasom. No onaj drugi glas nije zastajao ni za trenutak, chak ni kad bi devojka progovorila. Vinston je njegovog vlasnika poznavao iz videnja, mada mu nije bilo poznato nishta vishe do to da on ima neku vazhnu funkciju u Odeljenju proze. To je bio chovek tridesetih godina, mishic'avog grla i velikih, pokretljivih usta. Glava mu je bila malo zabachena, te mu se u naochare, zbog ugla pod kojim je sedeo, uhvati svetlo i Vinston vide dva prazna kruga umesto ochiju. Bilo je necheg uzhasavajuc'eg u tome shto je u bujici zvuka koja mu je isticala iz usta bilo skoro nemoguc'e razabrati jednu jedinu rech. Vinston samo jednom uhvati frazu — „potpuna i konachna likvidacija goldshtajnizma” — izbachenu munjevitom brzinom, i to tako da se imao utisak da je to jedna rech, kao deo shtamparskog sloga izliven ujedno. Ostalo je bilo prosto buka, gakanje. Pa ipak, mada se u stvari nije moglo chuti shta taj chovek govori, nije moglo biti nikakve sumnje o prirodi njegovog monologa. To je mogao biti napad na Goldshtajna, zahtev za oshtrijim merama protiv zlomislitelja i sabotera, erupcija gneva povodom zlochina evroazijske vojske, pohvala Velikom Bratu ili herojima na malabarskom frontu — svejedno, razlike nije bilo. Ma o chemu taj chovek govorio, bilo je jasno da je svaka rech chista ideologija, chist englsoc. Dok je posmatrao bezoko lice sa vilicom koja se brzo pokretala gore-dole, Vinstonu dodje chudno osec'anje da to nije pravo ljudsko bic'e nego neka lutka. Taj chovek nije govorio iz mozga, nego iz grkljana. Ono shto mu je izlazilo iz usta sastojalo se od rechi, no to nije bio pravi govor: to su bili samo zvuci proizvedeni u nesvesnom stanju, kao pachje gakanje.

Sajm se beshe uc'utao za trenutak i drshkom kashike izvlachio linije po barici chorbe. Glas sa drugog stola je uzhurbano gakao, lako chujan uprkos sveopshte buke.

„U Novogovoru postoji jedna rech,” reche Sajm. „Ne znam da li je znash: patkogovoriti, gakati kao patka. To je jedna od onih interesantnih rechi koje imaju dva suprotna znachenja. Primenjena na protivnika, ona predstavlja uvredu; primenjena na istomishljenika, pohvalu.”

Sajm c'e bez daljnjega biti isparen, ponovo pomisli Vinston. Ta ga misao malo rastuzhi, iako je znao da ga Sajm nipodashtava i pomalo prezire, i da je savrsheno sposoban da ga prokazhe kao zlomislitelja ako nadje i najmanji razlog. Sa Sajmom neka nijansa, neshto neuhvatljivo, nije bilo u redu. Neshto mu je nedostajalo: diskretnost, povuchenost, izvesna spasonosna doza gluposti. Za njega se ne bi moglo rec'i da je ideoloshki neispravan. Verovao je u principe englsoca, obozhavao Velikog Brata, uzhivao u pobedama, mrzeo jeretike, i to ne samo iskreno, nego i sa nekim nesustalim zharom, izuzetno dobrom obaveshtenoshc'u kojoj obichni chlanovi Partije nisu bili ni blizu. A ipak je nad njim uvek bila neka senka zlog glasa. On je govorio stvari koje je bolje prec'utati, bio previshe nachitan, chesto odlazio u kafanu Pod kestenom, sastajalishte slikara i muzichara. Nije postojao nikakav zakon, chak ni nepisan, protiv odlazhenja u kafanu Pod kestenom, no ona je ipak nekako bila na zlu glasu. Bivshi, sada diskreditovani partijski rukovodioci su se okupljali u toj kafani pre nego shto ih je zahvatila definitivna chistka. Govorilo se da je tamo nekad, pre godina i decenija, bio vidan i sam Goldshtajn. Sajmovu sudbinu nije bilo teshko predvideti. A ipak je bila neoboriva chinjenica da bi Sajm ako bi ma i za tri sekunde uspeo da shvati prirodu Vinstonovih tajnih mishljenja, ovoga smesta prokazao Policiji misli. To bi uostalom, uradio svako — ali Sajm pre nego ostali. Nadobudost nije bila dovoljna. Biti ideoloshki ispravan znachi biti nesvestan. Sajm podizhe pogled. „Evo Parsonsa”, reche on.

Neshto u tonu njegovog glasa kao da je izmedju ove dve rechi ubacilo „one budale”. Parsons, Vinstonov sused u stambenoj zgradi Pobeda, odista im se priblizhavao, probijajuc'i se kroz gomilu — zdepast, plavokos chovek zhabljeg lica. U trideset petoj godini, on je vec' imao naslage sala na vratu i u pasu, ali pokreti su mu ipak bili odsechni i dechachki. Cela njegova pojava odavala je utisak okrupnjalog dechaka, i to u tolikoj meri da ga je, iako je nosio propisni kombinezon, bilo skoro nemoguc'e ne zamishljati odevenog u kratke plave pantalone, sivu koshulju i crvenu maramu Shpijuna. Dozivajuc'i njegovu sliku u sec'anje, chovek bi neminovno video bucmaste obraze i rukave zavrnute sa punachkih dolaktica. A Parsons je odista uvek oblachio kratke pantalone kad god bi mu kolektivni izlet ili kakva druga fizichka aktivnost dali za to makar i malo razloga. Pozdravivshi ih obojicu jednim raspolozhenim „Zdravo, zdravo!”, on sede za njihov sto, shirec'i oko sebe jak miris znoja. Rumeno lice mu je bilo prekriveno kapljicama. Uopshte, njegova sposobnost da se znoji bila je izvanredno velika. U kolektivnom centru za rekreaciju uvek se moglo pogoditi, po vlazhnosti drshke na reketu, da je on igrao ping-pong. Sajm beshe izvadio iz dzhepa traku papira na kojoj je bila duga kolona rechi i zadubio se u nju drzhec'i hemijsku olovku u ruci.

„Vidi ga kako radi i za vreme prekida”, reche Parsons, podgurkujuc'i Vinstona. „Vredan momak, a? Shta ti je to, bac'o? Sigurno neshto teshko za moj mozak. Smite bac'o, rec'i c'u ti zashto te ganjam. Zaboravio si onaj prilog.”

„Za shta?” upita Vinston, automatski se mashajuc'i novca. Oko chetvrtine plate uvek je odlazilo na dobrovoljne priloge, kojih je bilo tako mnogo da se nisu mogli svi ni popamtiti.

„Za Nedelju mrzhnje. Znash, onaj fond iz kuc'nih priloga. Ja sam blagajnik za nash blok. Znash kako smo svi zapeli — chuda c'emo uchiniti. I mogu ti rec'i da nec'e biti moja krivica ako nasha Pobeda ne istakne najvishe zastava od cele ulice. Obec'ao si mi dva dolara.”

Vinston pronade i predade dve izguzhvane, prljave novchanice, koje Parsons upisa u notes urednim rukopisom nepismenih.

„Josh neshto, bac'o”, reche on. „Chujem da te je juche onaj moj mangup gadao iz prac'ke. Dobro sam mu ochitao. Rekao sam mu da c'u mu je uzeti ako mu se josh jedanput desi.”

„Verovatno mu je bilo krivo shto nije mogao da gleda veshanje”, reche Vinston.

„E pa, znash kako je, vidi se dobro vaspitanje. Nemirni k'o chigre, oboje, ali ne da su pametni! Ni na shta i ne misle sem na Shpijune; i na rat, naravno. Znash shta je ona moja devojchica uradila u subotu kad joj je odred bio na marshu, dole u Berkemstedu? Uhvatila josh dve curice, pobegla s marsha i celo popodne pratila nekog nepoznatog choveka. Pratile su ga dva sata, kroz celu shumu, a kad su doshle u Ejmershem predale ga patroli.”

„A zashto su to uradile?” upita Vinston, ne shvatajuc'i sasvim. Parsons pobednichki nastavi:

„Moja curica je bila sigurna da je neprijateljski agent — ubachen padobranom, na primer. Ali gledaj, bac'o, shta je najvazhnije. Shta mislish, zashto joj je uopshte palo na pamet da ga prati? Videla ga je da nosi neke chudne cipele — kazhe, nikad nije videla takve. Znachi, sigurno stranac. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina.”

„Shta se desilo s onim chovekom?” upita Vinston.

„E to ne znam, naravno. Samo ne bi me nishta zachudilo da su ga...” Parsons uchini pokret kao da nishani, i coknu jezikom podrazhavajuc'i pucanj.

„Dobro je”, zamishljeno reche Sajm, ne dizhuc'i glave sa svoje trake papira.

„Razume se, ne smemo reskirati”, disciplinovano se slozhi Vinston.

„Znash kako je, u ratu smo”, reche Parsons.

Kao u potvrdu ovoga, sa telekrana nad njihovim stolom se razlezhe trubni signal. Medjutim, ovog puta u pitanju nije bilo obaveshtenje o pobedi na frontu, nego samo saopshtenje Ministarstva obilja.

„Drugovi!” povika energichan mladalachki glas. „Pazhnja, drugovi! Imamo velichanstvene vesti za vas. Primljeni podaci o proizvodnji svih vrsta robe shiroke potroshnje pokazuju da je zhivotni standard porastao za nishta manje nego dvadeset odsto u odnosu na proshlu godinu. Danas je u celoj Okeaniji doshlo do neobuzdanih spontanih manifestacija; radnici su izishli iz svojih fabrika i kancelarija i marshirali ulicama, mashuc'i zastavicama i klichuc'i Velikom Bratu u znak zahvalnosti za bolji, srec'niji zhivot kojim nasje obdarilo njegovo mudro rukovodstvo. Evo sada nekoliko brojchanih podataka o porastu proizvodnje. U prehrambenoj industriji...”

Fraza „bolji, srec'niji zhivot” ponovi se nekoliko puta. Ona je od nedavno bila postala veoma omiljena u Ministarstvu obilja. Pretvorivshi se u uvo josh na prvi trubni znak, Parsons je sedeo i slushao s nekom izbechenom pobozhnoshc'u, nekom uzvishenom dosadom. On nije bio sposoban da prati podatke, no znao je da su oni, na ovaj ili onaj nachin, uzrok zadovoljstva. Bio je izvadio ogromnu, prIjavu lulu koja je vec' bila dopola puna nagorelog duvana. Poshto je sledovanje duvana bilo sto grama nedeljno, retko je bilo moguc'e napuniti lulu do vrha. Vinston je pushio Pobedu, koju je pazhljivo drzhao vodoravno. Novo sledovanje se izdavalo tek sutradan, a ostale su mu bile samo chetiri cigarete. Za trenutak beshe iskljuchio udaljenije zvuke i slushao shta se tochilo iz telekrana. Ispadalo je da su chak bile organizovane manifestacije u znak zahvalnosti Velikom Bratu zato shto je sledovanje chokolade povec'ano na dvadeset grama nedeljno. A koliko juche, razmishljao je, bilo je objavljeno da c'e se sledovanje chokolade smanjiti na dvadeset grama nedeljno. Da li je moguc'e da svi ovi ljudi mirno gutaju takvu lazh, posle svega dvadeset chetiri sata? Da, gutaju je. Parsons ju je progutao bez teshkoc'a, sa zhivotinjskom gluposhc'u. Bezoki stvor sa susednog stola progutao ju je fanatichki, strastveno, s razbuktalom zheljom da pronadje, prokazhe i ispari svakog ko bi samo nagovestio da je proshle nedelje sledovanje iznosilo trideset grama. Chak i Sajm — na neki komplikovaniji nachin, uz upotrebu dvomisli, chak ju je i Sajm progutao. Je li onda on jedini koji to pamti?

Basnoslovni statistichki podaci i dalje su lili iz telekra. na. U poredjenju sa proshlom godinom, bilo je vishe hrane, vishe odec'e, vishe kuc'a, vishe nameshtaja, vishe lonaca, vishe goriva, vishe brodova, vishe helikoptera, vishe knjiga, vishe dece — vishe svega sem bolesti, zlochina i ludila. Godinu za godinom, minut za minutom, sve i svashta se pelo vrtoglavom brzinom. Kao i Sajm malopre, Vinston beshe uzeo kashiku i umakao je u anemichni gustish razliven po stolu, izvlachec'i share iz duguljaste barice. Razmishljao je sa gadjenjem o fizichkoj sadrzhini zhivota. Je li uvek bilo ovako? Je li hrana uvek imala ovakav ukus? On se osvrte po menzi. Prostorija niske tavanice, pretrpana, zidova uprljanih od dodira bezbrojnih ljudskih tela; olupani metaIni stolovi i stolice, tako zbijeni da su se ljudi doticali laktovima; iskrivljene kashike, ulubljeni posluzhavnici, grube debele sholje; sve povrshine masne, sve pukotine pune prljavshtine; i svuda kiselkast miris losheg dzhina, loshe kafe, metalastog chorbuljaka i prljave odec'e. U zhelucu i u kozhi vechito neki protest, neko osec'anje da je choveku prevarom uskrac'eno neshto na shta ima pravo. Dodushe, niko se nije ni sec'ao vremena u kome se zhivot osetnije razlikovao od danashnjeg. Ni u jedno doba kojeg se sa kakvom-takvom sigurnoshc'u sec'ao, nije nikad bilo dovoljrio hrane, nikad charapa i rublja koji nisu bili puni rupa, nameshtaj je uvek bio olupan i rasklimatan, sobe hladne, podzemna zheleznica prepuna, kuc'e maltene raspadnute, hleb mrke boje, chaj retkost, kafa odvratnog ukusa, cigarete malo — i nichega dosta i jeftinog sem sintetichkog dzhina. I mada, razume se, sve ide nagore sa starenjem tela, nije li ipak znak da nije prirodan red stvari kad se choveku gadilo od neudobnosti, prljavshtine i nemashtine, od beskrajnih zima, charapa lepljivih od nepranja, liftova koji nikad ne rade, hladne vode, oshtrog sapuna, cigareta koje se raspadaju, hrane chudnog i ogavnog ukusa? Zashto bi chovek sve to smatrao nepodnoshljivim sem ako ga nije drzhalo neko iskonsko sec'anje da je jednom bilo drugachije?

On se ponovo osvrte po menzi. Gotovo svi u njoj bili su ruzhni, i to ne samo zato shto su nosili jednoobrazne plave kombinezone. Na suprotnoj strani menze sedeo je sam za stolom neki sitan, chudno insektolik chovek i pio kafu, a iz ochiju su mu vrcali sumnjichavi pogledi na sve strane. Kako je lako, pomisli Vinston, verovati, ako chovek ne gleda oko sebe, da fizichki tip koji Partija smatra idealom — visoki mishic'avi mladic'i, devojke krupnih grudi, svi plavokosi, vitalni, pocrneli, bezbrizhni — zaista postoji. U stvari, koliko je on mogao da oceni, vec'ina stanovnishtva Piste jedan sastojala se od ljudi niska rasta, crnomanjastih i nerazvijenih. Chudno je bilo kako je taj insektoliki tip ljudi bio rasprostranjen po ministarstvima: mali, zdepasti ljudi koji se vrlo brzo ugoje, kratkonogi, brzih, nervoznih pokreta i ugojenih bezizraznih lica s vrlo sitnim ochima. Takav tip je najbolje cvetao pod upravom Partije.

Saopshtenje Ministarstva obilja se zavrshi josh jednim trubnim znakom i ustupi mesto bleh-muzici. Parsons, kome bombardovanje ciframa beshe ulilo neshto mlitavog odushevljenja, izvadi lulu iz usta.

„Dakle, Ministarstvo obilja se ove godine stvarno pokazalo kako treba”, reche, znalachki klimajuc'i glavom. „Uzgred da te pitam, bac'o, nemash li kojim sluchajem da mi pozajmish neki zhilet?”

„Nijedan”, reche Vinston. „Vec' shest nedelja se brijem jednim istim.”

„Pa sad, shta da se radi — hteo sam da te pitam za svaki sluchaj.”

„Izvini”, reche Vinston.

Pachji glas sa susednog stola, privremeno uc'utkan tokom saopshtenja, beshe ponovo pocheo, buchno kao i uvek. Vinston se zbog necheg zateche kako misli o gospodji Parsons onako rashchupanoj i sa prashinom u borama na licu. Za dve godine ona njena deca c'e je vec' prokazati Policiji misli. Gospodju Parsons c'e ispariti. Sajma c'e ispariti. Vinstona c'e ispariti. O'Brajena c'e ispariti. Parsonsa, medjutim, nec'e ispariti. Bezokog stvora s pachjim glasom takodje nec'e ispariti. One male ljude nalik na bubashvabe — ni njih nec'e ispariti. A onu devojku crne kose, onu iz odeljenja za prozu — ni nju nec'e nikad ispariti. Chinilo mu se da instinktivno raspoznaje ko c'e prezhiveti, a ko nestati; mada nije bilo lako odrediti shta je upravo to zbog chega c'e ovi prvi ostati u zhivotu.

U tom trenutku ga zhestok trzaj izvuche iz mashtarija. Devojka sa susednog stola beshe se upola okrenula, i posmatrala ga je. To je bila ona crnokosa. Posmatrala ga je postrance, ali sa chudnom usredsredjenoshc'u. U trenutku kad im se pogledi sretoshe, ona okrete glavu.

Vinstonu izbi znoj po kichmi. Zapara ga jezovita kandzha straha, i nestade skoro u istom trenutku, no za njom ostade neka uporna nelagodnost. Zashto ga posmatra? Zashto ga stalno prati? Na svoju zhalost, nije se mogao setiti da li je vec' bila za tim stolom kad je on doshao ili je naishla kasnije. No u svakom sluchaju ona je juche, za vreme Dva minuta mrzhnje, sela odmah iza njega iako za to nije bilo nikakve vidljive potrebe, Najpre c'e biti da je htela da ga prislushkuje i proveri da li viche dovoljno glasno.

Zatim mu se vrati ranija misao: da ona verovatno nije iz Policije misli; no upravo su shpijuni-amateri bili najopasniji od svih. Nije znao koliko ga je posmatrala; mozhda i celih pet minuta; mozhda mu lice i nije bilo sasvim pod kontrolom. Bilo je strashno opasno dopustiti mislima da odlutaju kad se chovek nalazio na bilo kom javnom mestu ili na dohvatu telekrana. Mogla je izdati najmanja sitnica. Neki tik, ili nesvestan izraz zebnje, ili mrmljanje sebi u bradu — bilo shta shto navodi na pomisao da u choveku ima necheg nenormalnog, da on u sebi neshto krije. U svakom sluchaju, imati nepodesan izraz na licu (izraz neverice, na primer, u trenutku kad se na telekranu objavljuje kakva pobeda) bilo je samo po sebi kazhnjivo. Za tako neshto je chak postojala i rech u Novogovoru. Zloizraz.

Devojka mu beshe ponovo okrenula ledja. Mozhda ga zaista i ne prati; mozhda je pukim sluchajem dva dana uzastopce sela do njega. Cigareta mu se beshe ugasila; on je pazhljivo polozhi na ivicu stola. Dopushic'e je posle rada, ako uspe da sachuva duvan u njoj. Devojka za susednim stolom je vrlo verovatno shpijun u Policiji misli, i on c'e se vrlo verovatno u roku od tri dana nac'i u podrumima Ministarstva ljubavi, ali polovina cigarete je polovina cigarete, i treba je sachuvati. Sajm beshe smotao svoju traku papira i gurnuo je u dzhep. Parsons se beshe ponovo rasprichao.

„Bac'o, jesam li prichao ja tebi”, reche on, smeshkajuc'i se i grickajuc'i kamish svoje lule, „kako su ona moja dva derishteta potpalila suknju onoj matoroj piljarki na pijaci kad su je videli kako uvija kobasice u plakat sa slikom V.B.? Dobila je gadne opekotine. Mangupchic'i, a? Ali ne da imaju klikere! Vidish kako ih u Shpijunima obuchavaju. Prvoklasno! Chak bolje nego u moje vreme. Znash shta su im sad najnovije dali? Trube za uvo, kad prislushkuju kroz kljuchaonice! Moja curica preksinoc' donela jednu i isprobala na vratima dnevne sobe; kazhe, chuje dvaput bolje nego golim uvetom. Jasno, to je samo igrachka, nemoj da zaboravish; ali upuc'uje na pravi put, a?”

Tog trenutka iz telekrana se chu prodoran zvizhduk pishtaljke, signal za povratak na posao. Sva trojica skochishe na noge da se umeshaju u guzhvu oko liftova, i iz Vinstonove cigarete ispade preostali duvan.

Vinston je upisivao u svoj dnevnik:

To se desilo pre tri godine, u jednoj uzanoj sporednoj ulici blizu jedne od velikih zheleznichkih stanica. Ona je stajala pored neke kapije, ispod ulichne sijalice koja je jedva svetlela. Imala je mladalachko lice, veoma nashminkano. Privukla me je upravo ta shminka, njena belina kao u maske, sa jarko crvenim usnama. Chlanice Partije nikad se ne shminkaju. Na ulici nije bilo nikoga; nije bilo ni telekrana. Zatrazhila je dva dolara. Proshao...

Za trenutak se oseti nemoc'nim da nastavi. Zatvori ochi i pritisnu kapke prstima, da iscedi iz njih viziju koja mu se uporno vrac'ala. Beshe ga obuzela gotovo neodoljiva zhelja da na sav glas izvikuje skaredne rechi. Ili da udara glavom o zid, da preturi sto i zavitla mastionicu kroz prozor — da uchini bilo shta zhestoko, glasno ili bolno shto bi moglo zaseniti uspomenu koja ga je kinjila.

Najgori neprijatelj chovekov, razmishljao je on, jeste upravo njegov nervni sistem. Svakog trenutka postoji opasnost da se unutrashnja napetost pretvori u neki vidljiv simptom. On se seti choveka s kojim se pre nekoliko nedelja mimoishao na ulici: choveka sasvim svakodnevnog izgleda, chlana Partije, od svojih trideset pet — chetrdeset godina, visokog i mrshavog, sa torbom u ruci. Razdvajalo ih je svega nekoliko metara kad se levi obraz tog choveka iznenada iskrivio od nekog grcha. U samom trenutku kad su se mimoishli, grch se ponovio: trenutan trzaj, brz kao blenda na fotografskom aparatu, ali ochigledno prirodjen. Vinston se seti da je u tom trenutku pomislio: ovaj ga je siromashak ugasio. No najstrashnije je bilo to shto je grch, po svemu sudec'i, bio nesvestan. Najpogibeljnija opasnost je bila buncanje, ali on nije video nachina da se chovek od nje sachuva.

Udahnu i nastavi da pishe:

Proshao sam s njom kroz kapiju, preko zadnjeg dvorishta, i ushao u kuhinju u podrumu. Uza zid je stajao krevet, a na stolu lampa koja je bila u prilichnoj meri zasenchena. Ona...

Zubi su mu trnuli. Dodje mu da pljune. Mislio je istovremeno o zheni iz podruma i svojoj zheni Ketrin. Bio je ozhenjen — ili tachnije, zhenjen; verovatno je josh uvek bio ozhenjen, poshto mu je zhena, koliko je mogao znati, bila josh zhiva. Uchini mu se da ponovo udishe onaj topli zagushljivi vonj kuhinje u podrumu, vonj sastavljen od bubashvaba, prljave odec'e i ogavnog jeftinog parfema, no ipak zavodljiv jer nijedna chlanica Partije nije upotrebljavala parfem, niti se mogla zamisliti da to radi. Parfem su upotrebljavale samo prolovke. U glavi mu je miris parfema bio neraskidivo povezan sa bludom.

Odlazak toj zheni bio mu je prvi greh za oko dve godine. Razume se, odlazhenje prostitutkama je bilo zabranjeno, no to je bila jedna od onih zabrana koju je chovek mogao ponekad, skupivshi hrabrost, da prekrshi. Bilo je opasno, ali ne toliko da se za to gubila glava. Biti uhvac'en sa prostitutkom moglo je znachiti pet godina u logoru za prinudni rad; ako nije bilo nijednog drugog prekrshaja, to je bilo sve. A doc'i do prostitutke bilo je lako; jedino je trebalo paziti da se ne bude uhvac'en na delu. Siromashnije chetvrti vrvele su od zhena spremnih da se prodaju. Neke su se chak mogle kupiti i za bocu dzhina, pic'a koje je za prole bilo zabranjeno. Partija je prec'utno bila chak i sklona da podstiche prostituciju, kao odushak nagonima koji se nisu mogli sasvim ugushiti. Sama raspusnost nije se uzimala za zlo, sve dok je bila skrivena i lishena radosti, i sve dok su u pitanju bile samo zhene iz najnizhe, prezrene klase. Neoprostivi zlochin bio je promiskuitet izmedju samih chlanova Partije. Medjutim — iako je to bio jedan od zlochina koje su optuzheni u velikim chistkama bez izuzetka priznavali da su pochinili — zamisliti tako shta u stvarnosti bilo je teshko.

Cilj Partije nije bio samo da sprechi mushkarce i zhene da zasnivaju veze vernosti koje ona ne bi bila u stanju da i kontrolishe. Njen stvarni, neizrecheni cilj bio je da ukloni i svako zadovoljstvo iz seksualnog china. Neprijatelj nije i bila toliko ljubav koliko erotika, bilo u braku bilo van braka. Svaki brak izmedju dvoje chlanova Partije trebalo je da odobri poseban odbor, a to odobrenje je bilo uvek uskrac'ivano — mada princip nikad nije bio jasno izrechen — ako se sticao utisak da izmedju njih postoji fizichka privlachnost. Jedina priznata svrha braka bila je radjanje dece za sluzhbu Partiji. Seksualni odnos je trebalo smatrati kakvom manjom operacijom, malchice odvratnom, kao shto je klistiranje. Ni ta ideja nikad nije bila jasno izrechena, ali se posrednim putem tuvila svakom chlanu Partije josh od detinjstva. Postojale su chak i organizacije kao Omladinska liga protiv seksa koja je zastupala potpuni celibat za oba pola, s tim shto je svu decu trebalo zachinjati veshtachkim osemenjavanjem (shto se na Novogovoru zvalo veshtosem) i odgajati u drushtvenim institucijama. Vinstonu je bilo jasno da se to ne misli ozbiljno, ali da se ipak uklapa u opshtu ideologiju Partije. Partija je ishla na to da ugushi seksualni nagon ili, ako to ne mozhe, da ga deformishe i ukalja. Nije znao zashto je tako, ali mu se chinilo prirodno da tako bude. A shto se tiche zhena, napori Partije su imali velikog uspeha.

On ponovo pomisli na Ketrin. Otkako su se rastali proshlo je sigurno devet, deset — skoro jedanaest godina. Zachudo je o njoj mislio malo. Deshavalo mu se da se po nekoliko dana uzastopce chak i ne seti da je uopshte bio zhenjen. Bili su zajedno svega nekih petnaest meseci. Partija nije dopushtala razvod, alije ipak u prilichnoj meri odobravala rastavu u sluchajevima kad nije bilo dece. Ketrin je bila visoka, plavokosa, vrlo uspravnog drzhanja i velichanstvenih pokreta. Imala je gordo, orlovsko lice, lice koje se moglo smatrati aristokratskim sve dok chovek ne bi shvatio da iza njega nema gotovo nikakve inteligencije. Josh prvih dana braka, Vinston je bio doshao do zakljuchka — mada je razlog mogao biti prosto u tome shto je Ketrin poznavao blizhe nego vec'inu ostalih — da je ona najgluplje, najprostije, najpraznoglavije ljudsko bic'e za koje zna. Nije imala nijednu misao koja nije bila parola; nije bilo nijedne nedotupavne misli, apsolutno nijedne, koju nije mogla progutati ako je poticala od Partije. U sebi ju je zvao „zhivi magnetofon”. No i pored svega bi izdrzhao s njom da nije bilo jedne jedine stvari: seksa.

Chim bi je dotakao, ona se trzala i kochila. Zagrliti nju bilo je kao zagrliti pokretnu drvenu figuru. Najchudnije je bilo to shto je imao utisak da ga, chak i kad ga stezhe uza se, svom snagom istovremeno i odbija od sebe, toliko su joj u tim trenucima mishic'i bili kruti. Ona bi prosto lezhala i zhmurila, i nije se ni opirala ni saradjivala, nego podnosila. To mu je bilo izvanredno neprijatno; na kraju je postalo uzhasno. No chak i tad je bio spreman da podnese zhivot s njom da su se mogli saglasati da ne spavaju zajedno, ali Ketrin zachudo to nije htela. Govorila je da moraju zacheti dete ako je ikako moguc'e. I tako se farsa nastavljala, redovno, jednom nedeljno, kad god nije bilo neizvodljivo. Chak je imala obichaj da ga ujutru odredjenog dana podsec'a na to, kao na kakvu obavezu koja se doveche mora ispuniti i koja se ne sine zaboraviti. U tim prilikama upotrebljavala je dva izraza. Jedan je bio „napraviti dete”, a drugi „izvrshiti nashu duzhnost prema Partiji” (da, odista je upotrebljavala tu frazu). Vrlo brzo je pocheo da se istinski uzhasava kad bi se odredjeni dan priblizhio. Srec'om nisu rodili dete; ona je najzad pristala da obustavi dalje pokushaje, i ubrzo su se rastali.

Vinston nechujno uzdahnu. Zatim ponovo uze pero i napisa:

Ona se bacila na krevet i smesta bez ikakvog uvoda, na najgrublji, najuzhasniji nachin koji se mozhe zamisliti, podigla suknju. Ja sam...

Vide se ponovo kako stoji u mutnom svetlu stone lampe, sa vonjem bubashvaba i jeftinog parfema u nosu, i osec'anjem poraza i odvratnosti u srcu, pomeshanim chak i u tom trenutku sa sec'anjem na Ketrinino belo telo; sledjeno zauvek hipnotichkom moc'i Partije. Zashto uvek mora da bude tako? Zashto ne mozhe da stekne zhenu umesto ovih prljavih petljanja u razmacima od po nekoliko godina? No imati istinsku ljubavnicu bilo je bezmalo nezamislivo. Chlanice Partije bile su sve iste. Krepost se u njihovo bic'e upila isto tako duboko kao i odanost Partiji. Pazhljiva obrada u detinjstvu, sportske igre i hladni tushevi, budalashtine utalambasane u shkoli, Shpijunima i omladinskoj organizaciji, predavanja, parade, pesme i vojna muzika — sve je to iz njih istislo prirodna osec'anja. Razum mu je govorio da mora biti izuzetaka, ali dusha nije verovala. Sve su one bile neprobojne, kao shto chlanice Partije i treba da budu. A on je hteo ne toliko da bude voljen koliko da srushi taj zid vrline, makar samo jednom u zhivotu. Seksualni chin, uspeshno izveden, predstavljao je pobunu. Zhelja je bila zlomisao. Da nije nishta drugo uchinio no probudio Ketrin — kad bi to bilo moguc'e — znachilo bi da ju je zaveo, iako mu je bila zhena.

No trebalo je staviti na papir i ostatak priche. On napisa:

Ja sam odvrnuo fitilj u lampi. Kad sam je video na svetlu...

Posle one tame, svetlo parafinske lampe izgledalo je bleshtavo. On ju je tek tada prvi put zaista video. Bio je zakorachio prema njoj, a onda zastao, ispunjen pohotom i uzhasom. Bilo mu je do bola jasno shta reskira time shto je doshao ovamo. Bilo je savrsheno moguc'e da ga patrola uhvati dok izlazi; uostalom, moguc'e je da ga vec' chekaju pred vratima. Ako ode ne uradivshi ono radi chega je doshao.

To se moralo napisati, to se moralo priznati. Tek na svetlosti je primetio, odjednom, da je ta zhena stara. Sloj shminke na licu bio joj je tako debeo da se chinilo da c'e popucati, kao maska od lepenke. U kosi je imala mnogo sedih; ali najjezovitije je bilo to shto su joj usta bila poluotvorena, a u njima nije bilo nicheg do pec'inskog mraka. Uopshte nije imala zuba.

On zhurno napisa, rukopisom vec' obezlichenim:

Na svetlu sam video da je vrlo stara, najmanje pedeset godina. Ali ono sam ipak obavio.

Ponovo pritishte kapke prstima. Najzad je sve bilo napisano, ali olakshanje nije dolazilo. Terapija nije uspela. Potreba da iz sveg glasa izvikuje skaredne rechi bila je isto onoliko zhestoka koliko i ranije.

Ako uopshte ima nade, pisao je Vinston, ona je u prolima.

Ako uopshte ima nade, ona mora biti u prolima, jer se samo u tim uzmuvanim, zanemarenim masama, koje su sachinjavale 85 odsto stanovnishtva Okeanije, mogla proizvesti energija koja c'e razoriti Partiju. Partija se nije mogla oboriti iznutra. Njeni neprijatelji, ako je imala neprijatelja, nisu imali nachina da se skupe, pa chak ne ni da jedan drugog prepoznaju. Chak i kad bi ono legendarno Bratstvo postojalo, shto je bilo jedva moguc'e, bilo je nezamislivo da se njegovi pripadnici mogu skupljati u grupe vec'e od dvoje ili troje. Buntovnishtvo se izrazhavalo izrazom ochiju, intonacijom glasa; u najboljem sluchaju, nekom proshaputanom rechi. Ali proli, ako bi samo kojim sluchajem postali svesni svoje snage, ne bi imali potrebe da se kriju. Bilo bi dovoljno samo da se podignu i stresu, kao konj kad strese muve. Da hoc'e, mogli bi Partiju razneti u komade koliko sutra. Valjda im jednog dana mora doc'i na pamet da se dignu. Pa ipak...!

On se seti kako je jednom ishao nekom ulicom prepunom sveta kad je najednom iz poprechne ulichice malo ispred njega eksplodirao strahovit urlik stotina glasova — zhenskih. To je bio zaglushan, gromoglasan krik besa i ochajanja, duboko, glasno „O-o-o-o-o-o-o!” koje je odjekivalo kao zvuk zvona kad se odbija od zidova. Srce mu je podskochilo. Pochelo je! pomislio je. Ulichni neredi! Proli su se najzad podigli! Kad je stigao do mesta odakle se chula buka, video je samo gomilu od dve-tri stotine zhena koje su se gurale oko pijachnih tezgi, sa tako tragichnim izrazima lica kao da su na brodu koji tone. No u tom trenutku opshti ochaj se raspade na mnoshtvo pojedinachnih svada. Posredije bilo to shto su se za jednom od tih tezgi prodavale plehane sherpe — bedna, krhka roba ali veoma trazhena, jer je do kuhinjskog posudja bilo teshko doc'i. Sad se ispostavilo da je zalihe neochekivano nestalo. Pobednice u guzhvi, izgurane i izgazhene, pokushavale su da odmagle sa svojim sherpama dok su desetine ostalih zhagorile oko tezge, optuzhujuc'i prodavca da sprovodi protekciju i da negde u rezervi chuva josh sherpi. U jednom trenutku se razlezhe nova eksplozija uzvika. Dve podbule zhene, od kojih je jednoj kosa bila rashchupana, bile su dohvatile jednu sherpu i otimale se za nju. Jedan trenutak su vukle svaka na svoju stranu, a zatim se drshka odlomi. Vinston ih je posmatrao s gadjenjem. A ipak je, samo za trenutak, u tom kriku iz svega nekoliko stotina grla zazvuchala takva strashna snaga! Kako to da nikad ne vichu tako zbog drugih, vazhnih stvari?

On napisa:

Dok ne postanu svesni, nec'e se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, nec'e moc'i da postanu svesni.

Ova rechenica, pomisli on, kao da je prepisana iz nekog partijskog udzhbenika. Razume se, Partija je tvrdila da je oslobodila prole ropstva. Pre Revolucije su ih kapitalisti besramno izrabljivali, gladovali su, bili bichevani, zhene prisiljavane da rade u rudnicima (zhene su u stvari josh uvek radile u rudnicima), shestogodishnja deca prodavana da rade u fabrikama. No u isto vreme, drzhec'i se principa dvomisli, Partija je uchila da su proli po prirodi nizha bic'a koja se primenom nekoliko jednostavnih pravila moraju drzhati u pokornosti, kao zhivotinje. U stvari se o prolima znalo veoma malo. Nije bilo ni potrebno znati mnogo. Sve dok su radili i razmnozhavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevazhne. Ostavljeni samima sebi, kao stoka pushtena na argentinske ravnice, oni su se bili vratili nachinu zhivota koji kao da im je bio urodjen, kao da je preostao od iskoni. Radjali su se, rasli na ulici, u dvanaestoj godini pochinjali da rade, prolazili kroz kratak procvat lepote i seksualne zhelje, venchavali se u dvadesetoj, postajali sredovechni u tridesetoj, umirali najcheshc'e u shezdesetoj. Tezhak fizichki rad, briga o kuc'i i deci, sitne svadje sa susedima, filmovi, fudbal, pivo i, iznad svega, kocka, ispunjavali su njihov duhovni horizont. Drzhati ih pod kontrolom nije bilo teshko. Medju njima se uvek kretalo nekoliko agenata Policije misli, shirec'i lazhne glasine i likvidirajuc'i ono malo pojedinaca za koje se smatralo da mogu postati opasni; ali nije bilo ni pokushaja da se zadoje ideologijom Partije. Nije bilo pozheljno da proli imajo chvrste politichke poglede. Od njih se trazhio jedino izvestan primitivni patriotizam na koji se moglo osloniti kad god bi zatrebalo privoleti ih na duzhe radno vreme ili smanjena sledovanja. Chak i kad su postajali nezadovoljni, kao shto se koji put deshavalo, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda jer su ga, nemajuc'i opshtih predstava, mogli usred srediti samo na sitne pojedinachne trzavice. Vec'a zla po pravilu nisu primec'ivali. Znatna vec'ina prola chak nije ni imala telekran u kuc'i. Chak se i obichna policija retko meshala u njihove poslove. U Londonu je bilo neverovatno mnogo kriminala; postojao je ceo jedan podzemni svet lopova, razbojnika, prostitutki, prodavaca droga i varalica svih vrsta; no sve je to bilo nevazhno jer se deshavalo samo medju prolima. U pitanjima morala bilo im je dozvoljeno da se drzhe obichaja svojih predaka. Seksualni puritanizam Partije nije im bio nametan. Promiskuitet se nije kazhnjavao, razvod je bio dopushten. Shto se toga tiche, bila bi dozvoljena i religija da su proli pokazali bilo kakav znak potrebe ili zhelje za njom. Bili su ispod svake sumnje. Kao shto je govorila partijska parola: „Proli i zhivotinje su slobodni.”

Vinston podje rukom nanizhe i oprezno se pochesha po otechenoj veni. Bila ga je ponovo zasvrbela. Ono na shta se chovek redovno vrac'ao bila je nemoguc'nost da se sazna kakav je zaista bio zhivot pre Revolucije. On izvadi iz fioke udzhbenik istorije za decu, koji je bio uzajmio od gospode Parsons, i poche odatle da prepisuje jedan pasus u svoj dnevnik:

U proshlosti, pre nashe slavne Revolucije, London nije bio ovaj lepi grad koji danas poznajemo. On je tada bio mrachno, prljavo, bedno mesto gde gotovo niko nije imao dovoljno da jede i gde je stotine hiljada siromashnih ljudi zhivelo bez obuc'e na nogama, pa chak bez krova nad glavom. Deca vashih godina morala su da rade dvanaest chasova dnevno za svirepe gospodare koji su ih tukli bichevima ako nisu radila dovoljno brzo i hranili ih samo mrvama ustajalog hleba i vodom. Ali usred ove strashne bede postojalo je samo nekoliko velikih i lepih kuc'a gde su zhiveli bogatashi koji su imali i po trideset slugu. Bogatashi su se zvali kapitalisti. To su bili debeli, ruzhni ljudi zlobnih lica, kao ovaj naslikan na sledec'oj strani. Na slici se vidi da je odeven u dug crn kaput koji se zvao frak, i sjajan sheshir neobichnog izgleda, nalik na sulundar, koji se zvao cilindar. To je bila uniforma kapitalista, i niko je drugi nije smeo nositi. Kapitalisti su posedovali sve na svetu, a svi ostali su bili njihove sluge. Oni su posedovali svu zemlju, sve kuc'e, sve fabrike, sav novac. Ako ih neko nije slushao, oni su ga mogli baciti u zatvor ili mu oduzeti posao te bi umro od gladi. Kad bi govorio sa kapitalistom, obichan chovek je morao da se ulaguje i klanja pred njim, da skida kapu i da mu se obrac'a sa „gospodine”. Poglavar svih kapitalista zvao se kralj. On...

Ali Vinston je vec' znao shta dalje stoji u katalogu. Biskupi u talarima, sudije u hermelinskim ogrtachima, sramni stub, akcije, mlin koji pokrec'u robovi, „machka sa devet repova”, gradonachelnikov banket, i obichaj da se papa celiva u prst na nozi. Zatim neshto zvano jus primae noctis, o chemu verovatno dechji udzhebnici ne govore. To je bio zakon po kome je svaki kapitalista imao pravo da spava sa svakom zhenom zaposlenom u ovoj ili onoj njegovoj fabrici.

Kako saznati koliko je od svega toga lazh? Mozhda i jeste istina da obichan chovek sada zhivi bolje nego pre Revolucije. Jedino svedochanstvo nasuprot toj tvrdnji bio je nemi protest u kostima, instinktivno osec'anje da su uslovi pod kojima se zhivi neizdrzhljivi i da su nekad morali biti drukchiji. U glavi mu sinu da istinska karakteristika savremenog zhivota nije svirepost i nesigurnost, no iednostavno golotinja, zaparlozhenost, ravnodushnost. Zhivot, ako bi se chovek osvrnuo oko sebe, nije imao slichnosti ne samo sa lazhima koje su kuljale s telekrana nego ni sa idealima koje je Partija tezhila da dostigne. Velike oblasti tog zhivota, chak i za chlanove Partije, bile su neutralne i nepolitichke: otaljavati muchne poslove, boriti se za mesto u podzemnoj zheleznici, krpiti charape, iskamchiti tabletu saharina, sachuvati polovinu cigarete. Ideal koji je Partija sebi postavila bio je neshto ogromno, stravichno i sjajno — svet betona i chelika, chudovishnih mashina i zastrashujuc'ih oruzhja — narod ratnika i fanatika marshira u savrshenom jedinstvu a svi misle iste misli, izvikuju iste parole, neprekidno, rade, bore se, trijumfuju, progone — trista miliona ljudi, i svi sa istim licem. Stvarnost su bili rastocheni, zaparlozheni gradovi gde su se nedohranjeni ljudi vukli gore-dole u cipelama koje propushtaju, u pokrpljenim kuc'ama iz devetnaestog veka koje su uvek smrdele na kupus i pokvarene klozete. Prikaza mu se slika Londona, ogromnog i rushevnog, grada miliona kantiza Djubre; u nju je bila upletena i slika gospodje Parsons, zhene izborana lica i raskushtrane kose koja bespomoc'no petija oko zapushene cevi na sudoperu.

Vinston ponovo pochesha zglob na nozi. Danju i noc'u, telekran je tukao po ushima statistichkim podacima koji su dokazivali da ljudi danas imaju vishe hrane, vishe odec'e, bolje kuc'e, bolju razonodu — da zhive duzhe, da imaju krac'e radno vreme, da su vec'i, zdraviji, jachi, srec'niji, inteligentniji, obrazovaniji nego ljudi koji su zhiveli pre pedeset godina. Od toga se nijedna rech nije mogla ni pobiti ni dokazati. Partija je, na primer, tvrdila da je 40 odsto prola pismeno, u poredjenju sa svega 15 odsto pre Revolucije. Partija je tvrdila da je stopa smrtnosti kod dece svega sto shezdeset na hiljadu, a da je pre Revolucije iznosila tri stotine — i tako dalje, i tako dalje. To je lichilo na reshavanje problema sa dve nepoznate, pri chemu je data samo jedna jednachina. Bilo je lako moguc'e da je doslovno svaka rech u udzhbenicima istorije, chak i ono shto se prihvatalo bez pitanja, chista fantazija. Zakoni kao shto su jus primae noctis, bic'a kao shto su kapitalisti i delovi odec'e kao shto je cilindar mogli su i ne postojati; on nije imao nachina da to utvrdi.

Sve se topilo i maglilo. Proshlost je bila izbrisana, chin brisanja zaboravljen, i lazh je postala istina. On je samo jednom u zhivotu posedovao — i to posle dogadjaja, to je bilo vazhno — konkretan, nepobitan dokaz o jednom chinu falsifikata. Drzhao ga je u ruci celih trideset sekundi. To se desilo negde 1973 — bilo kako bilo, negde u vreme kad su se on i Ketrin rastali. No onaj datum koji je vazhan u celoj stvari prethodio je tome kojih sedam ili osam godina.

Pochetak priche je u stvari padao u sredinu shezdesetih godina, u period velikih chistki u kojima su prvobitni vodi Revolucije bili likvidirani jednom zauvek. U 1970. od svih njih ostao je jedino Veliki Brat. Svi ostali su dotle vec' bili raskrinkani kao izdajnici i kontrarevolucionari. Goldshtajn je bio u bekstvu i krio se neznano gde; shto se tiche ostalih, nekolicina je prosto nestala, dok je vec'ina bila pogubljena posle spektakularnih procesa na kojima su priznali sve svoje zlochine. Medju onima koji su najduzhe ostali u zhivotu bila su trojica vodja po imenu Dzhons, Aronson i Raterford. Oni su bili uhapsheni po svemu sudec'i 1965. godine. Kao shto se chesto deshavalo, prvo su nestali, i godinu dana ili neshto duzhe nije se znalo jesu li zhivi ili ne, a zatim najednom izvedeni pred javnost da optuzhe sami sebe na uobichajeni nachin. Priznali su shpijuniranje u korist neprijatelja (neprijatelj je i tada bila Evroazija), proneveru drzhavnih sredstava, ubistvo raznih partijskih funkcionera, intrige protiv Velikog Brata koje su datirale iz vremena mnogo pre Revolucije i sabotazhe koje su prouzrokovale smrt stotina hiljada ljudi. Poshto su to priznali, bili su pomilovani, vrac'eni u Partiju i postavljeni na polozhaje koji su u stvari bili sinekure, ali su izgledali kao vazhne funkcije. Sva trojica su u Tajmsu objavila duge, pokajnichke chlanke u kojima su analizirali razloge za svoju izdaju i obec'avali da c'e se popraviti.

Neko vreme poshto su bili pushteni na slobodu, Vinston ih je svu trojicu video u kafani Pod kestenom. Sec'ao se strave i opchinjenosti koju je osec'ao posmatrajuc'i ih krajichkom oka. Oni su bili mnogo stariji od njega, ostaci jednog davnog sveta, gotovo poslednje velike figure preostale iz herojskih ranih dana Partije. Iz njih je josh uvek, jedva primetno, izbijala char ilegalne i borbe i gradjanskog rata. Vinston je imao osec'anje, mada su chinjenice i datumi vec' u to doba pocheli da se zamagljuju, da je za njih chuo godinama pre Velikog Brata. No oni su sad bili i van zakona, neprijatelji, nedodirljivi, neopozivo osudeni na konachan nestanak za godinu ili dve. Ko bi jednom pao shaka Policiji misli na kraju se nikad ne bi izvukao. Oni su bili leshevi koji chekaju da budu ponovo poslati u grob.

Svi stolovi oko njihovog bili su prazni. Nije bilo pametno chak ni biti viden u blizini takvih ljudi. Oni su sedeli u tishini nad chasha ma dzhina zachinjenog karanfilic'em, shto je bio specijalitet kafane. Od sve trojice, Vinstona je najvishe impresionirao Raterford. On je nekad bio chuveni karikaturista, chije su brutalne karikature doprinosile potpaljivanju javnog mnenja pre i za vreme Revolucije. Chak su se i sada u Tajmsu pojavljivale, u dugim razmacima, njegove karikature. One su sad bile samo imitacija njegovog ranijeg stila, chudnovato bezhivotne i neubedljive. Uvek su u pitanju bile stare teme, podgrejane za novu priliku — siromashne stambene chetvrti, izgladnela deca, ulichne borbe, kapitalisti u cilindrima — kapitalisti su se izgleda chak i na barikadama drzhali svojih cilindara — beskrajan, beznadezhan napor za vrac'anjem u proshlost. On je bio ogromnog rasta, sa grivom masne sede kose, buhavim licem i debelim, crnachkim usnama. U svoje vreme je morao biti izvanredno snazhan; sad je njegovo ogromno telo bilo opushteno, povijeno, podbulo, rasklimano na sve strane. Chinilo se da se na ochigled slama, kao planina koja se raspada.

Bilo je petnaest chasova; samotno doba dana. Vinston se vishe nije sec'ao kako se u to doba zadesio u kafani. Ona je bila gotovo prazna. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka. Njih trojica su sedeli u svom uglu skoro nepokretno, ne govorec'i ni rechi. Nepozvan, kelner im donese novu turu dzhina. Na stolu pored njih bila je shahovska tabla; figure su bile nameshtene, ali niko nije pochinjao igru. A zatim se, za kojih pola minuta, neshto desi sa telekranima. Melodija koju su svirali promeni se; promeni se chak i ton: u njemu se pojavi — ali to je bilo teshko opisati. Bila se pojavila jedna chudna, shkripava, reska, podrugljiva, nota; Vinston ju je u sebi nazivao zhutom notom. A onda na telekranu zapeva neki glas:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo,
Jedno drugo bez kapare
Prodadosmo za dve pare.

Njih trojica se i ne pomakoshe. No kad je josh jednom bacio pogled na Raterfordovo ruzhno lice, Vinston vide da su mu ochi pune suza. I prvi put primeti, s nekom unutrashnjom drhtavicom, ne znajuc'i chak ni zbog chega je uzdrhtao, da je i Aronsonu i Raterfordu nos bio slomljen.

Neshto kasnije sva trojica su bili ponovo uhapsheni. Ispostavilo se da su od samog trenutka kad su prvi put pushteni pocheli kovati nove zavere. Na drugom procesu ponovo su priznali sve stare zlochine, i josh ceo spisak novih. Posle toga su bili pogubljeni, a njihova sudbina zabelezhena u istorijat Partije kao opomena buduc'im generacijama. Nekih pet godina posle toga, 1973, Vinston je razvijao svezhanj dokumenata koji mu je upravo bio pao iz pneumatichne cevi na sto i naishao na komad papira koji je ochigledno bio ubachen medju ostale pa zaboravljen. U trenutku kad ga je poravnao, on shvati njegov znachaj. To je bila polovina jedne strane Tajmsa starog nekih deset godina — gornja polovina strane, na kojoj se nalazio datum — na kojoj je bila fotografija grupe delegata na nekom partijskom kongresu u Njujorku. U sredini grupe stajali su Dzhons, Aronson i Raterford. Greshke nije moglo biti; u svakom sluchaju, u legendi ispod fotografije bila su njihova imena.

Znachaj fotografije bio je u tome shto su na oba procesa sva trojica priznala da su tog dana bili na evroazijskom tlu. Bili su odleteli, sa nekog tajnog aerodroma u Kanadi, na mesto sastanka koje je bilo negde u Sibiru i sastali se sa chlanovima generalshtaba evroazijske armije, kojima su odali vazhne vojne tajne. Vinstonu se taj datum zadrzhao u sec'anju, jer je tog dana bio Ivanjdan; no cela ta pricha svakako je bila zabelezhena na bezbroj mesta. Zakljuchiti se moglo samo jedno: sva priznanja su bila lazh.

Razume se, tako neshto nije samo za sebe predstavljalo neko otkric'e. Vinston chak ni u to vreme nije verovao da su ljudi likvidirani u chistkama zaista pochinili sve zlochine za koje su bili optuzheni. Ali fotografija je predstavljala konkretan dokaz, ona je bila deo ukinute proshlosti, kao fosil koji, pronadjen u nepredvidjenom sloju, obara geoloshku teoriju. Ona je bila dovoljna da razbije Partiju u atome, kad bi se samo nekako mogla objaviti i njeno znachenje razglasiti.

Nastavio je rad i ne zastavshi. Chim je video shta je na fotografiji i kakvo joj je znachenje, pokrio je listom papira. Ona se na srec'u, kad ju je odvio, sa telekrana videla naopachke.

Zatim je stavio blok za beleshke na koleno i gurnuo stolicu unazad, da bi se shto je moguc'e vishe odmakao od telekrana. Ne pokazivati nishta na licu nije bilo teshko; s izvesnim naporom moglo se kontrolisati chak i disanje, ali kucanje srca se nije moglo regulisati, a telekran je bio taman dovoljno osetljiv da uhvati otkucaje. Pustio je da prodje, kako je ocenio, deset minuta, celo vreme muchen strahom da c'e ga neka sluchajnost — na primer, dashak promaje preko stola — odati. Zatim je, fotografiju, ne otkrivajuc'i je, ubacio u rupu za pamc'enje, zajedno sa josh nekim nepotrebnim papirima. Ona se tamo za nepun minut pretvorila u pepeo.

To se desilo pre deset-jedanaest godina. Danas bi verovatno tu fotografiju sachuvao. Chudio se shto mu se chini da to shto ju je drzhao u ruci neshto menja stvar chak i sad kad su i fotografija i snimljeni dogadjaj bili samo sec'anje. Je li moc' Partije nad proshloshc'u slabija, upita se on, zato shto je jedan dokaz koji vishe ne postoji nekad postojao?

No ta fotografija, chak i kad bi je bilo moguc'e uskrsnuti iz pepela, danas vishe ne bi predstavljala nikakav dokaz. U vreme kad ju je pronashao, Okeanija vishe nije bila u ratu sa Evroazijom, tako da je Istazija bila ta kojoj su ona tri mrtva choveka izdala svoju zemlju. Kasnije je bilo novih optuzhbi — dve, tri, vishe se nije sec'ao koliko. Lako je moguc'e bilo da su priznanja bila preradjivana i preradjivana sve dok prvobitni datumi i chinjenice nisu izgubili svaki znachaj. Proshlost nije samo jedanput menjana nego neprestano. Najvishe ga je muchilo, na neki koshmaran nachin, to shto nikad nije jasno shvatio chemu taj ogromni sistem obmane. Neposredne prednosti koje da je falsifikovanje proshlosti bile su ochigledne, ali krajnji motiv je bio nedokuchiv. On ponovo uze pero i napisa:

Jasno mi je KAKO; nije mi jasno ZAShTO.

Zapita se, kao shto se mnogo puta pre toga pitao, da nije on sam lud. Mozhda biti lud znachi samo biti u manjini koja se sastoji od samo jednog choveka. Nekad je znak ludila bilo verovanje da se zemlja okrec'e oko sunca; danas je to verovanje da je proshlost neizmenjiva. Mozhda je on jedini koji to veruje; ako je jedini, onda je lud. No pomisao da je lud nije ga mnogo uznemiravala; uzhasno je bilo to shto je isto tako mogao i ne biti u pravu.

On uze u ruke udzhbenik istorije i pogleda sliku Velikog Brata koja je zauzimala celu prvu stranu. Hipnotichke ochi zagledashe se u njegove. Ljudi su zhiveli ceo zhivot pod pritiskom neke ogromne sile — nechega shto prodire u unutrashnjost lobanje, tuche po mozgu, strahom isteruje verovanja, navodi choveka maltene da poriche svedochanstvo svojih chula. Na kraju c'e Partija objaviti da su dva i dva pet. Bilo je neizbezhno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog polozhaja. Njena filozofija je prec'utno poricala ne samo vrednost iskustva nego i samo postojanje spoljne stvarnosti. Zdrav razum bio je jeres nad jeresima. Medjutim, nije porazhavalo to shto se za drukchije mishljenje kazhnjavalo smrc'u; porazhavala je pomisao da je Partija mozhda ipak u pravu. Jer, najzad, otkud znamo da su dva i dva zaista chetiri? Ili da Zemljina tezha zaista dejstvuje? Ili da je proshlost neizmenljiva? Ako i proshlost i spoljni svet postoje samo u svesti a svest je podlozhna kontroli — shta onda?

Ne! Hrabrost mu skochi sama od sebe. Pred ochi mu izidje, nedozvano nikakvom neposrednom asocijacijom, O'Brajenovo lice. Bio je sigurniji nego ikad da je O'Brajen na njegovoj strani. Dnevnik je bio za O'Brajena — upuc'en O'Brajenu; kao beskrajno pismo koje niko nec'e prochitati, ali koje je adresirano na jednu odredjenu osobu i iz te chinjenice dobija svoju boju.

Partija nalazhe da se svedochanstvo ochiju i ushiju mora odbaciti. To je njena konachna, najsushtinskija naredba. Vinstonu se srce stezhe od pomisli na ogromnu silu podignutu na njega, na lakoc'u s kojom bi ga svaki partijski intelektualac pobedio u debati, na suptilne argumente koje on ne bi mogao da shvati, a kamoli da na njih odgovori. A ipak je u pravu! Oni greshe, a u pravu je on. Mora se braniti sve shto je ochigledno, shto je glupo, shto je istinito. Ochigledne istine su istinite, toga se pridrzhavaj! Stvarni svet postoji, njegovi se zakoni ne menjaju. Kamenje je tvrdo, voda je mokra, predmeti koji nisu poduprti padaju prema sredishtu zemlje. S osec'anjem da se obrac'a O'Brajenu, i, u isto vreme, da iznosi vazhan aksiom, on napisa:

Sloboda, to je sloboda rec'i da su dva i dva chetiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi.

Odnekud, sa dna nekog prolaza, na ulicu doplovi miris kafe koja se przhi — prave kafe, ne kafe Pobeda. I protiv svoje volje, Vinston zastade. Za sekund-dva ponovo se nadje u poluzaboravljenom svetu svog detinjstva. Onda se neka vrata zalupishe i uc'utkashe miris kao zvuk.

Bio je preshao nekoliko kilometara trotoarima; u proshirenoj veni mu je pulsiralo. Toje bio vec' drugi put u tri nedelje kako nije proveo vec'e u Centru kulture i odmora — nepromishljen potez, jer se svachije prisustvo brizhljivo proveravalo. U principu, chlan Partije nikad nije imao slobodnog vremena i nije nikad bio sam osim u krevetu. Kad ne radi, jede ili spava, trebalo je da uchestvuje u kakvoj kolektivnoj rekreaciji; chiniti bilo shta shto je odavalo sklonost ka usamljivanju, chak i shetati sam, uvek je bilo pomalo opasno. U Novogovoru je i za to postojala rech: svojezhivot, shto je oznachavalo individualizam i ekscentrichnost. Ali te vecheri, kad je izishao iz Ministarstva, blagi aprilski vazduh ga beshe zaveo. Nebo je bilo toplije plavo nego ikad ranije te godine; dugo, buchno vec'e u Centru, dosadne, zamorne igre, predavanja, shkripavo drugarstvo podmazano dzhinom najednom mu se uchinishe nepodnoshljivim. Povodec'i se za impulsom, okrenuo je ledja autobuskoj stanici i odlutao u lavirint Londona, prvo na jug, zatim na istok, zatim na sever, gubec'i se u nepoznatim ulicama i skoro ne hajuc'i u kom pravcu ide.

Ako uopshte ima nade, bio je zapisao u dnevnik, ona je u prolima. Te rechi su mu se neprestano vrac'ale, konstatacija mistichne istine i ochiglednog besmisla. Nalazio se negde u kvartu najamnih strac'ara, severoistochno od mesta koje se nekad zvalo zheleznichka stanica Sent Pankras. Ishao je kaldrmisanom ulicom izmedju malih dvospratnica olupanih kapija koje su izlazile pravo na trotoar i na neki chudan nachin podsec'ale na pacovske rupe. Ovde-onde medju kockama kaldrme videle su se bare prljave vode. Na kapije je ulazilo i izlazilo, nestajalo niz prolaze koji su se odvajali s obe strane, i vrvelo trotoarima zachudjujuc'e mnoshtvo sveta — devojke u punom cvatu, sa grubo nashminkanim ustima, mladic'i koji su ganjali devojke, debele rasklimatane zhene po kojima se videlo kako c'e devojke izgledati kroz deset godina, starci koji su se vukli na iskrivljenim nogama, i dronjava bosonoga deca koja su se igrala u barama i rasturala na ljutite krike svojih majki. Skoro chetvrtina prozora u toj ulici bilo je razbijeno i pokrpljeno kartonom ili fumirom. Na Vinstona skoro niko nije obrac'ao pazhnju; samo nekoliko njih posmatralo ga je s nekom uzdrzhljivom radoznaloshc'u. Ispred jedne kapije stajale su i razgovarale dve chudovishno debele zhene sa rukama crvenim kao cigla prekrshtenim preko kecelja. Dok se priblizhavao, Vinston uhvati nekoliko mrvica njihovog razgovora.

„Jeste, reko' ja njoj, sve je to, reko', lepo i krasno. Al' da si ti na mom mestu, pitala bi' ja tebe shta bi' radila. Lako je, reko', tebi da mi solish pamet, al' da su tebi moje brige, i ti bi tako isto.”

„Jes', vala”, reche druga, „to i jeste ono.”

Reski glasovi se namah prekidoshe. Dok je prolazio, zhene ga odmerishe u neprijateljskom c'utanju. No posredi u stvari nije bilo neprijateljstvo: jednostavno neki oprez, neko trenutno kochenje, kao pri prolasku kakve nepoznate zhivotinje. Plavi kombinezon chlana Partije u ovakvoj ulici nije mogao biti svakodnevni prizor. U stvari, biti vidjen na takvom mestu nije bilo preporuchljivo, sem ako chovek nije imao odredjenog posla. Ako bi naleteo na patrolu, ona bi ga lako mogla zaustaviti. „Druzhe, molim vas vasha dokumenta. Shta radite u ovom kraju? U koje vreme ste izishli s posla? Je li ovo vash uobichajeni put do kuc'e?” — i tako dalje, i tako dalje. Dodushe, nijedno pravilo nije zabranjivalo povratak kuc'i neuobichajenim putem; ali tako neshto je bilo dovoljno da chovek skrene na sebe pazhnju Policije misli.

Odjednom se cela ulica uzbuni. Sa svih strana se zachushe povici upozorenja. Ljudi su uletali u kapije kao zechevi. Neshto ispred Vinstona, neka mlada zhena iskochi iz kapije, dohvati dete koje se igralo u bari, zavi ga u kecelju i ponovo uskochi u kapiju, sve u jednom pokretu. U istom trenutku chovek u crnom odelu naboranom kao harmonika, koji se beshe pojavio iz jednog od pobochnih prolaza, potrcha prema Vinstonu, uzbudjeno pokazujuc'i na nebo.

„Ladja!” povika on. „Chuvaj se, shefe! Eno je gore! Brzhe lezi!”

„Ladjom” su zbog nechega proli nazivali raketne bombe. Vinston se smesta baci potrbushke. Proli su skoro uvek bili u pravu kad su davali ova upozorenja. Chinilo se da imaju neki instinkt koji im je nekoliko sekundi unapred govorio da raketa dolazi, iako su rakete navodno bile brzhe od zvuka. Vinston sastavi ruke nad glavom. Zachu se tresak od koga se uchini da se plochnik podizhe; po ledima mu se prosu kisha nechega lakog. Kad je ustao, vide da je pokriven komadic'ima stakla od najblizheg prozora.

Podje dalje. Bomba beshe srushila grupu kuc'a na dvesta metara od njega. U vazduhu je visila crna perjanica dima, a ispod nje oblak prashine od maltera, u kome se vec' oko rushevina okupljala gomila. Ispred njega je na ulici lezhala gomilica maltera u chijoj se sredini video svetlocrveni potochic'. Kad se priblizhio, vide da tu lezhi shaka odsechena u zglobu. Sem svetlocrvene rane, ruka je bila toliko pobelela da je lichila na gipsani odlivak.

On je shutnu u slivnik, a zatim, da bi izbegao guzhvu, skrete desno u poprechnu ulichicu. Posle tri-chetiri minuta nade se van oblasti koju je, zahvatila bomba; prIjavi gamizavi zhivot tekao je dalje kao da se nishta nije ni desilo. Bilo je skoro dvadeset chasova, i prodavnice pic'a za prole („krchme”, kako su ih zvali) bile su dupke pune. Kroz njihova umazana vrata koja su se neprekidno otvarala i zatvarala, prodirao je zadah mokrac'e, strugotine i kiselog piva. U uglu koji je chinila izbachena fasada jedne kuc'e tri choveka su stajala zbijeni jedan uz drugog; srednji je drzhao u ruci savijene novine, koje su ostala dvojica prouchavala preko njegovog ramena. Josh pre no shto se dovoljno priblizhio da im razazna izraz lica, Vinston je u svakoj crti njihovih tela jasno video duboku zanesenost. Ochigledno su chitali neku ozbiljnu vest. Kad je stigao na nekoliko koraka od njih, grupica se odjednom rasturi a dva choveka se pocheshe zhestoko prepirati. Za trenutak se chak chinilo da tek shto se nisu potukli.

„Ama slushaj kad ti lepo govorim! Kad ti kazhem, ima vishe od chetrn'es' meseci kako nije izishla sedmica!”

„Jes', djavola nije!”

„Nije, bre! Ja kuc'i chuvam sve rezultate od poslednje dve godine, sve imam zapisano. Chim koje vuchenje, ja zapishem; kao sat. I, kad ti kazhem, ima vishe od chetrn'es' meseci...”

„E bash je izishla! I broj c'u da ti kazhem. Chetristo sedam, zavrshavao se na chetristo sedam. To ti je bilo u februaru mesecu — druga nedelja u februaru.”

„Evo ti ga shto je bilo u februaru! Sve ja to kuc'i imam zapisano, crno na belo. I kad ti kazhem, ima vishe od...”

„Dosta, bre, ljudi, ako boga znate!” viknu trec'i.

Razgovarali su o lutriji. Kad je preshao trideset metara, Vinston se osvrte. Josh uvek su se raspravljali, ozhivelih, zapaljenih lica. Lutrija, koja je svake nedelje isplac'ivala ogromne zgoditke, bila je jedini vid drushtvenog zhivota za koji su proli pokazivali ozbiljno interesovanje. Verovatno ih je bilo na milione kojima je lutrija predstavljala glavni, ako ne i jedini razlog da i dalje zhive. Ona je bila njihova radost, njihova ludost, njihov melem, njihov duhovni podstrek. Kad je lutrija bila u pitanju, jedva pismeni ljudi bili su sposobni za komplikovane rachunske radnje i nevidjene podvige memorije. Postojalo je celo jedno pleme ljudi koji su zaradjivali sebi za zhivot prosto prodajom sistema, prognoze i amajlija. Vinston nije imao veze sa organizacijom lutrije — to je bila nadlezhnost Ministarstva obilja — ali je znao (kao, uostalom, i svaki chlan Partije) da su zgodici u vec'ini sluchajeva izmishljeni. Zaista su se isplac'ivale samo manje sume, a dobitnici premija bili su nepostojec'e lichnosti. U odsustvu pravog saobrac'aja unutar Okeanije, to nije bilo teshko udesiti.

Ali ako je uopshte bilo nade, ona je bila u prcilima. Chovek se toga morao drzhati. Iskazano rechima, to je delovalo razumno; a kad je chovek posmatrao ljudska bic'a koja prolaze pored njega, postajalo je chin vere. Ulica u koju beshe skrenuo vodila je nizbrdo. Zbog necheg mu se chinilo da je u toj ulici vec' bio, i da je nedaleko od nje jedan od vec'ih bulevara. Odnekud ispred njega razlezhe se vika. Ulica je zavijala pod oshtrim uglom i zavrshavala se stepenicama koje su vodile u uvucheni prolaz gde je nekoliko piljara prodavalo sparusheno povrc'e. U tom trenutku Vinston se seti gde je. Prolaz je vodio u glavnu ulicu, a iza sledec'eg ugla, ni pet minuta odatle, nalazila se antikvarnica gde je kupio praznu svesku koja mu je sad bila dnevnik. A nedaleko od te radnje, u maloj knjizhari, bio je kupio pero i mastilo.

Na vrhu stepenica zastade za trenutak. Na suprotnoj strani prolaza nalazio se neki mali c'umez od krchme, chije prozore kao da je pokrilo inje; u stvari, bili su prekriveni slojem prashine. Neki starac, pogrbljen ali zhivahan, sa belim brkovima koji su se kostreshili napred kao u raka, gurnu vrata i udje. Dok je stajao i posmatrao, Vinstonu pade na pamet da je starac, kome je bilo najmanje osamdeset godina, u vreme Revolucije vec' morao biti chovek srednjih godina. On i josh nekolicina njegovih vrshnjaka bili su poslednja preostala veza sa nestalim svetom kapitalizma. U samoj Partiji vishe nije bilo mnogo ljudi koji su u zrelo doba ushli pre Revolucije. Starija generacija je najvec'im delom bila likvidirana u velikim chistkama shezdesetih godina, a shachica prezhivelih bila je zastrashena do potpune intelektualne predaje. Ako je postojao iko zhivi ko mu mozhe rec'i istinu o prvoj polovini veka, to je morao biti neki prol. Vinstonu odjednom prodje kroz glavu onaj pasus iz udzhbenika istorije koji je bio prepisao u dnevnik; na to ga obuze neki ludachki impuls. Uc'i c'e u krchmu, nekako se upoznati sa starcem, i raspitati se kod njega. Rec'i c'e mu: „Prichajte mi o zhivotu u vreme kad ste bili dechak. Kako je bilo u to vreme? Je li bilo bolje ili gore nego danas?”

Na brzinu, da ne bi imao vremena da se uplashi, on sidje stepenicama i predje uzanu ulichicu. Razume se, ceo poduhvat je bio nerazuman. Kao i obichno, nije postojao nikakav propis koji bi izrichito zabranjivao razgovor sa prolima ili posetu njihovim krchmama, no i jedno i drugo je bilo pojava previshe neobichna da bi proshla neprimec'ena. Ako se pojavi patrola, mogao bi se pravdati da mu je pozlilo, no to bi mu teshko poverovali. On gurnu vrata; u lice ga udari odvratan sirasti zadah kiselog piva. Dok je ulazio, buka u krchmi opade za plovinu. Za ledjima oseti kako svi posmatraju njegov plavi kombinezon. Ljudi koji su u dnu sale igrali strelice(2) prekidoshe igru za chitavih trideset sekundi. Starac je stajao za shankom i oko nechega se prepirao sa kelnerom, krupnim gojaznim mladic'em kukasta nosa i ogromnih dolaktica. Grupica ostalih stajala je oko njih sa chashama u rukama i posmatrala prizor.

„Shta 'oc'esh, lepo sam te pitao”, reche starac, ratoborno ispravljajuc'i ramena. „'Oc'esh da kazhesh da u celoj ovoj rupi ne mo'sh nadjesh kriglu od pinte?”

„Pinta? Shta ti je sad pa to?” upita kelner, naginjuc'i se prema starcu i oslanjajuc'i se vrhovima prstiju na shank.

„Vidi ga! Kobajagi kelner a ne zna shta je pinta. Pinta ti je pola kvarta, a chet'ri kvarta, to je galon. 'Ochesh josh i azbuku da te uchim?”

„Nikad chuo nisam”, odreza kelner. „Litar i pola litra — drugo ne sluzhimo. Eno ti tamo chashe na polici.”

„Ja pijem na pinte”, nije se predavao starac. „Bash si mog' o da mi natochish pintu. Kad sam ja bio mlad nije bilo nishta na taj tvoj litar.”

„Kad si ti bio mlad ljudi su josh zhiveli na drvec'u”, reche kelner, namigujuc'i ostalim gostima.

Odjeknu smeh, i nelagodnosti od Vinstonovog ulaska kao da nestade. Starchevo lice prekriveno belim chekinjama beshe porumenelo. On se okrete, gundjajuc'i neshto za sebe, i sudari se s Vinstonom. Vinston ga blago uhvati za ruku.

„Jeste li za jedno pic'e?” upita ga.

„Vi ste gospodin chovek”, reche starac, ponovo ispravljajuc'i ramena. On kao da nije primec'ivao Vinstonov plavi kombinezon. „Daj jednu pintu!” dobaci on kelneru, agresivno. „Pintu pivchuge.”

Kelner im natochi po pola litre tamnosmedjeg piva u debele krigle koje je bio isprao u kofi ispod shanka. U prolskim krchmama moglo se dobiti jedino pivo. Oni nisu smeli da piju dzhin, ali su do njega ipak mogli doc'i bez mnogo muke. Igra strelica nastavi se punom parom, a ljudi za shankom pocheshe razgovarati o lutriji. Vinstonovo prisustvo za trenutak beshe zaboravljeno. Pored prozora je stajao chamov sto; tu je mogao razgovarati sa starcem ne plashec'i se da c'e ga ko chuti. Opasnost je bila velika, ali u krchmi bar nije bilo telekrana, shto je proverio josh kad je ushao.

„Bash je mog' o da mi natochi pintu”, zagundja starac sedajuc'i. „Pola litra mi je malo. Od pola litra ne mogu da se zadovoljimo A ceo litar mnogo. Ako popijem litar, svaki chas me tera u klozet. Bashka cena.”

„Mora biti da ste videli velikih promena u zhivotu”, reche Vinston za probu.

Starcheve bledoplave ochi skretoshe sa mete za strelice na shank, a sa shanka na vrata mushkog klozeta, kao da je mislio da su se promene desile u samoj krchmi.

„Pivo je bilo bolje”, reche on najzad. „I jeftinije! Kad sam ja bio mlad, pivo je koshtalo — mi smo govorili ‚pivchuga’ — chet'ri penija pinta. Josh pre rata, naravno.”

„Koji je to rat bio?” upita Vinston.

„Svi ratovi”, rasejano odgovori starac. On podizhe chashu; ramena mu se ponovo ispravishe. „E pa, zhiveli; u vashe zdravlje!”

Oshtra jabuchica na mrshavom grlu odskochi, spusti se zaprepashc'ujuc'om brzinom i piva nestade. Vinston ode do shanka i vrati se sa josh dve politrice. Starac je, reklo bi se, bio zaboravio svoju predrasudu protiv celog litra.

„Vi ste mnogo stariji od mene”, reche Vinston. „Po svemu sudec'i bili ste odrastao chovek josh pre nego shto sam se ja rodio. Vi josh pamtite kako je bilo u starim vremenima, pre Revolucije. Ljudi mojih godina, u stvari, ne znaju nishta o tom dobu. Mi o tome mozhemo samo chitati u knjigama, a ono shto u njima pishte mozhe i ne biti istina. Zato bih voleo da chujem shta vi mislite. U udzhbenicima istorije pishe da je zhivot pre Revolucije bio potpuno razlichit od danashnjeg, da je tada postojala stravichna tiranija, nepravda, siromashtvo — gore nego shto i mozhemo zamisliti. Ovde u Londonu masa sveta nije celog zhivota imala dovoljno za jelo. Polovina njih nije imala ni obuc'e. Radili su dvanaest sati dnevno, napushtali shkolu sa devet godina, spavali po desetoro. A u isto vreme postojala je jedna shachica ljudi, svega nekoliko hiljada — kapitalisti, tako su se zvali — koji su bili bogati i moc'ni. Oni su posedovali sve shto se moglo posedovati. Zhiveli su u velikim, raskoshnim kuc'ama sa trideset slugu, vozili su se automobilima i kochijama sa chetiri konja, pili su shampanjac, nosili cilindre...”

Starac najednom sinu.

„Cilindre! Bash chudno shto i' pomenuste. A mislio sam koliko juche na cilindre, ni sam ne znam zashto. Bash sam mislio: majkumu, evo vec' ko zna kol' ko godina kako nisam vid'o cilinder. Nestali dibiduz. Poslednji put sam nosio cilinder kad mi je umrla svastika. A to vam je bilo, to vam je bilo — ne umem tachno da vam kazhem, al' bic'e dobri' pedeset godina. Naravno, da se razumemo, nije bio moj, bio sam ga uz'o pod kiriju.”

„Cilindri nisu toliko vazhni” strpljivo c'e Vinston. „U pitanju je ovo: ti kapitalisti — oni i josh nekoliko advokata, sveshtenika i slichnih koji su zhiveli na njihov rachun — bili su gospodari svega. Sve shto je postojalo, postojalo je za njih. A vi — obichni ljudi, radnici — vi ste bili njihovi robovi. S vama su mogli raditi shta su hteli. Mogli su vas otpremiti u Kanadu kao stoku. Mogli su spavati s vashim c'erkama ako im se prohtelo. Mogli su narediti da budete bichevani jednom spravom koja se zvala machka sa devet repova. Morali ste da im skidate kapu. Svakog kapitalistu pratila je chitava gomila lakeja koji su...”

Starac ponovo sinu.

„Lakeji!” reche on. „E vala tu rech nisam chuo vec' boktepita otkad. Lakeji! Sad ste me bash podsetili na mlade dane. Ja sam nekad — u, bestraga odavno — ish'o nedeljom u Hajd park da slusham one ljude shto su drzhali govore. Vojska spasa, katolici, Jevreji, Indusi — ko sve tu nije drzh'o govore. E, tu je bio jedan — sad vec' ne bi' umeo da vam kazhem kako se zvao, al' taj ne da je govorio! Kako je taj shibao ‚Lakeji!’, tako je govorio. ‚Lakeji burzhoazije! Udvorice vladajuc'e klase!’ Paraziti — i to je govorio. Isto i ‚hijene’ — jeste, bash tako: hijene. — Naravno, da se razumemo, to je on o laburistima.”

Vinston je osec'ao da se ne razumeju.

„Evo shta sam ja, u stvari, hteo da znam”, reche. „Smatrate li da ste danas slobodniji nego u ono vreme? Da li se prema vama bolje postupa? U stara vremena, ti bogatashi, ljudi na vrhu...”

„Gornji dom”, reche starac zadubljen u uspomene.

„Dobro, Gornji dom, ako hoc'ete. Samo hoc'u da vas pitam ovo: da li su ti ljudi mogli da se prema vama ponashaju kao prema nizhima, samo zato shto ste vi bili siromashni a oni bogati? Na primer, je li istina da ste im se morali obrac'ati sa ‚gospodine’ i skidati kapu kad ste prolazili mimo njih?”

Starac kao da se bio duboko zamislio. Pre no shto je odgovorio, on otpi oko chetvrtinu svog piva.

„Jeste”, reche. „Voleli su da se chovek do'vati za kapu pred njima. Iz poshtovanja. Ja lichno, ja to nisam voleo, al' eto, puno puta sam i ja skid'o kapu. Moralo se, eto.”

„A da li je bio obichaj — ja vam samo navodim shta sam prochitao u udzhbenicima istorije — da li je bio obichaj da vas ti ljudi i njihove sluge guraju sa trotoara u kanal?”

„Jedan me je gurnuo”, reche starac. „Sec'am se k'o da je juche bilo. To se bash dogodilo uveche, na dan veslachke trke(3) — a na taj dan su uvek zhestoko lumpovali — i sudarim se ja s jednim mladic'em. Bash gospodin — svilena koshulja, cilinder, crn iberciger. Ide on tako i tetura se, i ja naletim na njega, onako sluchajno. Kazhe on meni ‚Shto ne gledash’, kazhe, ‚kud idesh?’ Kazhem ja njemu ‚Shta 'oc'esh’, kazhem, ‚nije valjda trotoar tvoj?’ Kazhe on meni ‚Nemoj da si bezobrazan, glavu c'u da ti otkinem.’ Kazhem ja njemu, ‚Ti si pijan’, kazhem ‚sa 'c'u da pozovem pandura.’ A on, zamislite vi to, on mene gume u grudi i malte nisam pao pod autobus. E sad, znate, ja sam tad bio mlad; pokaz'o bi ja njemu da nije...”

Vinstona zahvati osec'anje bespomoc'nosti. Starchevo pamc'enje nije bilo nishta drugo do gomila nevazhnih detalja. Chovek bi ga mogao ispitivati ceo dan, pa opet ne saznati nishta znachajno. Partijski istorijski spisi mogli su u izvesnom smislu i biti istiniti; mozhda chak i potpuno istiniti. On uchini poslednji pokushaj.

„Mozhda se nisam jasno izrazio”, reche. „Hoc'u da kazhem ovo. Vi ste zhivi vec' veoma dugo; polovinu zhivota prozhiveli ste pre Revolucije. Vec' 1925. godine vi ste bili odrastao chovek. Smatrate li, sudec'i po onome chega se sec'ate, da je zhivot tada bio bolji nego danas? ili gori? Kad biste mogli da birate, da li biste radije zhiveli u ono vreme ili danas?”

Starac se zamishljeno zagleda u metu za strelice. Zatim otpi pivo, sporije nego prvi put. Kad je progovorio, u glasu mu se oseti neka trpeljiva, filozofska nota, kao da ga je pivo bilo omekshalo.

„Znam shta bi 'teli da vam kazhem”, reche on. „'Teli bi da vam kazhem da bi' radije bio mlad. To bi vam skoro svako rek'o. Koje mlad, on je i zdrav, i jak. Ako dodje u moje godine, njemu nikad nije dobro. Noge me bole da vam ne mogu rec'i, a beshika: ubi bozhe. Dizhe me noc'u po pe'-shes' puta. A opet, kad pogledate, nije ni loshe kad je chovek star. Nema vishe one iste brige. Nema nishta da se majmunishe oko zhena, a to vam je velika stvar. Ja nisam bio sa zhenom evo skoro tri'es' godina, ako mi verujete, nit' mi je na pamet palo.”

Vinston se navali na prozorski okvir. Nije vredelo produzhavati. Htede da uzme josh piva, kad se starac na jednom dizhe i zhurno odgega do smradnog pisoara na drugom kraju prostorije. Onih naknadnih pola litra vec' je delovalo. Vinston ostade da sedi josh minut ili dva, zagledan u svoju praznu kriglu, i skoro ne primeti kad ga noge ponovo iznesoshe na ulicu. Najkasnije za dvadeset godina, razmishljao je on, na ogromno i jednostavno pitanje „Da li je zhivot pre Revolucije bio bolji nego danas?” vishe se nikako nec'e moc'i odgovoriti. Uostalom, na njega se vec' sada nije moglo odgovoriti, poshto ono nekoliko rashtrkanih ljudi koji su prezhiveli iz tih davnih vremena vishe nije bilo u stanju da jedno doba uporedi s drugim. Oni su se sec'ali miliona beskorisnih stvari i dogadjaja: svadje sa drugom na poslu, potrage za izgubljenom pumpom za bicikl, vrtloga prashine u neko vetrovito jutro pre sedamnaest godina, izraza na licu odavno umrle sestre; ali stvari od znachaja bile su van njihovog vidnog polja. Bili su nalik na mrave, koji male predmete vide, ali velike ne. A kad je pamc'enje izdalo a zapisi bili falsifikovani — kad se to dogodilo, tvrdnja Partije da je popravila uslove ljudskog zhivota morala se prihvatiti jer nije postojalo, niti c'e ikad ponovo postojati, bilo kakvo merilo pomoc'u koga bi se to moglo proveriti.

U tom trenutku tok njegovih misli se naglo zaustavi. On stade i podizhe pogled. Nalazio se u uzanoj ulici, sa nekoliko mrachnih radnji rashtrkanih medju stambenim zgradama. Odmah iznad njegove glave visile su tri bezbojne metalne kugle koje su izgledale kao da su nekad bile pozlac'ene. Mesto mu se uchini poznato. Pa da! Stajao je ispred antikvarnice gde je bio kupio dnevnik.

Prodje ga drhtaj straha. Kupovina sveske vec' je sama po sebi bila nepromishljeno delo; bio se zakleo da se vishe nikad i ne priblizhi toj radnji. Pa ipak, chim je dopustio mislima da odlutaju, noge su ga same dovele ovamo. Dnevnik je pocheo da pishe u nadi da c'e se zashtititi od upravo takvih samoubilachkih impulsa. U isto vreme primeti da je radnja josh uvek otvorena, iako je vec' bio skoro dvadeset i jedan chas. Mislec'i da c'e biti manje upadljiv unutra nego ako se vrzma po trotoaru, on prede preko praga. Ako ga ko bude ispitivao, moc'i c'e opravdano da kazhe da je trazhio zhilete.

Vlasnik beshe zapalio visec'u petrolejsku lampu, od koje se shirio nechist, ali prijateljski miris. To je bio chovek od svojih shezdeset godina, krhak i povijen, duga, dobroc'udna nosa i blagih ochiju deformisanih kroz debela stakla naochara. Kosa mu je bila gotovo potpuno seda, no obrve su bile chupave i josh uvek crne. Sa svojim naocharima, svojim blagim, nemirnim pokretima i starim sakoom od crnog somota izgledao je na neki nachin intelektualno, kao da je kakav chovek od pera, ili muzichar. Glas mu je bio mek, kao izbledeo, a jezik manje iskvaren nego u vec'ine prola.

„Prepoznao sam vas na trotoaru”, reche on smesta. „Vi ste gospodin koji je kupio onaj damski album. A, to vam je bio divan papir, zaista. Pergament-papir, tako se zvao. Ja mislim da ima sigurno pedeset godina otkako se vishe ne pravi.” On se zagleda u Vinstona preko svojih naochara. „Da li vam treba neshto odredjeno? Ili biste samo da malo razgledate?”

„Samo sam prolazio”, neodredjeno reche Vinston, „pa sam pogledao. Nisam trazhio nishta narochito.”

„Bash dobro”, reche antikvar. „Ne verujem da bih vam mogao udovoljiti.” On okrete svoj meki dlan navishe, pokajnichkim pokretom. „Vidite i sami: prazna radnja. Medju nama recheno, trgovini antikvitetima je proshlo vreme. Nema vishe potrazhnje, nema ni zaliha. Nameshtaj, staklo, porculan — sve se to polomilo, malo-pomalo. A vec' metalne stvari su vec'inom pretopljene. Mesingan svec'njak nisam video vec' godinama.”

Unutrashnjost radnjice bila je u stvari do neudobnosti puna, ali nije bilo nichega od iole kakve vrednosti. Praznog prostora na pod u bilo je vrlo malo, jer je svuda uza zidove bilo naslagano bezbroj ramova za slike. U izlogu je bilo nekoliko podmetacha sa zavrtnjima i navrtkama, istroshenim dIetima, perorezima slomljenih sechiva, oksidisanim dzhepnim chasovnicima koji se nisu chak ni pravili da su ispravni, i ostalim raznovrsnim krshom. Jedino je na stochic'u u uglu bila jedna gomila sitnica — lakiranih burmutica, brosheva od ahata i slichnog — u kojoj se, chinilo se, mozhe nac'i neshto zanimljivo. Dok se priblizhavao stochic'u, Vinston spazi neki okrugao, gladak predmet koji se meko presijavao na svetlosti lampe, i podizhe ga.

To je bio tezhak komad stakla, s jedne strane zaobljen a s druge gladak, tako da je gotovo bio polulopta. I boja i faktura stakla imali su neku chudnu mekotu, kao kishnica. U samom sredishtu, uvelichan zaobljenom povrshinom, nalazio se neki chudan, ruzhichast, izuvijan predmet koji je podsec'ao na ruzhu ili morsku sasu.

„Shta je ovo?” upita Vinston, zacharan.

„To vam je koral”, reche starac. „Najverovatnije iz Indijskog okeana. U ono vreme su ga stavljali u staklo. Ovo nije napravljeno pre manje od sto godina. Po izgledu bi se reklo da ima i vishe.”

„Lepa stvar”, reche Vinston.

„Zaista lepa”, reche starac sa razumevanjem. „Ali nema ih mnogo koji bi to danas rekli.” On kashljucnu. „Ovaj, ako ste zainteresovani da ga kupite, koshtalo bi vas chetiri dolara. Sec'am se kad su ovakve stvari bile i po osam funti, a osam funti vam je bilo — ne bih mogao da prerachunam u danashnje pare, ali bilo je mnogo. Ali shta c'ete, kome je danas stalo do pravih starinskih predmeta — makar i do one shachice koja je preostala?”

Vinston smesta isplati chetiri dolara i stavi zhudjeni predmet u dzhep. Zadivila ga je bila ne toliko njegova lepota, nego to shto je na neki nachin izgledalo kao da pripada dobu sasvim drugachijem od sadashnjeg. Meko staklo boje kishnice nije lichilo ni na jedno staklo koje je dotad video. Predmet je bio dvostruko privlachan zato shto se ochigledno nije mogao upotrebiti ni za shta, mada je Vinston nagadjao da je to nekad trebalo da bude pritiskach za papir. Bio mu je tezhak u dzhepu, no srec'om nije pravio veliku izbochinu. Bilo je neobichno, chak i rizichno, da chlan Partije poseduje tako shta. Sve shto je bilo staro, uostalom i sve shto je bilo lepo, uvek je na neki neodreden nachin bilo sumnjivo. Starac se beshe primetno raspolozhio poshto je primio chetiri dolara. Vinston shvati da bi on pristao i na tri, pa chak i na svega dva.

„Gore na spratu ima josh jedna soba; mozhda bi vas interesovalo da pogledate”, reche on. „Dodushe, ni tamo nema mnogo; samo nekoliko stvari. Tu c'e nam vec' trebati svetlo.”

On zapali josh jednu lampu i pogrbljen, pode ispred Vinstona uza strme i istroshene. stepenice, kroz uzan kratak prolaz, i uvede ga u sobu koja nije gledala na ulicu nego na poplochano dvorishte i shumu dimnjaka. Vinston primeti da je nameshtaj tako rasporedjen kao da je soba josh uvek namenjena za stanovanje. Na podu je lezhala staza tepiha, na zidovima su visile dve ili tri slike, a uz kamin je bila privuchena duboka, prashnjava naslonjacha. Na komodi je tiktakao starinski stakleni sat sa brojchanikom izdeljenim na dvanaest chasova. Ispod prozora se nalazio ogroman krevet, na kome je josh uvek stajao dushek, i koji je zauzimao gotovo chetvrtinu sobe.

„Ovde smo zhiveli dok mi zhena nije umrla”, reche starac, tonom kao da se izvinjava. „Malo-pomalo, eto, rasprodajem nameshtaj. A evo ovaj krevet, to vam je divan komad od mahagonija — to jest bio bi, kad bi chovek mogao da istera buve iz njega. Samo, ipak mislim da bi vam bio previshe kabast.”

Drzhao je lampu visoko podignutu, da osvetli celu sobu; u toplom prigushenom svetlu, ona je zachudo delovala veoma primamljivo. Vinstonu prolete kroz glavu misao da bi sobu verovatno bilo sasvim lako iznajmiti za nekoliko dolara nedeljno, kad bi se usudio da rizikuje. Zamisao je bila luda, nemoguc'a, od one vrste koju treba izbaciti iz glave chim udje; no soba beshe u njemu probudila neku nostalgiju, neko pradavno sec'anje. Uchini mu se da tachno zna kako izgleda sedeti u takvoj sobi, u naslonjachi pokraj vatre na otvorenom ognjishtu, sa nogama na reshetki i chajnikom na polici kamina; do krajnosti sam, do krajnesti bezbedan, neposmatran ni od koga, neprogonjen nichijim glasom, u tishini gde se chuje samo mrmorenje chajnika i prijateljsko tiktakanje sata.

„Nema telekrana!” ne uzdrzha se da promrmlja.

„Ah”, reche starac, „nisam nikad ni imao, znate. Skupo je to. A pravo da vam kazhem, nekako nisam ni osec'ao potrebu. Nego pogledajte onaj sto na rasklapanje tamo u uglu. Mada, razume se, ako biste hteli da ga rasklapate, morali biste prvo da promenite sharke.”

U drugom uglu stajao je orman za knjige; Vinston se vec' bio uputio prema njemu kao privuchen magnetom. No unutra je bilo samo smec'a. Lov na knjige i unishtenje, knjiga bili su u prolskim chetvrtima obavljeni isto tako temeljito kao i svuda drugde. U celoj Okeaniji teshko da je postojala ijedna knjiga shtampana pre 1960. godine. Starac je, i dalje drzhec'i lampu, stajao ispred neke slike u okviru od ruzhinog drveta koja je visila s druge strane kamina, prekoputa kreveta.

„Ovaj, a ako vas interesuju stare gravire...” diskretno poche on.

Vinston pridje da razgleda sliku. To je bila gravira neke ovaIne zgrade sa chetvrtastim prozorima i malom, kulom u prvom planu. Kulu je opasivala ograda, a na zadnjem kraju stajalo je neshto naiik na skulpturu. Vinston se nekoliko trenutaka zagleda u graviru. Zgrada mu se chinila neodredjeno poznata, mada se skulpture nije sec'ao.

„Ram je prichvrshc'en za zid”, reche starac, „ali ako hoc'ete, ja c'u ga odshrafiti.”

„Ovu zgradu poznajem”, naposletku reche Vinston. „Sad je porushena. Nalazi se nasred ulice ispred Palate pravde.”

„Tako je. Ispred Sudnice.(4) Bombardovali su je „ o, josh odavno. Neko vreme je bila crkva. Crkva Svetog Simona, tako se zvala.” On se opet osmehnu kao da se pravda, kao da je svestan da je rekao neshto shto izaziva podsmeh, i dodade: „narandzhe i limun, kazhe sveti Shimun.”

„Kako?” upita Vinston.

„Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun. To je bila kao jedna pesmica kad sam bio mali. Ne znam kako dalje ide; znam samo da se zavrshava: Evo ide svec'ar da zapali svec'e, evo ide dzhelat da ti glavu seche. To je ishlo uz neku igru. Deca stanu u dva reda i ispruzhe ruke, a vi prolazite ispred njih; kad dodju do ‚evo ide dzhelat da ti glavu seche’, oni spuste ruke i uhvate vas. To je bila kao neka brojanica o tome shta kazhu zvona raznih crkava. Pominjale su se sve londonske crkve — to jest, one najvazhnije.”

Vinston je povrshno pitao iz kog veka potiche ta crkva. Odrediti starost neke zgrade u Londonu bilo je uvek teshko. Za svaku vec'u i impresivniju zgradu, ako bi se imalo moglo smatrati da je novijeg datuma, automatski se tvrdilo da je podignuta posle Revolucije, dok se sve shto je ochigledno bilo ranijeg datuma pripisivalo nekom nejasno odredjenom periodu nazvanom srednji vek. Zvanichno se smatralo da iz vekova kapitalizma nije proizishlo nishta od vrednosti. Kao shto se nije mogla doznati iz knjiga, istorija se nije mogla doznati ni iz arhitekture. Kipovi, zapisi, spomen-ploche, imena ulica — sve shto je moglo osvetliti proshlost bilo je sistematski izmenjeno.

„Nisam ni znao da je to bila crkva”, reche on.

„U stvari, ostalo ih je puno”, reche starac, „samo sad se koriste za druge stvari. Chekajte, kako beshe ishla ona pesmica? Aha! Setio sam se!

Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun.
Dugujesh mi farting, kazhe sveti Martin...

eto, toliko se sec'am. Farting vam je bio bakarni novchic', nalik na jedan cent.”

„A gde je crkva Svetog Martina?” upita Vinston.

„Svetog Martina? Josh postoji. Na Trgu pobede, pored galerije slika. To je ona zgrada sa trouglastim predvorjem i stubovima, znate ona sa velikim stepenishtem.”

Vinston ju je dobro znao. U toj zgradi se nalazio muzej koji se koristio za razne vrste propagandnih izlozhbi — maketa raketnih bombi i plovec'ih tvrdjava, voshtanih figura koje su predstavljale zverstva neprijatelja, i slichnog.

„Zvala se Sveti Martin u poljima, dodade starac, „mada se ne sec'am da sam igde blizu video neko polje.”

Vinston ne kupi sliku. Posedovati je bilo bi josh vec'i rizik no imati onaj stakleni pritiskach, a odneti kuc'i nemoguc'e, sem ako bi je izvadio iz rama. On se ipak zadrzha josh nekoliko minuta u razgovoru sa starcem, chije ime, kako je otkrio, nije bilo Viks — kao shto se moglo zakljuchiti po natpisu iznad ulaza — nego Cherington. Ispostavilo se da je Cherington udovac od shezdeset i tri godine koji je u toj radnji stanovao trideset godina. Celo to vreme nameravao je da izmeni ime na firmi, ali nikako nije stizao. Dok su razgovarali, Vinstonu se neprestano vrac'ala poluzaboravljena dechja pesmica. Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun, dugujesh mi farting, kazhe sveti Martin! Chudno, ali ponavljajuc'i to u sebi, imao je iluziju da stvarno chuje zvona, zvona izgubljenog Londona koja su josh uvek, negde, postojala, prerushena i zaboravljena. Chuo ih je kako zvone sa jednog utvarnog tornja za drugim. Pa ipak, koliko se sec'ao, nikad u stvarnom zhivotu nite chuo zvonjavu crkvenih zvona.

On se oprosti od Cheringtona i sidje sam niza stepenice, da ga starac ne bi video kako izvida ulicu pre no shto c'e izic'i. Bio je vec' reshio da posle odgovarajuc'eg intervala — od, recimo, mesec dana — ponovo reskira i poseti radnju. To mozhda ne bi bilo opasnije nego jedan izostanak uveche iz Centra. Ozbiljna ludost je bila u tome shto se uopshte vratio ovamo, poshto je vec' kupio dnevnik, a nije znao da li se vlasniku mozhe verovati. Pa ipak...!

Da, doc'i c'e opet. Kupic'e josh lepih otpadaka. Kupic'e graviru crkve Svetog Simuna, izvaditi je iz rama, i odneti kuc'i sakrivenu ispod bluze. Izvuc'i c'e ostatak one dechje pesmice iz Cheringtonovog sec'anja. Chak mu i onaj ludi plan: da sobu na spratu uzme pod kiriju, za trenutak ponovo sevnu kroz glavu. Kojih pet sekundi bio je bezbrizhan od odushevljenja, te iskorachi na trotoar a da prethodno chak ni pogled nije bacio kroz izlog. Beshe chak pocheo da pevushi na neku improvizovanu melodiju:

Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun.
Dugujesh mi farting, kazhe sveti Martin...

Najednom mu se uchini da mu se srce pretvorilo u led, a creva u vodu. Trotoarom se priblizhavala neka figura u plavom kombinezonu, ni deset metara od njega. To je bila ona devojka iz Odeljenja proze, ona crnomanjasta. Dnevna svetlost je gasnula, ali on je prepoznade bez teshkoc'a. Ona ga pogleda pravo u ochi, zatim zhurno produzhi, kao da ga nije ni videla.

Vinston je nekoliko sekundi bio paralizovan. Zatim se okrete na desno i udalji teshkim koracima, ne primetivshi odmah da se uputio u pogreshnom pravcu. U svakom sluchaju, odgovor na jedno pitanje sad je bio poznat. Vishe nije bilo sumnje da ga ta devojka uhodi. Mora biti da ga je pratila dovde, jer nije bilo verovatno da se pukim sluchajem zadesila iste vecheri u istoj mrachnoj zabachenoj ulici, kilometrima daleko od bilo kog kvarta u kome zhive chlanovi Partije. Sluchajnost je bila prevelika. Da li je bila zaista agent Policije misli, ili prosto shpijunka-amater pokrenuta nadobudnoshc'u, gotovo nije ni bilo vazhno. To shto ga je drzhala na oku bilo je dovoljno. Verovatno ga je isto tako videla i kad je ulazio u krchmu.

Hodao je s naporom. Na svaki korak, po butini bi ga udario komad stakla koji je nosio u dzhepu, te mu skoro dode da ga izvadi i baci. Najgori je bio bol u stomaku. Dva ili tri minuta mislio je da c'e umreti ako ubrzo ne stigne do klozeta. Medjutim, u ovakvim kvartovima nije ih ni bilo. Zatim grch prode, ostavivshi za sobom tupo tishtanje.

Ulica je bila c'orsokak. Vinston se zaustavi, postaja nekoliko sekundi nepovezano se pitajuc'i shta da radi, zatim se okrete i podje istim putem natrag. Kad se okrenuo, pade mu na pamet da se s devojkom mimoishao tek pre tri minuta i da bi verovatno mogao da je stigne ako potrchi. Onda bi mogao da je prati u stopu dok se ne nadju na nekom tihom mestu, pa da joj razbije glavu kockom iz kaldrme. Onaj komad stakla u dzhepu bio bi dovoljno tezhak. No on smesta odustade, zato shto mu je i sama pomisao na ikakav fizichki napor bila nepodnoshljiva. Ne bi mogao da potrchi, ne bi mogao da zada udarac. Sem toga, ona je bila mlada i jaka; branila bi se. Pomisli takodje da pozhuri u Centar i ostane tamo do zatvaranja, da bi za to veche stvorio delimichan alibi. No i to je bilo nemoguc'e. Obuze ga smrtna malaksalost. Zheleo je jedino da shto pre stigne kuc'i, a onda sedne i miruje.

Kad je stigao u svoj stan, bilo je proshlo dvadeset dva chasa. Svetlo se gasilo u dvadeset tri i trideset. On ode u kuhinju i proguta gotovo punu chajnu sholju dzhina Pobeda. Zatim ode do stola u alkovu, sede i izvadi dnevnik iz fioke. Ali nije ga odmah otvorio. Na telekranu je metaIni zhenski glas vrechao neku patriotsku pesmu. On je sedeo zurec'i u mramoraste share na koricama sveske, trudec'i se bez uspeha da iskljuchi taj glas iz svesti.

Uvek su noc'u dolazili da hapse, uvek noc'u. Najpametnije je bilo ubiti se pre nego shto im se padne u ruke. Neki su bez sumnje tako i radili. Mnogi od nestalih u stvari su bili izvrshili samoubistvo. No bila je potrebna ochajnichka hrabrost da bi se chovek ubio u svetu gde se do vatrenog oruzhja i bilo kakvog brzog i sigurnog otrova nije nikako moglo doc'i. S nekim zaprepashc'enjem on pomisli o bioloshkoj beskorisnosti straha, i bola, o izdaji tela koje se uvek kochi upravo u trenutku kad se trazhi poseban napor. Da je delovao dovoljno brzo, mogao je uc'utkati crnomanjastu devojku; ali je bash prevelika opasnost u kojoj se nalazio uchinila da je izgubio moc' da dela. Sinu mu da se u trenucima krize niko ne bori protiv spoljnog neprijatelja, nego uvek protiv svog sopstvenog tela. Chak i sad, uprkos dzhinu, tupi bol u stomaku onemoguc'avao je povezano mishljenje. A tako je isto, shvati on, i u svim na izgled herojskim i tragichnim situacijama. Na bojnom polju, u sobi za muchenje, na brodu koji tone, stvari za koje se chovek bori uvek se zaboravljaju zato shto se telo shiri dok ne ispuni celu vasionu; pa chak i u onim trenucima kad chovek nije paralisan od straha ili ne vrishti od bola, zhivot postaje borba, iz trenutka u trenutak, sa gladu ili hladnoc'om ili neispavanoshc'u, sa kiselinom u stomaku ili bolesnim zubom.

On otvori dnevnik. Bilo je vazhno napisati neshto. Zhena na telekranu je pochela novu pesmu. Vinstonu se njen glas zabadao u mozak kao komade razbijenog stakla. Pokusha da misli na O'Brajena, za koga je, ili kome je, pisao svoj dnevnik, no umesto njega poche da misli o tome shta c'e mu se desiti kad ga Policija misli odvede. Ne bi bilo strashno ako bi ga ubili odmah. Chovek i ochekuje da bude ubijen. Ali pre smrti (o tome niko nije govorio, a ipak su svi znali) morala se proc'i rutina priznanja: uvijanje na podu i vrishtanje za milost, pucanje slomljenih kostiju, izbijeni zubi, usirena krv u kosi. Zashto to mora da podnosi, kad je kraj ionako bio uvek isti? Zashto se ne mozhe iz zhivota izbaciti nekoliko dana ili nedelja? Niko nije ostao neuhvac'en; niko nije proshao bez priznanja. Kad chovek podlegne zlornisli, sigurno je da c'e u izvesnom roku biti mrtav. Zashto onda buduc'nost mora da sadrzhi taj uzhas, koji nije menjao nishta? On pokusha, sa malo vishe uspeha nego ranije, da dozove sliku O'Brajena. „Sastac'emo se na mestu gde nema tame”, bio mu je rekao ovaj. Znao je shta to znachi, ili mu se bar chinilo da zna. Mesto gde nema tame bila je zamishljena buduc'nost, koju chovek nikad nec'e videti ali u kojoj, znajuc'i unapred za nju, mozhe da uchestvuje. Ali od glasa sa telekrana koji ga je grebao po ushima nije mogao da sledi dalje tok svojih misli. On stavi cigaretu u usta. Iz nje mu smesta ispade na jezik polovina duvana, gorka prashina koju je bilo teshko ispljuvati. Pred ochi mu izidje lik Velikog Brata, izbacujuc'i O'Brajenov. Bash kao i pre nekoliko dana, izvadi novchic' iz dzhepa i pogleda ga. Ono lice je gledalo u njegovo, krupno, smireno, zashtitnichko: ali kakav su to osmeh krili crni brkovi? Kao olovni zvon vratishe mu se rechi:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC'

____

2) Bacanje strelica u metu. U engleskim kafanama se po pravilu nalaze strelice i meta za ovu omiljenu igru. — Prim. prev. [nazad]

3) Tradicionalna veslachka trka izmedju Oksforda i Kembridzha. — Prim. prev. [nazad]

4) Stari antikvar naziva zgradu njenim pravim (i danashnjim) imenom Sudnica (Law Courts). U Okeaniji, razume se, to ime je nepoznato. — Prim. prev. [nazad]

Bila je sredina jutra; Vinston beshe izishao iz svog boksa da ode u klozet.

S drugog kraja dugog, sjajno osvetljenog hodnika priblizhavala mu se jedna usamljena figura. To je bila ona crnomanjasta devojka. Od one vecheri kad je naishao na nju ispred antikvarnice bilo je proshlo chetiri dana. Kad mu se priblizhila, on vide da joj je desna ruka u zavoju, neprimetnom izdaleka poshto je bio iste boje kao i njen kombinezon. Verovatno je zgnjechila ruku okrec'uc'i jedan od onih velikih kaleidoskopa na kojima su se sizhei romana „uoblichavali”. Takvi nesrec'ni sluchajevi bili su svakodnevna stvar u Odeljenju proze.

Razdvajalo ih je mozhda chetiri metra kad se devojka spotache i pade gotovo na nos. Pad je natera da oshtro krikne od bola. Mora biti da je pala pravo na povredjenu ruku. Vinston se zaustavi na mestu. Devojka se beshe podigla na kolena. Lice joj dobi mlechno zhutu boju na kojoj su joj se usta isticala crvenija nego ikad. Ochi su joj bile upravljene u njegove, sa molec'ivim izrazom koji je vishe odavao strah nego bol.

U Vinstonovom srcu se pokrete neko chudno uzbudjenje. Pred njim se nalazio neprijatelj koji je imao nameru da ga ubije; pred njim se isto tako nalazilo ljudsko bic'e, u bolu, mozhda i sa slomljenom kosti. On se vec' beshe instinktivno pokrenuo da joj pritekne u pomoc'. U trenutku kad ju je video kako pada na zavijenu ruku, bilo mu se uchinilo da bol od toga osec'a u svom sopstvenom telu.

„Povredili ste se?”

„Nije nishta. Samo ruka. Odmah c'e proc'i.”

Govorila je kao da je imala lupanje srca. U svakom sluchaju, bila je veoma pobledela.

„Niste nishta slomili?”

„Ne, u redu je. Samo me je za trenutak zabolelo, nishta vishe.”

Ona ispruzhi zdravu ruku, i on joj pomozhe da ustane. Bilo joj se vec' povratilo neshto boje; izgledala je mnogo bolje.

„Nije nishta”, kratko ponovi ona. „Samo sam se malo udarila po zglobu. Hvala, druzhe!”

I na to produzhi svojim putem, brzim i odsechnim koracima, kao da se zaista nishta i nije desilo. Ceo dogadjaj nije mogao potrajati vishe od pola minuta. Ne pokazivati osec'anja na licu bilo je navika koja je stekla status instinkta; a ionako su se zadesili odmah ispred telekrana kad se sluchaj dogodio. No i pored toga bilo je vrlo teshko ne odati trenutno iznenadjenje, jer mu je devojka, u one dve-tri sekunde dok joj je pomagao da ustane, bila tutnula neshto u ruku. Nije bilo nikakve sumnje da je to uradila namerno. To neshto bilo je malo i pljosnato. Prolazec'i kroz vrata klozeta, on ga premesti u dzhep i opipa vrhovima prstiju. To je bio komad papira presavijen u kvadratic'.

Dok je stajao u pisoaru, uspe, uz josh malo pipkanja prstima, da odmota. Ochigledno je na njemu bila neka poruka. Za trenutak mu dodje iskushenje da ga odnese u jednu od kabina i smesta prochita. No to bi bila krajnja ludost — to je dobro znao. Ako se ijedno mesto neprekidno kontrolisalo preko telekrana, to su bile klozetske kabine.

On se vrati u svoj boks, sede, nehatno baci komad papira medju dokumenta na stolu, stavi naochare i privuche diktograf. „Pet minuta”, reche u sebi, „najmanje pet minuta!” Srce mu je u grudima tuklo zastrashujuc'e glasno. Na srec'u je posao pred njim bio chisto rutinski — ispravljanje dugog niza cifara, shto nije zahtevalo veliku koncentraciju.

Shta god da je pisalo na papiru, moralo je imati nekog politichkog znachenja. Koliko je mogao videti, postojale su dve moguc'nosti. Jedna, daleko verovatnija, da je devojka agent Policije misli, kao shto se i plashio. Nije znao zashto Policija misli nalazi za shodno da svoje poruke dostavlja na takav nachin, ali mozhda su imali svojih razloga. Tekst na papiru mogao je biti pretnja, poziv, neka zamerka, naredjenje da izvrshi samoubistvo. No postojala je i druga, bezumna moguc'nost koja je neprestano podizala glavu iako je uzalud pokushavao da je potisne. Ta je moguc'nost bila da poruka i nije od Policije misli nego od kakve podzemne organizacije. Mozhda Bratstvo ipak postoji! Mozhda je ta devojka njegov pripadnik! Ta je pomisao van svake sumnje bila apsurdna, ali mu je u glavu bila uletela onog trenutka kad je u ruci osetio komadic' papira. Ono drugo, verovatnije objashnjenje palo mu je na pamet tek nekoliko minuta kasnije. Pa ipak chak ni sad, mada mu je intelekt govorio da ta poruka verovatno znachi smrt — chak ni sad u to nije verovao; nerazumna nada je bila uporna u njemu; srce mu je lupalo; sa teshkoc'om je uspevao da mu glas ne zadrhti dok je mrmljao svoje cifre u diktograf.

Smota gotove papire u trubu i gurnu ih u pneumatichnu cev. Bilo je proshlo osam minuta. Popravi naochare na nosu, uzdahnu i privuche preda se sledec'u gomilu papira, sa onim komadic'em na vrhu. Ispravi ga. Na njemu je, krupnim neveshtim slovima pisalo:

Ja te volim.

Nekoliko sekundi bio je toliko prenerazhen da se nije setio ni da baci papiric', koji je kompromitovao, u rupu za pamc'enje. Pre nego shto je to ipak uradio, nije se mogao uzdrzhati, mada je vrlo dobro znao koliko je opasno pokazivati previshe interesovanja, a da josh jednom ne prochita shta pishe, samo da bi se uverio da su one rechi josh tu.

Tokom preostalog dela popodneva bilo mu je veoma teshko da radi. Josh tezhe od potrebe da se koncentrishe na niz trichavih poslova koje je imao pred sobom padalo mu je to shto svoju uzbudjenost mora da skriva pred telekranom. Osec'ao se kao da mu u stomaku gori vatra. Ruchak u pregrejanoj, pretrpanoj, buchnoj menzi bio je muchenje. Nadao se da c'e tokom prekida za ruchak moc'i da malo bude sam, ali zla srec'a natera imbecilnog Parsonsa da trupne na stolicu pored njega, shirec'i miris znoja koji je skoro nadjachavao metalni miris chorbe, i razveza prichu o pripremama za Nedelju mrzhnje. Narochito ga je odushevljavao model glave Velikog Brata, dva metra shirok, koji je od papirne kashe pravio odred Shpijuna chiji je chlan bila njegova c'erka. Vinstona je razdrazhivalo to shto je u opshtoj buci slabo chuo shta Parsons govori, te je stalno morao trazhiti da mu ovaj ponovi kakvu nedotupavnu primedbu. Devojku je uspeo da spazi samo jednom, kako sa josh dve devojke sedi za stolom na suprotnom kraju prostorije. Reklo bi se da ga nije videla; vishe nije ni gledao u tom pravcu.

Popodne je bilo podnoshljivije. Odmah posle ruchka stizhe mu delikatan, tezhak posao na kome je trebalo raditi nekoliko sati i koji je zahtevao da se sve ostalo odlozhi. Sastojao se od toga shto je trebalo falsifikovati jedan niz izveshtaja o proizvodnji koji su datirali od pre dve godine, i to na takav nachin da se narushi ugled jednog od poznatijih chlanova Uzhe partije koji je trenutno bio pod sumnjom. U tim poslovima Vinston je bio dobar, i pode mu za rukom da devojku potpuno iskljuchi iz svoje svesti vishe od dva sata. Onda se sec'anje na njeno lice vrati, a s njim i zhestoka, neizdrzhljiva zhelja da bude sam. Dok ne bude sam, nec'e nikako moc'i da sazhvac'e ovaj novi dogadaj. Taj dan je bio jedan od onih kada je odlazio u Centar kulture i odmora. On proguta josh jedan neukusan obrok, pohita do Centra, uze ucheshc'a u svechanoj ludoriji „diskusione grupe”, odigra dve partije; stonog tenisa, ispi nekoliko chasa dzhina i odsede pola sata na predavanju nazvanom Englsoc u odnosu na shah. Od dosade mu se grchila dusha, ali bar jednom nije imao impuls da izostane iz Centra u ono veche kad mu je dolazio red. Kad je video rechi Ja te volim, u njemu je nabujala zhelja da ostane zhiv, te mu se najednom uchinilo glupo da rizikuje u sitnicama. Tek kad je doshlo dvadeset tri chasa, kad je bio kod kuc'e i u krevetu — u mraku, gde je chovek siguran od telekrana ako c'uti – tek je tad bio u stanju da povezano misli.

Radilo se o fizichkom problemu koji se morao reshiti: kako doc'i u dodir s devojkom i zakazati sastanak. Vishe nije uzimao u obzir moguc'nost da mu ona mozhda priprema zamku. Znao je da nije tako: kad mu je predala papiric', bila je nesumnjivo uzbudjena. Ochigledno se bila raspametila od straha, shto nije ni bilo chudo. Josh manje mu je padalo na pamet da je odbije. Pre svega pet noc'i smishljao je da joj razbije lobanju kockom iz kaldrme, no to nije znachilo nishta. On pomisli na njeno nago, mlado telo, onakvo kakvo ga je video u snu. Ranije mu se chinilo da je zaludjena kao i sve ostale, glave nabijene lazhima i mrzhnjom, trbuha punog leda. Na pomisao da mozhe da izgubi, da belo mlado telo mozhe da mu izmakne, zahvati ga neka groznica. Od svega se najvishe bojao da c'e se ona jednostavno predomisliti ako mu ne uspe da uskoro uspostavi vezu s njom: No fizichke prepreke su bile neopisive. Bilo mu je kao choveku koji je matiran a hoc'e da povuche potez. Kuda god da se okrene, naletao je na telekran. U stvari, njemu su svi moguc'i nachini stupanja u vezu vec' bili proshli kroz glavu pet minuta poshto je prochitao poruku; ali sad, kad je imao vremena da razmisli o svemu, on ih ispita jedan po jedan, kao da redja instrumente po stolu.

Onakav susret do koga je doshlo tog prepodneva ochigledno se nije mogao ponoviti. Da je radila u Odeljenju dokumentacije bilo bi relativno lako, ali on je imao samo bledu predstavu o tome u kom je delu zgrade smeshteno Odeljenje proze, a nije imao ni izgovora da se tamo pojavi. Kad bi znao gde ona stanuje i u koje vreme izlazi s posla, mogao bi udesiti da je sretne na putu do kuc'e; ali pokushati da je otprati kuc'i nije bilo sigurno: morao bi stajati pred Ministarstvom besposlen, a to bi smesta palo u ochi. Da joj pishe preko poshte nije dolazilo u obzir. Po pravilu koje chak nije ni bilo tajno, sva su pisma bila otvarana. U stvari je vrlo malo ljudi i pisalo pisma. Za poruke koje je katkad bilo potrebno poslati postojale su shtampane dopisnice sa dugim listama fraza; nepotrebne su se precrtavale. Bilo kako bilo, on joj nije znao ni ime, a kamoli adresu. Najzad zakljuchi da je menza najsigurnija. Ako bi je zatekao samu za stolom, negde u sredini prostorije, ne previshe blizu telekrana, i uz dovoljno glasan zhagor okolnih razgovora — ako bi ti uslovi potrajali svojih trideset sekundi, postojala bi moguc'nost da izmene nekoliko rechi.

Celu nedelju dana posle te vecheri zhivot je bio kao nemiran san. Prvog dana se pojavila u menzi tek kad je on izlazio, poshto se pishtaljka vec' bila oglasila. Verovatno je bila prebachena u neku kasniju smenu. Mimoishli su se bez ijednog pogleda. Sledec'eg dana je bila u kantini u uobichajeno vreme, ali sa tri devojke i neposredno ispod telekrana. Zatim se tri strashna dana uopshte nije pojavila. Njemu su i duh i telo trpeli od nepodnoshljive osetljivosti, od neke vrste providnosti, koja je svaki pokret, svaki zvuk, svaki dodir s okolinom, svaku rech koju je morao izgovoriti ili saslushati, pretvarala u agoniju. Chak ni u snu nije mogao sasvim da pobegne od njene slike. Tih dana nije ni doticao dnevnik. Ako je nalazio ikakvog olakshanja, to je bilo u radu, gde je katkad mogao da se zaboravi i po deset minuta. Apsolutno ni po chemu nije mogao da sazna shta joj se desilo. Nije mogao da se raspita ni na koji nachin. Mozhda je bila isparena, mozhda je izvrshila samoubistvo, mozhda je premeshtena u sasvim drugi kraj Okeanije; a najgore i najverovatnije od svega, mozhda se jednostavno predomislila i reshila da ga izbegava.

Sledec'eg dana se pojavila. Ruka joj vishe nije bila u zavoju; sad je oko zgloba imala traku flastera. Njegovo olakshanje je bilo tako veliko da se nije mogao uzdrzhati a da se za nekoliko sekundi ne zagleda pravo u nju. Dan zatim zamalo mu nije poshlo za rukom da stupi u razgovor s njom. Kad je doshao u menzu, ona je sedela za stolom prilichno udaljenim od zida, sasvim sama. Bilo je rano; menza josh nije bila sasvim puna. Red se polako pomicao napred sve dok se Vinston ne nade skoro pred samim pultom, zatim se zadrzhao dva minuta poshto je neko ispred njega protestovao da nije dobio svoju tabletu saharina. Kad je Vinston podigao posluzhavnik i uputio se njenom stolu, bila je josh uvek sama. On je nemamo ishao prema njoj, trazhec'i ochima mesto za nekim stolom iza nje. Delilo ih je ne vishe od tri metra. Josh dve sekunde, i sve c'e biti u redu. Uto neki glas iza njega pozva „Smite!” On se uchini da nije chuo. „Smite!” ponovi glas neshto jache. Nije vredelo. On se okrete. Plavokos mladic' priglupa lica, po imenu Vilsher, koga je Vinston povrshno poznavao, pozivao ga je s osmehom na slobodno mesto za svojim stolom. Bilo je opasno odbiti. Prepoznat, nije mogao da produzhi i sedne za sto sa devojkom koja nije u drushtvu. Previshe bi bolo ochi. On sede s prijateljskim osmehom. Glupavo plavokoso lice zasija. Vinston za trenutak vide sebe kako usred tog lica udara pijukom. Posle nekoliko minuta, devojchin sto se popuni.

Ali nije ga mogla ne videti kad joj se priblizhavao; verovatno je shvatila shta je posredi. Sledec'eg dana, on se postara da dodje rano. I, naravno, ona je sedela za stolom na skoro istom mestu, opet sama. Neposredno ispred njega u redu je stajao chovechuljak slichan bubashvabi, brzih pokreta, ravna lica i sitnih sumnjichavih ochiju. Odmichuc'i se od pulta sa svojim posluzhavnikom, Vinston vide da se chovechuljak uputio pravo devojchinom stolu. Nada mu ponovo splasnu. Za malo udaljenijim stolom bilo je jedno slobodno mesto, no neshto je u chovechuljkovom izgledu govorilo da c'e on dovoljno paziti na svoju udobnost i izabrati sto sa najvishe slobodnih mesta. S ledom u srcu, Vinston pode za njim. Morao je biti sam s njom, inache nishta ne vredi. U tom trenutku odjeknu jak tresak. Chovechuljak je lezhao koliko je dug, posluzhavnik mu beshe odleteo iz ruku, a po podu su tekla dva potochic'a od supe i kafe. On se podizhe na noge sa zlobnim pogledom prema Vinstonu; ochigledno je sumnjao da ga je ovaj sapleo. Sve se ipak zavrshi dobro. Pet sekundi kasnije, dok mu je srce gromoglasno tuklo, Vinston je sedeo za devojchinim stolom.

Nije je gledao. Istovari svoje porcije s posluzhavnika i smesta poche jesti. Bilo je krajnje preshno da progovori odmah, pre nego shto neko naidje, ali ga je bio uhvatio uzhasan strah. Otkako mu je ona pristupila bilo je proshlo nedelju dana. Mozhda se predomislila, sigurno se predomislila! Bilo je nemoguc'e da se ovo uspeshno zavrshi; tako shta se ne dogadja u stvarnom zhivotu. Mozhda ne bi uopshte ni progovorio da tog trenutka nije spazio Emplforta, poetu dlakavih ushiju, kako se smusheno vrzma po menzi sa svojim posluzhavnikom, trazhec'i gde c'e sesti. Onako izgubljen, Emplfort je bio privrzhen Vinstonu, i svakako bi seo za njegov sto ako bi ga spazio. Da se predje u akciju preostao je josh mozhda minut. I Vinston i devojka jeli su neprekidno i ravnomerno. Splachina koju su jeli bila je tanka chorba, u stvari supa, od boranije. Vinston progovori tihim mrmorom. Ni jedno ni drugo nisu dizali ochiju; ravnomerno su zahvatali kashikom vodnjikave splachine i prinosili ustima, a izmedju kashika izmenjivali ono nekoliko neophodnih rechi tihim bezbojnim glasom.

„U koliko izlazish s posla?”

„Osamnaest i trideset.”

„Gde se mozhemo nac'i?”

„Trg pobede, kod spomenika.”

„Prepun je telekrana.”

„Ako je guzhva, ne smeta.”

„Treba neki znak?”

„Ne. Nemoj mi pric'i dok me ne vidish u gomili. I nemoj me gledati. Samo budi negde pored mene.”

„U koliko?”

„U devetnaest.”

„U redu.”

Emplfort ne vide Vinstona i sede za drugi sto. Njih dvoje ne progovorishe vishe ni rechi; koliko je to moguc'e dvoma ljudima koji sede jedno nasuprot drugom za istim stolom, nisu se ni pogledali. Devojka brzo zavrshi sa svojim ruchkom i ode. Vinston ostade da popushi cigaretu.

Vinston se nadje na Trgu pobede pre dogovorenog vremena. Vrzmao se neko vreme oko postolja ogromnog okruglog stuba na chijem je vrhu kip Velikog Brata gledao na jug prema nebu gde je pobedio evroazijske avione (pre nekoliko godina bili su istazijski) u Bici za Pistu jedan. Na slici ispred njega nalazio se kip choveka na konju, navodno Olivera Kromvela. U devetnaest nula pet devojke josh nije bilo. Uzhasan strah ponovo zahvati Vinstona. Nec'e doc'i, predomislila se! On se uputi sporim koracima do severne strane trga i oseti neko bledo zadovoljstvo kad je prepoznao crkvu Svetog Martina chija su zvona, u vreme kad je imala zvona, zvonila Dugujesh mi farting. Tada spazi devojku kako stoji pored postolja spomenika i chita, ili se pretvara da chita, plakat koji je bio spiralno uvijen oko stuba. Bilo je opasno pric'i joj dok se ne skupi josh sveta. Svuda oko podnozhja bili su postavljeni telekrani. No uto se zachu prolom uzvika i zvuk teshkih motora odnekud sleva. Odjednom svi potrchashe preko trga. Devojka lakonoga optrcha oko lavova na postolju spomenika i pridruzhi se trci. Vinston pode za njom. Dok je trchao, chu nekoga kako viche da to prolazi konvoj evroazijskih zarobljenika.

Juzhni kraj trga vec' je bila zaposela gusta masa sveta. Vinston, u normalnim situacijama chovek koji se drzhi prikrajka u svakoj guzhvi, sad poche da se gura, lakta, probija do sredishta gomile. Uskoro se nadje nadohvat ruke devojke, ali put su mu preprechavali jedan prol ogromnog rasta i jedna zhena, skoro isto toliko krupna, verovatno njegova supruga, koji su sachinjavali skoro neprobojan zid mesa. Vinston se izvi postrance i, navalivshi svom snagom, uspe da uglavi rame medju njih. Za trenutak mu se uchini da mu se utroba melje u kashu izmedju dva mishic'ava kuka, a zatim se pro bi, malo oznojen. Nade se pored same devojke. Stajali su rame uz rame i oboje gledali pravo preda se.

Ulicom je lagano prolazio dugi niz kamiona, sa strazharima kamenih lica koji su stajali u svakom uglu s automatima u ruci. U kamionima su, tesno zbijeni, chuchali zhuti ljudi malog rasta u iznoshenim zelenkastim uniformama. Njihova tuzhna, mongolska lica zurila su preko ograde kamiona, potpuno nezainteresovana. Ponekad bi se, kad bi koji kamion trucnuo, chula zveka metala: svi zarobljenici imali su okove na nogama. Tuzhna lica su prolazila kamion po kamion. Vinston je znao da su tu, ali primec'ivao ih je samo s prekidima. Devojchino rame, i ruka do lakta, bilo je pritisnuto uz njegovo. Obraz joj je bio toliko blizu da mu je skoro osec'ao toplotu. Ona smesta uze situaciju u svoje ruke, kao ranije u menzi. Poche govoriti onim istim bezbojnim glasom, gotovo ne pokrec'uc'i usne, jedva chujnim mrmorom koji se lako gubio u buci glasova i tutnjavi kamiona.

„Chujesh li me?”

„Da.”

„Jesi li slobodan u nedelju popodne?”

„Da.”

„Onda slushaj dobro. Morac'esh da zapamtish. Idi na stanicu Pedington...”

S nekom vojnichkom preciznoshc'u koja ga je zapanjivala, ona mu objasni kojim putem da ide. Pola sata vozom; od stanice levo; dva kilometra putem; kapija bez gornje prechage; staza preko livade; put zarastao u travu; puteljak izmedju zhbunja; oboreno drvo obraslo mahovinom. Chinilo se da ima mapu u glavi. „Mozhesh da zapamtish?”, promrmlja ona najzad.

„Mogu.”

„Okrenesh levo, pa desno, pa opet levo. A na kapiji fali gornja prechaga.”

„Dobro. U koliko?”

„Oko petnaest. Ako me nema, chekaj me. Ja c'u drugim putem. Jesi li sigurno zapamtio?”

„Jesam.”

„Onda se smesta odmakni od mene.”

To mu nije ni morala rec'i. No za trenutak se nisu mogli izvuc'i iz gomile. Kamioni su i dalje prolazili, rulja i dalje nezasito buljila. U pochetku se chulo nekoliko „ua” i zvizhduka, ali samo od chlanova Partije koji su bili u gomili, pa i to je ubrzo prestalo. Osec'anje koje je preovladavalo bilo je jednostavno radoznalost. Stranci su, kako iz Evroazije tako i iz Istazije, bili neka vrsta retke zveri. Nisu se mogli videti doslovno nikako sem kao zarobljenici, pa chak i tada samo za trenutak. Niti se znalo shta se s njima deshava, sem one nekolicine koji su bili veshani kao ratni zlochinci; ostali su se jednostavno gubili, verovatno su ih slali u logore za prisilni rad. Okrugle mongolske fizionomije behu ustupile mesto licima evropskijeg tipa, prljavim, obradatelim i iscrpenim. Preko ispalih jabuchica gledale su ochi u Vinstonove, pokoji put veoma prodorno, i gubile se. Vec' su prolazili poslednji kamioni konvoja. U poslednjem Vinston vide postarijeg choveka, sveg u sedoj kosi i bradi, kako stoji uspravno, zglobova prekrshtenih pred sobom, kao da je navikao da mu budu vezani. Vinstonu i devojci vec' se priblizhavalo vreme rastanka. No u poslednjem trenutku, dok ih je gomila josh uvek pritiskala, njena ruka potrazhi njegovu i nakratko je stezhe.

Stisak potraja najvishe deset sekundi, a ipak mu se uchini da su im ruke bile stegnute veoma dugo. Imao je vremena da sazna svaki detalj njene shake. Ispitao je duge prste, lepo uoblichene nokte, ogrubeli dlan i red zhuljeva na njemu, meko meso ispod zgloba. Iako ju je upoznao samo dodirom, mogao bije prepoznati ochima. U tom istom trenutku pade mu na pamet da ne zna koje su boje devojchine ochi. Verovatno smedje, ali crnomanjasti ponekad imaju plave. Okrenuti glavu i pogledati je bila je nezamisliva ludost. Drzhec'i se za ruke, nevidljive medju zbijenim telima, gledali su samo pravo, a umesto devojchinih ochiju Vinstona su zhalobno posmatrale, iz naviljaka kose i brade, ochi postarijeg zarobljenika.

Vinston se probijao putem kroz sharu svetlosti i senki, gazec'i po baricama zlac'anog svetla gde god su se grane razdvajale. Levo od njega, ispod drvec'a, zemlju je pokrivalo bezbroj zvonchic'a. Vazduh kao da je ljubio po kozhi. Bio je drugi maj. Odnekud dublje iz shume dopiralo je gukanje divljih golubova.

Bio je stigao malo rano. Put mu je proshao bez teshkoc'a; devojka je tako ochigledno imala iskustva da ga je bilo manje strah nego inache. Sva je prilika bila da se na nju moglo osloniti da c'e nac'i kakvo sigurno mesto. Uopshte uzev, u okolini nije bilo mnogo sigurnije nego u samom Londonu. Razume se, telekrana nije bilo, no uvek je postojala opasnost da su naokolo sakriveni mikrofoni tako da se chovekov glas mogao uhvatiti i prepoznati; sem toga, nije bilo lako putovati sam a da chovek ne skrene pazhnju na sebe. za rastojanja do stotinu kilometara nije bilo potrebno overavati pasosh, ali ponekad su se po zheleznichkim stanicama motale patrole koje su proveravale dokumenta svakog chlana Partije na koga naidju i postavljale neugodna pitanja. Medjutim, patrola ovom prilikom nije bilo, a na putu od stanice bio je proverio, oprezno bacajuc'i poglede unatrag, da ga niko ne prati. Voz je bio pun prola, u praznichnom raspolozhenju zbog lepog vremena. Drveni vagon u kome je putovao ispunjavala je i prepunjavala jedna jedina porodica, od bezube prababe do jednomesechne bebe, koja je ishla da provede popodne u „tazbini” i, kako su otvoreno objasnili Vinstonu, da nabave malo butera ispod ruke.

Put se proshiri; josh minut, i on stizhe do puteljka koji mu je pomenula, obichne stochne staze koja je ronila u zhbunje. Sata nije imao, ali petnaest chasova sigurno josh nije bilo. Zvonchic'i su bili tako gusti da ih je bilo nemoguc'e ne gaziti. On kleche i poche da ih bere, delom da mu prodje vreme, ali delom i zbog nejasne zhelje da devojci da buket cvec'a kad dodje. Bio je nakupio veliki buket i udisao slabi, pomalo otuzhni miris, kad ga jedan zvuk otpozadi ukochi: nesumnjivo krckanje granchica pod nogom, On nastavi da bere zvonchic'e. To je bilo najbolje shto je mogao da chini. Mozhda su koraci bili devojchini, a mozhda ga je neko ipak pratio. Okrenuti se znachilo bi pokazati osec'anje krivice. On ubra josh jedan, i josh jedan. Neka ruka mu lako dodirnu rame.

Podizhe pogled. Bila je devojka. Ona odmahnu glavom, ochigledno upozoravajuc'i ga da c'uti, zatim razdvoji zhbunje i hitro pode ispred njega uzanim puteljkom u shumu. Ochigledno je tim putem vec' prolazila, jer je mochvarna mesta obilazila kao po navici. Vinston je ishao za njom, josh uvek stezhuc'i buket zvonchic'a. Prvo shto je osetio bilo je olakshanje, no dok je posmatrao chvrsto vitko telo kako se krec'e pred njim, sa skerletnom esharpom zategnutom taman toliko da istakne oblinu bokova, pritisnu ga teshko osec'anje nizhe vrednosti. Chak i sad mu se chinilo da c'e se devojka, kad se okrene i pogleda ga, predomisliti i otic'i. Blagost vazduha i zelenilo lishc'a zastrashivali su ga. Josh na putu od stanice, pod majskim suncem osetio se prljav i ubledeo, bic'e zatvorenog prostora, sa londonskom chadi u porama. Pade mu na pamet da ga ona verovatno nikad nije ni videla u punoj dnevnoj svetlosti na otvorenom prostoru. Dodjoshe do oborenog drveta koje mu je bila, pomenula. Devojka preskochi i rastavi zhbunje u kome na izgled nije bilo prolaza. Poshavshi za njom, Vinston vide. da su se nashli na prirodnoj chistini, maloj travnatoj uzvishici okruzhenoj visokim mladim drvec'em koje ju je potpuno skrivalo. Devojka stade i okrete se.

„Evo nas”, reche.

Posmatrao ju je sa razdaljine od nekoliko koraka. Josh uvek se nije usudjivao da joj pridje blizhe.

„Nisam ti smela nishta rec'i na onom putu”, produzhi; ona, „za sluchaj da ima mikrofona. Ne verujem da ima, ali ko zna. A uvek mozhe da se desi da ti neko od onih svinja pozna glas. Ovde smo sigurni.”

Josh uvek nije imao hrabrosti da joj se priblizhi. „Ovde smo sigurni?” glupo ponovi on.

„Jesmo. Pogledaj drvec'e.” To su bili tanki jasenovi, koji su nekad bili posecheni pa ponovo izrasli u shumu mladica od kojih nijedna nije bila deblja od zgloba na ruci. „Tu nigde nema mesta da se sakrije mikrofon. Sem toga, ovde sam vec' bila.”

Govorili su tek da neshto kazhu. On beshe uspeo da joj pridje malo blizhe. Ona je stajala pred njim vrlo uspravno, s osmehom koji je izgledao blago ironichan, kao da se chudila zashto je tako spor da predje na delo. Zvonchic'i behu popadali na zemlju. Izgledalo je kao da su pali sami. On je uze za ruku.

„Da li mi verujesh”, reche, „da do ovog trenutka nisam znao kave su ti boje ochi?” Smedje su; primeti on, prilichno svetla nijansa smedjeg, sa crnim trepavicama. „A sad kad si videla na shta stvarno lichim, mozhesh li i dalje podneti da me gledash?”

„Mogu vrlo lako.”

„Imam trideset godina. Imam zhenu koje se ne mogu osloboditi. Imam otechene vene. Imam pet lazhnih zuba.”

„To mi je savrsheno svejedno”, reche devojka.

Sledec'eg trenutka, neznano chijim delom, ona mu se nadje u zagrljaju. U pochetku nije osec'ao nishta do chiste neverice. Mlado telo je bilo pripijeno uz njegovo, masa crne kose padala mu je po licu — da! bila je zaista podigla lice i on je ljubio puna crvena usta. Bila mu je stegla ruke oko vrata, nazivala ga dragim, milim, voljenim. Bio ju je povukao na tlo, ona se ni najmanje nije opirala, mogao je s njom raditi shta hoc'e. No uistinu nije imao nikakvog fizichkog osec'aja, sem golog dodira. Osec'ao je samo nevericu i ponos. Bilo mu je drago shto je do ovoga doshlo, ali nije osec'ao nikakvu fizichku zhelju. Sve je doshlo prebrzo, njena mladost i lepota behu ga poplashili, bio je previshe navikao da zhivi bez zhena — nije znao shta je bilo razlog. Devojka se podizhe i izvadi zvonchic' iz kose. Sede uz njega i zagrli ga oko struka.

„Ne brini, dragi. Ne moramo da zhurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo divno skrovishte? Pronashla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom marshu. Ko god da dodje, chuo bi se na sto metara.”

„Kako se zovesh?” upita Vinston.

„Dzhulija. A ja znam kako se ti zovesh. Vinston — Vinston Smit.”

„Otkud znash?”

„Izgleda, dragi, da ja bolje saznajem nego ti. Reci mi, shta si mislio o meni pre nego shto sam ti dala onu cedulju?”

On ne oseti nikakvo iskushenje da je slazhe. Rec'i odmah ono najgore chinilo se chak kao neka ljubavna zhrtva.

„Nisam mogao ochima da te vidim”, reche. „Hteo sam da te silujem a posle ubijem. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmishljao da ti razbijem glavu kamenom. Ako bash hoc'esh da znash, mislio sam da imash veze sa Policijom misli.”

Devojka se odushevljeno nasmeja, ochigledno shvatajuc'i ovo kao priznanje svojoj izvrsnoj sposobnosti pretvaranja.

„Zar bash sa Policijom misli? Nisi valjda ozbiljno?”

„Pa dobro, mozhda ne bash sasvim; ali znash — tako si izgledala — tako mlada, svezha, zdrava... razumesh — mislio sam da si verovatno...”

„Mislio si da sam dobra chlanica Partije. Chista na rechi i delu. Zastavice, parade, parole, igre, kolektivni marshevi — sve te budalashtine. A ti shta? mislio si: da joj se samo pruzhi prilika, izdala bi me kao zlomislitelja pa bi me ubili?”

„Tako neshto. Znash, mnogo je takvih devojaka.”

„To sve zbog ovog sranja”, reche ona, strzhe skerletnu esharpu Omladinske lige protiv seksa i prebaci je preko grane. Zatim, kao da se nechega setila kad se dotakla struka, gurnu ruku u dzhep i izvadi plochicu chokolade. Prelomi je na dva dela i dade jedan Vinstonu. Josh pre nego shto ga Je uzeo, Vinston oseti po mirisu da je to veoma neobichna chokolada. Bila je tamna i sjajna, i uvijena u staniol. Chokolada je obichno bila mrtve tamno-mrke boje, lako se krunila, i imala ukus koji je, ukoliko se uopshte dao opisati, podsec'ao na dim zapaljeno djubreta. Ali chokoladu slichnu ovoj koju je dobio od Dzhulije vec' je okusio, nekad u proshlosti. Prvi dashak njenog mirisa beshe pokrenuo neko sec'anje koje nije mogao odrediti u vremenu, no koje je bilo snazhno i uznemiravalo ga.

„Odakle ti ovo?” upita on.

„Crna berza”, ravnodushno reche ona. „U stvari i jesam takva, na izgled. Istichem se u igrama. U Shpijunima sam bila komandir odreda. Tri vecheri nedeljno dobrovoljno radim za Omladinsku ligu protiv seksa. Sate i sate sam ja izgubila lepec'i one njihove blesave plakate po celom Londonu. U paradama uvek drzhim jedan kraj zastave. Uvek izgledam dobro raspolozhena i nikad nishta ne izbegavam. Sta drugi, to i ti, to je moja deviza. Jedino se tako mozhe biti siguran.”

Vinstonu se prvi komadic' chokolade vec' beshe istopio na jeziku. Ukus je bio predivan. Ali ono sec'anje nije odlazilo; kruzhilo mu je po samoj ivici svesti, duboko i snazhno, ali neodredivo, kao kakav predmet vidjen samo krajichkom oka. On ga odbaci od sebe, svestan samo da je to sec'anje na neko delo kojeg bi se rado odrekao kad bi mogao.

„Ti si vrlo mlada”, reche on. „Od mene si mlada sigurno deset-petnaest godina. Shta si to mogla nac'i privlachno na choveku kao shto sam ja?”

„Neshto na tvom licu. To me je navelo da reskiram. Umem da primetim ko nije njihov. Chim sam te videla, znala sam da si protiv onih”.

Oni je znachilo Partija, pre svega Uzha partija, o kojoj je govorila s otvorenom zajedljivom mrzhnjom zbog chega se Vinston osec'ao nelagodno, iako je znao da su, ako igde mogu biti bezbedni, bezbedni bash tu. Neshto gaje na njoj bilo zaprepastilo: njen vulgarni rechnik. ChIanovi Partije nisu smeli da psuju; Vinston je i sam retko psovao, ili bar retko naglas. Dzhulija, medjutim, nije mogla da pomene Partiju, narochito Uzhu partiju, a da se ne posluzhi rechima koje se obichno vidjaju ispisane po zidovima klozeta.To ga nije ljutilo. Bio je prosto jedan od simptoma njenog revolta protiv Partije i svega shto je ona propisivala, neshto shto je na izvestan nachin bilo prirodno i zdravo, kao shto konj kija kad naidje na trulo seno. Bili su napustili chistinu i ponovo pocheli lutati kroz sharenilo svetlosti i senke, zagrljeni oko struka kad god je staza bila dovoljno shiroka da idu uporedo. On primeti kako joj je struk daleko mekshi sad kad na njemu nije bilo esharpe. Govorili su shapatom. Izvan chistine, po Dzhulijinim rechima, najbolje je bilo ic'i tiho. Ubrzo stigoshe do ivice shumarka. Ona ga zaustavi.

„Ne izlazi na otvoreno. Mozhda neko posmatra. Dok smo iza granja, sigurni smo.”

Stajali su u senci leskovog zhbunja. Sunce koje se cedilo kroz bezbroj no lishc'e bilo im je josh uvek toplo na licu. Vinston pogleda livadu na koju je shumarak izlazio i oseti chudan, spori shok prepoznavanja. Poznavao ju je iz vida. Stara, popasena utrina po kojoj je vijugala stazica a ovde-onde videli su se krtichnjaci. U nazubljenoj zhivici na suprotnom kraju, brestove grane su se jedva primetno povijale na povetarcu, a lishc'e im se blago komeshalo u gustim masama, kao zhenska kosa. Mora biti da negde blizu, ali van vidnog polja, teche potok sa zelenim plic'acima u kojima se igraju ribice!

„Nije li ovde negde u blizini potok?” proshaputa.

„Jeste, na ivici one druge livade. Ima i riba, velikih. Mozhesh lepo da ih gledash kako lezhe u plic'acima ti vrbaku i mashu repom.”

„Pa to je skoro kao u Zlatnom kraju,” promrmlja on.

„Shta?”

„Nishta. To je jedan predeo koji sam ponekad video u snu.”

„Gledaj!” proshaputa Dzhulija.

Na jednu granu, ni pet metara od njih i skoro u visini njihovih lica, beshe sleteo drozd. Mozhda ih nije ni video. On je bio na suncu, oni u hladu. Rashiri krila, ponovo ih pazhljivo sklopi, za trenutak sazhe glavu kao da odaje pochast suncu, a onda mu se iz grla izli bujica pesme. U popodnevnoj tishini pesma je odjekivala neobichno glasno. Vinston i Dzhulija su stajali pribijeni jedno uz drugo, zacharani. Muzika je tekla dalje, minut za minutom, sa zachudjujuc'im varijacijama, ne ponavljajuc'i se ni jedan jedini put, kao da je ptica namerno isticala svoju virtuoznost. Ponekad bi prekinula pesmu na nekoliko sekundi, rashirila i ponovo sklopila krila; zatim bi isturila svoje sharene grudi i ponovo zapevala punim grlom. Vinston ju je posmatrao s nekim nejasnim osec'anjem poshtovanja. Za koga, za shta peva ta ptica? Ne posmatra je ni njen par, ni njen suparnik. Shta je navodi da sedi na ivici samotnog shumarka i tochi svoju muziku u nishtavilo? On se upita da u blizini ipak nije sakriven kakav mikrofon. On i Dzhulija su govorili samo tihim shapatom; mikrofon ne bi uhvatio njih, ne.go drozda. Mozhda na drugom kraju zhice sedi kakav sitan chovek nalik na bubashvabu i pazhljivo slusha — slusha to. Ali poplava muzike mu postepeno izbaci sve misaone kombinacije iz glave. Drozdova pesma kao da je bila technost koja se izlivala na njega i meshala sa suncem koje se probijalo kroz lishc'e. On prestade misliti i samo je osec'ao. Devojchin struk koji je njegova ruka obuhvatala bio je topao i mek. On je okrete sebi, tako da su stajali grudi uz grudi; njeno telo kao da se ulivalo u njegovo. Kuda god polazio rukama, bilo je podatno kao voda. Usta im se sljubishe; to je sad bilo neshto sasvim razlichito od malopredjashnjih oshtrih poljubaca. Kad su odmakli lica jedno od drugog, oboje uzdahnushe duboko. Ptica se poplashi i odlete lepec'uc'i krilima.

Vinston prisloni usne na njeno uvo. „Sad”, shapnu on.

„Nemoj ovde”, odshaputa ona. „Hajdemo natrag u skrovishte. Tamo je sigurnije.”

Zhurno, lomec'i ovde-onde po koju granchicu, oni se uputishe krivudavim puteljkom do proplanka. Kad se nadjoshe u krugu mladih izdanaka, ona se okrete i sucheli se s njim. Oboje su disali burno, ali njoj se u uglovima usana ponovo beshe pojavio osmeh. Jedan trenutak je stajala i posmatrala ga, a zatim se ne gledajuc'i mashi patent-zatvaracha na svom kombinezonu. I — da! sve se desi skoro isto onako kao u njegovom snu. Gotovo isto onako brzo kako je zamishljao, ona strzhe svoju odec'u; a kad ju je odbacila u stranu, uradila je to onim istim velichanstvenim pokretom koji kao da brishe celu jednu civilizaciju. Telo joj je na suncu sjajilo belinom. Ali u prvom trenutku on joj nije gledao telo; pogled mu je bio prikovan za njeno pegavo lice i jedva primetni, smeli osmeh. Kleche pred nju i uze je za ruke.

„Jesi li ovo vec' nekad radila?”

„Razume se. Stotine puta... pa dobro, desetine puta.”

„Sa chlanovima Partije.”

„Da, uvek s njima.”

„Sa chlanovima Uzhe partije?”

„To ne, s tim svinjama ne. Ali ima ih puno koji bi hteli samo da imaju priliku. Nisu oni toliki sveci kakvi se prave.”

Srce mu poskochi. Ona je to radila desetine puta: zheleo je da su u pitanju stotine — hiljade puta. Sve shto je nagoveshtavalo porok uvek ga je ispunjavalo bezumnom nadom. Ko zna, mozhda je Partija ispod povrshine odista trula, mozhda je njen kult pozhrtvovanja i odricanja samo lazh pod kojom se skriva iskvarenost. Kad bi mogao sve da ih zarazi gubom, ili sifilisom! Bilo shta da uradi shto kvari, shto slabi, shto rushi! On je povuche nanizhe; sad su klechali lice u lice.

„Slushaj. Shto si vishe mushkaraca imala, to te vishe volim Razumesh li to?”

„Da, sasvim.”

„Mrzim chistotu, mrzim dobrotu! Zhelim da nestanu sve vrline. Zhelim da ceo svet bude porochan do srzhi kostiju.”

„Dragi, onda bi trebalo da ti savrsheno odgovaram. Ja sam upravo porochna do srzhi kostiju.”

„Volish li ti ovo? Mislim, ne samo sa mnom; da li uopshte volish da se...?”

„Obozhavam.”

To je bilo ono shto je iznad svega zheleo da chuje. Ne samo ljubav prema jednoj jedinki, nego zhivotinjski nagon, prosta neizdiferencirana zhelja, to je bila sila koja c'e Partiju razbiti u komade. On je pritisnu na travu, " medju popadale zvonchic'e. Ovog puta nije bilo teshkoc'a. Ubrzo im se dizanje i spushtanje grudi vrati na normalnu brzinu; s nekom prijatnom bespomoc'noshc'u, oni se razdvojishe. Sunce kao da je peklo jache. Oboma se spavalo. On se mashi odbachenog kombinezona i upola je pokri njime. Gotovo smesta zaspashe i spavali su oko pola sata.

Vinston se probudi prvi. Probudivshi se, sede i zagleda se u pegavo lice koje je i dalje mirno spavalo na podmetnutom dlanu kao na jastuku. Ako se izuzmu usta, nije se moglo rec'i da je lepa. Kad bi se pogledalo izbliza, videla bi se i pokoja borica oko ochiju. Kratka crna kosa bila je izvanredno gusta i meka. Pade mu na pamet da josh uvek ne zna ni njeno prezime ni adresu.

Mlado, zdravo telo, sada bespomoc'no u snu, probudi u njemu osec'anje sazhaljenja, zhelju da je shtiti. No ona nezhnost bez misli, koju je osec'ao pod leskom dok je pevao drozd, ne vrati mu se do kraja. On skloni kombinezon i zagleda se u gladak beli bok. U proshlosti, pomisli on, mushkarac bi ‚posmatrao zhensko telo, nashao da je ono pozheljno’ i tu je prichi bio kraj. No danas nije moglo biti ni chiste ljubavi ni chiste zhelje. Ni jedno osec'anje nije chisto, jer je sve pomeshano sa strahom i mrzhnjom. Njihov zagrljaj bio je bitka, njihov orgazam pobeda. Ono shto su uchinili bilo je udar na Partiju. Bilo je politichki akt.

"Ovde mozhemo josh jedanput”, reche Dzhulija. „Po pravilu je sigurno otic'i u isto skrovishte dvaput. Razume se, to tek za mesec-dva.”

Chim se probudila, ponashanje joj se beshe izmenilo. Postade budna i poslovna, obuche se, zaveza esharpu oko pojasa, i poche se baviti detaljima povratka. Chinilo se prirodnim da taj posao prepusti njoj. Ona je ochigledno imala prirodnog lukavstva koje je Vinstonu nedostajalo; uz to je odlichno poznavala okolinu Londona, stekavshi to znanje na bezbroj kolektivnih marsheva. Put kojim mu je rekla da se vrati bio je potpuno razlichit od onoga kojim je doshao; i vodio je do sasvim druge zheleznichke stanice. „Putem kojim si doshao nikad se ne vrac'aj”, reche ona, kao da iznosi kakav vazhan princip. Objasni mu da c'e otic'i prva, a da on potom treba da sacheka pola sata pre nego shto i sam krene.

Beshe mu rekla i gde c'e se, posle chetiri dana, sastati iduc'i put. To je bila ulica u jednoj od siromashnijih chetvrti, gde se: nalazila pijaca koja je obichno bila pretrpana i buchna. Ona c'e se vrteti oko tezgi, pravec'i se da trazhi pertle ili konac. Ako oceni da je situacija chista, ishmrknuc'e se u maramicu kad se on priblizhi; ako ne, on treba da prodje kao da je ne poznaje. S malo srec'e, usred gomile sveta, moc'i c'e da porazgovaraju chetvrt sata i zakazhu sledec'i sastanak.

„A sad moram da idem”, reche chim je on zapamtio uputstva. „Moram da budem natrag u devetnaest i trideset. Imam dva sata posla za Omladinsku ligu protiv seksa: da delim letke, ili tako neshto. Sranje. Hoc'esh da me ochistish? Da nemam neku granchicu u kosi? Sigurno? Onda do vidjenja, ljubavi, do vidjenja!”

Ona mu se baci u naruchje, poljubi ga gotovo grubo i sledec'eg trenutka se probi kroz mladice i nestade u shumarku, pra vec'i pri tom vrlo malo shumova. On josh uvek nije znao njeno prezime i adresu. To, medjutim, nije znachilo nishta: bilo je nezamislivo da se mogu sastati bilo gde u zatvorenom prostoru ili razmeniti ikakvu pismenu poruku.

Stvari su poshle tako da se na proplanak u shumarku vishe nisu ni vratili. Tokom maja imali su josh samo jednu: priliku kad su uspeli da spavaju zajedno. To se desilo u drugom od skrovishta za koja je Dzhulija znala, zvoniku neke srushene crkve, u gotovo pustom kraju u okolini grada, gde je pre trideset godina pala atomska bomba. Mesto je bilo izvrsno kao skrovishte; put do njega je, medjutim, bio vrlo opasan. U ostalim prilikama mogli su se sastajati samo na ulici, svaki put drugoj, i nikad ne duzhe od pola sata. Na ulici se uvek moglo razgovarati, na izvestan nachin. Dok su plutali pretrpanim ulicama, ne sasvim jedno do drugog, i nikad se ne gledajuc'i, vodili su chudan, isprekidan razgovor koji se palio i gasio kao svetionik: prekidali su ga iznenada kad bi se nashli u blizini telekrana ili spazili uniformu nekog chlana Partije kako se priblizhava, nastavljali ga posle nekoliko minuta usred rechenice, presecali ga napola kad bi se rastali na ugovorenom mestu a potom ga nastavljali sledec'eg dana gotovo bez uvoda. Ispostavi se da je Dzhulija sasvim naviknuta na razgovor na takav nachin, koji je nazivala „razgovor u nastavcima”. Isto tako je umela, zachudo, da govori ne pokrec'uc'i usne. Samo jednom, za gotovo mesec dana svakovechernjeg sastajanja,pode im za rukom da se poljube. Ishli su c'utke nekom sporednom ulicom (Dzhulija nikad nije govorila ako se nisu nalazili u nekoj od glavnih ulica) kad se zachu zaglushujuc'i prasak, zemlja se zatrese, a vazduh pomrachi; Vinston se nade kako lezhi na boku, izubijan i preplashen. Ochigledno je negde sasvim blizu pala raketna bomba. On odjednom spazi Dzhulijino lice na nekoliko santimetara od svog, mrtvachki belo, belo kao kreda. Chak su joj i usne bile bele. Mrtva! On je stezhe uza se i primeti da je lice koje ljubi zhivo i toplo. No na usne mu se hvatalo neshto prashnjavo. Lica su im oboma bila pokrivena gustim slojem krechne prashine.

Bilo je vecheri kad su stizali na mesto sastanka i morali se mimoic'i bez ikakvog znaka, jer je iza ugla upravo izishla patrola, ili iznad glave stajao helikopter. No chak i da je bilo manje opasno, nac'i vremena za sastanak bilo bi ipak teshko. Vinstonova radna nedelja iznosila je shezdeset sati, Dzhulijina chak i vishe; slobodni dani su im zavisili od pritiska posla i nisu se chesto poklapali. U svakom sluchaju, Dzhulija je retko imala potpuno slobodno veche. Provodila je zachudno mnogo vremena na predavanjima i demonstracijama, raznosec'i materijale za Omladinsku ligu protiv seksa, krojec'i zastave za Nedelju mrzhnje, skupljajuc'i priloge za kampanju shtednje, i bavec'i se ostalim slichnim poslovima. To se isplac'ivalo, kako je govorila; predstavljalo je kamuflazhu. Chovek koji se drzhi manjih pravila mozhe krshiti vec'a. Ona je chak navela Vinstona da stavi hipoteku na josh jedno od svojih slobodnih vecheri i prijavi se za prekovremeni rad u fabrici municije, za shta su se zagrizheniji chlanovi Partije javljali dobrovoljno. I tako je on pocheo, po jedno veche svake nedelje, provoditi chetiri sata, navrc'uc'i jedan na drugi male metalne predmete, verovatno delove upaljacha za bombe, paralisan od dosade, u loshe osvetljenoj fabrichkoj hali punoj promaje gde se lupa chekic'a sumorno meshala sa muzikom telekrana.

Kad su se sastali u crkvenom tornju, ispunishe rupe u svom dotadashnjem isprekidanom razgovoru. Bilo je vrelo popodne. U tesnoj chetvrtastoj prostorijici iznad zvona vazduh je bio vruc'i ustajao; osec'ao se nepodnoshljiv smrad golubijeg izmeta. Razgovarali su satima, sedec'i na prashnjavom podu prekrivenom granchicama; s vremena na vreme neko bi od njih dvoje ustao da baci. pogled kroz pushkarnicu i utvrdi da se niko ne priblizhava.

Dzhulija je imala dvadeset shest godina. Zhivela je u zhenskom domu sa josh trideset devojaka („Vechito u zhenskom smradu! Nemash pojma koliko mrzim zhene!” rekla je uzgred), a radila je, kao shto je i mislio, u Odeljenju proze. Volela je svoj posao, koji se uglavnom sastojao od toga shto je trebalo rukovati i odrzhavati jedan jak, ali kapriciozan elektrichni motor. Nije bila „strashno pametna” ali je volela da radi rukama i rad sa mashinama joj je padao lako. Umela je da opishe ceo proces sastavljanja romana, od opshte direktive Komiteta za planiranje pa sve do poslednjeg glachanja u takozvanoj „glanc-grupi”. No konachni proizvod je nije interesovao. Bila je, po svojim rechima, „slaba mushterija za knjige”. Knjige su za nju bile jednostavno roba koja se mora proizvoditi, kao pekmez ili pertle.

Nije se sec'ala nichega pre prvih godina sheste decenije, a od svih ljudi koje je poznavala, jedan jedini je chesto prichao o predrevolucionarnim danima – bio je to njen deda, koji je nestao kad joj je bilo osam godina. U shkoli je bila kapiten hokejashke ekipe, i dobila gimnastichki trofej dve godine uzastopce. Pre no shto se uchlanila u Omladinsku ligu protiv seksa, bila je sekretar mesnog aktiva Saveza omladine, a pre toga komandir odreda u Shpijunima. Uvek je imala odlichnu karakteristiku. Chak je u svoje vreme bila izabrana (shto je predstavljalo nesumnjiv znak dobrog ugleda) za rad u Pornosekciji, pododseku Odeljenja proze koji je proizvodi o trec'erazrednu pornografiju za pro le. Pornosekciju su oni koji su radili u njoj nazivali „masna kuc'a”, primeti ona. Tu je ostala godinu dana, radec'i na proizvodnji knjizhica pod naslovima Nestashne priche ili Jedna noc' u devojachkom pansionatu, koje su, u zapechac'enim paketic'ima, ispod ruke kupovali mladi proleteri pod utiskom da rade neshto zabranjeno.

„Kakve su te knjige?” radoznalo upita Vinston.

„Smuti pa prospi. U stvari su dosadne. Postoji samo shest zapleta, samo shto ih neshto malo menjaju. Razume se,ja sam radila samo na kaleidoskopima. U glanc-grupi nisam bila. Nemam smisla za knjizhevnost, dragi — chak ni koliko treba za taj posao.”

Sa chudjenjem je saznao da u Pornosekciji, sem shefova odeljka, rade samo zhene, po teoriji da bi mushkarci, chiji su seksualni nagoni manje podlozhni kontroli nego zhenski, lakshe podlegli uticaju pornografije s kojom bi radili.

„Ne vole chak ni da im rade udate zhene”, dodade ona. „Devojke su uvek olichenje chistote, po njima. Ali kao shto vidish, jedna bash nije.”

Prvi put je vodila ljubav u shesnaestoj godini, sa nekim shezdesetogodishnjakom, chlanom Partije, koji je kasnije izvrshio samoubistvo da izbegne hapshenje. „Bash dobro”, reche Dzhulija, „inache bi saznali za mene kad bi priznao.” Zatim su doshli drugi. U njenim ochima zhivot je bio jednostavna stvar. Chovek zheli da mu bude lepo; „oni”, to jest Partija, sprechavaju ga u tome; on onda krshi pravila kako najbolje ume. Shto „oni” uskrac'uju choveku zadovoljstvo chinilo joj se isto tako prirodnim kao i to shto chovek treba da se stara da ga ne uhvate. Partiju je mrzela, i svoju mrzhnju iskazivala najgrubljim rechima, ali je nije kritikovala u opshtem smislu. Za doktrinu Partije nije imala interesovanja, sem onda kad je ova neposredno pogadjala njen sopstveni zhivot. On primeti da ona ne upotrebljava rechi iz Novogovora, osim onih koje su preshle u svakodnevnu upotrebu. Za Bratstvo nikad nije chula, i nije htela da veruje u njegovo postojanje. Svaki oblik organizovane bune protiv Partije, koji je unapred bio osudjen na neuspeh, chinio joj se glupim. Pametno raditi znachilo je krshiti pravila a ipak ostati zhiv. On se uzgred zapita koliko ih u mladjoj generaciji mozhe biti nalik na Dzhuliju — u generaciji koja je odrasla u svetu Revolucije, koja nije znala ni za shta drugo; za koju je Partija bila neshto neizmenljivo, kao nebo; koja se nije buni la protiv njene vlasti vec' jednostavno vrdala od nje, kao shto se zec uklanja od psa.

O moguc'nosti da se uzmu nisu razgovarali. Moguc'nost je bila toliko bleda da nije vredela misli. Nikakav komitet koji se da zamisliti ne bi odobrio njihov brak, chak i kad bi se Vinstonova zhena Ketrin i mogla nekako uklonitI s puta. To je bilo beznadezhno chak i kao san.

„Kakva ti je bila zhena?” upita Dzhulija.

„Bila je — da li znash onu rech iz Novogovora: dobromislen? Shto znachi: po prirodi ispravan, nesposoban da pomisli loshu misao?”

„Ne znam rech, ali takve ljude znam dobro.”

On joj poche prichati o svom braku, no ona je zachudo znala kako su sushtinske stvari u osnovi izgledale. Opisala mu je, mada nikad nije videla ni osetila, kako se Ketrinino telo kochi i kruti chim bi je dotakao; kako se chinilo da ga gura od sebe chak i onda kad ga je chvrsto grlila. Sa Dzhulijom mu nije bilo teshko razgovarati o tim stvarima; Ketrin je, u svakom sluchaju, odavno bila prestala da bude bolna, i postala samo neprijatna, uspomena.

„Mogao bih izdrzhati da nije bilo jedne stvari”, reche on, i ispricha joj o ledenoj predstavi na koju ga je Ketrin naterivala svake nedelje u isti dan. „Bilo joj je odvratno, alije nishta nije moglo sprechiti da to radi. To je nazivala — ne, nikad nec'esh pogoditi kako.”

„Nasha obaveza prema Partiji”, smesta reche Dzhulija.

„Otkud znash?”

„Dragi, pa i ja sam bila u shkoli. Predavanja o seksualnom zhivotu jedanput mesechno za omladinu iznad shesnaest godina. I u Savezu omladine. Godinama ti to tucaju u glavu. Verovatno im i pali, u vec'ini sluchajeva. Samo, razume se, nikad se ne zna; ljudi su toliko dvolichni.”

Ona nastavi u istom smislu. Kod Dzhulije je svaka tema vodila njenoj seksualnosti. Chim bi se razgovor ma na koji nachin dotakao te oblasti, ona je pokazivala veliku inteligenciju. Za razliku od Vinstona, shvatala je sushtinu puritanizma koji je Partija propovedala. Nije u pitanju bilo samo to shto seksualni nagon stvara svoj sopstveni svet koji je Partiji van kontrole te ga zato treba unishtiti, ako je moguc'e. Vazhnije je bilo to shto seksualno lishavanje stvara histeriju, koja je dobrodoshla jer se mozhe preobraziti u groznicu ratobornosti i i obozhavanje vode. Ona je to IskazIvala ovako:

„Kad spavash sa zhenom, troshish energiju; a posle si sav srec'an i ne dajesh pet para ni za shta. A oni ne podnose da ti bude tako: hoc'e da stalno pucash od energije. Sve to marshiranje gore-dole, klicanje, mahanje zastavama — sve ti je to neizhivljen seks. Ako si srec'an u sebi, shta te briga za Velikog Brata, i troletke, i Dva minuta mrzhnje, i sva ona njihova sranja?”

Istina je, pomisli on. Izmedju askeze i politichke ispravnosti postoji neposredna, bliska veza. Jer kako bi se onaj strah, ona mrzhnja i ono ludachko verovanje koje Partija trazhi od svojih chlanova mogli odrzhati na potrebnoj visini kao pokretachka snaga? Seksualni impuls je Partiji bio opasan, te gaje skrenula u stranu i iskoristila za svoje potrebe. Slichan trik su izveli i sa roditeljskim instinktom. Porodica se nije mogla ukinuti; Partija je chak podsticala gotovo starinsku ljubav roditelja prema deci. S druge strane, decu je sistematski okretala protiv roditelja i uchila da ih shpijuniraju i prijavljuju njihove sumnjive rechi i dela. Porodica je u stvari postala filijala Policije misli. Na taj nachin se postizalo da svi gradjani i danju i noc'u budu okruzheni uhodama koji ih intimno poznaju.

U sec'anje mu se najednom vrati Ketrin. Ketrin bi ga nesumnjivo dostavila Policiji misli da nije bila preglupa da u njegovim rechima otkrije politichku neispravnost. No u stvari ju je tog trenutka vratila u Vinstonovo sec'anje zagushljiva popodnevna jara, od koje su mu po chelu izbile grashke znoja. On poche prichati Dzhuliji o nechemu shto se desilo, upravo shto se nije desilo, jednog drugog vrelog letnjeg popodneva, pre jedanaest godina.

Tada su imali za sobom tri ili chetiri meseca braka. Bili su se izgubili na jednom kolektivnom marshu, negde u Kentu. Zaostali su za drugima svega nekoliko koraka, ali potom su skrenuli u pogreshnom pravcu, i ubrzo su morali naglo da se zaustave na ivici nekog napushtenog kamenoloma odakle se nekad vadio krechnjak. Ivica se obrushavala, u pravoj liniji, kojih deset-dvadeset metara; na dnu je lezhalo krupno kamenje. Naokolo nije bilo nikoga da ga pitaju za put. Chim je shvatila da su se izgubili, Ketrin je postala vrlo nervozna. Biti, makar za trenutak, odvojen od buchne gomile izletnika ulivalo joj je osec'anje da chini neshto loshe. Htela je da se vrate putem kojim su doshli i potrazhe ostale u drugom pravcu. No u tom trenutku Vinston je primetio nekoliko c'ubica slaka koje su rasle u pukotinama stene ispod njih. Jedna je bila dvobojna, karmin i cigla-crvena, iako je ochigledno rasla iz istog korena. Tako neshto nikad ranije nije video, te pozva Ketrin da dodje i pogleda.

„Gledaj, Ketrin! Pogledaj ono cvec'e. Onaj bokor dole pri dnu. Vidish li da je dvobojan?”

Ona se vec' bila okrenula da pode, no za trenutak se ipak vratila, prilichno uznemirena. Chak se i nagla preko ivice da vidi kuda on pokazuje. Stajao je neshto iza nje; uhvatio ju je rukom za struk da je zadrzhi. U tom trenutku mu je odjednom palo na pamet koliko su potpuno sami. Nigde se nije videlo nijedno ljudsko bic'e, nije kretao nijedan list; chak ni jedna ptica nije bila budna. Na takvom mestu je opasnost od skrivenog mikrofona bila vrlo mala; a i da gaje bilo, mikrofon bi uhvatio samo zvuke. Bio je najvreliji, najsanjiviji chas popodneva. Sunce je palilo po njima, znoj ga je golicao po licu. I najednom mu je doshla pomisao...

„Zashto je nisi gurnuo?” upita Dzhulija, „Ja bih.”

„Znam, draga, ti bi je stvarno i gurnula. I ja bih, da sam tada bio ono shto sam sad. A mozhda bih — nisam siguran.”

„Je li ti krivo shto nisi?”

„Jeste. Sve u svemu, krivo mi je.”

Sedeli su jedno do drugog na prashnjavom podu. On je privuche uza se. Glava joj se odmarala na njegovom ramenu, a prijatan, miris kose nadvladavao zadah golubijeg izmeta. Vrlo je mlada, pomisli on, josh uvek ochekuje neshto od zhivota, ne shvata da gurnuti neprijatnu osobu niz liticu ne reshava nishta.

„U stvari ne bih izmenio nishta”, reche on.

„Zashto ti je onda krivo shto je nisi gurnuo?”

„Samo zato shto vishe volim delanje od nedelanja. U ovoj igri koju igramo, ne mozhemo pobediti. Neki neuspesi su bolji od drugih, to je sve.”

Oseti kako joj se ramena izvijaju ne odobravajuc'i. Uvek mu je protivrechila kad je tako govorio. Nije prihvatila kao zakon prirode da pojedinac uvek gubi. Na neki nachin je shvatala da je izgubljena, da c'e je Policija misli pre ili posle uhvatiti i ubiti, no drugim delom svesti je verovala da je ipak izvodljivo sagraditi potajni svet u kome se mozhe zhiveti kako se hoc'e. Trebalo je samo srec'e, lukavstva i smelosti. Nije razumevala da srec'a ne postoji, da jedina pobeda lezhi u dalekoj buduc'nosti, dugo posle njene smrti, da je od onog trenutka kad se objavi rat Partiji najbolje smatrati sebe leshom.

„Mi smo mrtvaci”, reche on.

„Nismo josh mrtvi”, prozaichno reche Dzhulija.

„Ne fizichki. Josh shest meseci, godinu dana — mozhda pet godina. Ja se bojim smrti. Ti si mlada, dakle verovatno je se bojish josh vishe nego ja. Ochigledno, trudi c'emo se da je odlozhimo shto vishe mozhemo. Ali tu nema velike razlike. Dokle god ljudi ostanu ljudi, zhivoti smrt su isto.”

„Ah, kojeshta! S kim bi radije spavao, sa mnom ili s kosturom? Zar ne volish shto si zhiv? Zar ne volish da osetish: evo, ovo sam ja, ovo mije ruka, ovo mije noga, stvarno postojim, chvrsta sam, zhiva sam! Zar ne volish ovo?”

Ona se izvi i pribi se grudima uz njega. On oseti njene dojke, zrele i chvrste, kroz kombinezon. Njeno telo kao da je neshto od svoje mladosti i elana prelivalo u njegovo.

„Volim”, reche on.

„Onda prestani da mi govorish o smrti. A sad slushaj, dragi: moramo da se dogovorimo za iduc'i put. Mogli bi bash i da ponovo odemo na ono mesto u shumi. Nismo odavno, sad mozhe. Samo sad c'esh morati drugim putem. Sve sam isplanirala. Podjesh vozom — ne, chekaj; nacrtac'u ti.”

I, onako praktichna, ona zgrnu chetvorougao prashine i granchicom izvadjenom iz golubijeg gnezda poche na podu crtati mapu.

Vinston se osvrnu po zapushtenoj sobici iznad Cheringtonove radnje. Pored prozora, ogromni krevet je stajao nameshten, pokriven otrcanom c'ebadi i jastukom bez navlake. Na plochi kamina otkucavao je staromodni sat sa brojchanikom podeljenim na dvanaest chasova. U uglu, na stolu na sklapanje, iz polumraka je meko sjajio stakleni pritiskivach za papir koji je bio kupio u poslednjoj poseti.

U lozhishtu kamina stajala je ulubljena limena petrolejska pec', sherpica i dve sholje, koje mu je Cherington dao na upotrebu. Vinston zalozhi pec' i pristavi lonchic'. Bio je doneo koverat pun kafe Pobeda i neshto tableta saharina. Kazaljke na satu pokazivale su sedam i dvadeset: u stvari je bilo devetnaest i dvadeset. Ona je trebalo da dode u devetnaest i trideset.

Ludost, ludost, govorilo mu je srce; svesna, neopravdana, samoubilachka ludost. Od svih zlochina koje je chlan Partije mogao pochiniti, ovaj je bilo najtezhe sakriti. U stvari mu je zamisao uplovila u glavu u obliku vizije: stakleni pritiskivach koji se ogleda na povrshini stola na sklapanje. Ko shto je i predvidjao, Cherington mu je bez komplikacija izdao sobu. Ochigledno mu je bilo milo shto c'e doc'i do nekoliko dolara stanarine. Nije se ni skandalizovao ni nametljivo pokazivao da zna shta je posredi kad je postalo jasno da je Vinstonu soba potrebna da bi u nju dovodio zhenu. Umesto toga, gledao je nekud neodredjeno, ni u blizinu ni u daljinu, i govorio uopshtenim rechima, s takvim tak tom da se chinilo da je delomichno nevidljiv. Rekao je da je mir neshto veoma dragoceno. Svako zheli da ima neko mesto gde c'e povremeno biti sam. A kad neko zna da neko drugi ima takvo mesto, stvar je normalnog dobrog vaspitanja da to zadrzhi za sebe. Chak je dodao, izgledajuc'i pri tom kao da se potpuno topi u nevidljivost, da kuc'a ima dva ulaza, i to jedan kroz zadnje dvorishte, odakle se izlazilo na sporednu ulicu.

Pod prozorom se chula nechija pesma. Vinston proviri, zashtic'en muslinskom zavesom. Junsko sunce je josh uvek bilo visoko na nebu, a u dvorishtu punom sunca, jedna chudovishno krupna zhena, chvrsta kao normanski stub, mishic'avih crvenih podlaktica, s keceljom od jute privezanom oko pojasa, tabala je gore-dole izmedju korita i konopca za rublje, prikachinjuc'i shtipaljkama niz chetvrtastih belih predmeta, koje Vinston prepoznade kao pelene. Kad god joj usta nisu bila zapushena shtipaljkama, pevala je snazhnim kontraaltom:

Beshe to kratka ljubav bez nade
Shto prodje brzo k'o aprilski dan,
Al' od nezhnih rechi i misli o srec'i
U srcu vechno ostade san.

Ta melodija je vec' nekoliko nedelja proganjala London. Bila je to jedna od bezbroj slichnih pesama koje je za prole pushtala u promet jedna podsekcija Muzichkog odeljenja u Ministarstvu istine. Tekstovi su bili sastavljani, bez ikakve ljudske intervencije, na aparatu zvanom versifikator. No zhena je pevala tako melodichno da je od inache odvratne besmislice postajala skoro prijatna muzika. Vinston je chuo zheninu pesmu, struganje njenih cipela po plochama dvorishta, dechje uzvike sa ulice i, odnekud veoma daleko, slabu zuku saobrac'aja, a soba se ipak chinila chudno tiha, zato shto nije bilo telekrana.

Ludost, ludost, ludost! ponovo pomisli on. Nezamislivo je bilo da c'e moc'i dolaziti u ovu sobu duzhe od nekoliko nedelja a da ih policija ne uhvatio No pomisao o skrovishtu koje c'e biti samo njihovo, blizu, i izmedju chetiri zida, predstavljala je preveliko iskushenje za oboje. Neko vreme posle sastanka u zvoniku, bilo im je postalo nemoguc'e da se nadju. Zbog Nedelje mrzhnje koja je predstojala, radno vreme je bilo drastichno produzheno. Do Nedelje je preostajalo vishe od mesec dana, ali su obimne, komplikovane pripreme svakome zadavale naknadni posao. Najzad im je oboma poshlo za rukom da izrade slobodno popodne u isti dan. Bili su se dogovorili da odu na onaj isti proplanak. Veche pre toga videli su se za trenutak na ulici. Dok su se kao sluchajno priblizhavali jedno drugom u gomili, Vinston skoro da je i nije gledao; no jedan kratak pogled mu je bio dovoljan da primeti da je bledja nego obichno.

„Propala stvar”, promrmljala je ona chim je ocenila da je sigurno govoriti. „Mislim, za sutra.”

„Shta?”

„Sutra popodne. Ne mogu da dodjem.”

„Zashto?”

„Ono redovno. Ovog meseca sam dobila neshto ranije.”

Za trenutak je bio van sebe od besa. Tokom onih mesec dana koliko ju je poznavao, priroda njegove zhelje za njom bila se izmenila. U pochetku je tu bilo vrlo malo istinske chulnosti. Njihovo prvo seksualno opshtenje bilo je samo chin volje. No posle drugog stvari su se izmenile. Miris njene kose, ukus njenih usta, dodir njene kozhe kao da su se uvukli u njega, ili u vazduh koji ga je okruzhavao. Ona mu beshe postala fizichka potreba, neshto shto nije samo zheleo nego na shta je smatrao da ima i pravo. Kad mu je rekla da ne mozhe doc'i, u njemu se rodilo osec'anje kao da muje podvalila. No upravo ih je u tom trenutku gomila gurnula jedno uz drugo, i ruke su im se sluchajno susrele. Ona mu nakratko stezhe vrhove prstiju, pokretom koji nije budi o zhelju, nego ljubav. Palo mu je na pamet da je, kad se sa zhenom zhivi zajedno, razocharanje ovakve vrste prirodan i redovan dogadjaj; i obuze ga duboka nezhnost, kakvu prema njoj dotle josh nije osetio. Pozheleo je da su njih dvoje par koji za sobom ima deset godina braka. Pozheleo je da mogu da hodaju ulicama, ali otvoreno i bez straha, da razgovaraju o nevazhnim stvarima i kupuju sitnice za domac'instvo. Pozheleo je, najvishe od svega, da imaju neko mesto gde bi bili sami a da se ne osete obaveznim da spavaju zajedno svaki put kad se nadju. Ne tog trenutka, ali sutradan, pala mu je na pamet misao da iznajmi sobu kod Cheringtona. Kad je to predlozhio Dzhuliji, ona se slozhila neochekivano spremno. Oboje su znali da je to ludilo, svesno priblizhavanje grobu. Dok je sedeo na ivici kreveta chekajuc'i je, on ponovo pomisli o podrumima Ministarstva ljubavi. Chudno, pomisli on, kako se predodredjeni uzhas pojavljuje i nestaje iz svesti. Tu je, smeshten negde u vremenu buduc'em, i prethodi smrti isto onako sigurno kao shto devedeset devet prethodi stotini. Ne mozhe se izbec'i, ali se mozhda mozhe odlozhiti; a ipak chovek umesto toga, svaki chas skrac'uje razmak do njega nekim svesnim, voljnim chinom.

U tom trenutku na stepenicama se zachushe zhurni koraci. U sobu ulete Dzhulija. Nosila je torbu za alat od grubog mrkog platna, kakvu je ponekad vidjao da nosi gore-dole po Ministarstvu. On podje napred da je uzme u naruchje, no ona se oslobodi prilichno zhurno, delom zato shto je josh uvek drzhala torbu za alat.

„Strpi se malo”, reche ona. „Pusti me da ti pokazhem shta sam donela. Jesi li doneo one odvratne kafe Pobeda? I znala sam da c'esh doneti. Mozhesh da je bacish, nec'e nam trebati. Gledaj ovamo.”

Ona kleche na kolena, otvori torbu i izbaci nekoliko francuskih kljucheva i jednu odvrtku koji su lezhali pri vrhu. Ispod njih je bilo nekoliko uredno spakovanih paketic'a od papira. Prvi koji je dodala Vinstonu chinio se pod prstima chudan, a ipak nekako poznat. Bio je napunjen nechim teshkim, slichnim pesku, shto se ugibalo gde god ga chovek takne.

„Nije valjda shec'er?” reche on.

„Pravi shec'er. Ne saharin, nego shec'er. A evo i vekna hleba — pravi beli, a ne ono nashe djubre — i teglica dzhema. Evo i konzerva mleka — ali gledaj! Ovim se najvishe ponosim. Morala sam da ga uvijem u krpu od dzhaka, jer bi se inache...”

No nije mu bilo potrebno rec'i zashto ga je uvila. Miris je vec' ispunjavao sobu, bogati, vreli miris koji mu se chinio isparenjem iz detinjstva, no koji se josh uvek ponekad mogao uhvatiti, u kakvom hodniku pre nego shto se zalupe vrata, ili na prepunoj ulici, shiren vetrom i nanjushen samo za trenutak pre no shto se izgubi.

„Kafa”, promrmlja on, „prava kafa.”

„Kafa koju pije Uzha partija”, reche ona. „Imam celo kilo.”

„Kako si uspela da nabavish sve ovo?”

„Sve je to roba za Uzhu partiju. Nishta te svinje ne ostavljaju drugima, bash nishta. Samo, razume se, sluge i kelneri kradu, pa — ali gledaj, imam i paketic' chaja.”

Vinston chuchnu pored nje i otcepi jedan ugao.

„Pravi chaj. A ne ono nashe lishc'e borovnice.”

„Ima ga puno u poslednje vreme. Osvojili su Indiju, ili tako neshto”, ravnodushno reche ona. „Ali slushaj, dragi, sad se okreni da me ne gledash jedno tri minuta. Sedi na drugi kraj kreveta. Nemoj mnogo blizu prozora. I ne okrec'i se dok ti ne kazhem.”

Vinston se zamishljeno zagleda kroz muslinsku zavesu. Dole u dvorishtu, zhena crvenih ruku josh uvek je marshirala gore-dole izmedju korita i konopca. U jednom trenutku izvadi iz usta dve shtipaljke i zapeva, duboko se unosec'i:

Kazhu da vreme sve rane lechi,
Kazhu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je proshla i starost vec' doshla
A ja josh pamtim chasove te.

Chinilo se da celu tu nedotupavnu pesmu zna napamet. Glas joj je plovio navishe s mekim letnjim vazduhom, vrlo melodichan, pun neke srec'ne melanholije. Dobijao se utisak da bi bila savrsheno zadovoljna kad bi junsko veche bilo beskrajno a zaliha rublja neiscrpna, da tu ostane josh hiljadu godina, veshajuc'i pelene i pevajuc'i besmislice. Pade mu na pamet chudna chinjenica da nikad nije chuo nijednog chlana Partije da peva spontano i sam. Tako shta bi pomalo chak mirisalo na neispravnost, predstavljalo opasnu ekscentrichnost, kao razgovaranje sa samim sobom. Mozhda se ljudima peva samo onda kad su na ivici gladovanja.

„Sad mozhesh da se okrenesh”, reche Dzhulija.

On se okrete, i za trenutak je gotovo nije prepoznao. Ochekivao je u stvari da c'e je videti golu. Ali nije bila gola. Promena je bila daleko vec'a. Bila se nashminkala.

Po svemu sudec'i, na putu do kuc'e je krishom ushla il neku radnju u jednoj od proleterskih chetvrti i kupila kompletnu garnituru kozmetichkog pribora. Usne su joj bile jako nakarminisane, obrazi narumenjeni, nos napuderisan; chak je i ispod ochiju imala neshto od chega su izgledale sjajnije. Ceo posao nije bio obavljen osobito veshto, no Vinstonovi kriterijumi u tim stvarima nisu bili oshtri. On nikad nije video, ni zamishljao, chlanicu Partije sa nashminkanim licem. Dzhulija se beshe toliko prolepshala da se on zapanji. Dodavshi samo malo boje na prava mesta, postala je ne samo mnogo lepsha no i daleko zhenstvenija. Kratka kosa i dechachki kombinezon samo su pojachavali taj utisak. Kad ju je uzeo u zagrljaj, nozdrve mu preplavi talas sintetichkog mirisa ljubichice. On se seti polumraka u podrumskoj kuhinji, i bezubih usta one zhene. Ona je imala isti taj parfem; no u tom trenutku mu to nije smetalo.

„I parfem!” uzviknu on.

„Jeste, dragi, i parfem. A znash shta c'u josh da uradim? Gledac'u da nadjem pravu zhensku haljinu, i nosic'u je umesto ovih blesavih pantalona. Nosic'u svilene charape i visoke shtikle! U ovoj sobi c'u biti zhena, a ne chlanica Partije.”

Strgoshe odec'u sa sebe i legoshe u ogromni krevet od mahagonija. Vinston se tada prvi put svukao u njenom prisustvu. Dotle se previshe stideo svog bledog i mrshavog tela, sa otechenim venama na listovima i belom pegom iznad glezhnja. Charshava nije bilo, ali je c'ebe na kome su lezhali bilo izlizano i glatko, a velichina i elastichnost kreveta iznenadishe ih oboje. „Sigurno je pun buva, ali bash nas briga”, reche Dzhulija. Takav brachni krevet se vishe nije mogao videti nigde sem u proleterskim kuc'ama. Vinston je kao dete ponekad spavao u takvom krevetu; Dzhulija nikad, koliko se mogla setiti.

Ubrzo padoshe u kratak san. Kad se Vinston probudio, kazaljke na starom satu vec' su bile domilele gotovo do devet. Nije se micao, jer je Dzhulija spavala s glavom na njegovoj savijenoj ruci. Skoro sva shminka bilaje sishla na njegovo lice i na jastuk, no jedan lak potez rumenila josh uvek joj je isticao lepo tu jagodice. Zhuti zrak sunca na zalasku pade preko podnozhja kreveta i osvetli kamin, gde je voda u lonchic'u burno kljuchala. Dole u dvorishtu zhena vishe nije pevala, ali su s ulice dopirali slabi dechji uzvici. On se uzgred pitao da li je u ukinutoj proshlosti bilo obichna stvar da lezhe ovako u krevetu na svezhini letnje vecheri mushkarac i zhena, bez odec'e, da spavaju jedno s drugim kad im se prohte, da prichaju o chemu im se prohte, nichim primorani da ustanu; vec' jednostavno lezhe i slushaju mirne zvuke shto dolaze spolja. To sigurno nikad nije bilo svakidashnja stvar. Dzhulija se probudi, protrlja ochi i podizhe se na lakat da pogleda prema pec'i.

„Pola vode vec' isparilo”, reche. „Sad c'u ja da ustanem i skuvam kafu. Imamo josh sat. U koliko gase u tvojoj zgradi?”

„U dvadeset tri i trideset.”

„Kod mene u domu u dvadeset tri. Samo mora se biti josh i pre, jer... ej! Gubi se odatle, pogani stvore!”

Ona se najednom izvi u krevetu, dohvati cipelu s poda i zavitla je u ugao dechachkim trzajem ruke, istim onim pokretom kojim je onog jutra tokom Dva minuta mrzhnje hitnula rechnik na Goldshtajna.

„Shta to bi?” iznenadjeno upita on.

„Pacov. Videla sam ga kako je proturio njushku. Tamo u c'oshku ima rupa. Ako nishta drugo, bar sam ga dobro uplashila.”

„Pacovi!” promrmlja Vinston. „U ovoj sobi!”

„Ima ih svuda”, ravnodushno odvrati Dzhulija, ponovo lezhuc'i. „Kod mene u domu ima ih chak i u kuhinji. U nekim delovima Londona sve vrvi od njih. Jesi li znao da napadaju decu? Da, da. U tim krajevima ima ulica gde zhena ni dva minuta ne sme da ostavi dete samo. Na decu idu oni veliki, mrki. A shto je najgore, oni uvek...”

„Nemoj dalje!” kriknu Vinston, chvrsto zatvorenih ochiju.

„Mili! Pa ti si sav bled. Shta ti je? Je l' ti se gadi od njih?”

„Od svih uzhasa na svetu — pacov!”

Ona se pripi uz njega i obavi ga svojim udovima, kao da je htela da ga umiri toplinom svog tela. On ne otvori ochi odmah. Nekoliko trenutaka drzhalo ga je osec'anje da se ponovo nalazi u koshmaru koji mu se, ovda-onda, vrac'ao celog zhivota. Uvek je bio manje-vishe isti. U njemu je stajao pred zidom mraka, a s druge strane zida nalazilo se neshto nepodnoshljivo, neshto previshe uzhasno da bi mu se moglo pogledati u ochi. U tom snu, najdublje osec'anje mu je bilo samozavaravanje, jer je u stvari znao shta se nalazi iza zida mraka. S ochajnichkim naporom, kao da chupa deo sopstvenog mozga, mogao bi chak i da to neshto izvuche na videlo. Uvek se budio ne pronashavshi shta je to; ali na neki nachin je imalo veze s onim shto je Dzhulija govorila pre no shto ju je prekinuo.

„Izvini”, reche on, „nije nishta.. Ne volim pacove, to je sve.”

„Ne brini, dragi, nec'e oni nama u sobu. Pre nego shto odemo,,ja c'u malo jute u rupu. A iduc'i put kad dodjemo, donec'u maltera pa c'u je propisno zapushiti.”

Crni trenutak panike vec' je upola bio zaboravljen. Malo postidjen, on sede i nasloni se na uzglavlje. Dzhulija sidje s kreveta, navuche kombinezon i skuva kafu. Miris koji se shirio iz lonchic'a bio je tako snazhan i uzbudljiv da zatvorishe prozor da ga ne bi ko spolja osetio i postao znatizheljan. Josh bolji od ukusa kafe bio je svilast izgled koji joj je davao shec'er; shec'er, koji je Vinston gotovo zaboravio posle godina na saharinu. S jednom rukom u dzhepu, i drzhec'i u drugoj komad hleba premazan dzhemom, Dzhulija je hodala po sobi, pogledajuc'i ravnodushno u orman za knjige, predlazhuc'i najbolji nachin da se popravi sto na rasklapanje, spushtajuc'i se u izlizanu naslonjachu da vidi je li udobna, i razgledajuc'i besmisleni sat sa dvanaest podeljaka s nekom podsmeshljivom trpeljivoshc'u. Zatim donese stakleni pritiskach do kreveta da ga ispita na boljem svetlu. On joj ga uze iz ruke, ocharan, kao i uvek, mekim kao kishnica izgledom stakla.

„Shta mislish, shta bi to moglo biti?” upita ga Dzhulija.

„Nishta — hoc'u da kazhem, mislim da se nije koristilo ni za shta. Zato mi se svidja. Komadic' istorije koji su propustili da izmene. Poruka od pre sto godina, kad bi znali da je prochitamo.”

„A ona slika preko” — ona pokaza glavom graviru na suprotnom zidu —„je li i to od pre sto godina?”

„I vishe. Rekao bih da ima i svih dvesta. Ko zna. Danas se vishe ne mozhe saznati koliko je shta staro.”

Ona ode do gravire da je pogleda. „Evo odavde je ona beshtija promolila njushku”, reche i udari nogom po drvenoj oplati odmah ispod slike. „Koje je ovo mesto. Negde sam ga vec' videla.”

„Crkva – ili je bar bila crkva. Crkva Svetog Shimuna, tako se zvala.” Odlomak pesmice koju beshe nauchio od Cheringtona vrati mu se u sec'anje i on dodade, upola nostalgichno: Narandzha i limun, kazhe Sveti Shimun! Na njegovo iznenadjenje, ona nastavi:

Dugujesh mi farting, kazhe sveti Martin.
Shta bi od mog duga, pita sveti Luka...

Dalje se ne sec'am. Jedino sam zapamtila da se zavrshava: Evo ide svec'ar da zapali svec'e, evo ide dzhelat da ti glavu seche!”

Kao dve polovine rabosha. Ali posle kazhe sveti Luka morao je doc'i josh jedan stih. Mozhda bi se mogao iskopati iz Cheringtonovog sec'anja na kakav umestan podsticaj.

„Od koga si to nauchila?” upita on.

„Od dede. Govorio mi je tu pesmicu kad sam bila mala. Isparili su ga — u svakom sluchaju, nestao je — kad mi je bilo osam godina. Da mije znati shta je limun”, nevezano dodade ona. „Narandzhe sam vidala. To je voc'e, okruglo pa zhuto, s debelom korom.”

„Ja se sec'am limuna”, reche Vinston. „Pedesetih godina bilo ih je dosta. To je isto voc'e, samo kiselo; od samog mirisa su trnuli zubi.”

„Glavu dajem da iza ove slike ima buva”, reche Dzhulija. „Jednog dana moram da je skinem pa da je dobro ochistim. Sad vec' treba da krenemo. Moram josh i ovu shminku da skinem. Gnjavazha. Posle c'u da ti izbrishem karmin s lica.”

Vinston josh nekoliko trenutaka ostade da lezhi. Soba se mrachila. On se okrete prema svetlu i zagleda u pritiskach. Neiscrpno interesantna stvar na njemu nije bio komadic' korala nego unutrashnjost samog stakla. Staklo je bilo debelo, a ipak providno gotovo kao vazduh. Sticao se utisak kao da je povrshina stakla nebeski svod koji zatvara ceo jedan svet sa svom njegovom atmosferom. Chinilo mu se da mozhe uc'i u njega; u stvari je i bilo u njemu, zajedno sa stolom od mahagonija, stolom na rasklapanje, starinskim satom, gravirom i samim pritiskachem. Pritiskach je bio soba u kojoj se nalazio, a koral Dzhulijin i njegov zhivot, uchvrshc'en u nekoj vrsti vechnosti u srcu kristala.

Sajm beshe nestao. Jedno jutro je doshlo, a njega nije bilo na poslu; nekoliko nepromishljenih prokomentarisalo je njegovo odsustvo. Sledec'eg dana niko ga nije pominjao. Trec'eg dana Vinston ode u vestibil Odeljenja dokumentacije da pogleda oglasnu tablu. Na jednom komadu papira bio je spisak chlanova rukovodstva shah-kruzhoka; jedan od njih je bio i Sajm; Spisak je izgledao isti kao pre — nishta nije bilo precrtano — ali je bio za jedno ime krac'i. To je bilo dovoljno. Sajm beshe prestao da postoji; nikad nije ni postojao.

Vreme je bilo nesnosno vrelo. U lavirintu Ministarstva aparati za klimatizaciju odrzhavali su u sobama bez prozora normalnu temperaturu, ali na ulici su trotoari pekli tabane, a smrad u metrou u vreme najvec'e guzhve bio je uzhasan. Pripreme za Nedelju mrzhnje bile su u punom jeku, i sluzhbenici svih ministarstava su radili prekovremeno. Procesije, mitinge, vojnichke parade, predavanja, izlozhbe voshtanih figura, filmske predstave, telekranske programe — sve je to trebalo organizovati; podizati tribine, praviti modele, sastavljati parole, komponovati pesme, shiriti glasine, falsifikovati fotografije. Dzhulijina radna jedinica u Odeljenju proze bila je oslobodjena proizvodnje romana i dobila je zadatak da na brzinu izbacuje pamflete kojima se raspirivala mrzhnja. Vinston je, pored svog svakodnevnog posla, svakoga dana provodio sate nad kompletima Tajmsa, menjajuc'i i ulepshavajuc'i vesti koje je trebalo citirati u govorima. U noc'ne sate, kad su se gomile raspojasanih prola motale ulicama, u gradu se osec'ala neka chudno groznichava atmosfera. Raketne bombe su padale cheshc'e nego ikad, a ponekad bi se izdaleka chule strahobne eksplozije chije poreklo niko nije umeo da objasni, i o kojima su kruzhile neverovatne glasine.

Nova pesma koja je trebalo da bude melodijska tema Nedelje mrzhnje (zvala se Pesma mrzhnje) vec' je bila komponovana i nebrojeno puta pushtana preko telekrana. Imala je divljachan, lajav ritam koji se ne bi mogao sasvim nazvati muzikom; vishe je podsec'ao na lupu dobosha. Kad su je urlali stoglasni horovi uz pratnju koraka u marshu, pesma je uterivala strah u kosti. Dopala se prolima, i u ponoc'nim ulicama se takmichila sa josh uvek popularnom Beshe to kratka ljubav bez nade. Parsonsova deca su je svirala i danju i noc'u, nepodnoshljivo, na cheshlju i komadu toalet-papira. Vinston je uveche imao vishe posla nego ikad. Odredi dobrovoljaca koje je organizovao Parsons pripremali su ulicu za Nedelju mrzhnje, shili zastave, crtali plakate, podizali koplja za zastave po krovovima i, reskirajuc'i da slome vrat, rastezali zhice s krova na krov da o njih okache zastavice. Parsons se hvalio da c'e sama zgrada Pobeda izvesiti chetiri stotine metara zastave. Nalazio se u svom elementu i bio je srec'an kao malo dete. Vruc'ina i fizichki rad josh su mu davali i izgovor da uveche oblachi kratke pantalone i koshulju s otvorenim okovratnikom. Bio je svuda u isto vreme, vukao, gurao, testerisao, zakucavao, improvizovao, podsticao i bodrio sve i svakog, i iz svakog pregiba na telu luchio kiselkast znoj koji kao da je dolazio iz nepresushnog izvora.

Odjednom se u celom Londonu pojavio nov plakat. Nije imao teksta; predstavljao je samo chudovishno veliku figuru evroazijskog vojnika, tri ili chetiri metra visokog, s bezizraznim mongolskim licem i ogromnim chizmama, kako koracha drzhec'i u visini kuka automat na gotovs. Gledan iz bilo kog ugla, grlic' cevi, uvelichan skrac'enom perspektivom, chinio se uperen u posmatracha. Taj plakat je bio zalepljen na svaki zid gde je bilo slobodnog mesta, i po tirazhu chak prevazilazio i portrete Velikog Brata. Kod prola, koji su prema ratu obichno bili ravnodushni, javljala se, pod razdrazhujuc'im dejstvom propagande, jedna od njihovih povremenih groznica rodoljublja. Kao da su se zhelele uklopiti u opshte raspolozhenje, raketne bombe su ubijale vishe ljudi nego obichno. Jedna je pala na prepun bioskop u Stepniju i zatrpala u rushevinama nekoliko stotina zhrtava. Sutradan je sve stanovnishtvo te chetvrti izishlo, u dugoj, otegnutoj koloni, na sprovod koji je potrajao satima i u stvari bio protestni miting. Druga je pala na zapushten komad zemljishta koji je sluzhio kao dechje igralishte, i raznela u komade nekoliko desetina dece. Na to je doshlo do novih gnevnih demonstracija, pri chemu je bila napravljena i spaljena Goldshtajnova figura od voska, stotine plakata s evroazijskim vojnikom zderano sa zidova i bacheno na lomachu, a nekoliko radnji opljachkano u opshtoj guzhvi; onda se pronese glas da shpijuni upravljaju bombama pomoc'u radio-talasa, i svetina potpali kuc'u u kojoj je zhiveo neki stari brachni par za koji se sumnjalo da je stranog porekla te se oboje ugushishe.

U sobici nad Cheringtonovom radnjom, kad god su imali vremena da tamo odu, Dzhulija i Vinston su lezhali jedno uz drugo na krevetu bez charshava, goli zbog vruc'ine. Onaj pacov se vishe nije pojavljivao, ali stenice i buve su se strahovito namnozhile po toplom vremenu. To nije smetalo. PrIjava ili chista, soba je bila raj. Chim bi stigli, posuli bi celu sobu biberom kupljenim na crnoj berzi, zbacili odec'u sa sebe, voleli se oznojenim telima, zatim zaspali i probudili se da vide kako su stenice zbile redove i spremaju protivnapad.

Chetiri, pet, shest — sedam puta su se sastali u junu. Vinstona beshe proshla navika da pije dzhin u svako doba. Vishe nije osec'ao potrebu. Dobio je u tezhini, otechena vena mu se smirila i ostavila za sobom samo mrku mrlju iznad glezhnja, jutarnji napadi kashlja su mu prestali. Vishe nije bilo nesnosno zhiveti, vishe ga nije progonio impuls da pravi grimase u telekran i da psuje iz sveg glasa. Sad kad su imali bezbedno skrovishte, nije mu chak bilo teshko ni to shto mozhe da se sastaje s Dzhulijom jedino na dva-tri sata, pa i to retko. Vazhno je bilo to shto soba nad starinarnicom mozhe da postoji. Znati da ona postoji, neoskrvnjiva, bilo je gotovo isto kao i biti u njoj. Soba je bila svet za sebe, deo prostora koji je pripadao proshlosti, po kome su se mogle kretati izumrle zhivotinje. Cherington je, mislio je Vinston, takodje jedna izumrla zhivotinja. On se obichno zaustavljao da porazgovara nekoliko minuta s Cheringtonom pre no shto bi se popeo u sobu. Starac je vrlo retko izlazio iz kuc'e – ako je uopshte izlazio — a, s druge strane, kupaca gotovo da nije ni imao. Zhiveo je kao duh izmedju male, mrachne radnjice i josh manje kuhinjice gde je spremao sebi jelo i u kojoj se izmedju ostalog nalazio i jedan neverovatno star gramofon sa ogromnom trubom. Bilo mu je milo shto ima s kim da razgovara. Dok je tapkao medju svojom bezvrednom robom, sa svojim dugim nosom, naocharima s debelim staklom, i povijenim ramenima u somotskom kaputu, delovao je vishe kao skupljach nego kao trgovac. S nekim izbledelim odushevljenjem doticao se ovog ili onog komada starudije — porculanskog zapushacha, bojenog poklopca polomljene burmutice, medaljona sa pramenom kose ko zna kog davno umrlog deteta — nikad ne trazhec'i od Vinstona da kupi, nego samo da se divi. Razgovarati s njim bilo je kao slushati cincanje stare izandjale muzichke kutijice. Iz zakutaka sec'anja izvukao je josh nekoliko odlomaka zaboravljenih dechjih pesmica. Jedna je bila o punoj korpi jaja, druga o malenoj pcheli, trec'a o djacima-djavolima. Kad god bi iskopao kakav nov odlomak, rekao bi stidljivo se smeshkajuc'i: „Uchinilo mi se da bi vas moglo interesovati.”

I Vinston i Dzhulija su znali — u izvesnom smislu, to im je stalno bilo u pameti — da ovo shto se deshava ne mozhe dugo trajati. Bilo je trenutaka kad im je saznanje da ih neminovno cheka smrt postajalo isto onako opipljiva stvar kao i krevet na kome su lezhali, i tada bi se pripijali jedno uz drugo s nekom ochajnichkom chulnoshc'u, kao greshnik osudjen na prokletstvo koji grabi poslednju mrvicu zadovoljstva pet minuta pre no shto c'e na satu izbiti chas osude. No bilo je i trenutaka kad su imali iluziju ne samo bezbednosti nego i trajnosti. Chinilo im se da im se nishta zlo ne mozhe desiti sve dok su u sobi. Probiti se do nje bilo je teshko i opasno, ali sama soba je bila svetilishte. To je bilo slichno iluziji koju je Vinston imao posmatrajuc'i stakleni pritiskach: da se u taj stakleni svet mozhe uc'i i da se, kad se chovek nadje unutra, vreme mozhe zaustaviti. Chesto su se prepushtali fantazijama o bekstvu. Srec'a c'e ih drzhati neogranicheno i oni c'e nastaviti svoju igru, kao i dosad, sve dok ih ne snadje prirodna smrt. Ili c'e Ketrin umreti pa c'e Vinston i Dzhulija, spretno manevrishuc'i, uspeti da izdejstvuju dozvolu da se uzmu. Ili c'e zajedno izvrshiti samoubistvo. Ili c'e nestati, izmeniti svoj izgled, nauchiti da govore kao proli, zaposliti se u fabrici i prozhiveti zhivot u nekoj sporednoj ulichici, neotkriveni. No oboje su znali da su sve to besmislice. U stvarnosti bekstvo nije bilo moguc'e. Chak ni onaj jedini izvodljiv plan, samoubistvo, nisu imali namere da sprovedu. Zhiveti od danas do sutra, od jedne sedmice, do druge, rastezati sadashnjost koja nije imala buduc'nosti, bio je nepobediv nagon; kao shto je nepobediv nagon pluc'a da uvlache svaki novi dah sve dok ima vazduha.

A ponekad su govorili i o aktivnoj buni protiv Partije, ali nisu znali ni kako da uchine prvi korak. Chak i da je ono basnoslovno Bratstvo i postojalo, josh uvek bi put do njega ostao tezhak. On joj je isprichao o chudnoj bliskosti koja je postojala, ili se chini da postoji, izmedju njega i O'Brajena, i o impulsu koji mu je ponekad dolazio: da prosto pridje O'Brajenu, izjavi da je neprijatelj Partije, i zatrazhi njegovu pomoc'. Njoj se zachudo to nije uchinilo nepromishljenim. Bila je navikla da o ljudima sudi po licu, te joj se chinilo prirodnim da Vinston veruje na osnovu jednog jedinog pogleda u magnovenju da se O'Brajenu mozhe verovati. Osim toga, verovala je da svi, ili skoro svi, potajno mrze Partiju i da bi rado krshili pravila kad bi znali da c'e proc'i nekazhnjeni. Ali odbijala je da poveruje da rasprostranjena, organizovana opozicija postoji i da uopshte mozhe postojati. Priche o Goldshtajnu i njegovoj podzemnoj vojsci, kako je govorila, samo su gomila gluposti koje je Partija izmislila za svoje potrebe i u koje se chovek morao pretvarati da veruje. Ona je bezbroj puta, na mitinzima i spontanim demonstracijama, vikala na sav glas trazhec'i smrt ljudi chija imena nikad nije ni chula i u chije navodne zlochine nije ni najmanje verovala. Kad su se odrzhavala javna sudjenja, ona je bila na svom mestu u odredima omladinske organizacije koji su opkoljavali sudove i danju i noc'u, skandirajuc'i u razmacima „Smrt izdajnicima!” Tokom Dva minuta mrzhnje uvek je nadmashivala sve ostale u izvikavanju pogrda Goldshtajnu. A ipak je imala vrlo bledu predstavu o tome ko je Goldshtajn i kakvu doktrinu navodno zastupa. Odrasla je posle Revolucije, i bila premlada da bi se sec'ala ideoloshkih borbi shezdesetih godina. Pojam nezavisnog politichkog pokreta bio je van njenih moc'i poimanja; a u svakom sluchaju, Partija je nepobediva. Postojac'e uvek, i uvek c'e biti ista. Chovek se mozhe buniti jedino potajnom neposlushnoshc'u ili, najvishe, usamljenim chinovima nasilja: ubistvom ili diverzijom.

U izvesnom smislu bila je mnogo inteligentnija od Vinstona, i daleko manje podlozhna partijskoj propagandi. Jednom ga je, kad je zbog nechega pomenuo rat protiv Evroazije, iznenadila rekavshi da se po njenom mishljenju taj rat uopshte ne vodi. Raketne bombe koje su svakodnevno padale na London ispaljivala je verovatno sama vlada Okeanije, „samo da se ljudi plashe”. Ta misao mu doslovno nikad nije ushla u glavu. Ona je u njemu pod stakla chak i neku zavist kad mu je rekla da joj je tokom Dva minuta mrzhnje najvec'i problem kako da ne prsne u smeh. No stavljala je u sumnju uchenje Partije samo onda kad se doticalo njenog sopstvenog zhivota. Chesto je bila spremna da prihvati zvanichnu mitologiju samo zato shto joj razlika izmedju istine i izmishljotine nije bila vazhna. Verovala je, na primer, poshto je to uchila u shkoli, da je Partija izmislila avion. (Vinston se seti da je u vreme kad je on bio djak — Partija tvrdila samo da je izmislila helikopter; dvanaestak godina kasnije, kad je Dzhulija ishla u shkolu, to isto je tvrdila i za avion; josh jedna generacija, i Partija c'e pripisati sebi da je izmislila i parnu mashinu.) A kad joj je rekao da su avioni postojali mnogo pre njegovog rodjenja, i daleko pre Revolucije, to joj se nije uchinilo ni najmanje vrednim pazhnje. Najzad, kakve veze ima ko je izmislio avion? Znatno vishe ga je pogodilo kad je iz neke njene sluchajne primedbe zakljuchio da se ona ne sec'a da je Okeanija pre chetiri godine bila u ratu s Istazijom a u miru s Evroazijom. Bilo je istina da je ceo rat smatrala nameshtenom stvari; no bilo je ochigledno da chak nije ni primetila da se promenilo ime neprijatelja. „Mislila sam da smo oduvek u ratu s Evroazijom”, ravnodushno mu je rekla. Toga je malo poplashilo. Avion je bio pronadjen davno pre njenog rodjenja, ali je do izmene u ratu doshlo pre svega chetiri godine, kad je vec' uveliko bila odrasla. Oko toga se prepirao s njom skoro chetvrt sata. Na kraju je uspeo da joj prisili sec'anje da se vrati, sve dok se nije nejasno podsetila da je nekad neprijatelj bio Istazija a ne Evroazija. No cela stvar joj se i dalje chinila nevazhnom. „Ko te pita?” rekla mu je nestrpljivo. „Uvek je jedan rat za drugim, a zna se da su sve vesti i tako gola lazh.”

Ponekad joj je prichao o Odeljenju dokumentacije i besramnim falsifikatima koje tamo chini. To je nije uzhasavalo. Na pomisao da lazhi postaju istine njoj se nije stvarala provalija pod nogama. On joj ispricha o Dzhonsu, Aronsonu i Raterfordu i osobito znachajnom komadu papira koji je u jednom trenutku drzhao u ruci. To na nju ne ostavi osobiti utisak. Isprva chak nije ni shvatila u chemu je sushtina priche.

„Jesu li to bili tvoj i prijatelji?” upita ga.

„Nisu, nisam ih ni poznavao. Bili su chlanovi Uzhe partije. Sem toga, bili su mnogo stariji od mene. Oni su iz starih dana, pre Revolucije. Jedva sam ih poznavao i iz vidjenja.”

„Pa shto se onda sekirash? Partija i tako celo vreme ubija ljude.”

On pokusha da je natera da shvati. „Ovo je izuzetan sluchaj. Nije u pitanju samo to shto je neko ubijen. Shvatash li da je proshlost, od juche pa unatrag, ukinuta? Ako je josh igde ima, onda je u nekoliko predmeta uz koje nisu vezane nikakve rechi, kao shto je onaj komad stakla. Mi vec' ne znamo doslovno nishta o Revoluciji i vremenu pre Revolucije. Svaki dokument je unishten ili falsifikovan, svaka knjiga preradjena, svaki spomenik, svaka ulica, svaka zgrada prekrshtena, svaki datum izmenjen. A taj proces se nastavlja iz dana u dan, iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji nishta sem beskonachne sadashnjosti u kojoj Partija uvek ima pravo. Razume se, ja znam da se proshlost falsifikuje, ali nec'u nikad moc'i da dokazhem, chak ni onda kad sam ja taj koji falsifikuje. Kad se falsifikat izvrshi, ne ostaje nikakav dokaz. Jedini dokazi su u mojoj glavi, ali ja nikako ne mogu biti siguran da se iko drugi sec'a onoga chega i ja. I samo sam jednom u zhivotu, u tom sluchaju o kome ti pricham, zaista imao u ruci konkretan dokaz posle dogadjaja — godinama posle dogadjaja.”

„I shta ti je to vredelo?”

„Nishta, jer sam ga bacio posle nekoliko minuta. Ali da mi se to desi danas, sachuvao bih ga.”

„Ja, vala, ne bih!” reche Dzhulija. „Ja sam sasvim spremna da reskiram, ali samo za neshto korisno, a ne za parchic'e starih novina. I da si ga sachuvao, shta bi mogao da uradish s njim?”

„Verovatno nishta narochito. Ali to je bio dokaz. Mogao je posejati sumnju ovde-onde, pod uslovom da se usudim i pokazhem ga nekome. Ne verujem da c'emo ishta moc'i da izmenimo za nasheg zhivota. Ali moguc'e je zamisliti male grupice otpora ovde-onde — grupice ljudi koji se udruzhuju, grupice koje postepeno rastu i mozhda ostave neshto pisano za sobom, da bi sledec'a generacija produzhila gde smo mi stali.”

„Dragi, meni nije stalo do sledec'e generacije. Meni je stalo samo do nas.”

„Ti si buntovnik samo od pojasa nanizhe”, reche joj on.

Ona nadje da je to neverovatno duhovito i odushevljeno ga zagrli.

Za finese partijske doktrine nije imala nimalo interesovanja. Kad god bi on pochinjao da pricha o principima englsoca, dvomisli, izmenljivosti proshlosti, i poricanju objektivne stvarnosti, i da upotrebljava rechi iz Novogovora, njoj je postajalo dosadno, zbunjivala bi se i govorila da na to nikad ne obrac'a pazhnju. Zna se da su sve to budalashtine; zashto se onda sekirati? Ona zna kad da kliche a kad da viche „ua”; to je sve shto choveku treba. Ako bi i dalje govorio o tim pitanjima, ona bi — imala je tu nezgodnu naviku — padala u san. Bila je jedna od onih koji mogu zaspati u svakom trenutku i svakom polozhaju. Razgovarajuc'i s njom, on shvati kako je lako prikazati fasadu politichke ispravnosti a pri tom nemati pojma shta ispravnost znachi. U izvesnom smislu, pogledi Partije najuspeshnije su se nametali ljudima nesposobnim da ih shvate. Moguc'e je bilo naterati ih da prihvate najochiglednija nasilja nad stvarnoshc'u, poshto nikad nisu potpuno shvatali svu velichinu onoga shto se od njih trazhi, a za javni zhivot nisu bili dovoljno zainteresovani da bi primetili shta se deshava. Zato shto nisu shvatili do kraja, ostajali su normalni. Oni su jednostavno gutali sve, a to shto bi progutali nije im shkodilo jer nije ostavljalo nishta za sobom, bash kao shto zrno kukuruza prolazi nesvareno kroz telo kakve ptice.

Najzad se dogodilo. Ochekivana poruka je stigla. Chinilo mu se da je na to chekao celog zhivota.

Ishao je dugim hodnikom u Ministarstvu, i stigao skoro do mesta gde mu je Dzhulija tutnula ceduljicu u shaku, kad je osetio da odmah za njim ide neko krupniji od njega. Taj neko, ko god bio, malo se zakashljao, ochigledno spremajuc'i se da progovori. Vinston se naglo zaustavi i okrete. Ugleda O'Brajena.

Najzad su stajali licem u lice; Vinston oseti samo jedan impuls: da pobegne. Srce mu je zhestoko tuklo. Ne bi bio sposoban da progovori. O'Brajen, medjutim, produzhI Istim korakom, za trenutak prijateljski polozhi ruku na Vinstonovu mishicu, tako da obojica kretoshe dalje jedan uz drugog. Zatim progovori, s onom chudnom ozbiljnom uchtivoshc'u po kojoj se razlikovao od vec'ine chlanova Uzhe partije.

„Nadao sam se da c'u imati prilike da porazgovaram s vama”, reche on. „Neki dan sam chitao u Tajmsu jedan vash chlanak u Novogovoru. Vas Novogovor zanima s nauchne tachke gledishta, zar ne?”

Vinston beshe povratio neshto kontrole nad sobom. „Teshko da bi se moglo rec'i da je s nauchne tachke gledishta” reche. „Ja sam samo amater. To nije moja oblast; nisam nikad imao posla sa samim stvaranjem jezika.”

„Ali se njime izvrsno sluzhite”, reche O'Brajen, „To ne mislim samo ja. Nedavno sam razgovarao s jednim vashim prijateljem koji je zaista struchnjak. Za trenutak mu se ne mogu setiti imena,”

Vinstonovo srce se opet bolno protrese. Taj o kome je bila rech nije mogao biti niko drugi do Sajm. Ali Sajm je bio ne samo mrtav nego ukinut, nelice. Pomenuti ga bilo bi smrtno opasno. O'Brajenova primedba je ochigledno trebalo da posluzhi kao signal, kao shifra. Uchestvujuc'i zajedno s njim u malom chinu zlomisli, O'Brajen je od Vinstona nachinio sauchesnika. Oni produzhishe korakom niz hodnik, ali O'Brajen se najednom zaustavi. Gestom koji je uvek obezoruzhavao i odavao prijateljstvo, on popravi naochari na nosu. Zatim nastavi:

„U stvari, hteo sam da vam kazhem da sam u vashem chlanku naishao na dve rechi koje su zastarele. No u upotrebi su bile sve do nedavno. Jeste li videli deset o izdanje Rechnika Novogovora?”

„Nisam”, reche Vinston. „Mislio sam da josh nije izishlo. Mi se u Dokumentaciji josh uvek sluzhimo devetim.”

„Deseto izdanje se nec'e pojaviti josh nekoliko meseci; ali razdeljeno je nekoliko signalnih primeraka. Jedan imam i ja. Mozhda bi vas interesovalo da pogledate?”

„Veoma”, reche Vinston, shvativshi smesta kuda to vodi,

„Neka od novih dostignuc'a upravo su ingeniozna. Smanjenje broja glagola — mislim da c'e vas to osobito zanimati. Kako c'emo: da li da vam poshaljem po kuriru? Bojim se da c'u zaboraviti; za te stvari nemam pamc'enje. Mozhda ako biste vi doshli do mene da vam ga dam? Chekajte. Dac'u vam adresu.”

Stajali su ispred telekrana. Pomalo rasejano, O'Brajen pipnu po dzhepovima, zatim izvadi belezhnik s kozhnim koricama i zlatnu hemijsku olovku. Odmah ispod telekrana, u polozhaju da svako ko posmatra s druge strane instrumenta mozhe prochitati shta pishe, on nazhvrlja adresu, otkide list i dade ga Vinstonu.

„Kod kuc'e sam obichno uveche”, reche, „a ako ne budem, moj sluga c'e vam dati rechnik.”

Potom ode, ostavivshi Vinstona da drzhi listic' papira, koji ovog puta nije trebalo kriti. On ipak pazhljivo nauchi adresu napamet, i posle nekoliko sati ubaci papir u rupu za pamc'enje zajedno sa gomilom drugih papira.

Njihov razgovor je potrajao najvishe dva-tri minuta. Cela epizoda mogla je imati samo jedno znachenje. Bila je smishljena da bi Vinston saznao O'Brajenovu adresu. To je bilo potrebno, jer se nichija adresa nije mogla doznati drukchije no direktnim pitanjem. Nisu postojali nikakvi imenici. Ono shto mu je O'Brajen u stvari rekao, znachilo je „ako budesh pozheleo da me vidish, evo gde me mozhesh nac'i”. Mozhda c'e chak u rechniku biti sakrivena kakva poruka. No u svakom sluchaju jedno je bilo sigurno. Zavera o kojoj je sanjao odista postoji, a on je upravo dosegao njenu spoljnu ivicu.

Znao je da c'e se pre ili posle odazvati O'Brajenovom pozivu. Mozhda sutradan, mozhda posle dugog odlaganja — nije bio siguran. Ono shto se deshavalo bio je samo razvoj procesa koji je pocheo pre nekoliko godina. Prvi korak je bila potajna, nenamerna misao, a drugi otpochinjanje dnevnika. Onda je preshao s misli na rechi, a s rechi na dela. Poslednji korak je ono shto c'e se desiti u podrumima Ministarstva ljubavi. On je to prihvatio. Kraj je bio sadrzhan u pochetku. Ali ipak je bilo strashno; ili, tachnije, slichno prvom dahu smrti; osec'ao se kao da je u manjoj meri zhiv. Josh dok je razgovarao s O'Brajenom, u trenutku kadje shvatio smisao njegovih rechi, osetio se kao da mu je celo telo obuzela hladna drhtavica. Imao je osec'anje da zakorachuje u hladnu vlagu groba; a od , toga shto je oduvek znao da je grob tu i da ga cheka nije mu bilo mnogo bolje.

Vinston se probudi ochiju punih suza. Dzhulija se sanjivo okrete pored njega, promrmljavshi neshto shto je verovatno bilo „Shta je?”

„Sanjao sam...” poche on, pa se preseche. Bilo je previshe komplikovano da bi se moglo iskazati rechima. Pored samog sna, postojalo je i sec'anje vezano za njega koje mu se vratilo u pamet u onih nekoliko sekundi posle budjenja.

On ponovo lezhe, zatvorenih ochiju, josh uvek natopljen atmosferom sna. To je bio ogroman, svetao san u kome kao da se ceo njegov zhivot pruzhao pred njim poput predela u letnje veche posle kishe. Sve se deshavalo u unutrashnjosti staklenog pritiskacha, ali povrshina stakla beshe postala nebeski svod, a ispod svoda sve se chinilo prepravljeno jasnom mekom svetloshc'u u kojoj se moglo videti do beskrajnih daljina. Ceo san je bio obuhvac'en — na neki nachin chak i sadrzhan — u pokretu ruke koji je napravila njegova majka, a posle trideset godina ona Jevrejka koju je video u zhurnalu kako pokushava da zashtiti dechachic'a od metaka pre nego shto ih je helikopter oboje razneo u komade.

„Znash li”, reche on, „da sam do ovog trenutka verovao da sam ubio svoju majku?”

„A zashto si je ubio?” upita Dzhulija, gotovo spavajuc'i.

„Nisam je ubio. Ne fizichki.”

U snu se setio trenutaka kad je poslednji put video majku, a nekoliko sekundi pre budjenja vratio mu se sav onaj venac sitnih dogadjaja koji su ga okruzhivali. Posredi je bilo sec'anje koje je godinama namemo potiskivao iz glave. U pogledu datuma nije bio siguran, ali kad se to desilo, nije mogao imati vishe od dvanaest, ako ne i samo deset, godina.

Otac je pre toga vec' bio nestao; nije se mogao setiti pre koliko vremena. Jasnije se sec'ao sulude nemirne atmosfere tog vremena: povremenih uzbuna zbog bombardovanja, sklonishta u stanicama metroa, gomila rushevina na sve strane, nerazumljivih objava izlepljenih po uglovima ulica, bandi mladic'a u koshuljama iste boje, ogromnih redova pred pekarama, isprekidane mitraljeske paljbe iz daljine — i iznad svega, chinjenice da hrane nikad nije bilo dovoljno. Sec'ao se dugih popodneva koja je provodio s ostalim dechacima preturajuc'i oko kanti za djubre i gomila otpadaka, vadec'i listove kupusa, kore krompira, ponekad chak i komadic'e ustajalog hleba koje su potom pazhljivo chistili od pepela; i chekajuc'i da prodju kamioni koji su ishli izvesnom odredjenom marshutom a za koje se znalo da prevoze stochnu hranu; kad su se truckali prelazec'i preko neravnina na putu, s njih bi ponekad palo nekoliko komada uljane pogache.

Kad je otac nestao, majka nije pokazala nikakvo iznenadjenje ni jaku patnju, ali se iznenada promenila. Chinilo se da je izgubila i najmanju trunku volje. Bilo je ochigledno, chak i Vinstonu, da je chekala neshto shto se mora desiti. Radila je sve shto je bilo potrebno — kuvala, prala, krpila, nameshtala krevet, ribala pod, chistila kamin — uvek veoma sporo i s chudnim odsustvom suvishnih pokreta, kao voshtana lutka koja se krec'e sama. Njeno krupno i lepo telo kao da je samo od sebe zapadalo unepokretnost. Chesto je satima sedela na krevetu, gotovo nepomichno, i ljuljala njegovu mladu sestricu, sitno, boleshljivo, veoma tiho dete od dve ili tri godine, s licem koje je od iznurenosti izgledalo gotovo majmunsko. Vrlo retko bi uzela Vinstona u naruchje; tada bi ga dugo drzhala privijenog uza se, ne govorec'i ni rechi. Bilo mu je jasno, i pored malo godina i sebichnosti, da je to na neki nachin povezano sa nikad nepomenutim dogadjajem koji tek shto se nije desio.

Sec'ao se sobe u kojoj su zhiveli, mrachne, zagushljive prostorije s krevetom pokrivenim belom zastirkom koji kao da ju je dopola ispunjavao. Sec'ao se reshoa na gas koji je stajao u kaminu, i police na kojoj je bila hrana; a u hodniku ispred vrata bio je umivaonik od pechene gline, koji su koristili stanari nekoliko soba. Sec'ao se majchinog tela nalik na kip kako se saginje nad resho da promesha neshto u sherpi. Vishe od svega sec'ao se stalne gladi i ogavnih zhestokih borbi u vreme jela. Stalno je muchio majku zapitkujuc'i je zashto nema josh, vikao je i izdirao se na nju (sec'ao se chak i tonova svog glasa koji se prerano pocheo menjati pa bi ponekad zagrmeo chudnim baritonom), ili zhalostivno cmizdrio ne bi li mu dala vishe nego shto mu je pripadalo. Majka je bila potpuno spremna da mu da vishe nego shto mu je pripadalo. Uzimala je zdravo za gotovo da on, „mushko”, treba da dobije vec'i deo; no ma koliko mu davala, uvek je trazhio josh. Pri svakom obroku preklinjala ga je da ne bude sebichan, da ne zaboravi da mu je sestrica gladna i da je i njoj potrebna hrana, ali nije pomagalo. On bi drechao od resa kad bi prestala da mu sipa jelo, pokushavao da joj istrgne sherpu i kutlachu, grabio zalogaje iz sestrinog tanjira. Znao je da c'e majka i sestra zbog toga gladovati, ali nije mogao da se uzdrzhi; chak je smatrao da ima i pravo na vishe jela. Chinilo mu se da ga razurlana glad u zhelucu opravdava. Izmedju obroka, ako majka ne bi strazharila, stalno je krao iz kukavne zalihe hrane na polici.

Jednog dana su dobili sledovanje chokolade, koje nije bilo vec' nedeljama, ako ne i mesecima. Sasvim se jasno sec'ao dragocenog komadic'a chokolade. Na njih troje zapalo je dve unce(5) (u to vreme se josh uvek rachunalo na unce). Bilo je ochigledno da je to trebalo podeliti na tri jednaka dela. Odjednom, kao da je slushao nekog drugog, Vinston chu sebe kako krupnim i grubim glasom zahteva da mu se da ceo komad. Majka mu reche da ne bude halapljiv. Izrodi se duga, jetka svadja, bez kraja i konca, s uzvicima, moljakanjem, suzama, grdnjama, cenkanjem. Njegova sic'ushna sestrica, grchevito se drzhec'i za majku obema rukama, sasvim slichna majmunchetu, sedela je i posmatrala ga preko majchinog ramena krupnim, zhalosnim ochima. Na kraju majka odlomi tri chetvrtine chokolade i dade Vinstonu; preostalu chetvrtinu dade njegovoj sestri. Devojchica dohvati chokoladu i tupo se zagleda u nju, mozhda i ne znajuc'i shta je to. Vinston je jedan trenutak stajao i posmatrao je. Zatim, hitrim skokom, istrzhe komadic' chokolade iz sestrine ruchice i izlete na vrata.

„Vinstone! Vinstone!” povika majka za njim. „Vrati se! Vrati sestri njenu chokoladu!”

On stade, ali se ne vrati. Majchine brizhne ochi nisu silazile s njegovog lica. Chak i sad kad je razmishljao o svemu tome, nije znao shta je to shto se neposredno zatim desilo. Shvativshi da joj je neshto oteto, njegova sestra poche slabashno da cvili. Majka je obgrli rukom i stezhe joj glavicu sebi na grudi. Neshto u tom pokretu govorilo mu je da mu sestrica umire. On se okrete i pobezhe niza stepenice, dok mu je chokolada u ruci postajala lepljiva.

Majku vishe nije video. Kad je pojeo chokoladu, osetio se malo postidjen i smucao se ulicama nekoliko sati, sve dok ga glad nije oterala kuc'i. Kad se vratio, majke nije bilo. U to vreme tako shta je vec' postajalo normalno. Iz sobe nije nedostajalo nishta sem majke i sestre. Nisu bile ponele nishta od odec'e, chak ni majchin kaput. Ni posle toliko godina nije bio siguran da li mu je majka mrtva. Bilo je savrsheno moguc'e da su je oterali u logor za prisilni rad. Shto se sestre tiche, mogli su je odvesti, kao i Vinstona, u neku od kolonija za napushtenu decu (zvale su se vaspitno-popravni centri) koje su podizane posle gradjanskog rata; ili su je mozhda poslali u logor zajedno s majkom, Ili prosto ostavili negde da umre.

San mu je josh uvek bio jasan u svesti, osobito onaj zakriljujuc'i, zashtitnichki pokret rukom u kome kao da je bio sadrzhan sav njegov smisao. U sec'anje mu se vrati drugi san, koji je sanjao pre dva meseca. U njemu je majka, onako isto kako je sedela na otrcanom krevetu zastrtom belim pokrivachem s detetom koje se chvrsto drzhalo za nju, sedela u potonulom brodu, duboko ispod njega, i svakog minuta tonula sve dublje, ali josh uvek gledala navishe, u njega, kroz sve tamniju vodu.

On ispricha Dzhuliji o majchinom nestanku. Ne otvarajuc'i ochi, ona se okrete i smesti udobnije.

„Vidim da si u to vreme bio prava svinja”, nerazgovetno reche. „Sva deca su svinje.”

„Jeste. Samo u celoj prichi je u pitanju to...”

Po njenom disanju bilo je jasno da je ponovo zapadala u san. Zheleo je da mozhe nastaviti prichu o majci. Po onome chega se sec'ao o njoj, nije mislio da je bila neobichna zhena, josh manje da je bila inteligentna; a ipak je u njoj bilo neke plemenitosti, neke chistote, jednostavno zato shto su nachela koja je poshtovala bila njena lichna. Njena osec'anja su bila njena sopstvena, i nisu se dala izmeniti dejstvom ichega spoljnog. Ona ne bi ni pomislila da nekoristan chin postaje samim tim i besmislen. Kad chovek voli nekog, onda ga voli, i kad nema da mu da nishta drugo, daje mu bar ljubav. Kad je poslednjeg ostatka chokolade nestalo, majka je ipak zagrlila njegovu sestricu. To nije koristilo, nije menjalo nishta, nije proizvelo josh chokolade, nije odagnalo detinju smrt, ni njenu sopstvenu; ali joj se chinilo sasvim prirodnim da zagrlisvoje dete. Ona zhena, izbeglica, u chamcu takodje je pokrila dechachic'a svojom rukom koja protiv metka nije koristila nishta vishe no shto bi koristio list hartije. Ono strashno shto je Partija uradila bilo je u tome shto je ubedila ljude da goli impulsi, gola osec'anja, ne vrede nishta, a u isto vreme im otela svu moc' nad materijalnim svetom. U kandzhama Partije, ono shto chovek osec'a ili ne osec'a, shto chini ili ne chini, nije predstavljalo doslovno nikakvu razliku. Bilo kako bilo, chovek je nestajao, i vishe se ni za njega ni za njegove postupke nije chulo. Bio je potpuno izvuchen iz toka istorije. A ipak ljudima od pre svega dve generacije to se ne bi chinilo od prvenstvene vazhnosti, zato shto nisu ni pokushavali da izmene istoriju. Njih je vodio sistem lichnih odanosti koji nisu ni dovodili u pitanje. Vazhni su bili lichni odnosi; neki krajnje beznadezhan pokret, jedan zagrljaj, jedna suza, jedna rech samrtniku, mogli su imati vrednosti sami po sebi. Njemu iznenada pade na pamet da su proli josh uvek ostali takvi. Oni nisu bili odani jednoj partiji, ni jednoj zemlji, ni jednoj ideji; bili su odani jedan drugom. Prvi put u zhivotu on ne prezre prole niti po misli o njima samo kao o nepokretnoj masi koja c'e jednog dana ozhiveti i preporoditi svet. Proli su ostali ljudi. Nisu otvrdnuli u dushi. Drzhali su se primitivnih emocija koje je on morao da ponovo uchi sa svesnim naporom. Mislec'i te misli, seti se, bez ochigledne veze, kako je pre nekoliko nedelja video odsechenu shaku kako lezhi na ulici i gurnuo je nogom u kanal kao da je koren kupusa.

„Proli su ljudska bic'a”, reche naglas. „Mi nismo.”

„Zashto?” upita Dzhulija, koja se beshe ponovo probudila.

On malo razmisli. „Da li ti je nekad palo na pamet”, reche, „da bi najpametnije uradili da jednostavno izidjemo odavde pre nego shto bude kasno i da se vishe nikad ne vidimo?”

„Jeste, dragi, nekoliko puta. Ali ipak nec'u.”

„Dosad smo imali srec'e”, reche on, „ali to ne mozhe trajati josh dugo. Ti si mlada. Izgledash normalna i bezgreshna. Ako se budesh chuvala ljudi kao shto sam ja, mogla bi ostati zhiva josh pedeset godina.”

„Ne. Sve sam ja to preturila u glavi. Shta ti radish, to c'u i ja. I ne budi tako malodushan. Ja sam dosta veshta da sachuvam glavu.”

„Mozhda c'emo biti zajedno josh shest meseci – godinu dana — ne mozhemo znati koliko. Na kraju c'e nas svakako razdvojiti. Shvatash Ii koliko c'emo potpuno biti sami? Kad nas uhvate, nec'emo moc'i nishta, doslovno nishta, da uchinimo jedno za drugo. Ako priznam, streljac'e te; ako odbijem da priznam, opet c'e te streljati. Nishta shto bih mogao rec'i, ili prec'utati, nec'e moc'i da odlozhi tvoju smrt ni za pet minuta. Nec'u znati za tebe ni da li si zhiva ili mrtva; ni ti za mene. Bic'emo potpuno nemoc'ni u svakom pogledu. Jedino shto c'e biti vazhno to je da ne izdajemo jedno drugo, mada ni to nec'e znachiti bash nishta.”

„Ako mislish na priznavanje”, reche ona, „tu nema greshke, priznac'emo. Svi priznaju, uvek. Tu se ne mozhe nishta. Muche te.”

Ne mislim to. Priznati ne znachi izdati. Shta se kazhe i uradi nije vazhno: vazhno je samo shta se osec'a. Ako bi me naterali da prestanem da te volim — to bi bila prava izdaja”.

Ona razmisli o tome. „To ne mogu”, reche najzad. „To jedino ne mogu. Mogu te naterati da kazhesh bilo shta — bilo shta — ali ne mogu te naterati da u to verujesh. U dushu ne mogu da udju.„

„Ne”, reche on s malo vishe nade, „ne; to je sasvim tachno. U dushu ne mogu da udju. Ako mozhesh i dalje da osec'ash da vredi ostati chovek, makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si pobedio ti njih.”

On pomisli o telekranu i njegovom nikad zaspalom uvu. Mogu te shpijunirati dan i noc', ali ako ostanesh priseban, josh uvek mozhesh da ih nadmudrish. Uza svu svoju veshtinu, josh uvek nisu pronashli nachin da chitaju ljudske misli. Mozhda je to manje istina kad se chovek nade u njihovim rukama. Shta se deshavalo u unutrashnjosti Ministarstva ljubavi nije se znalo, ali se moglo pogoditi: muchenja, droge, osetljivi instrumenti koji registruju nervne reakcije, postepeno iznurivanje besanicom, samoc'om i upornim ispitivanjem. U svakom sluchaju, chinjenice je bilo nemoguc'e sakriti. Do njih su mogli doc'i istragom ili iscediti iz samog choveka muchenjem. Ali ako cilj nije ostati zhiv nego ostati chovek, kakvu to razliku na kraju chini? Osec'anja ti ne mogu izmeniti; najzad, ne mozhesh ih izmeniti ni sam, sve i da hoc'esh. Mogu da iznesu na svetlo, do najsitnijih detalja, sve shto si uradio, rekao i pomislio; ali sama dusha, chiji su postupci i samom tebi nejasni, ostaje neosvojiva.

____

5) 5 Unca — 28,35 grama. — Prim. prev. [nazad]

Najzad; najzad; najzad su to uchinili!

Soba u kojoj su stajali bila je izduzhena i osvetljena mekom svetloshc'u. Telekran je bio utishan do tihog mrmora; debljina tamnoplavog tepiha davala je choveku osec'anje da gazi po somotu. U suprotnom kraju sobe sedeo je O'Brajen, ispod lampe sa zelenim abazhurom i s gomilom papira levo i desno od sebe. Kad je sluga uveo Dzhuliju i Vinstona, on nije ni podigao glavu.

Vinstonu je srce lupalo tako jako da je sumnjao hoc'e li moc'i progovoriti. U glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to uchinili. Bilo je nepromishljeno uopshte dolaziti ovamo, a chista ludost doc'i zajedno; mada su stigli razlichitim putevima i sastali se tek na O'Brajenovom pragu. No i da se samo udje u tu kuc'u zahtevalo je nervni napor. Obichan chovek je samo u vrlo retkim prilikama mogao da vidi kako kuc'e chlanova Uzhe partije izgledaju iznutra, ili da uopshte udje u chetvrt gde su oni stanovali. Cela atmosfera ogromnog stambenog bloka, bogatstvo i prostranstvo svega, nepoznati mirisi dobrog jela i duvana, tihi i neverovatno brzi liftovi su klizili gore-dole, sluge u belim bluzama kako hitaju tamo-amo — sve je to ulivalo zebnju. Iako je imao dobar razlog shto je ovamo doshao, ipak ga je na svakom koraku proganjao strah da c'e se iza ugla pojaviti strazhar u crnoj uniformi, legitimisati ga i narediti mu da se gubi. Medjutim, O'Brajenov sluga ih je oboje pustio u kuc'u ne trepnuvshi okom. To je bio sitan, crnomanjast chovek u beloj bluzi, s romboidnim, potpuno bezizraznim licem, kao u Kineza. Hodnik kroz koji ih je proveo bio je zastrt mekim tepihom a oblozhen svetlim tapetama i belom drvenom oplatom; sve je bilo izvanredno chisto. To je takodje ulivalo zebnju. Vinston se nije sec'ao da je ikad video hodnik chiji zidovi nisu bili prIjavi od dodira s ljudskim telima.

O'Brajen je u ruci drzhao komad papira i pazhljivo ga prouchavao. Krupno lice, pognuto tako da se videla linija nosa, izgledalo je istovremeno surovo i inteligentno. Dvadesetak sekundi sedeo je nepomichno. Onda privuche diktograf i odsecheno ishchita poruku u hibridnom zhargonu Ministarstva:

„Tachke jedan zarez pet zarez sedam odobrene celosno predlog u tachki shest dvaput vishe smeshan ivichi sa zlomishlju ponishtiti stop nepristup izgradnji pre prijema procene rezhitroshkova za mashine stop kraj poruke.”

Lagano se dizhe sa stolice i pridje im nechujno po mekom tepihu; Zajedno sa novogovorskim rechima kao da se bio oslobodio i jednog dela zvanichnog drzhanja, ali bio je ipak natmureniji nego obichno, kao da mu nije drago shto ga uznemiravaju. Kroz uzhas koji je Vinston vec' osec'ao najednom se probi obichna zbunjenost. Chinilo mu se sasvim moguc'e da je napravio glupu greshku. Jer kakvog je u stvari dokaza imao da je O'Brajen politichki zaverenik? Nikakvog sem kratkog pogleda i jedne jedine dvosmislene primedbe; povrh toga, samo svoje potajne nade koje su se zasnivale na snu. Nije mu mogao pomoc'i chak ni izgovor da je doshao po rechnik, jer bi u tom sluchaju Dzhulijino prisustvo bilo nemoguc'e objasniti. Prolazec'i pored telekrana, O'Brajen se nechega seti. Zaustavi se, okrete i pritisnu prekidach na zidu. Chu se oshtar metalni zvuk. Glas uc'uta.

Dzhulija se oglasi tihim zvukom, kratkim piskom iznenadjenja. Vinston, iako pritisnut panikom, beshe toliko zaprepashc'en da se nije mogao uzdrzhati.

„Mozhete da ga iskljuchite!” uzviknu.

„Da”, reche O'Brajen, „mozhemo da ga iskljuchimo. Imamo tu privilegiju.”

Sad je stajao lice u lice s njima. Njegovo krupno telo nadvishivalo ih je, a izraz lica mu se josh uvek nije dao deshifrovati. Chekao je, pomalo strogo, da Vinston neshto kazhe, ali shta? Chak i sad je bilo sasvim lako moguc'e da je on prosto veoma zaposlen chovek koji se nervozno pita zashto ga uznemiravaju. Svi su c'utali. S iskljuchenim telekranom, u sobi je izgledalo smrtno tiho. Sekunde su prolazile, beskrajne. Uz veliki napor, Vinston je gledao O'Brajenu u ochi. Onda se mrko lice najednom rashiri u neshto shto je moglo lichiti na pochetak osmeha. Onim svojim karakteristichnim pokretom, O'Brajen popravi naochare na nosu.

„Da li da ja kazhem, ili c'ete vi?” upita on.

„Ja c'u”, smesta reche Vinston. „Onaj aparat je zaista iskljuchen?”

„Da, sve je iskljucheno. Sami smo.”

„Doshli smo ovamo zato shto...”

On zastade, prvi put shvativshi koliko su mu motivi nejasni. Poshto u stvari nije znao kakvu pomoc' ochekuje od O'Brajena, nije mu bilo lako da kazhe zashto je doshao.On produzhi, znajuc'i da mu rechi zvuche i slabashno i pretenciozno:

„Verujemo da postoji neka zavera, neka tajna organizacija koja radi protiv Partije, i da ste vi u njoj. Zhelimo da joj se prikljuchimo i radimo za nju. Mi smo neprijatelji Partije. Ne verujemo u principe englsoca. Mi smo zlomislitelji. Osim toga smo i preljubnici. Ovo vam govorim zato shto zhelimo da vam se stavimo na milost i nemilost. Ako zhelimo da nas optuzhite josh za neshto, mi smo spremni.”

On stade i osvrte se, s osec'anjem da su se vrata otvorila. Odista, sitni sluga zhutog lica beshe ushao bez kucanja. Vinston vide da nosi posluzhavnik sa bokalom i chashama.

„Martin je nash”, mirno reche O'Brajen. „Martine, donesi pic'e ovamo. Stavi ga na okrugli stochic'. Imamo li dovoljno fotelja? Onda mozhemo sesti i razgovarati na miru. Martine, donesi i sebi fotelju. Imamo poslovan razgovor. Iduc'ih deset minuta nisi sluga.”

Chovechuljak sede, ne pokazujuc'i ni najmanje nelagodnosti, a ipak sa malo sluzhinskim ponashanjem, kao sobar kome se ukazuje kakva privilegija. Vinston ga je posmatrao iskosa. Sinu mu da taj chovek celog zhivota igra odredjenu ulogu i da osec'a da bi mu bilo opasno odustati od glume ma i za trenutak. O'Brajen dohvati bokal za grlic' i napuni chashe nekom tamnocrvenom technoshc'u. Ona u Vinstonu probudi nejasno sec'anje na neshto shto je odavno video na nekom zid u ili oglasnom panou — ogromnu bocu sastavljenu od elektrichnih sijalica koja kao da se dizala i spushtala i tochila svoju sadrzhinu u chashu. Gledana odozgo, technost se chinila skoro crna, ali u bokalu je blistala kao rubin. Imala je kiselo-sladak miris. On vide Dzhuliju kako podizhe chashu i mirishe s neskrivenom radoznaloshc'u.

„To se zove vino”, reche O'Brajen s jedva primetnim osmehom. „O njemu ste bez sumnje chitali u knjigama. Bojim se, dodushe, da ga do Shire partije ne dolazi mnogo.” Lice mu se ponovo uozbilji; on podizhe chashu: „Mislim da c'e biti umesno da pochnemo zdravicom. U zdravlje nasheg vodje: u zdravlje Emanuela Goldshtajna.”

Vinston podizhe chashu s prilichnom revnoshc'u. Vino je bilo neshto o chemu je chitao i sanjao. Kao i pritiskach i Cheringtonove upola zapamc'ene pesmice, pripadalo je nestaloj, romantichnoj proshlosti; starostavnim(?) danima, kako je imao obichaj da je naziva u svojim tajnim mislima. Zbog necheg je uvek mislio da vino ima izrazito sladak ukus, kao pekmez od kupina, i da smesta opija. U stvari, kad je popio prvi gutljaj, oseti prilichno razocharanje. Uistinu, posle godina pijenja dzhina, jedva ga je i podnosio. On spusti praznu chashu.

„Dakle Goldshtajn nije izmishljena lichnost?” upita. „Nije, on je stvarna lichnost, i zhiv je. A gde, to ne znam.”

„A zavera — organizacija? Da li zaista postoji? Nije izmishljotina Policije misli?”

„Nije, ona zaista postoji. Zovemo je Bratstvo. O Bratstvu nikad nec'ete saznati mnogo vishe sem toga da postoji i da mu pripadate. O tome c'u vam josh govoriti.” On baci pogled na svoj sat. „Chak i chlanovima Uzhe partije nije preporuchljivo da iskljuchuju telekran na duzhe od pola sata. Nije trebalo da dodjete zajedno; morac'ete otic'i jedno po jedno. Vi, drugarice”, on se nakloni Dzhuliji, „vi c'ete prvi. Imamo na raspolaganju oko dvadeset minuta. Razumec'ete da prvo moram da vam postavim neka pitanja. Uopshte uzev, shta ste spremni da radite?„

„Sve za shta mislite da smo sposobni”, odgovori Vinston.

O'Brajen se okrenuo u fotelji, tako da je sad bio licem u lice s njim. Na Dzhuliju skoro da i nije obrac'a o pazhnju ochigledno smatrajuc'i da Vinston mozhe govoriti i u njeno ime. Kapci mu se za trenutak spustishe preko ochiju. Poche postavljati pitanja tihim, bezizraznim glasom, kao da je u pitanju rutinska stvar, neki katihizi: za koji je vec' znao vec'inu odgovora.

„Spremni ste da polozhite svoje zhivote?”

„Da”.

„Spremni ste da pochinite ubistvo?”

„Da.”

„Da chinite dela sabotazhe koja mogu doneti smrt stotinama nevinih?”

„Da.”

„Da izdate svoju zemlju stranim silama?”

„Da.”

„Spremni ste da varate, da falsifikujete, da ucenjujete, da kvarite decu, da rasturate opojne droge, da podstichete na prostituciju, da shirite venerichne bolesti — da uchinite sve shto bi moglo dovesti do demoralizacije i oslabiti moc' Partije?”

„Da.”

„Ako bi, na primer, nashim interesima odgovaralo da nekom detetu bacite u lice sumpornu kiselinu — biste li bili spremni i na to?”

„Da.”

„Spremni ste da izgubite svoj identitet i da ostatak zhivota provedete kao kelner ili luchki radnik?”

„Da.”

„Spremni ste da izvrshite samoubistvo ako i kad vam to naredimo?”

„Da.” „Spremni ste, oboje, da se razdvojite i da se vishe nikad ne vidite?”

„Ne”, upade Dzhulija.

Vinstonu se uchini da je proshlo mnogo vremena pre no shto je odgovorio. Za trenutak mu se chak uchinilo da je izgubio moc' govora. Jezik mu se micao bez glasa, uoblichavajuc'i chas jednu chas drugu rech, nekoliko puta uzastopce. Dok je nije izgovorio, nije ni znao koju c'e rech kazati. „Ne”, reche najzad.

„Dobro je shto ste mi rekli”, reche O'Brajen. „Treba da znamo sve.”

On se okrete Dzhuliji i dodade neshto manje bezizraznim glasom:

„Imate li u vidu da c'e on, ako i ostane zhiv, mozhda biti drugachija lichnost? Mozhe se desiti da budemo prinudjeni da mu stvorimo nov identitet. Lice, pokreti, oblik ruku, boja kose — chak i glas c'e mu mozhda biti drugachiji. A mozhe se desiti da i vi sami postanete drugachija osoba. Nashi hirurzi mogu da izmene choveka tako da ga niko ne mozhe poznati. To je ponekad potrebno. Ponekad chak amputiramo ruku ili nogu.”

Vinston se ne uzdrzha da baci josh jedan kos pogled na Martinovo mongolsko lice. Nije primec'ivao nikakve ozhiljke. Dzhulija je postala bleda za jednu nijansu tako da su joj se pege isticale, no ipak je smelo gledala O'Brajenu u ochi. Ona promrmlja neshto shto je izgledalo kao odobravanje.

„Dobro. To je dakle u redu.”

Na stochic'u je bila srebrna kutija s cigaretama. Pomalo rasejano, O'Brajen je gurnu prema njima, uze jednu i sam, i poche polako korachati gore-dole, kao da u hodu bolje misli. Cigarete su bile veoma dobre, veoma debele i chvrsto zavijene, s neuobichajeno svilenkastim papirom. O'Brajen ponovo pogleda na sat.

„Martine, ti bi mogao da se vratish u kuhinju”, reche. „Ja c'u za chetvrt sata ponovo ukljuchiti telekran. Pre nego shto odesh, pogledaj dobro lice ovim drugovima, da ih zapamtish. Ti c'esh ih josh vidati. Ja mozhda nec'u.”

Isto onako kao i na ulazu, chovechuljkove ochice im preleteshe preko lica. U njegovom ponashanju nije bilo ni trunke prijateljstva. Gledao im je lica da bi ih zapamtio, ali nije imao nikakvo interesovanje za njih, ili se bar tako chinilo. Vinstonu pade na pamet da sintetichko lice mozhda i ne mozhe menjati izraz. Bez rechi, i bez ikakvog pozdrava, Martin izidje, nechujno zatvorivshi vrata za sobom. O'Brajen je hodao gore-dole, s jednom rukom u dzhepu svog crnog kombinezona i drzhec'i cigaretu u drugoj.

„Mora vam biti jasno”, reche on, „da c'ete se boriti u tami. Uvek c'ete i biti u tami. Primac'ete naredjenja i izvrshavati ih, a da nec'ete ni znati zashto. Kasnije c'u vam poslati jednu knjigu iz koje c'ete saznati kakva je prava priroda drushtva protiv koga se borimo i strategija pomoc'u koje c'emo ga oboriti. Kad prochitate knjigu, bic'ete punopravni chlanovi Bratstva. Ali izmedju opshtih ciljeva za koje se borimo i neposrednih zadataka trenutka nec'ete znati nishta. Ja vam kazhem da Bratstvo postoji, ali vam ne mogu rec'i da li njegovih pripadnika ima stotinu, ili deset miliona. Po onome shto c'ete sami znati nec'ete moc'i da kazhete da li ih ima chak ijedno tuce. Imac'ete tri ili chetiri choveka za vezu; povremeno, kako oni budu nestajali, zamenjivac'emo ih drugima. Poshto je ovo vasha prva veza, zadrzhac'emo je. Kad budete primali naredjenja, ona c'e dolaziti od mene. Ako nadjemo za potrebno da stupimo u vezu s vama, to c'e biti preko Martina. Kad vas najzad uhvate, priznac'ete. To je neizbezhno. Ali moc'i c'ete da priznate vrlo malo stvari sem svojih sopstvenih dela. Nec'ete moc'i da izdate vishe od shachice nevazhnih ljudi. Verovatno nec'ete izdati ni mene. Dotle c'u vec' biti mrtav, ili postati druga lichnost, sa drugim licem.”

On nastavi da se krec'e gore-dole po debelom mekom tepihu. Uprkos glomaznosti, pokreti su mu na neki nachin bili laki. To se videlo chak i u pokretu kojim je gurao ruku u dzhep, ili obrtao cigaretu. Chak vishe nego snaga, iz njega je izbijala neka sigurnost u sebe, i razumevanje stvari pomeshano s malo ironije. Ma koliko ozbiljan i predan bio, nije u sebi imao nichega od one iskljuchivosti koja odlikuje fanatike. Kad je govorio o ubistvu, samoubistvu, venerichnim bolestima, amputiranim udovima i izmenjenim licima, u tonu mu se nasluc'ivao blagi podsmeh. Njegov glas kao da je govorio: „To je neizbezhno, to moramo da radimo, bez kolebanja. Ali to nec'emo raditi kad zhivot opet dobije smisao.” Vinstoa zahvati talas divljenja, gotovo obozhavanja prema O'Brajenu. za trenutak beshe zaboravio maglovit Goldshtajnov lik. Gledajuc'i u O'Brajenova snazhna ramena i lice zatupljenih crta, tako ruzhno a ipak tako civilizovano, bilo je nemoguc'e verovati da on mozhe biti pobedjen. Nije bilo lukavstva kome on nije dorastao, ni opasnosti koju nije mogao predvideti. Chinilo se da je chak i na Dzhuliju ostavio snazhan utisak. Ona beshe pustila da joj se cigareta ugasi, i pazhljivo ga slushala. O'Brajen nastavi:

„Svakako ste chuli glasine o postojanju Bratstva. Nema sumnje da ste stvorili svoju predstavu o njemu. Verovatno ste zamishljali ogroman svet zaverenika koji se potajno sastaju u podrumima, pishu poruke po zidovima, prepoznaju jedan drugog po lozinkama ili posebnim pokretima dlana. Nishta od toga nije istina. Pripadnici Bratstva nemaju nachina da se prepoznaju; nijedan ne poznaje vishe od nekolicine ostalih. Ni sam Goldshtajn, ako bi pao u ruke Policiji misli, ne bi mogao da im da potpun spisak chlanova, niti ma kakav podatak koji bi ih doveo do potpunog spiska. Takav spisak ne postoji. Bratstvo se ne mozhe iskoreniti zato shto ono nije organizacija u obichnom smislu te rechi. Ne odrzhava ga kao celinu nishta do ideje, koja je neunishtiva. Ni vas nec'e podrzhavati nishta sem ideje. Nec'ete imati drugova, nec'e imati ko da vas hrabri. Kad vas najzad uhvate, nec'e vam niko pomoc'i. Nikad ne pomazhemo nashim chlanovima. Najvishe shto mozhemo, i to kad je apsolutno potrebno da se neko uc'utka, to je da ponekad prokrijumcharimo zhilet u zatvorenik ovu c'eliju. Morac'ete se navic'i da zhivite bez rezultata i bez nade. Neko vreme c'ete raditi, onda c'e vas uhvatiti, onda c'ete priznati, i na kraju c'ete umreti. To c'e biti svi rezultati koje c'ete videti. Ne postoji nikakva moguc'nost da se za nasheg zhivota oseti ma kakva promena. Mi smo mrtvaci. Nash jedini pravi zhivot jeste u buduc'nosti. U njoj c'emo uchestvovati kao gomilice praha i komadic'i kostiju. Ali koliko je ta buduc'nost udaljena ne mozhe se znati. Mozhda i svih hiljadu godina; Trenutno ne mozhemo nishta sem da malo-pomalo shirimo oblast duhovne normaInosti. Ne mozhemo delati kolektivno. Mozhemo samo shiriti svoje znanje upolje, od pojedinca do pojedinca, generaciju za generacijom. Poshto smo suocheni sa Policijom misli, drugog nachina nema.”

On stade i po trec'i put pogleda na sat.

„Skoro vam je vreme da krenete, drugarice”, reche Dzhuliji. „Chekajte. Bokal je josh uvek dopola pun.”

Napuni chashe i podizhe svoju, drzhec'i je za nozhicu.

„Za shta c'emo ovom prilikom?” upita, josh uvek s onom nijansom ironije. „Za zbrku u redovima Policije misli? Za smrt Velikog Brata? Za chovechanstvo? Za buduc'nost?”

„Za proshlost”, reche Vinston.

„Proshlost je vazhnija”, ozbiljno se slozhi O'Brajen Ispishe; trenutak zatim Dzhulija se dizhe da pode. O'Brajer skide s vrha ormana neku kutijicu i dade joj pljosnatu belu tabletu da stavi na jezik. Reche joj da je vazhno ne mirisati na vino; liftbojevi su veoma veshti da primete i najmanje sitnice. Chim se vrata za njom zatvorishe, on kao da zaboravi da ona uopshte postoji. Pode josh korak-dva svojom putanjom, zatim stade.

„Treba da sredimo josh neke detalje”, reche. „Pretpostavljam da imate neko skrovishte?”

Vinston mu ispricha o sobi iznad Cheringtonove radnjice.

„Posluzhic'e za prvo vreme. Kasnije c'emo vam udesiti neko drugo mesto. Veoma je vazhno chesto menjati skrovishte. U medjuvremenu c'u vam poslati jedan primerak knjige” — chak i O'Brajen, primeti Vinston, izgovara tu rech kao da je napisana kurzivom — „Goldshtajnove knjige, razume se, shto pre budem mogao. Mozhda c'e proc'i i nekoliko dana pre nego shto dodjem do nje. Nema mnogo primeraka, kao shto vec' mozhete i zamisliti. Policija misli ih pronalazi i unishtava gotovo isto onako brzo koliko je mi shtampamo. To ne smeta mnogo. Knjiga je neunishtiva. Ako bi unishtili i poslednji primerak, bili bismo u stanju da je reprodukujemo gotovo doslovce. Nosite li tashnu sa sobom na posao?” dodade on.

„Da, redovno.”

„Kakva je?”

„Crna, veoma iznoshena. Sa dva kaisha.”

„Crna, dva kaisha, veoma iznoshena — dobro. Jednog dana u prilichno bliskoj buduc'nosti — ne mogu vam rec'i tachan datum — u jednom tekstu koji c'e vam se dati u rad bic'e jedna pogreshno otkucana rech. Trazhic'ete da vam daju chist tekst. Sutradan c'ete poc'i na posao bez tashne. Tokom tog dana, na ulici, pric'i c'e vam jedan chovek, dotac'i c'e vas po ramenu i rec'i „Izvinite, mislim da ste ispustili tashnu”. U tashni koju c'e vam dati nalazic'e se Goldshtajnova knjiga. Vratic'ete je za chetrnaest dana.”

Za trenutak su obojica c'utali.

„Ostalo vam je josh nekoliko minuta pre nego shto treba da odete”, reche O'Brajen. Sreshc'emo se — ako se uopshte sretnemo —”.

Vinston ga pogleda. „Tamo gde nema mraka!” reche oklevajuc'i.

O'Brajen klimnu glavom bez i najmanjeg traga iznenadjenja. „Tamo gde nema mraka”, reche, kao da je prepoznao aluziju. „A u medjuvremenu, da li biste shta zheleli da kazhete pre nego shto odete? Neku poruku? Neko pitanje?”

Vinston razmisli. Chinilo mu se da vishe nema shta da se pita; josh manje mu je bilo do bombastih fraza. Umesto bilo chega shto bi imalo kakve veze sa O'Brajenom ili Bratstvom, u glavu mu dodje neka kombinovana slika mrachne sobe gde mu je majka provela poslednje dane, sobichka iznad Cheringtonove radnje, staklenog pritiskacha i gravire u okviru od ruzhinog drveta. Skoro i ne razmishljajuc'i, on reche:

„Da li ste mozhda nekad chuli jednu staru pesmicu koja pochinje: „Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun”?

O'Brajen ponovo klimnu glavom. Zatim, s nekom ozbiljnom uchtivoshc'u odrecitova celu strofu:

Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun;
Dugujesh mi farting, kazhe sveti Martin;
Shta bi od mog duga, pita sveti Luka;
Kad dobijem para, Shordic' odgovara.

„Znali ste poslednji stih!” uzviknu Vinston.

„Da, znao sam poslednji stih. Bojim se da vam je sad vreme da podjete. Ali chekajte. Dozvolite da vam dam jednu od onih tableta.”

Kad je Vinston ustao, O'Brajen mu pruzhi ruku, Njegov snazhni stisak prosto zgnjechi kosti u Vinstonovom dlanu. Kad je stigao do vrata, Vinston se okrete, ali O'Brajen je vec' izgledao kao da ga upravo zaboravlja. Chekao je, drzhec'i ruku na prekidachu telekrana. Iza njega se video pisac'i sto s lampom zasenchenom zelenim abazhurom, diktograf i zhichane korpe prepune papira. Incident je bio okonchan. Vinston shvati da c'e kroz trideset sekundi O'Brajen nastaviti svoj prekinut i vazhan partijski posao.

Vinston je bio piktijast od umora. Piktijast je bila prava rech. Spontano mu je pala napamet. Telo kao da mu je imalo ne samo slabost piktija nego i prozirnost. Chinilo mu se da bi mogao videti svetlost kroz ruku kad bi je podigao. Stravichan zamor od rada bio je iz njega iscedio svu krv i limfu, i ostavio samo krhku konstrukciju nerava, kostiju i kozhe. Svi osec'aji kao da su se uvelichali. Kombinezon mu je povredjivao ramena, trotoar ga golicao po tabanima; chak je i otvaranje i zatvaranje shake bilo napor od koga su mu shkripali zglobovi.

Za pet dana je isterao vishe od devedeset sati rada; kao i svi ostali u Ministarstvu. Sad je sve bio gotovo, i nije imao doslovno nishta da radi, nikakvog posla za Partiju, do sutrashnjeg jutra. Mogao je provesti shest chasova u skrovishtu, i josh devet u svom krevetu. Laganim koracima, po blagom popodnevnom suncu, ishao je prljavom ulicom ka Cheringtonovoj radnji, pazec'i da ne naleti na patrolu, ali ipak iracionalno ubedjen da se tog popodneva niko nec'e meshati u njegove poslove. Teshka tashna koju je nosio udarala ga je po kolenu na svakom koraku, od chega su mu gore i dole po nozi prolazili trnci. U tashni je bila knjiga, koja je kod njega bila vec' shest dana, ali koju josh uvek nije stigao da otvori, chak ni da pogleda.

Shestog dana Nedelje mrzhnje, posle povorki, govora, pevanja, zastavica, plakata, filmova, voshtanih figura, lupe dobosha i piske truba, toptanja nogu u marshu, shkripe tenkovskih gusenica, urlika nagomilanih aviona, gruvanja topova — posle shest dana svega toga, kad se ogromni orgazam treperavo priblizhavao kraju a opshta mrzhnja protiv Evroazije zakuvala do takvog delirijuma da bi masa bez daljeg rastrgala na komade one dve stotine evroazijskih ratnih zlochinaca koji je trebalo da budu javno obesheni poslednjeg dana, da ih se samo mogla dochepati — upravo je u tom trenutku bilo objavljeno da je Okeanija u ratu s lstazijom. Evroazija je bila saveznik.

Razume se, niko nije priznavao da je doshlo do promene. Jednostavno je postalo poznato, iznenadno i svuda u isto vreme, da je neprijatelj Istazija, a ne Evroazija. Kad se to desilo, Vinston je upravo prisustvovao demonstracijama na jednom od trgova u centralnom delu Londona. Bila je noc'; bela lica i skerletne zastave bili su osvetljeni bleshtavom svetloshc'u reflektora. Trg je do poslednjeg santimetra ispunjavala masa od nekoliko hiljada ljudi, rachunajuc'i i grupu od oko hiljadu osnovaca u uniformi Shpijuna. Na tribini prekrivenoj skerletnom draperijom, govornik iz Uzhe partije, sitan mrshav chovek s nesrazmemo dugim rukama i velikom c'elavom glavom po kojoj se vuklo nekoliko ravnih pramen ova kose, potpaljivao je gomilu. Patuljastog rasta, izoblichen od mrzhnje, jednom shakom je stezao mikrofon za vrat a drugom, ogromnom na kraju duge ruke, pretec'i grabio vazduh iznad glave. Glas, koji su zvuchnici chinili metalnim, tutnjao je iznosec'i beskrajni katalog zverstava, pokolja, raseljavanja, silovanja, muchenja zarobljenika, bombardovanja civilnog stanovnishtva, neistinite propagande, nepravedne agresije, prekrshenih paktova. Bilo ga je nemoguc'e slushati a ne poverovati mu, pa potom ne planuti od besa. Svakih nekoliko trenutaka, gnev gomile bi prekipeo i govornikov glas bi zaglushilo divljachno, zhivotinjsko urlanje koje se nekontrolisano izvijalo iz hiljada grla. Najdivljachniji krici su dolazili od osnovaca. Govor je vec' potrajao kojih dvadeset minuta, kad je na platformu ustrchao kurir i tutnuo govorniku u ruku svitak papira. Ovaj ga je odmotao ne prekidajuc'i govor. Ni u glasu ni u rechima mu se nije osetila nikakva razlika; jedino su imena odjednom postala drukchija. Bez rechi kroz gomilu je proshao talas razumevanja. Okeanijaje u ratu s Istazijom! Sledec'eg trenutka stvori se neopisiva guzhva. Zastave i plakati kojimaje trg bio ukrashen bili su pogreshni! Na dobroj polovini nalazila su se pogreshna lica. Sabotazha! Maslo Goldshtajnovih agenata! Usledio je gnevni intermeco kad je gomila pochela da dere plakate sa zidova, cepa zastave na komade i gazi ih. Shpijuni su pochinili chuda od aktivnosti penjuc'i se po krovovima i sekuc'i konopce sa kojih popadashe i zaleprshashe zastavice. No za dva-tri minuta sve je bilo gotovo. Govornik, josh uvek stezhuc'i mikrofon za vrat, pognutih ramena, grabec'i slobodnom rukom po vazduhu, beshe nastavio svoj govor. Josh jedan minut, i u gomili su ponovo odjeknuli divlji krici gneva. Mrzhnja se nastavila isto kao i pre, jedino je njen predmet bio promenjen.

Sec'ajuc'i se toga, Vinston je ponajvishe bio impresioniran time shto je govornik iz jedne politike uskochio u drugu doslovno u pola rechi, ne samo bez zastoja nego chak i bez izmene u konstrukciji rechenice. No u tom trenutku je bio zaokupljen drugim stvarima. U onom trenutku nereda, dok je masa cepala plakate, bio mu je prishao neki chovek chije lice nije video, kucnuo ga po ramenu i rekao „Izvinite, mislim da ste ispustili tashnu.” Uzeo je tashnu rasejano, bez rechi. Znao je da c'e proc'i dani pre nego shto mu se ukazhe prilika da je otvori. Chim se demonstracija zavrshila, otishao je pravo u Ministarstvo istine, iako je vec' bilo skoro dvadeset tri chasa. To je isto uradilo sve osoblje Ministarstva. Naredjenja da se svi vrate na posao, koja su se vec' chula s telekrana, bila su skoro nepotrebna.

Okeanija je u ratu s Istazijom; Okeanija je od uvek u ratu s Istazijom. Veliki deo politichke literature izdate tokom poslednjih pet godina sad je bio zastareo. Izveshtaje i dokumentaciju svih vrsta, novine, knjige, broshure, filmove, magnetofonske trake, fotografije — sve je to trebalo ispraviti munjevitom brzinom. Iako nije bila izdata nijedna direktiva, znalo se da nachelnici odeljenja zhele da u roku od jedne sedmice nigde ne ostane nikakvog pomena o ratu s Evroazijom i saveznishtvu s Istazijom. Posao je bio prekomeran, i utoliko tezhi shto se postupci koje je podrazumevao nisu mogli nazvati pravim imenom. Celo osoblje Odeljenja dokumentacije radilo je osamnaest chasova u dvadeset chetiri, sa dva prekida od po tri sata za spavanje. Iz podruma su bili izneseni dusheci i prostrti po hodnicima; obroci su se sastojali od sendvicha i kafe Pobeda koje su servirke iz menze raznosile na kolicima. Svaki put kad je prekidao posao na ta tri sata, Vinston se trudio da obradi sav materijal koji je imao na stolu, i svaki put kad se dovlachio natrag, lepljivih ochiju i sav u bolovima, zaticao je novu gomilu svitaka papira koja mu je pokrivala sto kao snezhni smet, dopola zatrpavala diktograf i prelivala se na pod, tako da mu je prvi posao uvek bio da ih zgura na koliko-toliko urednu gomilu da bi imao mesta za rad. Najgore od svega je bilo to shto posao ni izdaleka nije bio potpuno mehanichki. testo je trebalo samo to da se umesto jednog imena unese drugo, ali svaki iole detaljan izveshtaj o dogadjajima zahtevao je pazhnju i fantaziju. Bilo je potrebno chak i znatno poznavanje geografije da bi se rat premestio s jednog dela sveta na drugi.

Trec'eg dana su ga ochi vec' neizdrzhljivo bolele, a naochare je morao brisati svakih nekoliko minuta. Rad je izgledao kao borba s nekim preteshkim fizichkim zadatkom, nechim shto chovek ima puno pravo da odbije, a ipak neurotichno tezhi da obavi. Ukoliko je uopshte i imao vremena da na to pomisli, nije ga uznemiravala chinjenica shto je svaka rech koju je mrmljao u diktograf, svaki potez hemijske olovke, smishljena lazh. Bilo mu je stalo, kao i svim ostalima u Odeljenju, da falsifikat bude savrshen. Ujutru shestog dana poplava svitaka malo oslabi. Iz cevi chitavih pola sata ne ispade nishta; zatim jedan svitak; zatim nishta. Posao se svuda i u isto vreme smanjivao blizhec'i se kraju. Celim Odeljenjem prodje dubok i tako rec'i potajan uzdah olakshanja. Ogromno delo, koje se nikad nije smelo pomenuti, bilo je okonchano. Sad je bilo nemoguc'e da iko dokazhe pomoc'u dokumenata da je uopshte bilo rata s Evroazijom. U dvanaest nula-nula neochekivano dodje saopshtenje da su svi radnici u Ministarstvu slobodni do sutradan ujutru. Vinston, josh uvek nosec'i tashnu u kojoj je bila knjiga i koju je drzhao izmedju nogu dok je radio a pod sobom dok je spavao, ode kuc'i, obrija se, i skoro zaspa u kadi iako je voda bila jedva vishe no mlaka.

S nekim sladostrastnim shkripanjem u zglobovima on se pope stepenicama do sobe iznad Cheringtonove radnje. Bio je umoran, ali ne vishe sanjiv. Otvori prozor, potpali prIjavu malu pec' i pri stavi lonchic' vode za kafu. Dzhulija c'e stic'i za koji trenutak; u medjuvremenu, tu mu je bila knjiga. Sede u zaprljanu naslonjachu i odreshi kaisheve na tashni.

Teshka crna knjiga, neveshto ukorichena, bez ikakvog imena i naslova na koricama. Redovi u knjizi su takodje izgledali malo neravni. Strane su bile izlizane na ivicama i lako su se rasturale, kao da je knjiga proshla kroz mnogo ruku. Natpis na prvoj stranici glasio je:

Vinston poche chitati:

Tokom cele pisane istorije, a verovatno josh i od kraja mladjeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Vishi, Srednji i Nizhi. Bili su izdeljeni na mnoge i potkategorije, nosili bezbroj raznih imena, a njihov: brojni odnos, kao i medjusobni odnosi, varirao je iz veka u vek; no u sushtini se struktura drushtva nije menjala. Chak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao shto se i zhiroskop uvek vrac'a u stanje ravnotezhe ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi...

Vinston prestade chitati, najpre da bi uzhivao u tome shto zaista chita, u udobnosti i bezbednosti. Bio je sam; bez telekrana, bez uveta s one strane kljuchaonice, bez nervoznog impulsa da se osvrne ili da pokrije stranu rukom. Blagi letnji vazduh igrao mu se uz obraz. Odnekud izdaleka dopirali su dechji uzvici; u samoj sobi nije bilo nikakvog zvuka do kucanja sata slichnog grebanju kakvog insekta. On se spusti josh dublje u naslonjachu i podizhe noge na reshetku pred ognjishtem kamina. To je bilo blazhenstvo, to je bila vechnost. Najednom, kao shto chovek ponekad chini s knjigom za chiju svaku rech zna da c'e je prochitati i preprochitavati, on je otvori na drugom mestu i nadje se kod trec'e glave. Nastavi da chita:

Cepanje sveta na tri velike superdrzhave bio je dogadjaj koji se mogao predvideti — koji je i bio predvidjen — pre polovine dvadesetog veka. Utapanjem Evrope u Rusiju i Velike Britanije u Sjedinjene Drzhave vec' su se de facto stvorile dve od tri drzhave koje danas postoje, naime Evroazija i Okeanija. Trec'a, Istazija, pojavila, se kao posebna celina tek posle josh jedne decenije zapetljanih borbi. Granice izmedju ovih triju drzhava mestimichno su proizvoljne, a mestimichno variraju zavisno od ratne srec'e, ali, uopshte uzev, slede geografske medje. Evroazija obuhvata ceo severni deo evropskog i azijskog tla, od Portugalije do Beringovog moreuza. Okeanija obuhvata Severnu i Juzhnu Ameriku, ostrva u Tihom okeanu, ukljuchujuc'i i Britanska ostrva, Australaziju i juzhni deo Afrike. Istazija, manja od ovih dveju, i sa nepreciznije odredjenom zapadnom granicom, obuhvata Kinu i zemlje juzhno od nje, japanska ostrva i veliki ali ne uvek isti deo Mandzhurije, Mongolije i Tibeta.

U jednoj ili drugoj kombinaciji, ove tri superdrzhave stalno su u ratu, i to stanje traje vec' dvadeset pet godina. Medjutim, rat vishe nije ona ochajnichka, razorna borba kao shto je bio u prvim decenijama dvadesetog veka. To je rat ogranichenih ciljeva izmedju suparnika koji nisu u stanju da unishte jedan drugog, koji nemaju materijalnog uzroka za borbu, i koje ne deli nikakva istinska razlika u Ideologiji. Ovo ne znachi da su bilo vodjenje rata bilo stav koji preovladava u odnosu na njega, postali manje krvozhedni, ili u vec'oj meri viteshki. Naprotiv, ratna histerija je u svim zemljama sveobuhvatna i trajna, a silovanje, pljachka, ubijanje dece, porobljavanje celih naroda, i mere protiv zarobljenika koje ponekad idu do kuvanja u ulju i spaljivanja zhivih ljudi, smatraju se normalnim, a kad ih chini sopstvena strana a ne neprijateljska, dostojnim hvale. Ali u fizichkom smislu, rat obuhvata veoma mali broj ljudi, pre svega visoko kvalifikovane specijaliste, i prouzrokuje relativno mali broj zhrtava. Borbe se, kad do njih uopshte i dodje, vode na neodredjenim granicama o chijem geografskom polozhaju obichan chovek mozhe samo da nagadja, ili oko Plovec'ih tvrdjava koje chuvaju strateshka mesta na pomorskim putevima. U centrima civilizacije rat ne znachi nishta vishe do trajne nestashice robe shiroke potroshnje, i po koju eksploziju raketne bombe koja eventualno prouzrokuje smrt nekoliko desetina ljudi. Rat je u stvari izmenio svoj karakter. Tachnije, razlozi zbog kojih se vodi rat razvrstani su po vazhnosti na drukchiji nachin. Motivi koji su u izvesnoj meri bili prisutni u velikim ratovima s pochetka dvadesetog veka sad su postali dominantni, svesno su priznati i po njima se postupa.

Da bi se razumela priroda sadashnjeg rata — jer je, uprkos pregrupisavanjima do kojih dolazi svakih nekoliko godina, josh uvek u pitanje jedan isti rat — potrebno je pre svega shvatiti da on nikako ne mozhe imati odluchujuc'i znachaj. Nijedna od triju superdrzhava ne mozhe se definitivno osvojiti, chak ni kad su ostale dve udruzhene protiv nje. Sve su one previshe izjednachene po ratnom potencijalu, a i prirodna odbrana im je prejaka. Evroaziju shtite ogromna kopnena prostranstva, Okeaniju shirina Atlantskog i Tihog okeana, a Istaziju plodnost i vrednoc'a stanovnishtva. Osim toga, vishe ne postoji nishta, u materijalnom smislu, oko chega bi se moglo boriti. Izgradnjom zatvorene privrede, u kojoj su proizvodnja i potroshnja medjusobno uskladjene, prestala je borba za trzhishta, koja je bila jedan od glavnih uzroka ranijih ratova, a trka za sirovinama je izgubila zhivotnu vazhnost koju je nekad imala. U svakom sluchaju svaka od ove tri superdrzhave toliko je velika da skoro sav materijal koji joj je potreban mozhe dobiti na svojoj teritoriji. Ukoliko ima direktnu ekonomsku svrhu, rat se sada vodi samo za radnu snagu. Izmedju granica ovih triju drzhava, a ni u chijem stalnom posedu, nalazi se nepravilni pravougaonik chiji su uglovi Tanger, Brazavil, Darvin i Hongkong, a u kome zhivi otprilike petina stanovnishtva sveta. Upravo se za posed nad ovim gusto naseljenim oblastima i nad oblashc'u Severnog pola ove tri drzhave bore. U praksi, nijedna od njih nikad nema vlast nad celom tom spornom oblashc'u. Izvesni njeni delovi stalno prelaze iz ruke u ruku, a ono shto diktira beskonachne promene u svrstavanju triju drzhava jeste prilika da se ovaj ili onaj komad te oblasti zauzme iznenadnom izdajom.

Svaka od ovih sporednih teritorija sadrzhi nalazishta dragocenih minerala, a na nekima ima vazhnih biljnih proizvoda kao shto je kauchuk, koji se u hladnijim klimatskim pojasevima inache mora proizvoditi sintetichki po relativno skupim metodima. No, pre svega, te teritorije sadrzhe neiscrpnu rezervu jeftine radne snage. Sila koja ima vlast nad ekvatorijalnom Afrikom, ili zemljama Srednjeg istoka, ili Juzhnom Indijom, ili Indonezijskim arhipelagom, poseduje isto tako i tela desetina ili stotina miliona slabo plac'enih i zhestoko eksploatisanih kulija(?). Stanovnici ovih oblasti, koji, manje ili vishe otvoreno, imaju status robova, neprekidno prelaze iz ruku jednog u ruke drugog osvajacha, i troshe se kao ugalj ili nafta u trci da se proizvede shto vishe oruzhja, zauzme shto vishe teritorije, stekne vlast nad shto vishe radne snage, da bi se proizvelo shto vishe oruzhja, zauzelo shto vishe teritorije, i tako u beskraj. Ovde treba imati u vidu da se bitka retko vodi van granica spornih oblasti. Granice Evroazije osciliraju izmedju basena reke Kongo i severne obale Sredozemnog mora; ostrva u Indijskom i Tihom okeanu stalno prelaze iz okeanijskih u istazijske ruke i obratno; u Mongoliji granichna linija izmedju Evroazije i Istazije nikad nije stabilna; oko Severnog pola sve tri zemlje polazhu pravo na ogromna prostranstva koja su u stvari vec'im delom nenaseljena i neistrazhena; ali ravnotezha sile uvek ostaje priblizhno ista, a teritorija koja predstavlja centralni deo svake od ove tri superdrzhave ostaje uvek netaknuta. Sem toga, rad eksploatisanih naroda nastanjenih oko Ekvatora nije istinski potreban svetskoj privredi. Taj rad ne doprinosi nishta bogatstvu sveta jer se svi njegovi proizvodi koriste za rat, a cilj je rata uvek: biti u boljem polozhaju za vodjenje sledec'eg rata. Svojim radom porobljeni narodi omoguc'avaju porast u tempu neprekidnog rata. No i bez njih struktura svetskog drushtva, kao i proces kojim se ono odrzhava, ne bi bili sushtinski izmenjeni.

Prvenstveni cilj modernog rata (u skladu sa principima, dvomisli, taj cilj rukovodec'i umovi Uzhe partije istovremeno priznaju i ne priznaju) jeste utroshiti proizvode mashine a da se pri tom ne povec'a opshti zhivotni standard. Josh od kraja devetnaestog veka, problem upotrebe vishka robe shiroke potroshnje je latentan u industrijskom drushtvu. Danas, kad vrlo malo ljudskih bic'a ima dovoljno da jede, ovaj problem ochigledno nije preshan, a mogao je to ne postati chak i da nije bilo dejstva veshtachkog procesa unishtenja. Svet danashnjice je go, gladan i rushevan u poredjenju i sa svetom koji je postojao pre 1914. godine, a kamoli sa imaginarnom buduc'noshc'u kojoj su se ljudi iz tog doba nadali. Pochetkom dvadesetog veka, vizija buduc'eg drushtva u kome vladaju neverovatno bogatstvo, neopterec'enost radom, red i delotvornost — blistav antiseptichan svet od stakla, chelika i snezhnobelog betona — bila je deo svesti bezmalo svakog obrazovanog choveka. Nauka i tehnika razvijale su se neverovatnom brzinom, i chinilo se sasvim prirodnim pretpostaviti da c'e se razvijati i dalje. To se nije desilo, delom zbog osiromashenja prouzrokovanog dugim nizom ratova i revolucija, a delom zato shto je nauchni i tehnichki napredak zavisio od empirijskog nachina mishljenja koji se u strogo ustrojenom drushtvu nije mogao odrzhati. U celini uzev, svet je danas primitivniji no shto je bio pre pedeset godina. Neke zaostale oblasti su uznapredovale; usavrsheni su i razni aparati — uvek na neki nachin povezani s ratovanjem ili shpijunazhom — ali eksperimentisanje i pronalazhenje se uveliko ugasilo, a ogromna shteta koju je za sobom ostavio atomski rat vodjen polovinom veka nije se nikako popravila do kraja. No opasnosti koje mashina nosi sa sobom josh uvek su prisutne. Od trenutka kad se na svetu pojavila prva mashina, svakom inteligentnom choveku postalo je jasno da je potreba za ljudskim argatovanjem, dakle (u velikoj meri) i za ljudskom nejednakoshc'u, prestala. Ako bi se mashina smishljeno koristila za tu svrhu, glad, dirinchenje, nepismenost i bolest mogli bi se likvidirati za nekoliko generacija. I, u stvari, mada se nije koristila za tu svrhu, no prosto jednim automatskim procesom — naime proizvodnjom dobara koje je ponekad bilo nemoguc'e ne raspodeliti — mashina je odista u velikoj meri podigla zhivotni standard prosechnog choveka tokom nekih pedeset godina krajem devetnaestog i pochetkom dvadesetog veka.

Ali takodje je bilo jasno da opshte povec'anje bogatstva preti da razori — da je u stvari u izvesnom smislu vec' razorilo — hijerarhijsko drushtvo. U svetu u kome bi svi imali kratko radno vreme, bili siti, zhiveli u kuc'i s kupatilom i frizhiderom, i posedovali automobil ili chak avion, najochigledniji i mozhda najvazhniji oblik nejednakosti bi vec' bio nestao. Ako bi postalo opshte, bogatstvo ne bi predstavljalo nikakvu odliku. Nema sumnje da je bilo moguc'e zamisliti drushtvo u kome bi bogatstvo, u smislu lichne svoj ine i raskoshi, bilo ravnomerno raspodeljeno dok bi moc' ostala u rukama male privilegovane kaste. No u praksi takvo drushtvo ne bi dugo ostalo stabilno. Jer ako bi svi podjednako uzhivali u dokolici i sigurnosti, ogromne mase ljudi koje su u normalnim prilikama zaglupljene siromashtvom, obrazovale bi se i nauchile da misle svojom glavom; kad bi to uradile, shvatile bi pre ili posle da privilegovana manjina nema nikakvu korisnu funkciju i zbrisale bi je. U krajnjoj liniji, hijerarhijsko drushtvo mozhe opstati samo. na temelju siromashtva i neznanja. Vratiti se poljoprivrednoj proshlosti, kao shto su sanjali neki mislioci s pochetka dvadesetog veka, nije bilo praktichno reshenje. To se kosilo sa tendencijom ka mehanizaciji koja je skoro u celom svetu postala kvaziinstinktivna; sem toga, svako industrijski zaostalo drushtvo je vojnichki bespomoc'no i ne mozhe a da ne potpadne pod dominaciju, direktnu ili indirektnu, svojih industrijski razvijenijih suparnika.

Josh manje bi zadovoljilo reshenje da se mase odrzhe u siromashtvu time shto bi se smanjila proizvodnja dobara. To se u velikoj meri dogodilo u poslednjoj fazi kapitalizma, priblizhno izmedju 1920. i 1940. godine. Privreda mnogih zemalja bila je pushtena da stagnira, sa obradjivanjem zemlje se prestalo, investiciona oprema se nije obnavljala, velikim delovima stanovnishtva bio je uskrac'en rad i davana drzhavna pomoc' koja ih je samo dopola odrzhavala u zhivotu. No to je takodje dovelo do vojne slabosti, a poshto su lishavanja koja su na taj nachin prouzrokovana bila ochigledno nepotrebna, neminovno je doshlo do suprotstavljanja. Problem se sastojao u tome da se industrijska proizvodnja odrzhi a da se pri tom ne uvec'ava stvarno bogatstvo sveta. Roba se morala proizvoditi, ali se nije smela raspodeljivati. U praksi, jedini nachin da se to postigne bio je: neprekidno odrzhavati rat.

Sushtina rata je u unishtavanju, ne toliko ljudskih zhivota koliko proizvoda ljudskog rada. Ratom se razbijaju na komade, rasipaju u stratosferu, ili potapaju u dubine mora materijalna dobra koja bi se inache mogla upotrebiti da stvore masama previshe udoban zhivot i, prema tome, u krajnjoj liniji, da ih uchine inteligentnijima. Proizvodnja ratnog materijala, chak kad se on i ne unishtava, josh uvek predstavlja pogodan nachin troshenja radne snage na proizvodnju stvari koje se ne mogu potroshiti. Jedna plovec'a tvrdjava, na primer, sadrzhi onoliko rada koliko bi bilo potrebno da se izgradi nekoliko stotina teretnih brodova. Ona se na kraju baca u staro gvozhde kao prevazidjena, s tim shto nikome nije donela nikakve materijalne koristi, posle chega se uz nov ogroman trud izgradjuje nova. U principu, ratna proizvodnja se uvek planira tako da apsorbuje svaki vishak koji mozhe preostati poshto se podmire najnuzhnije potrebe stanovnishtva. U praksi se uvek procenjuje da su potrebe stanovnishtva manje nego shto su u stvari, shto dovodi do hronichne nestashice polovine zhivotnih potrepshtina; no to se smatra korisnim. Namerna je politika odrzhavati chak i povlashc'ene grupe blizu same ivice siromashtva, poshto stanje opshte nestashice povec'ava znachaj malih povlastica i tako uvelichava razliku izmedju grupa. Po merilima s pochetka dvadesetog veka, chak i chlanovi Uzhe partije zhive monashkim, napornim zhivotom. No i pored toga, ono malo raskoshi koju odista uzhivaju — veliki i lepo uredjeni stanovi, bolji kvalitet odec'e, jela, pic'a i duvana, dvoje ili troje slugu, privatni automobil ili helikopter — smeshtaju ih u svet drugachiji od onoga u kome zhive chlanovi Shire partije, a chlanovi Shire partije imaju slichne prednosti u poredjenju sa potlachenom masom koju nazivamo „proli”. Drushtvena atmosfera je slichna onoj u opsednutom gradu, gde posedovanje komada konjetine predstavlja razliku izmedju bogatstva i siromashtva. A u isto vreme svest o tome da je zemlja u ratu, dakle u opasnosti, chini da ustupanje celokupne moc'i maloj kasti izgleda prirodan, neizbezhan uslov da se ostane u zhivotu.

Rat, kao shto c'emo videti, ne samo da vrshi potrebno unishtavanje, nego ga vrshi na psiholoshki prihvatljiv nachin. U principu, bilo bi sasvim jednostavno utroshiti vishak rada u svetu time shto bi se podizali hramovi i piramide, kopale i ponovo zatrpavale rupe, ili chak proizvodile pa onda spaljivale ogromne kolichine robe. No ovim putem bi se stvorila samo privredna, a ne i emocionalna osnova hijerarhijskog drushtva. Ovde nije u pitanju moral masa, chiji je stav nevazhan sve dok ih drushtvo primorava na stalni rad, nego moral same Partije. I od najnizheg chlana Partije zahteva se da bude sposoban, vredan, pa chak i inteligentan u izvesnim uskim okvirima, ali je isto tako potrebno da bude i fanatik koji nishta ne zna a veruje sve shto mu se kazhe fanatik chija su najcheshc'a osec'anja strah, mrzhnja, ulizishtvo i orgijastichni trijumf. Drugim rechima, potrebno je da ima mentalitet koji odgovara ratnom stanju. Nije vazhno da li se rat zaista vodi; a poshto odluchujuc'e pobede ne mozhe biti, nije vazhno ni to da li rat teche dobro ili loshe. Potrebno je samo da postoji ratno stanje. Cepanje inteligencije, koje Partija trazhi od svojih chlanova a koje se lakshe postizhe u atmosferi rata, sada je gotovo sveopshte, ali je sve izrazhenije shto je stepen hijerarhije vec'i. Upravo su u Uzhoj partiji ratna histerija i mrzhnja prema neprijatelju najjache. U svojstvu upravljacha, chlan Uzhe partije chesto mora znati da je ova ili ona vest o ratu neistinita; on mozhe chesto biti svetan toga da je ceo rat lazhan i da se uopshte ne vodi ili vodi u svrhe potpuno drukchije od zvanichno objavljenih; ali to znanje se lako neutralishe tehnikom dvomisli. U medjuvremenu, nijedan chlan Uzhe partije se ni za trenutak ne koleba u svom mistichnom verovanju da se rat zaista vodi, i da se mora zavrshiti pobedom Okeanije, koja c'e tada postati neosporni gospodar celog sveta.

Svi chlanovi Uzhe partije religiozno veruju u tu nastupajuc'u pobedu i vlast nad svetom. Taj c'e se cilj postic'i ili postepenim osvajanjem sve vec'e teritorije i, na taj nachin, izgradnjom nepobedive nadmoc'ne sile, ili pronalazhenjem kakvog novog oruzhja od koga nema odbrane. Na pronalazhenju novih oruzhja radi se bez prestanka, i to je jedna od vrlo malo preostalih aktivnosti u kojoj pronalazachki i spekulativni duh mogu sebi nac'i odushka. Danas u Okeaniji nauka, u starom smislu te rechi, skoro da je prestala postojati. U Novogovoru ne postoji rech koja znachi „nauka”. Empirijski nachin mishljenja, na kome se zasnivaju sva nauchna dostignuc'a proshlosti, u suprotnosti je sa osnovnim principima englsoca, Chak i do napretka u tehnologiji dolazi samo ako se proizvodi tako usavrshene tehnologije mogu na neki nachin upotrebiti za smanjenje ljudske slobode. U svim korisnim veshtinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obradjuju plugom s konjskom vuchom, dok se knjige pishu pomoc'u mashina. No u stvarima od zhivotne vazhnosti — shto u stvari znachi: u ratu i policijskoj shpijunazhi — empirijski pristup se podrzhava, ili u najmanju ruku tolerishe. Partija ima dva cilja: da osvoji celu povrshinu zemlje i da zauvek unishti svaku moguc'nost nezavisnog mishljenja. Odatle i dva velika problema koje Partija namerava da reshi. Jedan je: kako saznati, protiv njegove volje, shta drugo ljudsko bic'e misli, a drugi: kako za nekoliko sekundi, i bez prethodnog upozorenja, ubiti nekoliko stotina miliona ljudi. U onoj meri u kojoj josh uvek postoji, nauchnoistrazhivachki rad se bavi samo tim pitanjima. Danashnji nauchnik je ili meshavina psihologa i inkvizitora, koji do neverovatnih detalja prouchava smisao izraza lica, pokreta, i tonova glasa, i proverava dejstvo seruma, shok-terapije, hipnoze i fizichkog muchenja u izvlachenju istine iz subjekta; ili je hemichar, fizichar ili biolog koji se bavi samo onim oblastima svoje struke koje imaju veze sa oduzimanjem zhivota. U ogromni m laboratorijama u Ministarstvu mira i u eksperimentalnim stanicama skrivenim u brazilskim prashumama, australijskoj pustinji, i izgubljenim ostrvima Antarktika, ekipe struchnjaka rade danju i noc'u. Neki se bave jednostavno pozadinskim pitanjima buduc'ih ratova; drugi konstruishu sve vec'e i vec'e raketne bombe, sve jache i jache eksplozive i sve neprobojnije i neprobojnije oklope; trec'i trazhe nove, smrtonosnije gasove, ili rastvorljive otrove koji se mogu proizvesti u kolichinama dovoljnim da unishte vegetaciju celih kontinenata, ili kulture zaraznih klica imunizovanih protiv svih moguc'ih antitela; chetvrti rade na konstrukciji vozila koje c'e moc'i da se probija kroz zemlju kao podmornica kroz vodu, ili aviona koji bi bio nezavisan od svoje baze kao brod; peti ispituju josh udaljenije moguc'nosti kao shto su usredsredjivanje sunchanih zraka na odredjeno mesto putem sochiva smeshtenih hiljadama kilometara daleko u kosmosu, ili izazivanje zemljotresa i plima korishc'enjem toplotne energije iz sredishta zemlje.

Medjutim, nijedan od ovih projekata nikad ne stizhe ni blizu faze realizacije, i nijedna od tri superdrzhave nikad ne uspeva da u znachajnijoj meri pretekne ostale dve. Shto je josh vazhnije, sve tri sile vec' poseduju, u obliku atomske bombe, oruzhje daleko jache od bilo kog koje su u stanju da pronadju u nauchnim istrazhivanjima koja se danas vode. Iako Partija, drzhec'i se svog obichaja, tvrdi da ju je ona pronashla, atomska bomba se prvi put pojavila chetrdesetih godina ovog veka, a prvi put shire upotrebljena nekih deset godina kasnije. U to vreme je bilo bacheno na stotine takvih bombi na industrijske centre, uglavnom u evropskom delu Rusije, zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Rezultat je bio taj da su se vladajuc'e grupe u svim zemljama uverile da bi josh nekoliko atomskih bombi znachilo kraj organizovanog drushtva, dakle i njihove moc'i. Posle toga nije bachena vishe nijedna bomba, mada nije bio zakljuchen — chak ni nagoveshten — nikakav zvanichan sporazum u tom smislu. Sve tri sile jednostavno nastavljaju da proizvode atomske bombe i da ih drzhe na lageru za sluchaj odluchujuc'e prilike koja c'e se, po njihovom opshtem verovanju, pojaviti pre ili posle. U medjuvremenu je ratna veshtina vec' trideset ili chetrdeset godina ostala skoro na istom nivou, helikopteri se upotrebljavaju vishe nego ranije, bombardere su uveliko zamenili projektili sa sopstvenim pogonom, a krhki pokretni boj ni brod ustupi o je mesto gotovo nepotopivoj plovec'oj tvrdjavi; ali van toga uznapredovalo se vrlo malo. Tenk, podmornica, torpedo, mitraljez, chak i pushka i ruchna bomba — josh uvek su u upotrebi, a uprkos vestima u shtampi i na telekranima o beskonachnim pokoljima, ochajnichke bitke iz ranijih ratova, u kojima su ljudi ginuli na stotine hiljada, pa chak i na milione, za nekoliko nedelja, vishe se nikad nisu ponovile.

Nijedna od triju superdrzhava nikad ne pokushava neki manevar pri kome bi rizikovala ozbiljan poraz. Kad god se pred uzme kakva operacija shirih razmera, to je obichno napad iznenadjenja na dotadashnjeg saveznika. Strategija koju sve tri sile vode, ili se pred sobom pretvaraju da vode, uvek je ista. Plan se sastoji u tome da se, kombinacijom borbe, cenkanja i dobro tempiranih izdajnichkih napada, stekne krug baza koji bi potpuno okruzhavao jednu ili drugu drzhavu suparnicu, a onda s tom drzhavom potpishe pakt o prijateljstvu i ostane s njom u miru onoliko koliko je potrebno da se njene sumnje uspavaju. Tokom tog vremena na svim bi se strateshkim mestima prikupile rakete natovarene atomskim bombama; zatim bi se sve ispalile istovremeno; njihovo dejstvo bi bilo tako razorno da bi odmazda bila nemoguc'a. Na to bi se sa preostalom silom potpisao pakt o prijateljstvu i pochelo s pripremama za napad na nju. Ovaj program, skoro da je i nepotrebno rec'i, chista je fantazija, i nemoguc'e ga je ostvariti. Shtavishe, borbe se ne vode nigde sem u spornim oblastima oko Ekvatora i Severnog pola; do invazije na neprijateljsku teritoriju nikad ne dolazi. Ovo objashnjava chinjenicu da su na nekim mestima granice izmedju superdrzhava proizvoljne. Evroazija bi, na primer, lako mogla osvojiti Britanska Ostrva, koja su geografski deo Evrope; s druge strane, Okeanija bi svoje granice lako mogla proshiriti do Rajne, pa chak i do Visle. No time bi se povredio princip koga se sve tri strane pridrzhavaju mada ga nisu nikad formulisale: princip kulturnog integriteta. Ako bi Okeanija osvojila oblasti koje su nekad bile poznate kao Francuska i Nemachka, bilo bi potrebno ili zatrti sve njihovo stanovnishtvo — shto bi predstavljalo krupan fizichki problem — ili asimilirati priblizhno sto miliona ljudi koji su, shto se tehnichkog napretka tiche, priblizhno na nivou Okeanije. Sve tri superdrzhave imaju taj isti problem. Za odrzhavanje njihove strukture apsolutno je potrebno da ne bude nikakvog dodira sa strancima izuzev, u ogranichenoj meri, ratnih zarobljenika i obojenih robova. Chak se i na trenutnog zvanichnog saveznika uvek gleda s najcrnjim sumnjama. Sem ratnih zarobljenika, prosechni gradjanin Okeanije nikad ne vidi gradjanina Evroazije ili Istazije. Isto tako, zabranjeno mu je da uchi strane jezike. Ako bi mu se dopustilo da dolazi u dodir sa strancima, on bi otkrio da su to ljudska bic'a slichna njemu samom, i da je najvec'i deo onog shto mu je recheno o njima lazh. Hermetichki svet u kome on zhivi raspao bi se, a strah, mrzhnja i uverenje u sopstvenu ispravnost — elementi od kojih zavisi njegov moral — mogli bi ispariti. Stoga sve drzhave shvataju da, ma koliko puta Persija, Egipat, Java i Cejlon preshli iz jednih ruku u druge, glavne granice ne sme prec'i nishta osim bombi.

Ovo pokriva jednu chinjenicu koja se nikad ne pominje naglas, ali se prec'utno shvata i koristi kao osnova za politichke postupke, naime chinjenica da su u sve tri superdrzhave uslovi zhivota uglavnom isti. U Okeaniji je vladajuc'a filozofija poznat" kao englsoc, u Evroaziji se zove neoboljshevizam, a u Istaziji ima kinesko ime koje se obichno prevodi kao „obozhavanje smrti”, mada bi tachniji prevod bio „negacija sopstvene lichnosti”, Gradjaninu Okeanije nije dopushteno da sazna ishta blizhe o postavkama ovih dveju filozofija; njega jedino uche da ih se gnusha kao varvarskih nasilja nad moralom i zdravim razumom. Uistinu se, medjutim, ove tri filozofije skoro i ne razlikuju, a izmedju drushtvenih sistema chiju ideoloshku osnovu chine nema nikakve razlike. Uvek je u pitanju ista piramidalna struktura, isto obozhavanje polubozhanskog vode, ista privreda koja se odrzhava neprekidnim ratom i radi za neprekidni rat. Iz ovoga sledi da tri superdrzhave ne samo da ne mogu pobediti jedna drugu nego i da time ne bi stekle nikakvu korist. Naprotiv, dokle god su u ratu, one podrzhavaju jedna drugu, kao tri klipa kukuruza. I, po obichaj u, vladajuc'e grupe svih triju sila istovremeno imaju i nemaju jasnu predstavu o svojim delima. Oni su svoj zhivot posvetili osvajanju sveta, ali isto tako znaju da je potrebno da se rat nastavi bez kraja i pobede. U medjuvremenu, chinjenica da opasnosti od poraza nema omoguc'ava poricanje stvarnosti — specijalnu karakteristiku englsoca i ostalih dveju filozofija. Ovde je potrebno ponoviti ono shto smo ranije rekli, naime da je rat, postavshi trajan, iz osnova izmenio svoj karakter.

U proshlim vremenima rat je skoro po definiciji bio dogadaj koji se pre ili posle zavrshava, obichno jasnom pobedom ili porazom. Isto tako, u proshlosti je rat bio jedan od glavnih instrumenata pomoc'u kojih su se ljudska drushtva drzhala u dodiru sa fizichkom stvarnoshc'u. Svi vladari u svim vremenima nastojali su da svojim sledbenicima nametnu lazhnu sliku stvarnosti, ali nisu sebi mogli dopustiti luksuz da podrzhavaju bilo kakvu iluziju koja bi mogla ic'i naushtrb vojnoj spremnosti. Sve dok je poraz znachio gubitak nezavisnosti, ili bilo koji drugi rezultat koji se obichno smatrao nepozheljnim, mere protiv poraza morale su biti ozbiljne. Fizichke chinjenice se nisu mogle ignorisati. U filozofiji, ili religiji, ili etici, ili politici, dva i dva moglo je biti pet, ali kad se konstruishe top ili avion, moralo je biti chetiri. Nespremni narodi su uvek bivali, pre ili posle, pobedjeni; a borba za spremnost je bila neprijatelj iluzijama. Sem toga, pa bi se postigla spremnost, trebalo je znati uchiti od proshlosti, shto je znachilo da se morala imati manje-vishe tachna predstava o tome shta se u proshlosti deshavalo. Razume se, novine i udzhbenici istorije su uvek bile pristrasni i obojeni na odredjen nachin, ali falsifikati ovakve vrste koja se danas praktikuje nisu bili moguc'i. Rat je bio siguran branik duhovnog zdravlja, a shto se ticalo vladajuc'ih klasa, verovatno i najvazhniji. Dok su se ratovi mogli gubiti ili dobijati, nijedna vladajuc'a klasa nije mogla biti potpuno neodgovorna.

Ali kad postane doslovno neprekidan, rat istovremeno prestaje da biva opasan. Kad je rat neprekidan, vojne potrebe nema. Tehnichki napredak se mozhe usporiti, a najopipljivije chinjenice porec'i ili zanemariti. Kao shto smo videli, istrazhivachki rad koji se mozhe nazvati nauchnim josh uvek se vrshi za potrebe rata, ali u osnovi predstavlja neku vrstu fantazije, pri chemu chinjenica da on ne donosi rezultata pokazuje da rezultati nisu ni vazhni. Spremnost, chak ni vojna spremnost, vishe nije potrebna. U Okeaniji je jedino spremna Policija misli.. Poshto je svaka od ove tri superdrzhave nepobediva, svaka je u stvari poseban svet u kome se svako izvrtanje mishljenja mozhe bezbedno vrshiti. Stvarnost vrshi svoj pritisak samo kroz svakodnevne potrebe — da se jede i pije, da se ima odec'a i krov nad glavom, da se ne pojede neshto otrovno ili padne kroz prozor s najvisheg sprata, i tome slichno. Odsechen od spoljnjeg sveta i proshlosti, stanovnik Okeanije je slichan choveku u medjuzvezdanom prostoru, koji nema nachina da odredi shta je gore a shta dole. Vladari takvih drzhava su apsolutni onako kako to faraoni i cezari nikad nisu mogli biti. Oni imaju obavezu da chuvaju svoje sledbenike od smrti od gladi u nezgodno velikim kolichinama, i da ostanu na onako isto niskom nivou vojne tehnike kao shto su njihovi suparnici; ali kad se taj minimum postigne, mogu da izoblichavaju stvarnost kako im se prohte.

Stoga je rat, ako ga merimo merilom proshlih ratova, prosto-naprosto obmana. On je slichan borbi izmedju nekih prezhivara chiji su rogovi smeshteni pod takvim uglom da ne mogu povrediti jedan drugog. No iako je nestvaran, rat nije bez znachaja. On apsorbuje vishak potroshne robe i doprinosi odrzhavanju one posebne mentalne atmosfere koja je potrebna hijerarhijskom drushtvu. Rat, kao shto c'emo videti, danas predstavlja chisto unutrashnju stvar svake zemlje. U proshlosti su se vladajuc'e grupe svih zemalja, iako su mogle uvidjati svoje zajednichke interese i stoga ogranichavati ratna razaranja, ipak borile jedna protiv druge, s tim shto je pobednik uvek pljachkao pobedjenog. Danas se one uopshte ne bore jedna protiv druge. Rat vodi vladajuc'a grupa protiv svojih sopstvenih podanika, a cilj rata nije osvajanje tudje ili odbrana svoje teritorije, nego ochuvanje strukture drushtva. Stoga je i sama rech „rat” postala pogreshna. Verovatno bi bilo tachno rec'i da je, postavshi neprekidan, rat prestao postojati. Onog posebnog pritiska koji je vrshio na ljude pochev od mladjeg kamenog doba pa do prvih decenija dvadesetog veka nestalo je, a na njegovo mesto doshlo je neshto sasvim drugo. Rezultat bi bio skoro isti kad bi se tri superdrzhave saglasile da c'e umesto da se neprekidno bore, zhiveti u vechitom miru, s tim shto bi svaka bila zatvorena u svoje granice; jer u tom sluchaju svaka od njih bi i dalje bila svet za sebe, zauvek oslobodjen od otrezhnjavajuc'eg dejstva spoljne opasnosti. Mir koji bi bio zaista stalan bio bi isto shto i stalni rat. To je u stvari — mada ga ogromna vec'ina chlanova Partije shvata samo u perifernom smislu — pravi smisao partijske parole: Rat je mir.

Vinston za trenutak prestade da chita. Negde u daljini zagrme raketna bomba. Blazheno osec'anje da je sam sa zabranjenom knjigom, u sobi bez telekrana, josh ga nije napushtalo. Samoc'a i bezbednost bili su fizichki osec'aji, nekako pomeshani s umorom njegovog tela, mekoc'om naslonjache, dodirom blagog vetric'a koji je dolazio kroz prozor i igrao mu se po obrazu. Knjiga ga je ocharala, ili bolje rec'i umirila. U izvesnom smislu nije mu kazivala nishta novo, no i to je bio deo privlachnosti. Kazivala je ono shto bi rekao i on sam da je mogao svoje rashtrkane misli dovesti u red. Bila je proizvod uma slichnog njegovom, samo daleko jacheg, sistematichnijeg, manje opterec'enog strahom. On shvati da su najbolje knjige upravo one koje ti kazuju ono shto znash i sam. Upravo se beshe vratio prvoj glavi kad zachu Dzhulijine korake na stepenishtvu. On se podizhe iz naslonjache i pode joj u susret. Ona ispusti na pod svoju torbu za alat i baci mu se u zagrljaj. Bilo je proshlo vishe od nedelju dana otkako se nisu videli.

Kad se razdvojishe, on joj reche: „Dobio sam knjigu.”

„Je li? Fino”, reche ona bez mnogo interesovanja, i kleche pored pec'i da skuva kafu.

Knjigu su ponovo pomenuli tek posle pola sata u krevetu. Suton je bio taman toliko svezh da ih natera da se pokriju. Odozdo su se chuli poznati zvuci: pesma i grebanje cipela po plochama dvorishta. Ona mishic'ava zhena crvenih ruku koju je Vinston video kad je prvi put bio u sobi kao da je bila sastavni deo dvorishta. Chinilo se da nema chasa u toku dana kad nije hodala gore-dole izmedju korita i konopca, naizmenichno punec'i usta shtipaljkama i pevajuc'i iz puna srca. Dzhulija se beshe ugnezdila na svojoj polovini kreveta, i vec' se chinilo da je na ivici sna. On se mashi knjige, koja je lezhala na podu, i uspravi se u sedec'i stav, oslonjen na naslon kreveta.

„Moramo je prochitati”, reche. „Oboje. Svi pripadnici Bratstva moraju da je prochitaju”.

„Chitaj ti”, reche ona ne otvarajuc'i ochi. „chitaj naglas. Tako je najbolje. Usput c'esh mi objashnjavati.”

Kazaljke na satu pokazivale su shest, to jest osamnaest. Imali su josh tri do chetiri sata pred sobom. On nasloni knjigu na kolena i poche chitati:

Tokom cele pisane istorije, a verovatno josh i od kraja mladjeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Vishi, Srednji i Nizhi. Bili su izdeljeni na mnoge potkategorije, nosili su bezbroj raznih imena, a njihov brojni odnos, kao i medjusobni odnos, varirao je iz veka u vek; no u sushtini se struktura drushtva nije menjala. tak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao shto se i zhiroskop uvek vrac'a u stanje ravnotezhe ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

„Dzhulija, jesi li budna?” upita Vinston.

„Jesam, ljubavi, slusham te. Nastavi, divno je.” On produzhi:

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi. Cilj Vishih je da ostanu gde su. Cilj Srednjih je da promene mesta s Vishima. Cilj Nizhih, kad imaju cilj — jer im je stalna karakteristika to shto su previshe pritisnuti dirinchenjem da bi bili vishe no tek povremeno svesni ichega van njihovog svakodnevnog zhivota — jeste da ukinu sve razlike i stvore drushtvo u kome c'e svi biti jednaki. Tako se kroz celu istoriju ponavlja bitka koja je u osnovnim crtama uvek ista. Vishi ostaju na vlasti tokom dugih perioda, ali pre ili posle uvek dodje trenutak kad izgube bilo veru u sebe bilo sposobnost da efikasno vladaju, bilo i jedno i drugo. Onda ih Srednji zbacuju s vlasti, pridobivshi prethodno za sebe Nizhe, kojima tvrde da se bore za slobodu i pravdu. Chim postignu svoj cilj, Srednji potiskuju Nizhe u njihov stari polozhaj slugu, a sami postaju Vishi. Na to se od Nizhih ili bivshih Vishih, ili iz obe ove grupe, otcepi grupa novih Srednjih, i borba pochinje iz pochetka. Od ovih triju grupa, jedino Nizhi ne uspevaju chak ni privremeno da ostvare svoje ciljeve. Bilo bi preterano rec'i da kroz celu istoriju nije bilo nikakvog materijalnog napretka. Chak i danas, u periodu opadanja, prosechan chovek je fizichki u boljoj situaciji nego pre nekoliko stolec'a. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakva civilizovanost ponashanja, nikakva reforma i nijedna revolucija nisu chovechanstvu priblizhile jednakost ni za milimetar. S tachke gledishta Nizhih, nijedna istorijska promena nije nikad znachila ishta vishe do promene imena gospodara.

Krajem devetnaestog veka, povratni karakter ovog procesa postao je ochigledan mnogim posmatrachima. Na to su se pojavile shkole mislilaca koji su istoriju tumachili kao ciklichan proces i tvrdili da je nejednakost neizmenjiv zakon ljudskog zhivota. Razume se, ova doktrina je uvek imala sledbenika, ali sad je nachin na koji je izlozhena bio znachajno izmenjen. U proshlosti je potreba za hijerarhijskim oblikom drushtva bila specifichna doktrina Vishih. Nju su propovedali kraljevi i aristokrati, a takodje i njihovi paraziti: sveshtenici, advokati i slichni, ublazhavajuc'ije obec'anjima o nadoknadi u zamishljenom svetu s one strane groba. Srednji su, dokle god su se borili za vlast, uvek upotrebljavali rechi kao shto su sloboda, pravda i bratstvo. Sada su, medjutim, ideju o ljudskom bratstvu pocheli napadati oni koji josh nisu bili na upravljachkim polozhajima nego su se jednostavno nadali da c'e do njih uskoro dopreti. U proshlosti su Srednji dizali revolucije pod zastavom jednakosti, a zatim uspostavljali novu tiraniju chim bi oborili staru. Socijalizam, teorija koja se pojavila pochetkom devetnaestog veka i predstavlja poslednju kariku u lancu misli koji sezhe sve do robovskih pobuna iz antichkog doba, josh uvek je bio jako inficiran utopistichkim, idejama proshlih vremena. No u svakoj varijanti socijalizma koja se pojavila otprilike od 1900. godine naovamo, cilj da se uspostave sloboda i jednakost bio je sve otvorenije napushten. Novi pokreti koji su se pojavili sredinom stolec'a: englsoc u Okeaniji, neoboljshevizam u Evroaziji i obozhavanje smrti, kako se obichno zove, u Istaziji, imali su kao svesni cilj ovekovechenje neslobode i nejednakosti. Ovi novi pokreti su, razume se, ponikli iz starih i imali tendenciju da zadrzhe njihova imena i na rechima se drzhe njihove ideologije. No cilj svih njih bio je da se u odredjenom trenutku zaustavi napredak i ukochi istorija. Vec' poznato klatno trebalo je da uchini josh jedan zamah i potom stane. Po obichaju, Vishe je trebalo da svrgnu Srednji, koji bi na to postali Vishi; ali ovog puta, primenjujuc'i svesnu strategiju, Vishi c'e biti u stanju da svoje polozhaje odrzhe vechno.

Ove nove doktrine su nikle delom zbog nakupljenog istorijskog znanja i porasta istorijske svesti, koja pre devetnaestog veka skoro nije ni postojala. Ciklichni tok istorije sad je postao, ili se chinio jasan; a ako je bio jasan, onda je bio i izmenljiv. No glavni, sushtinski uzrok je bilo to shto je, josh pochetkom dvadesetog veka, ljudska jednakost postala tehnichki moguc'a. Josh uvek je bilo istina da ljudi nisu jednaki po svojim urodjenim talentima i da se funkcije moraju specijalizovati tako da nekim jedinkama daju prednost nad drugima; ali vishe nije postojala nikakva stvarna potreba za klasnim razlikama ili velikim razlikama u bogatstvu. U ranijim vremenima, klasne razlike su bile ne samo neizbezhne nego i pozheljne. Nejednakost je predstavljala cenu civilizacije. Medjutim, razvoj mashinske proizvodnje je izmenio situaciju. Mada je i dalje bilo potrebno da ljudi obavljaju razlichite vrste poslova, vishe nije bilo potrebe da zhive na razlichitim drushtvenim ili ekonomskim nivoima. Stoga, po mishljenju novih grupa koje je josh samo jedan korak delio od stupanja na vlast, ljudska jednakost vishe nije bila ideal za koji se treba boriti, nego opasnost koju treba sprechiti. U primitivnija vremena, kad pravedno i mirno drushtvo nije u stvari ni moglo postojati, u ovo mishljenje je bilo relativno lako verovati. Vizija zemaljskog raja u kome c'e ljudi zhiveti zajedno kao brac'a, bez zakona i bez mukotrpnog rada, hiljadama godina nije napushtala ljudsku mashtu. Ta vizija je chak u izvesnoj meri drzhala i grupe kojima su istorijske promene donosile Koristi. Naslednici francuske, engleske i americhke revolucije delimichno su i sami verovali u svoje fraze o ljudskim pravima, slobodi govora, jednakosti pred zakonom i slichno, i chak su dopushtali da im te fraze u izvesnoj meri utichu na ponashanje. Medjutim, u chetvrtoj deceniji dvadesetog veka svi glavni tokovi politichke misli bili su autokratski. Zemaljski raj je bio diskreditovan upravo u trenutku kad je postao moguc'. Svaka nova politichka teorija, ma kakvim se imenom zvala, vodila je natrag u hijerarhiju i kruto ustrojstvo. A u opshtem ogrubljavanju pogleda koje je pochelo oko 1930. godine, postupci koji su odavno bili napushteni, ponekad i po nekoliko stotina godina — hapshenje bez suda, pretvaranje ratnih zarobljenika u robove, javna pogubljenja, muchenje zatvorenika, uzimanje talaca i raseljavanje celih naroda — ne samo da su ponovo ushli u obichaj nego su ih tolerisali, pa chak i branili, ljudi koji su se smatrali prosvec'enim i naprednim.

Englsoc i njegove suparnice pojavili su se kao potpuno razradjene politichke teorije tek posle jedne cele decenije nacionalnih ratova, gradjanskih ratova, revolucija i kontrarevolucija u svim delovima sveta. Medjutim, njihov prvobitni oblik se dao naslutiti u raznim sistemima koji su se obichno zvali totalitarnim i koji su se pojavili neshto ranije tokom dvadesetog veka; shto se tiche glavnih crta buduc'eg sveta koji je trebalo da se rodi iz opshteg haosa, one su odavno bile ochigledne. Isto tako je bilo jasno i kakva c'e vrsta ljudi upravljati tim svetom. Novu aristokratiju sachinjavali su najvec'im delom birokrati, nauchnici, tehnichari, sindikalni rukovodioci, struchnjaci za reklamu i propagandu, sociolozi, nastavnici, novinari i profesionalni politichari. Ove ljude, koji su potekli iz nameshtenichke srednje klase i gornjih kategorija radnichke klase, uoblichio je i povezao jalovi svet monopolistichke industrije i centralizovanog upravljanja. U poredjenju s odgovarajuc'im ljudima iz proshlih stolec'a, oni su bili manje lakomi, manje skloni raskoshi, gladniji chiste moc'i i, iznad svega, svesniji onoga shto chine i jachi u nameri da unishte sve shto im se suprotstavi. Ova poslednja razlika od presudnog e znachaja. U poredjenju s danashnjom, sve tiranije poznate iz istorije bile su mlake i neefikasne. Vladajuc'e grupe su uvek bile u izvesnoj meri zarazhene liberalnim idejama i zadovoljne da ostave stvari nedovrshene, da obrac'aju pazhnju samo na ono shto njihovi podanici chine, bez interesovanja za ono shta ovi misle. Po savremenim merilima, chak je i srednjovekovna katolichka crkva bila tolerantna ustanova. Razlog ovom je delom i to shto u proshlosti nijedna vlada nije imala moc'i da stalno nadgleda svoje gradjane. Pronalazak shtamparije je, medjutim, olakshao manipulisanje javnim mnenjem, a film i radio su taj proces odveli josh dalje. S razvojem televizije, i tehnichkim napretkom koji je omoguc'io da jedan isti instrument mozhe istovremeno primati i odashiljati, doshao je kraj privatnom zhivotu. Svaki gradjanin, ili bar svaki gradjanin dovoljno vazhan da ga treba posmatrati, mogao je dvadeset i chetiri chasa dnevno biti okruzhen pogledima policije i zvucima propagande, dok su svi ostali putevi komuniciranja bili zatvoreni. Prvi put se pojavila stvarna moguc'nost da se iznudi ne samo potpuna pokornost volji drzhave nego i potpuna istovetnost mishljenja o svim pitanjima.

Posle revolucionarnog perioda shezdesetih godina XX veka, drushtvo se pregrupisalo, kao i uvek, na Vishe, Srednje i Nizhe. Medjutim, nova grupa Vishih, za razliku od svih svojih prethodnika, nije delovala po instinktu; ona je znala. da joj je potrebno da ochuva svoj polozhaj. Ona je odavno shvatila da je jedina stabilna osnova oligarhije kolektivizam. Bogatstvo i privilegije se najlakshe brane kad se poseduju zajednichki. Takozvano „ukidanje privatne svojine”, do koga je doshlo sredinom stolec'a, znachilo je u stvari koncentraciju svoj ine u daleko manji broj ruku nego ranije, ali s tom razlikom shto su novi posednici bili grupa, a ne masa pojedinaca. Pojedinachno uzev, nijedan chlan Partije ne poseduje nishta sem sitnih lichnih stvari. Kolektivno, Partija poseduje sve shto postoji u Okeaniji, zato shto ima kontrolu nad svim, a proizvodima raspolazhe kako sama nadje za shodno. U godinama posle Revolucije ona je bila u stanju da na ovaj upravljachki polozhaj stupi skoro neometana, jer je ceo proces bio predstavljen kao kolektivizacija. Uvek se pretpostavljalo da posle eksproprijacije kapitalistichke klase mora doc'i socijalizam; a kapitalisti su bez pogovora bili eksproprisani. Fabrike, rudnici, zemlja, kuc'e, saobrac'aj — sve im je to bilo oduzeto; a poshto nisu vishe bili privatna, proizlazilo je da su drushtvena svojina. Englsoc, koji je izrastao iz prethodnog, socijalistichkog pokreta i nasledio njegovu frazeologiju, u stvari je sproveo u zhivot najvazhniju tachku socijalistichkog programa; s rezultatom, prethodno predvidjenim i nameravanim, da je ekonomska nejednakost ovekovechena.

No problemi ovekovechenja hijerarhijskog drushtva su mnogo dublji. Vladajuc'a grupa mozhe izgubiti vlast na samo chetiri nachina. Ili biva pobedjena spolja, ili vlada tako neveshto da se mase pobune, ili dopushta da se stvori jaka i nezadovoljna grupa Srednjih, ili izgubi samopouzdanje i volju da vlada. Ovi uzroci ne dejstvuju pojedinachno, a po pravilu su, u ovoj ili onoj meri, prisutni sva chetiri. Vladajuc'a klasa koja bi se znala sachuvati od svih njih mogla bi stalno ostati na vlasti. U krajnjoj liniji, odluchujuc'i chinilac u ovome jeste mentalni stav same vladajuc'e klase.

Po zavrshetku prve polovine ovog veka, prva opasnost je u stvari prestala. Svaka od triju zemalja koje danas dele svet de facto je nepobediva, i mozhe prestati da to bude tek putem sporih demografskih procesa koje jedna moc'na vlada mozhe lako izbec'i. Druga opasnost je takodje samo teorijska. Mase se nikad ne bune same, niti se bune samo zato shto su eksploatisane. U stvari, sve dok im se ne dopushta da steknu merilo po kome bi pravile poredjenja, one chak i nisu svesne da su eksploatisane. Povratne privredne krize proshlih vremena bile su potpuno nepotrebne i sad im se ne dopushta da se pojave, ali se drugi, isto tako krupni poremec'aji mogu pojaviti, i odista se pojavljuju, a da ne ostave politichkih rezultata, jer ne postoji nachin na koji bi se nezadovoljstvo moglo jasno izraziti. Shto se tiche problema hiperprodukcije, koji je u nashem drushtvu latentan otkako je razvijena mashinska tehnika, on se reshava putem stalnog ratovanja (vidi Glavu trec'u), koje je takodje korisno utoliko shto moral stanovnishtva odrzhava na potrebnom stepenu. Stoga bi, s tachke gledishta nashih sadashnjih upravljacha, jedina istinska opasnost bila u otcepljivanju nove grupe sposobnih, nedovoljno zaposlenih i vlasti zheljnih ljudi, i porast skepticizma i liberalizma u njihovim redovima. Drugim rechima, problem se tiche vaspitavanja. Posredi je problem trajnog uoblichavanja svesti kako upravljachke grupe tako i one shire, izvrshne grupe koja se nalazi odmah ispod nje. Na svest masa je jedino potrebno uticati negativno.

Imajuc'i ove osnovne podatke pred sobom, lako je zakljuchiti kakva je, uopshte uzev, struktura okeanijskog drushtva, makar je chovek i ne poznavao. Na samom vrhu piramide nalazi se Veliki Brat. Veliki Brat je nepogreshiv i svemoc'an. Za svaki uspeh, svako postignuc'e, svaku pobedu, svaki nauchni pronalazak, sve znanje, svu mudrost, svu srec'u, svu vrlinu, smatra se da potichu direktno iz njegovog vodstva i inspiracije. Velikog Brata nije video niko. On je lice na plakatima, glas na telekranu. Mozhemo biti manje-vishe sigurni da on nec'e ni umreti a vec' postoji znatna nesigurnost oko toga kad se on rodio. Veliki Brat je ruho u kome se Partija prikazuje svetu. Njegova funkcija je da bude zhizha u koju c'e se sticati ljubav, strah i poshtovanje, dakle osec'anja koja se lakshe mogu imati prema jedinki nego prema organizaciji. Ispod Velikog Brata dolazi Uzha partija, chije je chlanstvo ogranicheno na shest miliona, ili neshto manje od dva odsto stanovnishtva Okeanije. Ispod Uzhe dolazi Shira partija, koja se, ako za Uzhu partiju kazhemo da je mozak drzhave, mozhe opravdano uporediti s rukama. Ispod nje dolaze zaglupljene mase koje po obichaju nazivamo „prolima”, i koje sachinjavaju oko 85 odsto stanovnishtva. Po nashoj ranijoj klasifikaciji, proli su Nizhi, jer porobljeno stanovnishtvo ekvatorijalnih zemalja koje stalno prelazi iz ruku jednog osvajacha u ruke drugog, nije ni stalni ni potrebni deo strukture.

U nachelu, pripadnost ovim trima grupama nije nasledena. Teorijski uzev, dete roditelja chlanova Uzhe partije ne postaje automatski i samo njen chlan. Ulaz u chlanstvo jedne ili druge partijske grane zavisi od rezultata ispita koji se polazhe u shesnaestoj godini. Isto tako, nema nikakve rasne diskriminacije, niti izrazitije dominacije jedne oblasti nad drugom. U najvishim redovima Partije mogu se nac'i Jevreji, crnci, Juzhnoamerikanci chiste indijanske krvi, a oblasni upravljachi se uvek uzimaju iz redova stanovnishtva dotichne oblasti. Ni u jednom delu Okeanije stanovnishtvo nema osec'anja da je kolonijalno, da se njime upravlja iz neke udaljene prestonice. Okeanija nema prestonicu, a njen titularni shef je osoba za koju niko ne zna gde se nalazi. Sem shto joj je engleski glavna lingua franca a Novogovor zvanichni jezik, Okeanija nije ni na koji nachin centralizovana. Njene upravljache ne vezuje krvno srodstvo nego privrzhenost zajednichkoj doktrini. Istina je da je nashe drushtvo podeljeno, i to podeljeno veoma strogo, u kategorije koje na prvi pogled izgledaju nasledne. Prelaza iz jedne u drugu kategoriju ima daleko manje nego shto je bilo u kapitalizmu, pa chak i u preindustrijsko doba. Izmedju rechenih dveju grana Partije dolazi do izvesne razmene, ali samo u onoj meri koju diktira potreba da se slabic'i iskljuche iz Uzhe partije, a ambiciozni pripadnici Shire partije neutralishu time shto c'e im se dati moguc'nost da avanzuju. Proleterima se u praksi ne dopushta da udu u Partiju. Najobdarenije medju njima, one koji bi eventualno mogli postati jezgro nezadovoljstva, Policija misli jednostayno izdvaja i likvidira. No ovo stanje stvari nije apsolutno stalno, niti predstavlja stvar nachela. Partija nije klasa u starom smislu te rechi. Njoj nije cilj da prenese vlast na svoju decu kao takvu; i ako ne bi bilo nikakvog drugog nachina, da se na vrhovima odrzhe najsposobniji ljudi, ona bi bila potpuno spremna da celu jednu novu generaciju regrutuje iz redova proletarijata. U prelomnim godinama, chinjenica da Partija nije nasledna grupa umnogome je pomogla da se opozicija neutralishe. Socijalist starog kova, koji je bio nauchen da se bori protiv nechega shto se zvalo „klasna privilegija”, smatrao je da ono shto nije nasledno ne mozhe biti trajno. On nije uvidjao da kontinuitet jedne oligarhije ne mora biti fizichki, niti je razmishljao o tome da su nasledna aristokratska drushtva uvek bila kratkog veka, dok su pristupne organizacije, kao shto je katolichka crkva, ponekad trajale stotinama i hiljadama godina. Sushtina oligarhijske vladavine nije nasledjivanje od oca na sina nego odrzhavanje izvesnog pogleda na svet i izvesnog nachina zhivota, koje umrli namec'u zhivima. Vladajuc'a grupa je vladajuc'a grupa samo dotle dok mozhe sama imenovati svoje naslednike. Partiji nije stalo da ovekovechi svoju krv nego da ovekovechi samu sebe. Ako hijerarhijska struktura ostaje uvek ista, potpuno je nevazhno ko vlada.

Sva verovanja, navike, ukusi, mentalni stavovi koji karakterishu nashe vreme u stvari su upravljeni na to da ochuvaju mistiku Partije i spreche da se uvidi prava priroda danashnjeg drushtva. Fizichku pobunu, kao i bilo kakav uvodni potez koji bi vodio pobuni, trenutno je nemoguc'e ostvariti. Od proletarijata se nema chega bojati. Prepushteni sebi, oni c'e trajati iz generacije u generaciju i iz stolec'a u stolec'e, radec'i, mnozhec'i se i umiruc'i, ne samo bez ikakvog impulsa da se pobune nego i bez moc'i da zamisle da bi svet mogao biti drugachiji nego shto je danas. Oni bi mogli postati opasni jedino ako bi napredak industrijske tehnike stvorio potrebu da im se da vec'e obrazovanje; ali poshto vojno i trgovachko suparnishtvo vishe nije potrebno, nivo obrazovanja u stvari se chak spushta. Shta mase smatraju ili ne smatraju nije vazhno. Mozhe im se dati intelektualna sloboda jer intelekta i nemaju. S druge strane, u sluchaju chlanova Partije ne mozhe se tolerisati chak ni najmanje skretanje s mishljenja o najnevazhnijim stvarima. Od rodjenja do smrti, chlan Partije zhivi pod paskom Policije misli. Chak i kad je sam, ne mozhe biti siguran da je sam. Gde god bio, u snu ili na javi, na radu ili u chas ovi ma odmora, u kupatilu ili u krevetu, mozhe biti nadgledan bez upozorenja i ne znajuc'i da ga nadgledaju. Nishta shto on radi nije nevazhno. Njegovi prijatelji, njegov nachin odmora, njegovo ponashanje prema zheni i deci, njegov izraz lica kad je sam, rechi koje mrmlja u snu, chak i karakteristichni pokreti njegovog tela, ljubomorno se ispituju. Ne samo stvarni prekrshaj, nego i svaka ekscentrichnost, ma koliko sitna, svaka promena navike, svaka nervozna radnja koja bi eventualno mogla biti simptom unutrashnje borbe, bez daljeg c'e biti primec'ena. On ni u kom pravcu nema nikakvu slobodu izbora. S druge strane, njegove postupke ne regulishe nikakav zakon niti ma kakav jasno formulisan kodeks ponashanja. U Okeaniji nema zakona. Misli i dela koji, kad se otkriju, znache sigurnu smrt, nisu zvanichno zabranjeni, a beskrajne chistke, hapshenja, muchenja, zatvaranja i isparivanja ne vrshe se kao kazna za stvarno pochinjene zlochine nego jednostavno predstavljaju sredstvo za uklanjanje osoba koje bi mozhda mogle nekad u buduc'nosti pochiniti zlochin. Od chlana Partije se ne trazhi da ima samo ispravne misli nego i ispravne instinkte. Mnoga verovanja i stavovi koji se od njega trazhe nikad se jasno ne formulishu; niti se mogu formulisati a da pri tom ne iznesu na videlo protivrechnosti urodjene englsocu. Onaj ko je po prirodi politichki ispravan (u Novogovoru, dobromislen), u svakoj c'e prilici znati, ne morajuc'i da razmishlja, koje je verovanje pravo, a koja emocija pozheljna. No u svakom sluchaju. komplikovan:a mentalna dresura predjena u detinjstvu i koncentrisana oko rechi zloustavljanje, crnobelo i dvomisao, oduzima mu volju i sposobnost da o bilo chemu misli dublje.

Od chlana Partije se zahteva da nema privatnog zhivota, niti odmora od entuzijazrna. On treba da zhivi u stalnom besnilu mrzhnje prema stranim neprijateljima i unutarshnjim izdajnicima, likovanja zbog pobeda i niskopoklonstva pred moc'i i mudroshc'u Partije. Nezadovoljstvo stvoreno ovakvim golim zhivotom bez radosti smishljeno mu se okrec'e spoljnim ciljevima putem Dva minuta mrzhnje i slichnih mehanizama, a razmishljanja koja bi eventualno mogla voditi skepsi ili buntovnishtvu unapred mu ubija rano stechena unutarnja disciplina. Prva i najprostija faza te discipline, kojoj se mogu poduchavati i mala deca, zove se, u Novogovoru, zloustavljanje. Zloustavljanje znachi sposobnost zaustavljanja, kao po instinktu, na pragu bilo kakve opasne misli. Ona obuhvata umec'e da se ne shvate analogije, ne vide logichke greshke, pogreshno razumeju i najjednostavniji argumenti ako se suprotstavljaju englsocu, i da se oseti nezainteresovanost ili odbojnost prema svakom toku misli koji mozhe povesti u pravcu jeresi. Ukratko, zloustavljanje oznachava zashtitnu glupost. Ali glupost nije sama po sebi dovoljna. Naprotiv, politichka ispravnost, u punom smislu te rechi, zahteva da se nad svojim sopstvenim mentalnim procesima ima onakva kontrola kakvu akrobata ima nad svojim telom. Okeanijsko drushtvo u krajnjoj instanci pochiva na verovanju da je Veliki Brat svemoc'an a Partija nepogreshiva. No poshto u stvarnosti Veliki Brat nije sve moc'an a Partija nije nepogreshiva, postoji potreba za neumornom, stalnom elastichnoshc'u u postupku s chinjenicama. Ovde je kljuchna rech crnobelo. Kao i mnoge novogovorske rechi, ona ima dva medjusobno protivurechna znachenja. U odnosu na protivnika, ona oznachava naviku da se bez zazora tvrdi kako je crno belo, suprotno jasnim chinjenicama. U odnosu na chlana Partije, ona oznachava lojalnu spremnost da se kazhe da je crno belo kad to zahteva partijska disciplina. No ona oznachava josh i sposobnost da se poveruje da je crno ono shto je belo, shtavishe da crno jeste belo, i da se zaboravi da se ikad verovalo drukchije. To zahteva neprestano menjanje proshlosti, shto je omoguc'eno sistemom misli koji zaista obuhvata sve ostalo, i koji je u Novogovoru poznat kao dvomisao.

Menjati proshlost potrebno je iz dva razloga, od kojih je jedan sporedan i, da tako kazhemo, stvar predostrozhnosti. Sporedan razlog je u tome shto chlan Partije, kao i proleter, podnosi danashnje uslove zhivota delom i zato shto nema osnova za poredjenje. On mora bltl odsechen od proshlosti isto onako kao shto mora biti odsechen od inostranstva, poshto je potrebno da veruje da zhivi bolje no njegovi preci, i da prosechni nivo materijalne udobnosti raste. No daleko se vazhniji razlog za podeshavanje proshlosti nalazi u potrebi da se ochuva nepogreshivost Partije. Nije u pitanju samo to shto govore, statistichke podatke i dokumentaciju svih vrsta treba stalno azhurirati da bi se pokazalo kako su predvidjanja Partije u svim sluchajevima bila tachna. U pitanju je takodje i to da se ne sme priznati da je ikad bilo promene u doktrini ili politichkom svrstavanju jer priznati promenu svog mishljenja, ili chak svoje politike predstavlja dokaz slabosti. Ako je na primer Evroazija ili Istazija (svejedno koja) neprijatelj danas, onda je morala to biti oduvek, a ako chinjenice govore drukchije, onda treba izmeniti chinjenice. Tako se istorija uvek pishe iznova. Ovo svakodnevno falsifikovanje proshlosti, koje vrshi Ministarstvo istine, onoliko je isto potrebno za stabilnost rezhima koliko i teror i shpijunazha koju vrshi Ministarstvo ljubavi.

Izmenljivost proshlosti predstavlja centralno nachelo englsoca. Tvrdi se da dogadjaji iz proshlosti objektivno ne postoje nego da traju samo u pisanim dokumentima i ljudskom pamc'enju. Proshlost je sve ono u pogledu chega se dokumenti i pamc'enje slazhu. A poshto Partija ima punu kontrolu nad dokumentima, i podjednako punu kontrolu nad mozgovima svojih chlanova, proizlazi da je proshlost onakva kakvom Partija zheli da je prikazhe. Isto tako proizlazi da proshlost, iako je izmenljiva, ni u kojoj konkretnoj prilici nije bila podvrgnuta izmeni; jer kad joj se da onaj oblik koji je potreban u datom trenutku onda ta nova verzija jeste proshlost, dakle nikakva drukchija proshlost nije ni mogla postojati. Ovo vazhi chak onda kad, kao shto se chesto deshava, isti dogadjaj treba korenito izmeniti nekoliko puta u toku jedne godine Partija u svakom trenutku poseduje apsolutnu istinu, ! jasno je da se neshto shto je apsolutna kategorija nije nikad moglo razlikovati od onog shto je danas. Videc'e mo da kontrola nad proshloshc'u zavisi iznad svega od disciplinovanja pamc'enja. Uveriti se da se svi pisani dokumenti slazhu sa trenutnom linijom Partije jeste chisto mehanichki chin. Medjutim, isto je tako potrebno sec'ati se da su se dogadjaji odigrali na zheljeni nachin. A ako se ukazhe potreba da se sec'anja preurede ili pisani dokumenti diraju, onda je potrebno i zaboraviti da si to uradio. Veshtina da se to postigne mozhe se nauchiti kao i svaka druga mentalna tehnika. Nju odista i uchi vec'ina chlanova Partije, a u svakom sluchaju svi koji su ne samo politichki ispravni nego i inteligentni. To se u Starogovoru, sasvim otvoreno, zove „kontrola nad stvarnoshc'u.” U Novogovoru se zove dvomisao, mada pojam dvomisli obuhvata i druge elemente.

Dvomisao znachi umec'e da se u svesti istovremeno drzhe dva protivrechna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamc'enje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povredjena. Ovaj proces mora biti svestan, inache se ne mozhe izvesti s dovoljnom preciznoshc'u, ali isto tako mora biti i nesvestan, inache bi sa sobom nosio osec'anje lazhljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, poshto je osnovni chin Partije upotreba svesne prevare, s tim shto se zadrzhava ona chvrstina namere koja prati potpuno poshtenje. Govoriti svesne lazhi, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku chinjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvuc'i je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno. Chak i da se upotrebi sama rech dvomisao potrebno je primeniti dvomisao; jer upotrebljavajuc'i tu rech, chovek priznaje da zhonglira stvarnoshc'u; zatim, josh jednom primenivshi dvomisao, brishe to saznanje; i tako do beskonachnosti, s tim shto je lazh uvek za jedan korak ispred istine. U krajnjoj liniji, Partija je upravo pomoc'u dvomisli uspela — i, koliko mozhemo znati, mozhe josh hiljadama godina uspevati — da zaustavi tok istorije.

Sve oligarhijske grupe u proshlosti izgubile su vlast ili zato shto su okoshtavale ili zato shto su omekshavale. Postajale su ili tupave i arogantne i gubile sposobnost da se prilagode novim prilikama pa su bivale svrgnute; ili liberalne i plashljive, chinile ustupke onda kad je trebalo da primene silu, i takodje bivale svrgnute. Drugim rechima, propadale su ili zato shto su bile svesne ili zato shto su bile nesvesne. Dostignuc'e Partije je u tome shto je proizvela sistem misli u kome oba uslova mogu istovremeno postojati. Dominacija Partije ne bi mogla biti trajna ni na kojoj drugoj osnovi. Onaj ko hoc'e da vlada, i da vlada i dalje, mora biti sposoban da ishchashi osec'anje za stvarnost, jer tajna vlastodrshtva je u kombinovanju vere u svoju nepogreshivost sa sposobnoshc'u da se uchi na greshkama iz proshlosti.

Gotovo je nepotrebno rec'i da su najsuptilniji praktichari dvomisli oni koji su je izmislili i koji znaju da je to ogroman sistem mentalne prevare. U nashem drushtvu, oni koji su najdalje od toga da vide svet onakav kakav jeste upravo su oni koji su najbolje upoznati sa svetskim zbivanjima. Uopshte uzev, shto je vec'e razumevanje, vec'a je samoobmana; shto je chovek inteligentniji, to je manje mentalno zdrav. Jasna ilustracija za ovo jeste chinjenica da ratna histerija postaje sve zheshc'a shto se chovek vishe penje na drushtvenoj lestvici. Oni chiji je pogled na rat najblizhi racionalnom jesu potchinjeni stanovnici spornih teritorija. Za njih je rat samo trajna opasnost koja prelazi gore-dole preko njihovih tela kao plima. Njima je savrsheno svejedno koja strana pobedjuje. Oni su svesni da promena gospodara znachi samo da c'e raditi iste poslove kao i pre, za nove gospodare koji s njima postupaju kao i stari. Neshto povlashc'eniji od njih proli, samo su povremeno svesni rata. Kad se ukazhe potreba, kod njih se mozhe podstac'i pomena straha i mrzhnje, ali kad se prepuste samima sebi, oni su u stanju da po duge periode zaborave da se rat i dalje vodi. Na pravi ratni entuzijazam nailazi se upravo u redovima Partije, a ponajpre Uzhe partije. U pobedu nad celim svetom najchvrshc'e veruju oni koji znaju da je to nemoguc'e. Ovo chudnovato povezivanje suprotnosti — znanja s neznanjem, cinizma s fanatizmom — jedna je od glavnih karakteristika okeanijskog drushtva. Zvanichna ideologija obiluje protivrechnostima chak i onda kad za njima nema stvarne potrebe. Tako, na primer, Partija odbacuje i kalja svaki princip na kome je pochivao prvobitni socijalistichki pokret, tvrdec'i da to radi u ime socijalizma. Ona propoveda prezir prema radnichkoj klasi kakvom nije bilo primera stotinama godina, a svoje chlanove oblachi u uniformu koja je nekad bila tipichna za fizichke radnike, i koja je upravo zato i prihvac'ena. Ona sistematski podriva porodichnu solidarnost, a svog vodju naziva imenom koje se direktno obrac'a osec'anju porodichne odanosti. Chak i imena chetiri ministarstva pomoc'u kojih se nad nama vlada predstavljaju svojevrsnu drskost utoliko shto namerno izvrc'u chinjenichno stanje. Ministarstvo mira se bavi ratom, Ministarstvo istine lazhima, Ministarstvo ljubavi muchenjem, a Ministarstvo obilja izgladnjivanjem. Ove protivrechnosti nisu ni sluchajne ni nastale kao rezultat obichne hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se mozhe beskonachno odrzhati u rukama jedino mirenjem protivrechnosti. Iz prastarog ciklusa ne mozhe se izic'i ni na koji drugi nachin. Ako se ljudska jednakost zheli trajno otkloniti — onda preovladavajuc'e mentalno stanje mora biti kontrolisano ludilo.

No postoji jedno pitanje koje smo dosad gotovo zanemarili. Ono glasi: zashto bi trebalo otkloniti ljudsku jednakost? Pod pretpostavkom da smo mehanizam procesa opisali tachno, koji je razlog ovom ogromnom, precizno isplaniranom naporu da se u datom trenutku zaustavi istorija?

Ovde smo doprli do centralne tajne. Kao shto smo videli, mistika Partije, a pre svega Uzhe partije, zavisi od dvomisli. No josh dublje od ovoga lezhi onaj prvobitni razlog, onaj instinkt u koji se nikad nije sumnjalo, koji je prvo doveo do prigrabljivanja vlasti, a tek kasnije stvorio dvomisao, Policiju misli, neprekidno ratovanje i ostale potrebne priveske. Taj je razlog u tome shto...

Vinston primeti tishinu, kao kad se primec'uje novi zvuk. Uchini mu se da je Dzhulija neko vreme bila vrlo mirna. Lezhala je na boku, gola od pojasa navishe, s dlanom ispod obraza i jednom crnom kovrdzhom koja joj je pala preko ochiju. Grudi su joj se sporo i ravnomerno dizale ispushtale.

„Dzhulija.”

Nema odgovora.

„Dzhulija, jesi li budna?”

Nema odgovora. Spavala je. On sklopi knjigu, pazhljivo je spusti na pod, lezhe i povuche pokrivach preko Dzhulije i sebe.

Razmishljao je kako josh uvek nije saznao konachnu tajnu. Bilo mu je jasno kako, ali nije shvatao zashto. Prva glava, kao ni trec'a, nije mu u stvari objasnila nishta shto vec' nije znao, jedino je sistematizovala znanje koje je vec' imao. No kad ju je prochitao, shvatio je jasnije nego ikad da nije lud. Biti u manjini, makar i sam, ne znachi biti lud. Postoji istina, i postoji neistina; onaj ko se drzhi istine, makar i nasuprot celom svetu, nije lud. Zhuti zrak sunca na zapadu probi se koso kroz prozor i pade preko jastuka. On zatvori ochi. Od sunca na licu i devojchinog glatkog tela koje se doticalo njegovog u njemu se probudi snazhno, sanjivo, samouvereno osec'anje. Bio je bezbedan; sve je bilo u redu. On zaspa mrmljajuc'i. „Dushevno zdravlje nije stvar statistike”, s osec'anjem da je u toj primedbi sadrzhana neka duboka mudrost.

Kad se probudio, prichini mu se da je spavao dugo, ali mu pogled na starinski sat reche da je svega dvadeset i trideset. Josh malo je lezhao u polusnu; zatim se odozdo iz dvorishta ponovo razlezhe pesma iz punih pluc'a:

Beshe to kratka ljubav bez nade
Shto prodje brzo k'o aprilski dan,
Al' od nezhnih rechi i misli o srec'i
U srcu vechno ostade san.

Nedotupavni shlager je, reklo bi se, josh uvek bio popularan. Mogao se chuti svuda. Bio je nadzhiveo Pesmu mrzhnje. Od pesme se Dzhulija probudi, slasno protezhe i ustade iz kreveta.

„Gladna sam”, reche. „Da skuvamo josh kafe. Do djavola! Pec' se ugasila, a voda se ohladila.” Ona podizhe malu pec' i protrese je. „Nema nafte.”

„Moc'i c'emo valjda da dobijemo od Cheringtona.”

„Chudi me samo shto je bila puna. Proverila sam. Obuc'i c'u se”, reche ona. „Kao da je zahladnelo.”

Vinston takodje ustade i obuche se. Neumorni glas pevao je i dalje:

Kazhu da vreme sve rane lechi,
Kazhu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je proshla i starost vec' doshla
A ja josh pamtim chasove te.

Pripasujuc'i kaish on ode do prozora. Sunce je vec' bilo zashlo iza kuc'a; vishe nije sijalo u dvorishte. Kamene ploche dvorishta bile su mokre kao da su upravo oprane; imao je osec'anje da je i nebo tek oprano, toliko je svetlo i svezhe bilo plavetnilo izmedju dimnjaka. Ona zhena je neumorno korachala gore-dole, punec'i usta shtipaljkama i praznec'i ih, prekidajuc'i i opet nastavljajuc'i svoju pesmu, prikachinjuc'i josh pelena, i josh, i josh. Pitao se da li je ona pralja po zanatu, ili prosto rob dvadesetoro-tridesetoro unuchadi. Dzhulija je prishla i stala uz njega; zajedno se zagledashe, skoro zacharani, u snazhnu priliku ispod prozora. Dok je posmatrao tu zhenu u njenom karakteristichnom stavu, debelih ruku podignutih do konopca, s izbachenom zadnjicom, snazhnom kao u kobile, prvi put mu pade na pamet da je ona lepa. Ranije mu nikad nije dolazila pomisao da zhena pedesetih godina, raskrupnjala do chudovishnih razmera od mnogih porodaja, zatim ogrubela, ochvrsla od rada dok joj meso nije postalo grubo kao prezrela mrkva, mozhe biti lepa. Ali ona je odista bila lepa; najzad, pomisli on, zashto i ne bi? Izmedju tog chvrstog, bezoblichnog tela, nalik nakomadinu granita, s rapavom crvenom kozhom, i tela devojke uz njega postojala je ista onakva veza kao i izmedju ruzhinog ploda i rascvetale ruzhe. Zashto bi se plod smatrao loshijim od cveta?

„Lepa je”, promrmlja on.

„Ima sigurno metar u kukovima”, reche Dzhulija.

„Takav je njen stil lepote”, reche Vinston.

Drzhao je Dzhuliju zagrljenu oko pasa; ruka mu je obuhvatala ceo njen gipki struk. Od kuka do kolena, njen bok je bio uz njegov. Iz njihovih tela nikad nec'e izic'i dete. To je bilo jedino shto nikad nec'e moc'i da uchine. Tajnu su mogli prenositi jedino rechima, iz jednog uma u drugi. Zhena u dvorishtu nije imala uma; imala je samo snazhne ruke, toplo srce i plodnu utrobu. Pitao se koliko je dece rodila. Mogla ih je lako imati i svih petnaest. Imala je svoj trenutak procvata — mozhda godinu dana rustichne lepote — a onda se najednom raskrupnjala kao oplodjena voc'ka, dobila crvenu i grubu kozhu, i zhivot joj se pretvorio u pranje, ribanje, kuvanje, metenje, brisanje, krpljenje, ribanje, pranje rublja, prvo za decu, zatim za unuchic'e, kroz trideset neprekidnih godina. I na kraju svega josh je pevala. Mistichno poshtovanje koje je osec'ao prema njoj bilo je nekako pomeshano s prizorom svetlog, jasnog neba, koje se iza dimnjaka prostiralo u beskrajne daljine. Bilo je chudno razmishljati o tome kako je nebo isto za sve, u Evroaziji i Istaziji isto kao i u Londonu. A i ljudi pod tim nebom bili su manje-vishe isti — svuda, na celom svetu, stotine hiljada mili ona upravo ovakvih ljudi, koji ne znaju da postoje i drugi, koje razdvajaju zidovi mrzhnje i lazhi, a koji su ipak gotovo potpuno isti — ljudi koji nikad nisu nauchili da misle, ali koji u svoja srca, utrobe i mishic'e slazhu snagu koja c'e jednog dana preokrenuti svet. Ako uopshte ima nade, ona je u prolima! Iako knjigu nije prochitao do kraja, znao je da to mora biti Goldshtajnova konachna poruka. Buduc'nost pripada prolima. A da li je on, Vinston Smit, mogao biti siguran da mu svet koji c'e oni jednog dana sagraditi nec'e biti isto onako stran kao i svet Partije? Da, poshto c'e u najmanju ruku to biti svet dushevnog zdravlja. Gde postoji jednakost, tu mozhe biti normalnosti. To c'e se desiti pre ili posle, snaga c'e se pretvoriti u svet. Proli su besmrtni, u to se nije moglo sumnjati kad se baci samo jedan pogled na onu herojsku priliku u dvorishtu. Oni c'e se na kraju ipak probuditi. A dok se to ne dogodi, mada dotle mozhe potrajati i hiljadu godina, ostac'e zhivi uprkos svemu, kao ptice, prenosec'i iz tela u telo vitalnost koju Partija nije imala i nije mogla ubiti.

„Sec'ash li se”, reche on „onog drozda koji nam je pevao, onog prvog dana, na ivici shumarka?”

„Nije pevao nama”, reche Dzhulija. „Pevao je za svoju dushu. Chak ni to. Prosto je onako pevao.”

Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim, zabranjenim zemljama preko granice, na ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i Japana — svuda je stajala ta ista chvrsta, nepobediva prilika, chudovishnih oblika od rada i radjanja, koja radi od rodjenja do smrti, a ipak peva. Iz tih moc'nih bedara jednog dana mora potec'i rod svesnih bic'a. Buduc'nost je bila njihova; Dzhulija, on i ostali bili su mrtvaci. Ali chovek je mogao uchestvovati u toj buduc'nosti ako odrzhava u zhivotu duh onako kako oni odrzhavaju telo, i ako prenosi drugima tajno uchenje da su dva i dva chetiri.

„Mi smo mrtvaci”, reche on.

„Mi smo mrtvaci”, poslushno ponovi Dzhulija, kao odjek.

„Vi ste mrtvaci”, reche gvozden glas iza njih.

Oni odskochishe jedno od drugog. Vinstonova utroba kao da se pretvori u led. Vide belinu svuda oko Dzhulijinih duzhica. Lice joj dobi mlechnozhutu boju. Dve mrlje ruzha koje su joj josh stajale na jagodicama oshtro su se isticale, kao da nemaju nikakve veze sa kozhom na kojoj su bile.

„Vi ste mrtvaci”, ponovi gvozdeni glas.

„Bio je iza slike”, dahnu Dzhulija.

„Bio je iza slike”, reche glas. „Ostanite kako stojite. Ne michite se dok vam se ne naredi.”

Pochinje, najzad pochinje! Nisu mogli nishta do da se gledaju u ochi. Bezhati, istrchati iz kuc'e pre no shto bude prekasno — takva misao im nije padala na pamet. Bilo je nezamislivo ne poslushati gvozdeni glas sa zida. Neshto shkljocnu, kao kad se otkljuchava brava; na to se chu tresak razbijenog stakla. Slika beshe pala na pod i otkrila telekran.

„Sad nas mogu videti”, reche Dzhulija.

„Sad vas mozhemo videti,” reche glas. „Stanite na sredinu sobe. Ledja uz ledja. Sklopite ruke na potiljku. Razmaknite se.

Nisu se dodirivali, ali njemu se chinilo da osec'a kako Dzhuljino telo drhti. Ili je drhtalo samo njegovo. Polazilo mu je za rukom samo toliko da ne cvokoc'e zubima, ali nad kolenima nije imao kontrole. Ispod njih, u kuc'i i izvan kuc'e, chu se tresak chizama. Dvorishte kao da je bilo puno ljudi. Neko je neshto vukao preko kamenih plocha. Zhenina pesma beshe naglo prestala. Chu se dugi zveket koji je odjekivao, kao da je neko bacio limeno korito preko dvorishta, zatim zbrka ljutih glasova koja se zavrshi u kriku bola.

„Kuc'a je opkoljena”, reche Vinston.

„Kuc'a je opkoljena”, reche glas.

Chu kako Dzhulijini zubi shkljocnushe. „Sad bismo mogli i da se oprostimo”, reche ona.

„Sad biste mogli i da se oprostite”, reche glas. Uto se umesha neki sasvim drugi glas, tanak i odnegovan, koji se Vinstonu uchini odnekud poznat: „Uzgred, kad smo vec' kod toga: Evo ide svec'ar da ti pali svec'e, evo ide dzhelat da ti glavu seche!”

Iza Vinstonovih ledja neshto tresnu na krevet. Neko je gurnuo vrh lestvica kroz prozor, razbivshi pri tom okvir. Neko se peo kroz prozor. Sa stepenishta odjeknu tutanj koraka. Soba se ispuni krupnim ljudima u crnoj uniformi s potkovanim chizmama na nogama i pendrecima u rukama.

Vinston vishe nije drhtao. Chak je i ochi jedva pokretao. Bilo je vazhno samo jedno: ostati miran, ostati miran i ne dati im izgovor da udare! Pred njim se zaustavi chovek s glatkim bokserskim licem na kome su usta bila samo prorez, zamishljeno balansirajuc'i pendrek izmedju palca i kazhiprsta. Vinston mu pogleda u ochi. Osec'anje obnazhenosti, dok je drzhao ruke na potiljku a celo mu telo bilo izlozheno, beshe skoro nepodnoshljivo. Onaj chovek izbaci vrh belog jezika, obliza mesto gde je trebalo da mu budu usne, zatim prodje. Chu se josh jedan tresak. Neko beshe uzeo stakleni pritiskach sa stola i razbio ga u komade o podnozhje kamina.

Komadic' korala, sic'ushan uvojak ruzhichastog, nalik na ukras sa torte, zakotrlja se preko prostiracha. Kako je sitan, pomisli Vinston, kako je uvek bio sitan! Iza njega se chu uzdah i tup tresak; neshto ga zhestoko udari po glezhnju i skoro izbaci iz ravnotezhe. Jedan od onih ljudi beshe tresnuo pesnicom Dzhuliju u solarni pleksus i presamitio je kao britvu. Ona se poche bacakati po podu, borec'i se za dah. Vinston se nije usudjivao da pomeri glavu ni za milimetar, ali ponekad bi mu njeno pomodrelo lice doshlo u vidno polje. Uza sav strah koji ga je stezao, on oseti njen bol u svome telu, samrtni bol koji je ipak bio manje preshan od borbe za dah. Znao je kako to izgleda: stravichan, neizdrzhljiv bol koji neprestano drzhi ali koji se josh ne mozhe u svojoj punoj strahoti osetiti jer je pre svega bilo potrebno moc'i disati. Zatim je dva choveka uhvatishe za kolena i ramena i izneshe iz sobe kao vrec'u. Vinston za trenutak spazi njeno lice, okrenuto nanizhe, izoblicheno i zhuto, zatvorenih ochiju, i josh uvek sa po jednom mrljom ruzha na obrazima; i vishe je nije video.

Stajao je potpuno nepomichno. Josh uvek ga niko nije udario. Kroz glavu mu pocheshe proletati misli koje su dolazile same od sebe, ali su mu se chinile potpuno nezanimljive. Pitao se da li su uhvatili Cheringtona. Pitao se shta su uradili onoj zheni u dvorishtu. Primeti da mu se ochajno mokri, i oseti blago iznenadjenje, poshto je to uradio pre samo dva ili tri sata. Primeti da sat na kaminu pokazuje devet, to jest dvadeset i jedan. Ali svetlo se chinilo prejako. Zar u avgustu u devet sati uveche ne pochinje da se mrachi? Pomisli da su se mozhda on i Dzhulija ipak prevarili u vremenu — prespavali dvanaest sati i mislili da je dvadeset i trideset, dok je u stvari bilo nula osam i trideset sledec'eg jutra. Ali tu misao nije pratio dalje. Bila mu je nezanimljiva.

U hodniku se chushe novi, lakshi koraci. U sobu udje Cherington. Ljudi u crnim uniformama se odjednom primirishe. Cherington je takodje izgledao neshto drukchije. Pogled mu pade na komadic'e staklenog pritiskacha.

„Pokupite to”, oshtro reche on.

Jedan od uniformisanih se sazhe da ga poslusha. Koknijevskog izgovora beshe nestalo; Vinston najednom shvati chiji je glas malopre chuo s telekrana. Cherington je josh uvek imao na sebi svoj somotski kaput, ali kosa, koja mu je nekad bila seda, sad je bila crna. Vishe nije nosio naochare. On baci samo jedan, oshtar, pogled na Vinstona, kao da mu proverava identitet, zatim prestade da obrac'a pazhnju na njega. Josh uvek se mogao prepoznati, ali vishe nije bio onaj isti chovek. Telo mu se beshe ispravilo inaoko poraslo. Lice mu je bilo izmenjeno samo u detaljima, ali te sitne promene su ga ipak potpuno preoblichile. Crne obrve su bile manje chupave, bora vishe nije bilo, cele crte lica bile su drukchije; chak je i nos izgledao krac'i. To je bilo chilo, hladno lice choveka od svojih trideset pet godina. Vinstonu prodje kroz glavu da sad prvi put u zhivotu posmatra, znajuc'i ko je u pitanju, pripadnika Policije misli.

Nije znao gde se nalazi. Verovatno u zgradi Ministarstva ljubavi; ali nije imao nachina da to proveri.

Nalazio se u sobi s visokom tavanicom i bez prozora, sa zidovima od blistavog belog porculana. Skrivene lampe ispunjavale su je hladnom svetloshc'u; chulo se neko neprekidno zujanje, za koje je pretpostavljao da ima neke veze s dovodom vazduha. Oko zida, prekinuta samo vratima i, na zidu preko puta vrata, klozetskom sholjom bez drvenog sedishta, bila je klupa, ili polica, taman toliko shiroka da se na njoj moglo sedeti. Bilo je chetiri telekrana, po jedan na svakom zidu.

U stomaku je osec'ao tup bol, koji ga nije napushtao josh otkako su ga ugurali u zatvorena kola i odvezli. No bio je i gladan; ta glad je bila nezdrava i grizla je. Otkako je poslednji put jeo moglo je proc'i dvadeset chetiri sata, mozhda i svih trideset shest. Josh uvek nije znao, a verovatno nec'e nikad ni saznati, da li je bilo jutro ili veche kad su ga uhapsili. Otkako su ga uhapsili nisu mu dali da jede.

Sedeo je shto je mirnije mogao na uzanoj klupi, ruku prekrshtenih na kolenu. Vec' je nauchio da mora sedeti mirno. Ako bi pravio neochekivane pokrete, s telekrana su se izdirali na njega. Ali neodoljiva potreba za jelom zahvatala ga je sve vishe. Iznad svega je zhudeo za komad om hleba. Chinilo mu se da u dzhepu kombinezona ima nekoliko mrvica. To je chak moglo biti — ovo je mislio zato shto ga je neshto povremeno golicalo po nozi — i kakvo krupnije parche. Na kraju iskushenje da dozna shta je nadjacha strah; on gurnu ruku u dzhep.

„Smit!” zaurla glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Vadi ruku iz dzhepa!”

On ponovo sede mirno, ruku prekrshtenih na kolenu. Pre nego shto su ga doveli u tu c'eliju, bili su ga bacili na neko drugo mesto koje je moralo biti obichan zatvor ili privremena c'elija u koju su patrole zatvarale za prvo vreme. Nije znao koliko su ga tamo zadrzhali; u svakom sluchaju, nekoliko sati; bez chasovnika i dnevnog svetla bilo je teshko izmeriti vreme. U c'eliji je bilo buchno i smrdljivo. Bila je slichna onoj u kojoj se sad nalazio, ali neopisivo prIjava i vechito prenatrpana; u njoj je bilo deset do petnaest ljudi. Najvishe je bilo obichnih kriminalaca, no bilo je i politichkih krivaca. On je c'utec'i sedeo uza zid, dok su ga prIjava tela gurala, previshe obuzet strahom i bolovima u trbuhu da bi obrac'ao mnogo pazhnje na svoju okolinu, ali mu je ipak pala u ochi zaprepashc'ujuc'a razlika izmedju chlanova Partije i ostalih. Chlanovi Partije su uvek bili c'utljivi i preplasheni, dok obichne nije bilo briga ni za koga i ni za shta. Psovali su strazhare, zhestoko se branili kad su im ovi oduzimali stvari, pisali skaredne rechi po podu, jeli prokrijumcharenu hranu koju su vadili iz tajanstvenih skrovishta u odec'i, i chak vikali u telekran kad bi pokushao da uspostavi red. S druge strane, neki od njih kao da su dobro stajali sa strazharima: zvali su ih po nadimcima i nagovarali ih da im kroz shpijunku na vratima doture koju cigaretu. I sami strazhari su se prema obichnim kriminalcima ponashali nekako uzdrzhljivije, chak i kad su morali da upotrebe silu. Govorilo se naveliko o logorima za prinudni rad, kuda je vec'ina uhapshenih ochekivala da bude odvedena. On saznade da u logorima „mozhe da se zhivi” ako chovek ima dobra poznanstva i zna sve „cake”. U logorima je bilo podmic'ivanja, protekcije i ucene, bilo je homoseksualnosti i prostitucije, bilo je chak i zabranjenog alkohola, destilisanog iz krompira. Kapoi su bili samo obichni kriminalci, narochito gangsteri i ubice, koji su sachinjavali svojevrsnu aristokratiju. Sve prljave poslove radili su politichki krivci.

Kroz c'eliju su neprestano prolazili hapshenici svih vrsta: trgovci drogama, lopovi, banditi, crnoberzijanci, pijanci, prostitutke. Neki pijanci su bili tako ratoborni da su ostali zatvorenici morali da ih savladuju zajednichkim snagama. U jednom trenutku chetiri strazhara unesoshe ogromnu rushevinu od zhene koja se otimala i drechala, drzhec'i je svaki za po jedan kraj; imala je oko shezdeset godina, velike obeshene dojke su joj se klatile a po licu pali gusti pramenovi sede kose koja joj se u otimanju beshe rashchupala. Strgoshe joj s nogu bakandzhe kojima se ritala na njih i bacishe je Vinstonu na krilo; gotovo mu polomivshi butne kosti. Zhena se uspravi i isprati strazhare krikom „Da vam j... mater!” Zatim, primetivshi da sedi na neravnom, skliznu s Vinstonovih kolena na klupu.

„Izvinjavaj, dusho”, reche ona. „Nisam 'tela da sednem na tebe; to su me gurnuli ovi govnari. Bash ne znaju da postupaju s damom.” Ona zastade, potapsha se po grudima, i podrignu. „Izvini”, reche. „Nije mi bash najbolje.”

Zatim se nazhe i poche obilno povrac'ati na pod.

„Ha, tako”, reche sklopivshi ochi i zavalivshi se. „Ako ti je muka, odma' povrac'aj; ja to uvek govorim. Dok ti je josh taze u stomaku.”

Ona ozhive, okrete se da josh jednom pogleda Vinstona, koji kao da joj je smesta postao simpatichan. Prebaci mu debelu, mesnatu ruku preko ramena i privuche sebi, duvajuc'i mu u lice miris piva i bljuvotine.

„Kako se zovesh, dusho?” upita ga ona.

„Smit”, reche Vinston.

„Smit?” reche zhena. „To je bash chudno. Ja se isto prezivam Smit. Ko zna,” sentimentalno dodade ona, „mozh' biti sam ti chak i majka!”

Vinston pomisli da bi mu ona od ista i mogla biti majka. Imala je odgovarajuc'e godine i izgled; a moguc'e je da se ljudi ipak promene posle dvadeset godina u logoru za prinudni rad.

Drugi mu se niko nije obrac'ao. Obichni kriminalci su u zachudno velikoj meri ignorisali chlanove Partije. Zvali su ih, s nekim ravnodushnim prezirom, „politichki”. chlanovi Partije su se plashili da razgovaraju bilo s kim, a narochito izmedju sebe. On je samo jednom, kad su dve chlanice Partije bile zbijene jedna do druge, prechuo kroz buku glasova nekoliko rechi proshaptanih na brzinu; posebno je chuo da pominju neku „sobu sto jedan”, shto nije razumeo.

U ovu drugu c'eliju su ga doveli pre kojih dva ili tri sata. Tupi bol u trbuhu nije ga nikako napushtao; ponekad bi slabio a ponekad jachao. Njegove misli su se u istom ritmu shirile i suzhavale. Kad je jachao, on je mislio samo o bolu i svojoj zhelji za hranom. Kad je slabio, zahvatala ga je panika. Bilo je trenutaka kad je sebi tako zhivo predstavljao shta c'e mu se desiti da mu se srce davalo u galop a dah zaustavljao. Osec'ao je udarce pendrekom po laktovima a potkovanim chizmama po cevanicama; video je sebe kako se uvija na podu, vrishtec'i za milost kroz razbijene zube. O Dzhuliji gotovo da i nije mislio. Nije mu uspevalo da zadrzhi misli na njoj. Voleo ju je i nije hteo da je izda; ali to je bila samo gola chinjenca koju je znao kao shto zna aritmetichka pravila. Nije osec'ao nikakvu ljubav prema njoj; gotovo nije ni razmishljao o tome shta se s njom deshava. Cheshc'e je mislio na O'Brajena, s treperavom nadom. O'Brajen sigurno zna da je on uhapshen. Bratstvo, beshe rekao on, nikad ne pokushava da spase svoje chlanove. No tu je bio i zhilet; mogli bi mu doturiti zhilet ako hoc'e. On c'e imati mozhda pet sekundi pre no shto chuvari stignu da ulete u c'eliju. Oshtrica c'e se urezati u njega s nekom hladnoc'om koja peche; chak i prsti koji c'e je drzhati bic'e posecheni do kosti. Sve misli su se zaustavljale na njegovom bolesnom tetu, koje se drhtec'i povlachilo od najmanjeg bola. Nije bio siguran da li c'e upotrebiti zhilet chak i ako mu se zaista ukazhe prilika. Bilo je prirodnije postojati iz trenutka u trenutak i prihvatiti josh deset minuta zhivota, iako je na njegovom kraju neizbezhno chekalo muchenje.

Ponekad je pokushavao da izbroji porculanske cigle u zidovima c'elije. To je trebalo da bude lako, ali je on uvek na ovom ili onom mestu gubio rachun. Cheshc'e se pitao gde je i koje je doba dana. U jednom trenutku bio bi siguran da je napolju puno dnevno svetlo; U sledec'em isto tako siguran da je mrkli mrak. Instinktivno je znao da se ovde svetla nikad ne gase. Tu nije bilo mraka; sad je shvatio zashto je O'Brajen razumeo aluziju. Na zgradi Ministarstva ljubavi nije bilo prozora. Njegova c'elija se mogla nalaziti u samom srcu zgrade, a mogla je biti i na samoj ivici; mogla je biti deset spratova ispod zemlje isto tako kao i trideset spratova iznad. U duhu se pokretao s mesta na mesto i pokushavao da po osec'aju u telu odredi da li se nalazi visoko u vazduhu ili duboko pod zemljom.

Spolja se zachushe koraci chizama. Chelichna vrata se otvorishe s treskom. Odsechnim korakom udje mlad oficir, elegantna figura uniformisana u crnu uglachanu kozhu i chije je bledo lice ravnih crta bilo nalik na voshtanu masku. On dade znak strazharima ispred vrata da uvedu zatvorenika koga su vodili. U c'eliju utetura pesnik Emplfort. Vrata ponovo tresnushe i zatvorishe se.

Emplfort nachini nekoliko nesigurnih pokreta s jedne strane na drugu, kao da misli da postoje josh neka vrata kroz koja treba proc'i, zatim se ustumara po c'eliji. Josh nije bio primetio Vinstona. Pac'enichke ochi su mu bile upravljene na zid, oko metar iznad Vinstonove glave. Nije imao cipela: kroz rupe na charapama virili su krupni, prIjavi prsti. Videlo se i da je nekoliko dana bio neobrijan. Strnjika brade pokrivala mu je lice sve do jagodica i davala mu razbojnichki izgled koji se nije slagao s njegovim velikim slabachkim telom i nervoznim pokretima.

Vinston se malo trzhe iz svoje letargije. Mora se obratiti Emplfortu i rizikovati urlik s telekrana. Mozhda je Emplfort bio taj koji treba da mu donese zhilet.

„Emplfort”, reche on.

S telekrana se ne zachu urlik. Emplfort zastade, malo se trgavshi. Ochi mu se polako usredsredishe na Vinstona.

„Smit!” reche. „Zar i ti?”

„Za shta su te uhapsili?”

„Da ti pravo kazhem...” On nespretno sede na klupu prekoputa Vinstona. „Postoji samo jedan zlochin, zar ne?”

„I ti si ga uchinio?”

„Tako ispada.”

On stavi ruku na chelo i za trenutak pritishte slepoochnice, kao da se nechega prisec'a.

„Takve stvari se deshavaju”, neodredjeno poche. „Uspeo sam da se setim jedne prilike — ukoliko je to bila prilika. No nema sumnje da je to bila nepromishljenost. Proizvodili smo definitivno izdanje Kiplingovih pesama. Na kraju jednog stiha ostavio sam rech ‚bog’. Nisam mogao drukchije!” skoro rasrdjeno dodade. „Nije bilo moguc'e izmeniti stih. Rima je bila ‚svog’. Da li znash da u celom nashem jeziku ima samo dvanaest rima na „og”? Danima i danima sam lupao glavu. Ali druge rime jednostavno nije bilo.”

Izraz lica mu se promeni. Srdzhbe nestade; za trenutak je izgledao skoro zadovoljan. Neka intelektualna toplota, radost pedanta koji je ishcheprkao kakvu beskorisnu chinjenicu zasja kroz prljavshtinu i chekinje.

„Da li ti je kad palo na pamet”, reche, „da je celu istoriju engleske poezije odredilo to shto u engleskom jeziku nema dovoljno rima?”

Ne, ta misao Vinstonu nikad nije pala na pamet. Niti mu se, pod datim okolnostima, chinila vazhnom ili pak zanimljivom.

„Znash li koje je doba dana?” upita.

Emplfort se ponovo trzhe. „0 tome skoro nisam ni mislio. Uhapsili su me — pre dva dana — ili c'e biti tri?” Ochi mu kliznushe oko zidova, kao da je upola ochekivao da negde nadje prozor. „Ovde se ne primec'uje razlika izmedju dana i noc'i. Ne znam kako bi se moglo izrachunati vreme.”

Josh nekoliko minuta su nevezano razgovarali, a zatim, bez primetnog razloga, glas iz telekrana im naredi da c'ute. Vinston je sedeo c'utke, prekrshtenih ruku. Previshe shirok da bi mogao udobno sesti na uzanu klupu, Emplfort se vrpoljio, sklapajuc'i izduzhene prste prvo oko jednog kolena pa oko drugog. Telekran zakevta na njega da sedi mirno. Vreme je prolazilo. Dvadeset minuta, sat — bilo je teshko proceniti. Spolja se josh jednom chushe chizme. Vinstonova utroba se zgrchi. Uskoro, vrlo uskoro, mozhda kroz pet minuta, mozhda odmah, lupa chizama c'e znachiti da je doshao red na njega.

Vrata se otvorishe. U c'eliju udje onaj oficir hladnog lica. Kratkim pokretom ruke pokaza na Emplforta.

„Soba sto jedan”, reche.

Emplfort nespretno izidje izmedju dvojice strazhara, dok mu se na licu chitala nejasna uznemirenost ali i neshvatanje.

Prodje josh vremena, po svemu sudec'i mnogo. Bol u Vinstonovom stomaku beshe ozhiveo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena plocha. Imao je samo shest misli. Bol u stomaku; komad hleba; krv i vrishtanje; O'Brajen; Dzhulija; zhilet. Utroba mu se josh jednom zgrchi; teshke chizme su se priblizhavale. Dok su se vrata otvarala, talas vazduha unese snazhan zadah hladnog znoja. U c'eliju udje Parsons. Na sebi je imao kratke pantalone kaki boje i sportsku koshulju.

Ovaj put se Vinston trzhe i zaboravi.

„Ti ovde!” uzviknu.

Parsons baci na Vinstona pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni iznenadjenja, vec' samo nesrec'e. On poche nervozno da hoda gore-dole, ochigledno ne mogavshi da se smiri. Svaki put kad bi ispravio punachka kolena, videlo se da se tresu. Ochi su mu bile shirom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne mozhe uzdrzhati da ne posmatra neshto na srednjoj udaljenosti od sebe.

„Za shta su te uhapsili?” upita Vinston.

„Za zlomisao!” reche Parsons, skoro slinec'i. Ton njegovog glasa odavao je u isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu uzhasnutu nevericu da se takva jedna rech mozhe odnositi na njega. On zastade ispred Vinstona i poche ga revnosno preklinjati: „Shta mislish, nec'e me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi uradio nishta — ako samo imash loshe misli? Poshto misli ne mogu da se izbegnu. Znam da saslushavaju vrlo pravedno. Siguran sam da c'e sa mnom pravedno. Imac'e moj dosje pred sobom, je l' tako? Pa ti bar znash kakav sam bio. Nisam bio losh. Ako nisam bio inteligentan, bar sam bio aktivan. Davao sam sve od sebe za Partiju, zar nisam? Shta mislish, hoc'u li se izvuc'i sa pet godina? Ili mozhda deset? Ja im mogu biti od koristi u radnom logoru. Valjda nec'e da me streljaju shto sam samo jedanput zgreshio?”

„Jesi li kriv?” upita Vinston.

„Sigumo da sam kriv!” uzviknu Parsons bacivshi ponizan pogled na telekran. „Ne mislish valjda da c'e Partija uhapsiti nevinog?” Njegovo zhablje lice se malo smiri, chak dobi pomalo bogougodan izraz. „Zlomisao je strashna stvar, bac'o”, sentenciozno reche on. „Podmukla. Zahvati choveka a da on to ni sam ne zna. Znash kako je mene uhvatila? U snu! Jeste, bash tako. Eto vidish, ja radio, trudio se da doprinesem shta sam mogao, — a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam pocheo da buncam. Znash shta su chuli da govorim?”

On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori kakvu skarednu frazu.

„‚Dole Veliki Brat!’ Jeste, bash sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kazhu. Medju nama recheno, bac'o, da znash da mi je milo shto su me uhvatili pre nego shto sam zabrazdio josh dalje. Znash shta c'u da im kazhem kad me izvedu pred sud. ‚Hvala vam’, eto shta c'u da kazhem, ‚hvala vam shto ste me spasli pre nego shto je postalo kasno’.”

„Ko te je potkazao?” upita Vinston.

„Moja c'erchica”, odgovori Parsons s nekim zhalobitnim ponosom. „Slushala je kroz kljuchaonicu. Chula shta sam govorio i odmah sutra otrchala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi nishta krivo shto me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.”

On napravi josh nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivshi nekoliko puta zheljan pogled prema klozetskoj sholji. Zatim iznenada smache pantalone.

„Izvini, bac'o,” reche. „Ne mogu da se uzdrzhim. To je od ovog chekanja.”

Spusti svoju zamashnu zadnjicu u sholju. Vinston pokri lice rukama.

„Smit!” dreknu glas iz telekarana. „6079 Smit V.! Skini ruke s lica. Zabranjeno pokrivati lice u c'eliji.”

Vinston skide ruke s lica. Parsons je upotrebljavao sholju, glasno i obilato. Onda se ispostavi da je kazanche neispravno, te je c'elija nekoliko sati odvratno smrdela.

Parsonsa odvedoshe. Pocheshe da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici. Jedna zhena beshe poslana u „sobu sto jedan”; Vinston primeti da se skupila i promenila boju kad je chula te rechi. Dodje jedan trenutak kad je, ako su ga doveli ujutru, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponoc'. U c'eliji ih je bilo shestoro. Svi su sedeli vrlo mirno. Prekoputa Vinstona sedeo je chovek bezbrada, zubata lica savrsheno slichna licu kakvog velikog, bezopasnog glodara. Njegovi debeli, ispeglani obrazi bili su tako naduveni pri dnu da je bilo teshko poverovati da u njima ne drzhi zalihe hrane. Bledosive ochi su mu stidljivo skakale s jednog lica na drugo, i odmah skretale u stranu kad bi se srele sa ochima kog drugog.

Vrata se otvorishe i strazhari uvedoshe josh jednog choveka od chijeg izgleda Vinstona za trenutak prodjoshe hladni trnci. To je bio chovek svakodnevnog, prosechnog izgleda, koji je mogao biti kakav inzhenjer ili tehnichar. No lice mu je bilo toliko izmrshavelo da je od toga podilazila jeza. Lichilo je na lobanju. Zato shto je bilo tako mrshavo, ochi i usta su se chinili nesrazmerno veliki, a ochi su bile pune ubilachke, neumirive mrzhnje prema nekome ili nechemu.

On sede na klupu neshto dalje od Vinstona. Vinston ga vishe nije posmatrao, ali mu je izmucheno lice slichno lobanji bilo tako zhivo u glavi kao da se nalazilo pred samim ochima. On odjednom shvati shta je posredi. Taj chovek je umirao od gladi. Ova misao kao da je u isto vreme doshla svima. Na celoj klupi dodje do jedva primetnog komeshanja. Ochi choveka bez brade stalno su letele ka choveku s licem kao lobanja, zatim skretale s osec'anjem krivice, potom se vrac'ale kao da ih vuche kakva nesavladljiva sila. On se najednom poche vrpoljiti na mestu. Najzad ustade, nespretno otetura preko c'elije, zavuche ruku u dzhep kombinezona, i, postidjena izgleda, pruzhi prljav komad hleba choveku s licem kao lobanja.

S telekrana se zachu besan, zaglushujuc'i urlik. Chovek bez brade podskochi. Chovek s licem kao lobanja beshe hitro gurnuo ruke iza ledja, kao da pred celim svetom pokazuje da odbija poklon.

„Bamsted!” zaurla glas. „2713 Bamsted Dzh.! Baci taj hleb!”

Chovek bez brade ispusti hleb na pod.

„Ostani gde si,” reche glas. „Okreni se vratima. Ne michi se.”

Chovek bez brade poslusha. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli. Vrata se s treskom otvorishe. Kad mladi oficir udje i zakorachi u stranu, iza njegovih ledja se pojavi nizak, zdepast strazhar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred choveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi stravichan udarac, unosec'i u njega svu tezhinu tela, pravo u usta choveka bez brade. Snaga udarca kao da ovoga podizhe s poda. On polete preko c'elije i tresnu o podnozhje klozetske sholje. Za trenutak je lezhao oshamuc'en, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su se chuli vrlo tihi jecaji, vishe nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvachke, iz usta mu ispadoshe dve polovine veshtachke vilice.

Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, drzhec'i ruke na kolenima. Chovek bez brade s naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se behu nadula u bezoblichnu masu boje treshnje s crnom rupom u sredini. S vremena na vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive ochi su mu i dalje letele od lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru zbog njegovog ponizhenja.

Vrata se otvorishe. Kratkim potezom oficir pokaza na choveka s licem kao lobanja.

„Soba sto jedan”, reche.

Pored Vinstona chu se oshtar uzdah i komeshanje. Chovek s licem kao lobanja beshe se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku.

„Druzhe! Oficiru!” zavapi. „Nemojte me tamo! Zar vam nisam vec' rekao sve? Shta josh zhelite da znate? Sve c'u vam priznati, sve! Samo mi recite shta hoc'ete i odmah c'u vam priznati. Napishite i potpisac'u — shto god hoc'ete! Samo ne sobu sto jedan!”

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Lice onog drugog, vec' veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije chinila moguc'nom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog.

„Radite sa mnom shta god hoc'ete!” kriknu. „Vec' mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajchite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hoc'ete da vam izdam josh nekog? Samo recite koga hoc'ete, uchinic'u sve shto zatrazhite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je shta c'ete mu raditi. Imam zhenu i troje dece. Najstarijem nema ni shest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajac'u i gledac'u. Samo ne u sobu sto jedan.”

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Chovek se izbezumljeno okrete i predje pogledom po ostalim zatvorenici ma, kao da je mislio da na svoje mesto mozhe staviti kakvu drugu zhrtvu. Ochi mu se zaustavishe na razbijenom licu choveka bez brade. On ispruzhi mrshavu ruku.

„Njega treba da vodite, a ne mene!” povika. „Niste chuli shta je govorio kad su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponovic'u vam svaku njegovu rech. On je neprijatelj Partije, a ne ja.” Strazhari koraknushe napred. Chovekov glas poraste u urlik. „Niste ga chuli!” ponovi. „Neshto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam treba. Vodite njega, ne mene!”

Dva snazhna strazhara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbl jednu od chelichnih shipki na kojima je stajala klupa, i poche da zavija bez rechi, kao zhivotinja. Strazhari ga dograbishe da ga otrgnu, ali on se drzhao s iznenadujuc'om snagom. Vukli su ga mozhda dvadeset sekundi. Zatvorenici su sedeli c'utec'i, ruku prekrshtenih na kolenima, i gledali su pravo pred sebe. Zavijanje prestade; chovek nije imao snage vishe ni za shta sem da se drzhi. Onda se zachu nov krik. Udarac strazhareve chizme beshe mu slomio prste na jednoj ruci. Podigoshe ga na noge.

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Oni izvedoshe choveka s licem kao lobanja, koji je hodao nesigurnim koracima, oborene glave, pazhljivo drzhec'i svoju zdrobljenu ruku; sva borbenost ga beshe napustila.

Prodje mnogo vremena. Ako je chovek s licem kao lobanja bio izveden u ponoc', bilo je jutro; ako je bio izveden ujutru, bilo je popodne. Vinston je vec' nekoliko sati bio sam. Bol od sedenja na klupi bio je takav da je chesto ustajao i hodao po c'eliji, bez opomena s telekrana. Onaj komad hleba je josh uvek lezhao onde gde ga je bio ispustio chovek bez brade. U pochetku mu je bio potreban veliki napor da ne gleda u tom pravcu, no glad ubrzo ustupi mesto zhedji. Usta su mu bila lepljiva i puna gadnog ukusa. Zujanje i nepromenljivo belo svetlo behu mu stvorili neku nesvesticu, neku prazninu u glavi. Ustajao bi jer mu je bol u kostima postajao nepodnoshljiv, a zatim, gotovo smesta, ponovo sedao, jer mu se u glavi previshe vrtelo da bi mogao ostati na nogama. Kad god bi uspostavio imalo kontrole nad svojim fIzichkim osec'ajima, vratio bi mu se strah. Ponekad je, s nadom koja je bledela, mislio na O'Brajena i zhilet. Bilo je moguc'e da mu zhilet stigne u hrani, ako mu opshte budu dali da jede. Mislio je, neshto maglovitije, i o Dzhuliji. I ona negde pati, mozhda josh vishe nego on. Mozhda bash tog trenutka krichi od bola. Mislio je: „Kad bih mogao da spasem Dzhuliju udvostruchivshi moj bol, bih li to uradio? Bih.” Ali to je bio samo intelektualni zakljuchak, koji je doneo jer je znao da tako treba. Nije ga osec'ao. Ovde se mogao osec'ati samo bol i prethodni ukus bola. Osim toga, mozhe li chovek koji trpi bol zbog bilo chega zheleti da mu se bol pojacha? No na to pitanje josh nije imao odgovora. Chizme su se ponovo priblizhavale. Udje O'Brajen. Vinston skochi na noge. Od shoka ga beshe napustila svaka opreznost. Prvi put posle mnogo godina zaboravi na prisustvo telekrana.

„I vas su uhvatili!” povika.

„Odavno su oni mene uhvatili”, reche O'Brajen s blagom, gotovo pokajnichkom ironijom. Zatim se izmache u stranu. Iza njega se pojavi strazhar shirokih ramena s dugim crnim pendrekom u ruci.

„Znao si, Vinstone”, reche O'Brajen. „Nemoj se zavaravati. Znao si — oduvek si znao.”

Da, shvati on, oduvek je znao. Ali nije bilo vremena da o tome misli. Video je samo pendrek u strazharevim rukama. Mozhe ga udariti bilo gde: po temenu, po vrhu uveta, po mishici, po laktu...

Po laktu! On se skljoka na kolena, skoro paralisan, drzhec'i udareni lakat drugom rukom. Sve beshe eksplodiralo u zhuto svetlo. Nezamislivo, nezamislivo, da jedan udarac mozhe naneti toliki bol! Svetlo se razidje i on vide O'Brajena i strazhara kako ga posmatraju odozgo. Strazhar se smejao njegovom uvijanju. U svakom sluchaju, na jedno pitanje je doshao odgovor. Nikad, ni zbog chega na svetu, ne mozhe chovek zheleti jachi bol. U pogledu bola mozhe se zheleti samo jedno: da prestane. Na svetu nema nicheg goreg od fizichkog bola. Pred bolom nema heroja, nema heroja, mislio je ponovo i ponovo dok se uvijao na podu, uzaludno se drzhec'i za onesposobljenu levu ruku.

Lezhao je na nechemu shto se chinilo kao poljski krevet, samo shto je bilo na vec'oj visini od tla i shto je on bio privezan tako da se nije mogao micati. Na lice mu je padalo svetlo koje se chinilo neuobichajeno jako. Uz njega je stajao O'Brajen i pazhljivo ga posmatrao. S druge strane stajao je chovek u belom mantilu koji je drzhao shpric za potkozhne injekcije.

Chak i poshto su mu se ochi otvorile, bio je u stanju da samo postepeno razaznaje svoju okolinu. Imao je utisak da je u ovu sobu izronio iz nekog sasvim drugog sveta, nekog podvodnog sveta duboko ispod nje. Koliko se nalazio u tom podvodnom svetu, nije znao. Od trenutka kad su ga uhapsili nije video ni tame ni dnevne svetlosti. Osim toga, sec'anje mu vishe nije bilo neprekinuto. Bilo je trenutaka kad mu se svest, chak i ona vrsta svesti koja se ima u snu, zaustavljala i nastavljala se posle intermeca praznine. No da li su se ta intermeca merila danima ili mesecima, ili samo sekundima, nije mogao da dokuchi.

Koshmar je pocheo s onim prvim udarcima u lakat. Kasnije je shvatio da je sve shto se tada desilo samo uvod, uobichajeno ispitivanje kome se podvrgavaju skoro svi zatvorenici. Postojao je dugi niz zlochina — shpijunazha, sabotazha i slichno — koje je po pravilu svako morao priznati. Priznanje je bilo formalnost, mada je muchenje bilo istinsko. Koliko je puta bio tuchen, koliko su prebijanja trajala, nije se mogao setiti. Uvek je bilo pet ili shest ljudi u crnim uniformama koji su ga istovremeno tukli. Ponekad pesnicama, ponekad pendrecima, ponekad chelichnim shipkama, ponekad chizmama. Bilo je trenutaka kad se uvijao na podu, zhivotinjski neposramljen, bacakajuc'i se ovamo-onamo da izbegne udarce, chime se samo otkrivao za nove, sve nove i nove udarce, u rebra, u trbuh, u lakat, u cevanice, u preponu, u moshnice, u trtichnu kost. Bilo je trenutaka kad je muchenje trajalo u beskonachnost i kad mu se chinilo da najsvirepije, najgadnije, najneoprostivije nije to shto ga strazhari tuku i dalje nego shto se ne mozhe na silu onesvestiti. Bilo je trenutaka kad su ga zhivci toliko izdavali da je pochinjao krichati za milost josh pre no shto bi prebijanje pochelo, kad je bilo dovoljno da samo vidi pesnicu stegnutu za udarac pa da pochne priznavati stvarne i izmishljene zlochine. Bilo je drugih trenutaka kad je polazio s odlukom da ne prizna nishta, kad su mu svaku rech morali izvlachiti na silu, kad bi za sekund prestao stenjati izmedju dva udarca, i bilo je trenutaka kad je slabashno pokushavao da uchini ustupak, kad je govorio sebi „Priznac'u, ali josh ne. Moram da izdrzhim sve dok bol ne postane nepodnoshljiv. Josh tri udarca, josh dva udarca, a onda c'u im rec'i shta hoc'e.” Ponekad su ga prebijali tako da se jedva drzhao na nogama, a zatim bacali na kameni pod c'elije kao vrec'u krompira, ostavljali nekoliko sati da dodje sebi, pa ga izvodili i ponovo prebijali. Bilo je takodje i duzhih perioda oporavljanja. Sec'ao ih se nejasno, jer su mu vec'inom prolazili u snu ili omami. Sec'ao se c'elije s krevetom od dasaka, s nekom vrstom police na zidu i limenim umivaonikom, i obroka tople supe i hleba, a pokatkad i kafe. Sec'ao se mrgodnog berberina koji je dolazio da mu zgrebe bradu i potkreshe kosu, i poslovnih bezosec'ajnih ljudi u belim mantilima koji su mu pipali puls, ispitivali reflekse, podizali ochne kapke, prelazili po njemu grubim prstima trazhec'i slomijene kosti, i zabadali mu igle u ruku da ga uspavaju.

Prebijanja se proredishe i postadoshe ponajvishe pretnja, uzhas u koji su ga svakog trenutka mogli vratiti kad njegovi odgovori nisu zadovoljavali. Sad ga vishe nisu ispitivali grubijani u crnoj uniformi nego partijski intelektualci, omaleni okrugli ljudi hitrih pokreta i bleshtavih naochara, koji su ga obradjivali na smenu po deset ili dvanaest chasova uzastopce. Ti drugi islednici uvek su udeshavali da on stalno trpi neki slabiji bol, ali njegov bol im nije bio glavni oslonac. Udarali su mu shamare, vukli ga za ushi, primoravali ga da stoji na jednoj nozi, nisu mu dopushtali da mokri, upravljali mu bleshtave sijalice u ochi dok mu ne bi poshle suze; no cilj svega toga je bio da ga ponize i unishte mu sposobnost prepiranja i rasudjivanja. Njihovo pravo oruzhje bilo je stalno saslushavanje koje se protezalo sat za satom; saplitali su ga, pripremali mu zamke, izvrtali sve shto bi rekao, ubedjivali ga u svakom trenutku da lazhe i protivrechi samom sebi dok na kraju ne bi pocheo da plache, od stida koliko i od nervnog umora. Ponekad bi tokom jedne seanse zaplakao po pet-shest puta. Najcheshc'e su se izdirali na njega, vredjajuc'i ga i pretec'i, kad god bi oklevao da odgovori na neko pitanje, da c'e ga ponovo baciti strazharima; no ponekad bi iznenada promenili ton, nazivali ga drugom, zaklinjali ga u ime englsoca i Velikog Brata, i pitali tuzhnim glasom da li josh uvek nema u srcu dovoljno odanosti Partiji da bi pozheleo da popravi greshke koje je pochinio. Posle sati saslushavanja, kad su mu zhivci bili iscepkani, chak je i to zaklinjanje bilo dovoljno da ga natera u razjadan plach. Na kraju su ga uporni glasovi slomili potpunije nego strazharske pesnice i chizme. Sveo se samo na usta koja su govorila, i ruku koja je potpisivala sve shto se od njega trazhilo. Jedina mu je briga bila da otkrije shta se od njega trazhi da prizna, a zatim da to hitro prizna, pre nego shto ga ponovo pochnu zastrashivati. Priznao je da je ubio ugledne chlanove Partije, rasturao subverzivne pamflete, proneveravao drushtveni novac, prodavao vojne tajne, vrshio sabotazhu svake vrste. Priznao je da je josh od 1968. godine bio istazijski shpijun. Priznao je da veruje u boga, da obozhava kapitalizam i da je seksualno nenormalan. Priznao je da je ubio svoju zhenu iako je znao, iako su i njegovi islednici morali znati, da mu je zhena zhiva. Priznao je da je godinama u lichnom dodiru s Goldshtajnom i da je bio chlan ilegalne organizacije u kojoj su se nalazili skoro svi ljudi koje je poznavao. Priznati sve i okriviti svakoga bilo je lakshe. Osim toga, u celoj stvari je i bilo neke istine. Bilo je istina da je on neprijatelj Partije, a u ochima Partije nije bilo razlike izmedju misli i dela.

Bilo je i drugachijih sec'anja, koja su mu u svesti stajala nepovezana, kao slike okruzhene sa svih strana crnilom.

Nalazio se u c'eliji koja je bila ili mrachna ili osvetljena, jer nije video nishta do nechije ochi. Negde u blizini, sporo i ravnomerno, tiktakao je neki instrument. Ochi su postajale sve vec'e i sjajnije. On najednom uzlete s mesta gde je sedeo, zaroni u te ochi i nestade ga.

Bio je privezan za stolicu okruzhenu brojchanicima, pod sijalicama zaslepljujuc'eg sjaja. Neki chovek u belom mantilu posmatrao je brojchanike. Spolja se zachu bat teshkih chizama. Vrata se otvorishe s treskom. Umarshira oficir voshtana lica, za kojim su ishla dva strazhara.

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Chovek u belom mantilu se ne okrete. Nije gledao ni Vinstona; posmatrao je samo brojchanike.

Kotrljao se niz ogroman hodnik, kilometar shirok, pun velichansvene, zlatne svetlosti, smejuc'i se na sav glas i izvikujuc'i priznanja iz punog grla. Priznavao je sve, chak i ono shto je uspeo da zadrzhi pod muchenjem. Prichao je istoriju svog zhivota publici kojoj je ona vec' bila poznata. S njim su bili strazhari, oni drugi islednici, ljudi u belim mantilima, O'Brajen, Dzhulija, Cherington; svi su se zajedno kotrljali niz hodnik i smejali se na sav glas. Neshto stravichno shto je lezhalo u buduc'nosti bilo je nekako preskocheno te se nije desilo. Sve je bilo u redu, bola vishe nije bilo, poslednji detalj njegovog zhivota bio je otkriven, shvac'en, oproshten.

Bio je poshao da ustane s kreveta od dasaka, upola siguran da je chuo O'Brajenov glas. Tokom svih saslushanja, mada ga nikad nije video, Vinston je imao utisak da je O'Brajen pored njega, iza same ivice vidnog polja. O'Brajen je bio taj koji je svim upravljao. On je bio taj koji je pujdao strazhare na njega i koji ih je sprechio da ga ubiju. On je bio taj koji je odluchivao kad c'e Vinston urlikati od bola, kad c'e se odmoriti, kad c'e mu se dati da jede, kad c'e spavati, kad c'e mu se u ruku pumpati droge. On je bio taj koji je postavljao pitanja i predlagao odgovore. On je bio muchitelj, on je bio zashtitnik, on je bio inkvizitor, on je bio prijatelj. A jednom — Vinston nije bio siguran da li je to bilo u snu pod dejstvom droge, ili u normalnom snu, ili chak u nekom trenutku jave — jednom mu je u uvo zashaputao neki glas: „Ne brini, Vinstone; ja bdim nad tobom. Sedam godina sam te posmatrao. Sad je doshao trenutak preokreta. Spashc'u te, uchinic'u te savrshenim.” Nije bio siguran da li je glas bio O'Brajenov; no to je bio isti onaj glas koji mu je rekao „Sreshc'emo se tamo gde nema mraka”, u onom drugom snu, pre sedam godina.

Nije se sec'ao da se saslushanje zavrshilo. Bio je naishao intermeco tame, a zatim se c'elija, ili soba, u kojoj je sada bio pochela polako uoblichavati oko njega. Lezhao je skoro sasvim ravno na ledjima; nije se mogao micati. Svi kljuchni delovi tela bili su mu vezani. Chak je i potiljak bio na neki nachin stegnut. O'Brajen ga je posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tuzhno. Vidjeno odozdo, lice mu je izgledalo ogrubelo i istrosheno, s kesicama pod ochima i crtama umora od nosa do brade. Bio je stariji no shto je Vinston mislio; mogao je imati chetrdeset pet — pedeset godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojchanika iz chijeg je gornjeg kraja virila poluzhica.

„Rekao sam ti”, reche O'Brajen „da c'emo se, ako se opet sretnemo, sresti ovde.” „Da”, reche Vinston.

Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta O'Brajenove ruke, talas bola mu preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo; Vinston je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to stvarno deshava ili se samo takav utisak stvara elektrichnim putem, ali osec'ao je da mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na chelo, najgori je od svega bio strah da c'e mu kichma za koji trenutak puc'i. On stezhe zube i poche tegobno disati na nos, pokushavajuc'i da ostane nem shto duzhe mozhe.

„Ti se bojish”, reche O'Brajen posmatrajuc'i mu lice, „da c'e se sledec'eg trenutka neshto prebiti. Posebno se plashish da c'e to biti kichma. Pred ochima imash jasnu sliku prshljenova kako prskaju i kichmene mozhdine kako se cedi iz njih. Je li tako, Vinstone?”

Vinston ne odgovori. O'Brajen vrati poluzhicu u prvobitni polozhaj. Talas bola se povuche skoro istom onom brzinom kojom je i naishao.

„Ovo je bilo na chetrdeset”, reche O'Brajen. „Mozhesh videti da ovaj brojchanik ide do sto. Molim te da imash u vidu, tokom celog nasheg razgovora, da je u mojoj moc'i da ti nanesem bol u koje vreme hoc'u i do kog stepena hoc'u. Ako me budesh lagao, ili pokushavao da vrdash na bilo koji nachin, ili chak pao ispod svog uobichajenog nivoa inteligencije, onog c'esh trenutka kriknuti od bola. Je li ti to jasno?”

„Jeste”, reche Vinston.

O'Brajen postade manje strog. Zamishljeno popravi naochare i podje korak-dva po c'eliji. Kad je progovorio, glas mu je bio blag i strpljiv. Izgledao je kao doktor, nastavnik, chak sveshtenik, kome je pre stalo da objasni nego da kazhnjava.

„Ja se oko tebe trudim, Vinstone”, reche, „jer ti vredish truda. Ti savrsheno dobro znash shta je s tobom. To znash vec' godinama, iako si se borio protiv tog saznanja. Ti si duhovno rastrojen. Patish od losheg pamc'enja. Nisi u stanju da se setish dogadjaja koji su se istinski odigrali, a ubedjujesh sebe da se sec'ash dogadjaja koji se nisu zbili. Na srec'u, ta bolest je izlechiva. Ti se od nje nisi sam izlechio zato shto nisi hteo. Nisi bio spreman da uchinish jedan mali napor volje. Ti se josh uvek — ja to vrlo dobro znam — grchevito drzhish svoje bolesti mislec'i da je ona vrlina. Sad c'emo uzeti jedan primer. S kojom silom je Okeanija ovog trenutka u ratu?”

„Kad su me uhapsili, Okeanija je bila u ratu s Istazijom.”

„S Istazijom. Dobro. I Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom, zar ne?”

Vinston udahnu, otvori usta da progovori, ali ne reche nishta. Nije skidao ochiju s brojchanika.

„Istinu, Vinstone, molim te istinu. Tvoju istinu. Reci mi chega se po svom mishljenju sec'ash.”

„Sec'am se da svega nedelju dana pre mog hapshenja uopshte nismo bili u ratu s Istazijom. S njom smo bili u saveznishtvu. Rat se vodio protiv Evroazije. Trajao je chetiri godine. A pre toga...”

O'Brajen ga zaustavi pokretom ruke.

„Josh jedan primer”, reche on. „Pre nekoliko godina imao si ozbiljnu halucinaciju. Verovao si da trojica ljudi, tri bivsha chlana Partije po imenu Dzhons, Aronson i Raterford — ljudi koji su bili pogubljeni zbog izdaje i sabotazhe poshto su sve svoje zlochine priznali u potpunosti — nisu krivi za zlochine za koje su optuzheni. Verovao si da si video neoboriv dokumentarni dokaz da su njihova priznanja lazhna. Postojala je izvesna fotografija u pogledu koje si imao halucinacije. Verovao si da si je odista drzhao u ruci. U pitanju je bila otprilike ovakva fotografija.”

Izmedju O'Brajenovih prstiju pojavi se pravougaoni komadic' papira. On se neKih pet sekundi nadje u Vinstonovom vidnom polju. To je bila fotografija, fotografija oko koje nije moglo biti sumnje. Ona fotografija. Jedna od kopija one fotografije koja je prikazivala Dzhonsa, Aronsona i Raterforda na kongresu Partije u Njujorku, koja mu je sluchajno doshla u ruke pre jedanaest godina i koju je smesta unishtio. Pred ochima mu je bila samo trenutak, a zatim ponovo nestala. Ali video ju je, nema sumnje da ju je video! On uchini ochajnichki, neizdrzhljivo bolan napor da oslobodi gornju polovinu tela. No nije se mogao pomeriti ni za santimetar. Za trenutak beshe zaboravio na brojchanik. Hteo je jedino da ponovo podrzhi fotografiju u ruci, ili bar da je vidi.

„Ona postoji!” uzviknu.

„Ne”, reche O'Brajen.

On ode do drugog kraja sobe. Na zidu s te strane nalazila se rupa za pamc'enje. O'Brajen podizhe poklopac. Nevidjen, slabashni komad papira odleteo na talasu vrelog tazduha; nestajao je u blesku plamena. O'Brajen se okrete od zida.

„Pepeo”, reche. „Pepeo koji se chak ne mozhe ni prepoznati. Prah. Ne postoji. Nije uopshte ni postojala.”

„Ali ona je postojala! Ona postoji! Postoji u sec'anju. Ja je se sec'am. Vi je se sec'ate.”

„Ja je se ne sec'am”, reche O'Brajen.

Vinston se ohladi. To je bila dvomisao. Oseti se smrtno bespomoc'an. Da je mogao biti siguran da O'Brajen lazhe, stvar ne bi imala znachaja. No bilo je savrsheno moguc'e da je O'Brajen zaista zaboravio fotografiju. Ako je tako, onda je vec' zaboravio i da je porekao da je se sec'a, zatim zaboravio i sam chin zaboravljanja. Kako biti siguran da to nije jednostavno podvala? Mozhda je to ludachko ishchashenje svesti zaista moguc'e; to je bila misao koja ga je porazhavala.

O'Brajen ga je zamishljeno posmatrao odozgo. Vishe nego ikad izgledao je kao uchitelj koji se trudi oko deteta koje je zastranilo, ali koje ipak mnogo obec'ava.

„Postoji jedna partijska parola koja se odnosi na proshlost”, reche. „Molim te ponovi je.”

„‚Ko kontrolishe proshlost, kontrolishe buduc'nost; ko kontrolishe sadashnjost, kontrolishe proshlost’”, poslushno ponovi Vinston.

„‚Ko kontrolishe sadashnjost, kontrolishe proshlost’”, reche O'Brajen klimajuc'i glavom, sporo i s odobravanjem. „Da li ti, Vinstone, smatrash da proshlost realno postoji?”

Vinstona opet obuze osec'anje bespomoc'nosti. Ochi mu poleteshe brojchaniku. Ne samo da nije znao da li c'e ga od bola spasti „da” ili „ne”; nije znao chak ni za koji on sam veruje da je tachan.

O'Brajen se blago nasmeshi. „Vinstone, u metafizici nisi jak,” reche. „Do ovog trenutka nisi ni razmishljao shta znachi postojanje. Formulisac'u preciznije. Da li proshlost postoji konkretno, u prostoru? Da li negde postoji neko mesto, neki svet chvrstih predmeta, gde se proshlost josh uvek odvija?”

„Ne”.

„Gde onda postoji proshlost, ako uopshte postoji?”

„U dokumentima. Zapisana.”

„U dokumentima. I...?”

„U svesti. U ljudskom pamc'enju.”

„U pamc'enju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontrolishemo sva dokumenta i sve pamc'enje. Mi dakle kontrolishemo i proshlost, zar ne?”

„Ali kako mozhete sprechiti ljude da pamte?” uzviknu Vinston, ponovo za trenutak zaboravivshi na brojchanik. „Pamc'enje je nevoljno. Ono je van choveka. Kako mozhete kontrolisati pamc'enje? Moje niste stavili pod kontrolu!”

O'Brajen se ponovno namrgodi i polozhi ruku na brojchanik.

„Naprotiv”, reche, „ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si dospeo ovamo zato shto nisi uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvrshish onaj chin pokoravanja koji je cena normalnosti. Vishe si voleo da budesh lud, da budesh manjina koja se sastoji samo od jednog choveka. Vinstone, samo disciplinovan duh mozhe opazhati stvarnost. Ti verujesh da je stvarnost neshto objektivno, spoljno, shto postoji za sebe. Ti isto tako verujesh da je priroda stvarnosti sama po sebi ochigledna. Kad zavaravash sebe mislec'i da neshto vidish, ti pretpostavljash da svi ostali vide isto shto i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost postoji u ljudskoj svesti i nigde vishe. I to ne u svesti pojedinca, koja mozhe greshiti i koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i besmrtna. Istina je ono za shta Partija kazhe da je istina. Stvarnost se mozhe opazhati samo kroz ochi Partije. To je chinjenica koju morash ponovo nauchiti, Vinstone. Za to je potreban chin samounishtenja, napor volje. Pre nego shto c'esh postati normalan, morash se poniziti.”

On zastade nekoliko trenutaka, kao da bi sagovorniku dao vremena da njegove rechi shvati do kraja.

„Da li se sec'ash”, nastavi on, „da si zapisao u svoj dnevnik ‚Sloboda, to je sloboda rec'i da su dva i dva chetiri’?”

„Da”, reche Vinston.

O'Brajen podizhe levu ruku, nadlanicom prema Vinstonu, sakrivshi palac i rashirivshi preostala chetiri prsta.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Chetiri.”

„A ako Partija kazhe da nije chetiri nego pet — koliko onda?”

„Chetiri.”

Rech mu se zavrshi u prigushenom jauku. Kazaljka na brojchaniku beshe uzletela na shezdeset pet. Po celom telu mu izbi znoj. Vazduh mu je prodirao u pluc'a i izlazio s dubokim stenjanjem koje nije mogao zaustaviti chak ni kad je stegao zube. O'Brajen ga je posmatrao, drzhec'i i dalje chetiri prsta rashirena. Zatim povuche poluzhicu. Ovog puta se bol samo malo ublazhi.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri.”

Kazaljka se pope na shezdeset.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri! Chetiri! Shta drugo da kazhem? Chetiri!”

Kazaljka se mora biti popela josh vishe, ali on je nije pratio. Vid su mu ispunjavali krupno, strogo lice i chetiri prsta. Prsti su mu stajali pred ochima kao stubovi, ogromni, zamagljenih obrisa, pomalo zatreseni; ali bilo ih je bez pogovora chetiri.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri! Prekinite, prekinite! Kako mozhete dalje? Chetiri! Chetiri!”

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Pet! Pet! Pet!”

„Ne, Vinstone, to ti nec'e vredeti. Lazhesh me. Ti josh uvek mislish da ih je chetiri. Koliko prstiju, molim?”

„Chetiri! Pet! Chetiri! Koliko hoc'ete. Samo prekinite, prekinite ovaj bol!”

Odjednom se nadje kako sedi, s O'Brajenovom rukom oko ramena. Bio je bez svesti nekoliko sekundi. Spone koje su mu stezale telo bile su olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, zubi su mu cvokotali, niz obraze su mu tekle suze. Za trenutak se pripi uz O'Brajena kao dete, osec'ajuc'i chudno smirenje od njegove teshke ruke na svojim ramenima. Imao je osec'anje da je O'Brajen njegov zashtitnik, da je bol neshto shto dolazi spolja, i da je O'Brajen taj koji c'e ga od njega spasti.

„Sporo uchish, Vinstone”, blago reche O'Brajen.

„Pa shta mogu?” zacmolji on. „Kako mogu da ne vidim shta mi je pred ochima. Dva i dva su chetiri.”

„Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. Ponekad sve troje istovremeno. Morash se vishe truditi. Nije lako postati normalan.”

On polozhi Vinstona na krevet. Veze na udovima se ponovo stegoshe, ali bol beshe ishchileo a drhtavica prestala; sad je samo osec'ao slabost i hladnoc'u. O'Brajen mahnu glavom choveku u belom mantilu, koji je celo to vreme stajao nepomichno. Ovaj se sazhe i zagleda se izbliza u Vinstonove ochi, opipa mu puls, polozhi uvo na grudi, kucnu ovde-onde; zatim klimnu prema O'Brajenu.

„Ponovo”, reche O'Brajen.

Bol preplavi Vinstonovo telo. Kazaljkaje morala biti na sedamdeset-sedamdeset pet. On ovog puta zatvori ochi. Znao je da su prsti josh tu, i da ih je chetiri. Bilo je vazhno jedino ostati u zhivotu dok ne prodje grch. Vishe nije primec'ivao da li jauche ili ne. Bol se ponovo ublazhi. On otvori ochi. O'Brajen beshe povukao poluzhicu natrag.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri. Pretpostavljam da ih je chetiri. Da mogu, video bih pet. Pokushavam da vidim pet.”

„Shta zhelish: da me ubedish kako vidish pet, ili da ih zaista vidish?”

„Da ih zaista vidim.”

„Ponovo”, reche O'Brajen.

Kazaljka se pope na osamdeset — mozhda i devedeset. Vinston se samo povremeno sec'ao zashto mu se zadaje bol. Iza chvrsto stisnutih kapaka izgledalo mu je da se prsti — chitava shuma prstiju — pokrec'u kao u kakvoj igri, preplic'u i rasplic'u, nestaju jedni iza drugih i ponovo se pojavljuju". Pokushavao je da ih izbroji, nije se vishe sec'ao zashto. Znao je samo da je nemoguc'e izbrojati ih, i da je to na neki nachin posledica tajanstvene istovetnosti izmedju pet i chetiri. Bol se ponovo utisha. Kad je otvorio ochi, vide isti prizor. Bezbroj prstiju, nalik na drvec'e u pokretu, i dalje je prolazilo u oba pravca, ukrshtajuc'i se i ponovo se razdvajajuc'i. On ponovo zazhmuri.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Ne znam. Ne znam. Ubic'ete me ako nastavite. Chetiri, pet, shest — najiskrenije vam kazhem da ne znam.”

„To je vec' bolje”, reche O'Brajen.

U Vinstonovu ruku zabode se igla. Gotovo u istom trenu po celom telu mu se rashiri blazhena, lekovita toplota. Bol je vec' bio dopola zaboravljen. On otvori ochi i zahvalno pogleda navishe, prema O'Brajenu. Na prizor krupnog, izboranog lica, tako ruzhnog a tako inteligentnog, srce mu se stezhe. Da se mogao pomac'i, ispruzhio bi ruku i stavio je O'Brajenu na rame. Nikad ga nije voleo dublje no tog trenutka, i to ne samo zato shto mu je O'Brajen zaustavio bol. Bilo mu se vratilo staro osec'anje da u osnovi nije vazhno je li O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. O'Brajen je bio chovek s kojim se moglo razgovarati. Mozhda choveku i nije toliko potrebno da bude voljen koliko da bude shvac'eno O'Brajen ga je muchenjem doterao do ivice ludila, a za neko vreme c'e ga poslati i u smrt. To nishta nije smetalo. U izvesnom smislu dubljem od prijateljstva, njih dvojica su bili intimni; mada to nijedan od njih nije iskazao rechima, postojalo je neko mesto gde se mogu sresti i razgovarati. O'Brajen ga je odozgo posmatrao s izrazom lica koji je nagoveshtavao da i on sam misli tu misao. Kad je progovorio, ton mu je bio lak i neusiljen.

„Znash li gde se nalazish, Vinstone?”

„Ne znam. Nagadjam. U Ministarstvu ljubavi.”

„Znash li koliko si vremena ovde?”

„Ne znam. Danima, nedeljama, mesecima — verovatno mesecima.”

„A zashto mislish da mi dovodimo ljude ovamo?”

„Da ih naterate da priznaju.”

„Ne, nije zato. Pokushaj ponovo.”

„Da ih kaznite.”

„Ne!” uzviknu O'Brajen. Glas mu se beshe naglo promenio, a lice odjednom postalo istovremeno strogo i uzbudjeno. „Ne! Ne da samo izvuchemo priznanje, ne da samo kaznimo. Hoc'esh da ti kazhem zashto smo te doveli ovamo? Da te izlechimo! Da te uchinimo normalnim! Molim te da shvatish, Vinstone, da niko koga dovedemo ovamo ne izlazi iz nashih ruku neizlechen! Nas ne zanimaju ti glupavi zlochini koje si pochinio. Partiju ne zanima otvoreni chin: jedino do chega je nama stalo jeste misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da unishtavamo svoje protivnike; mi ih menjamo. Shvatash li shta hoc'u time da kazhem?”

Bio je nagnut nad Vinstona. Tako izbliza, lice mu je izgledalo ogromno, a vidjeno odozdo, chinilo se strahovito ruzhno. Sem toga, bilo je ispunjeno nekim zanosom, nekom ludachkom predanoshc'u. Vinstonu se ponovo skupi srce. Da je bilo moguc'e, uvukao bi se u krevet josh dublje. Bio je siguran da c'e O'Brajen povuc'i poluzhicu iz chiste obesti. Medjutim, O'Brajen se u tom trenutku okrete i podje nekoliko koraka gore-dole. Zatim nastavi, manje zhestoko:

„Pre svega treba da shvatish da ovde nema muchenika. Chitao si o verskim progonima u proshlosti. U srednjem veku postojala je inkvizicija. Ona je propala. Cilj joj je bio da iskoreni jeres, a postigla je to da ju je ojachala. Na svakog jeretika koga je spalila na lomachi pojavljivalo se na hiljade novih. Zashto? Zato shto su se pokajali; u stvari ubijala ih je zato shto se nisu pokajali. Ljudi su umirali zato shto se nisu hteli odrec'i svojih pravih verovanja. Prirodno, sva slava je pripadala zhrtvi, a sva sramota inkvizitoru koji ju je spaljivao. Kasnije, u dvadesetom veku, pojavili su se totalitaristi: nemachki nacisti i ruski komunisti. Staljinisti su proganjali jeretike svirepije nego inkvizicija. Sem toga, chinilo im se da su iz greshaka u proshlosti izvukli pouku; u svakom sluchaju, znali su da ne smeju stvarati muchenike. Pre no shto su izvodili svoje zhrtve na javne procese, namerno su im unishtavali dostojanstvo. Iscrpljivali su ih muchenjem i samoc'om sve dok ti ljudi nisu postali bedne, kukavne ruine, koje su priznavale sve shto im se stavi u usta, ruzhile same sebe, optuzhivale se medjusobno i krile se jedne iza drugih, cvilec'i za milost. Pa ipak se posle nekoliko godina cela stvar ponovila. Mrtvi ljudi postali su muchenici, a njihovo ponizhenje bilo je zaboravljeno. I opet: zashto? Pre svega zato shto su njihova priznanja bila ochigledno iznudjena i neistinita. Mi takve greshke ne pravimo. Sva priznanja koja se ovde izreknu istinita su. Mi ih chinimo istinitim. A iznad svega, ne dopushtamo da se mrtvi dignu protiv nas. Ne bi smeo dalje zamishljati da c'e te potomstvo osvetiti, Vinstone. Potomstvo nec'e ni chuti za tebe. Bic'esh potpuno izvuchen iz toka istorije. Pretvoric'emo te u gas i razvejati u stratosferu. Od tebe nec'e ostati nishta: ni ime u spisku, ni sec'anje u glavi. Bic'esh unishten u proshlosti kao i u buduc'nosti. Nec'esh biti postojao.”

Zashto onda gubite vreme muchec'i me? pomisli Vinston s trenutnom gorchinom. O'Brajen se zaustavi u pola koraka kao da je Vinston to izgovorio naglas. Njegovo krupno ruzhno lice se priblizhi, malo suzhenih ochiju.

„Ti sad mislish”, reche on, „zashto gubimo vreme i prethodno te saslushavamo, kad nameravamo da te potpuno unishtimo, tako da nishta shto kazhesh ili uradish nec'e imati nikakyog znachaja. To si mislio, zar ne?”

„Da”, reche Vinston.

O'Brajen se jedva primetno osmehnu. „Ti si feler u tkanini, Vinstone. Ti si mrlja koja se mora izbrisati. Zar ti nisam malochas rekao da se mi razlikujemo od progonitelja iz proshlosti? Mi se ne zadovoljavamo negativnom poslushnoshc'u, chak ne ni najponiznijim pokoravanjem. Kad nam se najzad budesh predao, to mora biti po tvojoj slobodnoj volji. Mi ne unishtavamo jeretika zato shto nam se suprotstavlja; dokle god nam se suprotstavlja, mi ga uopshte ne unishtavamo. Mi ga preobrac'amo, zarobljavamo srzh njegove svesti, mi ga preoblichavamo. Mi sazhizhemo sve zlo i sve iluzije u njemu; pridobijamo ga za svoju stranu, i to ne na izgled, nego istinski — on postaje srcem i dushom nash. Mi od njega prvo stvorimo nasheg choveka pa ga tek onda ubijamo. Nepodnoshljivo nam je da igde na svetu postoji pogreshna misao, ma koliko bila tajna i nemoc'na. Chak ni u trenutku smrti ne mozhemo dopustiti nikakva skretanja. U proshlosti je jeretik, iduc'i na lomachu, i dalje bio jeretik; propagirao je svoju jeres, zanosio se njome. Chak je zhrtva staljinskih chistki mogla nositi bunt u svojoj glavi dok je ishla hodnikom chekajuc'i metak. Ali mi chinimo mozak savrshenim pre nego shto ga raznesemo. Zapovest starih despotskih sistema bila je ‚Nemoj’. Zapovest totalitarnih sistema bila je ‚Budi’. Nasha zapovest je ‚Jesi’. Niko koga dovedemo ovde vishe ne ustaje protiv nas. Svakoga ochistimo do kraja. Chak i ona tri bedna izdajnika u chiju si nevinost nekad verovao — Dzhons, Aronson i Raterford — i njih smo na kraju slomili. U njihovom saslushavanju, uchestvovao sam i ja. Video sam ih kako se polagano iscrpljuju, cvile, puze, plachu — i to na kraju ne od straha, nego jedino od kajanja. Kad smo s njima bili gotovi, bili su samo ljushture ljudi. U njima nije bilo vishe nichega sem zhalosti zbog onoga shto su uchinili, i ljubavi prema Velikom Bratu. Bilo je dirljivo videti koliko su ga voleli. Molili su da ih streljamo odmah, da bi umrli dok im je mozak josh chist.”

Glas mu beshe postao gotovo sanjalachki. Na licu su mu se opet videli onaj zanos i ono ludachko odushevljenje. Ne pretvara se, pomisli Vinston; nije dvolichan; on veruje u ono shto govori. Najvishe ga je muchila sopstvena intelektualna nedoraslost. Posmatrao je teshku a ipak elegantnu priliku kako koracha gore-dole, kako mu ulazi i izlazi iz vidnog polja. O'Brajen je u svakom pogledu bio vec'i od njega. On sam nije imao, niti ikad mozhe imati, nijednu misao koju O'Brajen nije josh odavno upoznao, ispitao i odbacio. U O'Brajenovom duhu bio je sadrzhan Vinstonov. No u tom sluchaju, kako je moguc'e da O'Brajen bude lud? Mora biti da je lud on, Vinston. O'Brajen se zaustavi i pogleda ga odozgo.

„Nemoj zamishljati da c'esh se spasti, Vinstone, ma koliko nam se potpuno predao. Mi ne shtedimo nikog ko je jednom zastranio. Chak i ako nam se prohte da te pustimo da odzhivish svoj zhivot do prirodne smrti, ni tad nam nec'esh pobec'i. Shta ti se desi ovde, ostaje zauvek. Shvati to unapred. Smozhdic'emo te do stepena odakle nema povratka. Ovde c'e ti se dogoditi stvari od kojih se nikad nec'esh oporaviti, makar zhiveo hiljadu godina. Vishe nikad nec'esh moc'i da imash obichna ljudska osec'anja. U tebi c'e sve biti mrtvo. Vishe nikad nec'esh biti kadar da osetish ljubav, prijateljstvo, radost zhivota, smeh, radoznalost, hrabrost, poshtenje. Bic'esh shupalj. Mi c'emo te isprazniti, a potom ispuniti samima sobom.”

On zastade i dade znak choveku u belom mantilu. Vinston oseti kako mu se neki teshki aparat smeshta iza glave. O'Brajen sede na krevet, te mu je lice bilo skoro na istom nivou s Vinstonovim.

„Tri hiljade”, reche, govorec'i preko Vinstonove glave choveku u belom mantilu.

Dva meka tampona, blago ovlazhena, pritisnushe Vinstonove slepoochnice. On uzdrhta. Bic'e bola, nekog novog bola. O'Brajen polozhi svoju ruku na njegovu, ohrabrujuc'i; gotovo nezhno.

„Ovog puta te nec'e boleti”, reche on. „Gledaj me pravo u ochi.”

U tom trenutku se zbi razorna eksplozija ili neshto shto je lichilo na eksploziju, mada nije bio siguran da li je bilo i zvuka. No u svakom sluchaju video je zaslepljujuc'i blesak. Nije ga bolelo nishta, jedino se osetio nemoc'an. Iako je vec' lezhao na ledjima kad se to desilo, imao je chudan utisak da je oboren na leda nekim strashnim, bezbolnim udarcem. Sem toga, neshto mu se i u glavi bilo promenilo. Dok mu se vid ponovo izoshtravao, on se seti gde je i prepoznade lice koje je gledalo u njegovo; ali negde je postojala neka praznina, kao da mu je iz mozga izvadjen komad.

„Proc'i c'e”, reche O'Brajen. „Pogledaj me u ochi. S kojom je zemljom Okeanija u ratu?”

Vinston razmisli. Znao je shta znachi rech Okeanija, i da je on gradjanin Okeanije. Sec'ao se takodje i Evroazije i Istazije, ali ko je s kim u ratu nije znao. Nije se chak ni sec'ao nikakvog rata.

„Ne sec'am se.”

„Okeanija je u ratu s Istazijom. Sec'ash li se sad?”

„Da.”

„Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Od pochetka tvog zhivota, od pochetka Partije, od pochetka istorije, rat traje bez prekida, uvek isti rat. Sec'ash li se toga?”

„Da.”

„Pre jedanaest godina stvorio si legendu o trojici ljudi koji su bili osudjeni na smrt zbog izdaje. Tvrdio si da si video komad papira koji je dokazivao njihovu nevinost. Takav komad papira nikad nije postojao. Ti si ga izmislio, a kasnije si po verovao u njega. Sad se sec'ash upravo onog trenutka kas si ga izmislio. Sec'ash li se?”

„Da.”

„Malopre sam podigao prste na ruci i pokazao ti. Video si pet prstiju. Sec'ash li se?”

„Da.”

O'Brajen podizhe prste leve ruke, sakrivshi palac.

„Ovde ima pet prstiju. Vidish li pet prstiju?”

„Da.”

I zaista ih je video toliko, za jedan kratak trenutak, pre nego shto mu se predeo svesti izmenio. Video je pet prstiju, bez ikakve deformacije. Onda sve ponovo postade normalno, i stari strah, mrzhnja i zgranutost se vratishe i skolishe ga. No postojao je trenutak — nije znao koliki, mozhda trideset sekundi — jasnoc'e i sigurnosti, kad je svaka nova O'Brajenova sugestija ispunjavala po jedno prazno mesto i postajala apsolutna istina, kad je dva i dva moglo isto tako lako biti tri kao i pet, da je to bilo potrebno. Taj trenutak beshe izbledeo pre nego je O'Brajen spustio ruku; no, iako se nije dao povratiti, ostao je u sec'anju, kao shto u sec'anju ostaje kakav intenzivan dozhivljaj iz nekog udaljenog doba zhivota, doba kad je chovek bio sasvim druga lichnost nego u trenutku sec'anja.

„Sad vidish”, reche O'Brajen „da je to, bilo kako bilo, moguc'e.”

„Da”, reche Vinston.

O'Brajen ustade zadovoljna lica. Levo od njega Vinston spazi choveka u belom mantilu kako odbija vrh ampule i puni shpric. O'Brajen se okrete Vinstonu s osmehom, i, gotovo na stari nachin, popravi naochare na nosu.

„Sec'ash li se da si napisao u dnevniku”, reche, „da je svejedno jesam li ti prijatelj ili neprijatelj, poshto sam, u najmanju ruku, chovek koji te razume i s kojim se mozhe razgovarati? Imao si pravo. Ja volim da razgovaram s tobom. Dopada mi se ustrojstvo tvog intelekta. Podsec'a me na moje, s tom razlikom shto si ti lud. Pre nego shto zavrshimo ovu seansu, mozhesh mi postaviti nekoliko pitanja, ako hoc'esh.”

„Bilo kakvih?”

„Kakvih hoc'esh.” On vide da su Vinstonove ochi na brojchaniku. „Iskljuchen je. Koje ti je prvo pitanje?”

„Shta ste uradili s Dzhulijom?” upita Vinston.

O'Brajen se ponovo osmehnu. „Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve. Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidish, jedva bi je poznao. Sav. bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskvarenost duha — sve je to isterano iz nje. To je bilo savrsheno obrac'enje, shkolski primer.”

„Muchili ste je?”

O'Brajen ostavi ovo bez odgovora. „Sledec'e pitanje”, reche.

„Da li Veliki Brat postoji?”

„Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije.”

„Da li on postoji u istom smislu kao i ja?”

„Ti ne postojish”, reche O'Brajen.

Njega ponovo napade osec'anje bespomoc'nosti. Poznavao je, ili bar mogao zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra rechima. Zar i sama izjava „ti ne postojish” ne sadrzhi logichki apsurd? Ali shta vredi to rec'i? Duh mu se skupi pri pomisli na neporecive, ludachke argumente kojima bi ga O'Brajen srubio.

„Mislim da postojim”, umorno reche. „Svestan sam postojanja svoje lichnosti. Rodjen sam, i umrec'u. Imam ruke i noge. Zauzimam odredjeno mesto u prostoru. Nijedno chvrsto telo ne mozhe zauzimati to isto mesto u isto vreme. Da li Veliki Brat postoji u tom smislu?

„To nije vazhno. On postoji.”

„Hoc'e li Veliki Brat umreti?”

„Razume se da nec'e. Kako bi mogao da umre? Sledec'e pitanje.”

„Da li Bratstvo postoji?”

„To, Vinstone, nec'esh saznati nikad. Ako reshimo da te pustimo na slobodu kad budemo gotovi s tobom, ako dochekash i devedesetu, ni tad nec'esh saznati da li je na to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god budesh zhiv, to c'e u tvojoj glavi ostati nereshena zagonetka.”

Vinston je lezhao c'utec'i. Grudi su mu se dizale i spushtale malo ubrzanije. Josh uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo doshlo u glavu. Znao je da ga mora postaviti, a ipak mu se chinilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O'Brajenovom licu moglo se prochitati da ga to zabavlja. Chinilo se chak da mu i naochare imaju neki ironichan sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna shta c'u ga pitati! Na tu pomisao, iz njega grunushe rechi:

„Shta je u sobi sto jedan?”

O'Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo:

„Znash ti shta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna shta je u sobi sto jedan.”

On podizhe prst prema choveku u belom mantilu. Seansa je ochigledno bila gotova. U Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san.

"Tvoje lechenje ima tri faze”, reche O'Brajen. Uchenje, shvatanje i prihvatanje. Vreme je da udjesh u drugu fazu.”

Kao i uvek, Vinston je lezhao na ledjima. No odnedavna su mu veze bile labavije. Josh uvek su ga vezivale za krevet, ali sad je mogao da malo pokrene kolena, okrene glavu s jedne strane na drugu i da podigne ruke u laktu. Brojchanik je takodje postao manje uzhasan. Od njegovih udara spasavala ga je hitrina duha; O'Brajen je povlachio ruchicu uglavnom samo onda kad je Vinston ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi proshla cela seansa a da O'Brajen ne upotrebi brojchanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao dugo, beskrajno — verovatno nedeljama — a razmaci izmedju seansi trajali su katkad nekoliko dana a katkad samo sat ili dva.

„Lezhec'i ovde”, reche O'Brajen, „chesto si se chudio — chak si i mene pitao — zashto Ministarstvo ljubavi troshi toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodan, zbunjivalo te je, u osnovi, to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatish mehanizam drushtva u kome zhivish, ali ne i njegove pokretachke motive. Sec'ash li se da si napisao u dnevniku ‚Jasno mi je kako; nije mi jasno zashto’? I upravo kad si pocheo razmishljati o onome ‚zashto’, pocheo si da sumnjash u svoju normalnost. Prochitao si knjigu, Goldshtajnovu knjigu; ili bar neke delove. Da li si odatle saznao ishta shto vec' nisi znao?”

„Vi ste je prochitali?” upita Vinston.

„Ja sam je napisao. To jest, uchestvovao sam u pisanju. Kao shto znash, nijedna knjiga se ne proizvodi samostalno.”

„Je li istina ono shto u njoj pishe?”

„Shto se opisa tiche, jeste. Medjutim, program akcije koji ona iznosi sushta je besmislica. Potajno nagomilavanje znanja — postepeno shirenje prosvec'enosti — konachno proleterska revolucija — zbacivanje Partije s vlasti. Ti si i sam predvideo da c'e to pisati u njoj. Sve je to besmislica. Proleteri se nec'e nikad pobuniti, ni za hiljadu godina, ni za milion. Ne mogu. Ne moram ti rec'i zashto: ti to znash i sam. Ako si ikad gajio snove o ustanku, morash ih napustiti. Partija se ni na koji nachin ne mozhe zbaciti s vlasti. Vladavina Partije je vechna. To treba da ti bude polazna tachka u daljem razmishljanju.”

On se priblizhi krevetu. „Vechna!” ponovi. „A sad da se vratimo na pitanja ‚kako’ i ‚zashto’. Tebi je prilichno jasno kako se Partija odrzhava na vlasti. Sad mi reci zashto se mi drzhimo vlasti. Shta nas na to pokrec'e? Zashto zhelimo moc'? Hajde, govori”, dodade kad mu Vinston nije odgovorio.

Vinston ipak ne progovori josh trenutak-dva. Beshe ga savladalo osec'anje zamorenosti. S O'Brajenovbg lica ponovo je zrachila jedva primetna ludachka zanesenost. Znao je unapred shta c'e O'Brajen rec'i. Da Partija ne zheli vlast radi sebe same nego za dobro vec'ine. Da ona zheli vlast zato shto su ljudi iz masa slabic'i i kukavice koji ne mogu izdrzhati slobodu niti se suochiti s istinom, te da im zato moraju rukovoditi i sistematskl Ih obmanjivati drugi, jachi od njih. Da chovechanstvo mora birati izmedju slobode i srec'e, i da je, za ogromnu vec'inu, srec'a bolja. Da je Partija vechiti zashtitnik slabih, sekta predana jedinstvenom idealu koja chini zlo da bi stvorila dobro, koja zhrtvuje svoju srec'u za srec'u drugih. Strashno je to, pomisli Vinston, strashno je to shto c'e O'Brajen verovati u sve ovo kad bude izrekao ove rechi. Vidi mu se po licu. O'Brajen zna sve. Zna hiljadu puta bolje no Vinston u kakvom ponizhenju zhivi ogromna masa ljudi i kojim ih lazhima i varvarskim delima Partija odrzhava u takvom stanju. On je shvatio sve, odmerio sve, i zakljuchio da nishta od toga nije vazhno; krajnji cilj opravdava sve. Shta se mozhe, pomisli Vinston, protiv ludaka koji je inteligentniji nego ti, koji pravichno saslusha tvoje argumente a zatim jednostavno nastavlja sa svojim ludilom?

„Vi rukovodite nama za nashe dobro”, reche slabim glasom. „Vi verujete da ljudi nisu sposobni da upravljaju sami sobom i stoga...”

On se trzhe i skoro kriknu. Kroz telo mu beshe proshao udar bola. O'Brajen beshe povukao poluzhicu do trideset pet.

„Glupost, Vinstone, glupost!” uzviknu. „Morao bi biti pametniji.”

Vrati poluzhicu na mesto i nastavi:

„Ja c'u ti sad rec'i odgovor na moje pitanje. Evo u chemu je stvar. Partija zheli moc' jedino i iskljuchivo radi same moc'i. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moc'. Ni bogatstvo, ni raskosh, ni dug zhivot, ni srec'a; samo moc', chista moc'. Shta znachi chista moc', shvatic'esh odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz proshlosti utoliko shto znamo shta radimo. Svi ostali, chak i oni koji su nam bili slichni, bili su kukavice ilicemeri. Nemachki nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, mozhda chak i verujuc'i u to, da su se dochepali vlasti ne zhelec'i, i na ogranicheno vreme; da odmah iza ugla lezhi raj u kome c'e svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moc' nije sredstvo, moc' je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sachuvala revolucija nego se podizhe revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj muchenja je muchenje. Cilj moc'i je moc'. Da li sad pochinjesh da me shvatash?”

Vinstona iznenadi, kao shto ga je i ranije iznenadjivao, zamor na O'Brajenovom licu. Bilo je jako, mesnato i brutalno, bilo je puno inteligencije i neke uzdrzhane strasti pred kojom se osec'ao bespomoc'an; ali bilo je i umorno. Ispod ochiju su bile kesice, kozha je vi sila s jagodica. O'Brajen se nazhe nad njega, namerno mu primichuc'i istrosheno lice.

„Ti sad mislish”, reche on, „da je moje lice staro i izmoreno. Mislish kako govorim o moc'i, a nesposoban sam da sprechim makar raspadanje svog sopstvenog tela. Zar ne mozhesh da shvatish, Vinstone, da jedinka nije nishta vishe do c'elija? Zamor c'elije je elan organizma. Da li se umire kad se odseku nokti?”

Okrete se na drugu stranu i ponovo zakoracha po sobi, drzhec'i jednu ruku u dzhepu.

„Mi smo sveshtenici moc'i”, reche. „Bog, to je moc'. No shto se tebe tiche, moc' je trenutno samo rech. Vreme je da steknesh predstavu o tome shta znachi moc'. Pre svega treba da shvatish da je moc' kolektivna stvar. Jedinka je moc'na samo kad prestane biti jedinka. Tebi je poznata parola Partije: ‚Sloboda je ropstvo.’ Je li ti padalo na pamet da se ona mozhe chitati i natrashke? Ropstvo je sloboda. Usamljen — slobodan — chovek c'e uvek biti porazhen. Tako mora biti, jer je svakom ljudskom bic'u sudjeno da umre, shto je najvec'i od svih poraza. Ali ako je u stanju da se potpuno, do kraja potchini, ako se mozhe utopiti u Partiju tako da su on i Partija jedno, onda je svemoc'an i besmrtan. Drugo shto treba da shvatish jeste da moc' znachi moc' nad ljudskim bic'ima. Nad telom — ali pre svega nad duhom. Moc' nad materijom — spoljnom stvarnoshc'u, kako bi je ti nazvao — nema znachaja. Nasha vlast nad materijom je vec' apsolutna.”

Vinston za trenutak zaboravi brojchanik. Pokusha da se podigne u sedec'i stav, i uspe samo da se bolno istegne.

„Ali kako mozhete imati vlast nad materijom?” eksplodira. „Vi nemate vlast chak ni nad klimom, chak ni nad silom tezhe. Da i ne govorimo o bolestima, fizichkom bolu, smrti...”

O'Brajen ga uc'utka pokretom ruke. „Mi imamo vlast nad materijom zato shto imamo vlast nad duhom. Stvarnost je sadrzhana u lobanji. Postepeno c'esh nauchiti, Vinstone. Nema nichega shto mi ne mozhemo. Da budemo nevidljivi, da lebdimo u vazduhu — shta god hoc'esh. Ja bih mogao uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice kad bih hteo. Ali nec'u, jer Partija to nec'e. Ti bi se morao okanuti tih shvatanja iz devetnaestog veka o prirodnim zakonima. Mi pravimo prirodne zakone.”

„Nije istina! Vi ne vladate chak ni ovom planetom. A Evroazija i Istazija? Njih josh niste osvojili.”

„Nije vazhno. Pobedic'emo ih kad nam bude odgovaralo. No chak i da ih ne pobedimo, shta bi to smetalo? Mi ih mozhemo jednostavno iskljuchiti iz svesti. Okeanija je ceo svet.”

„Ali i sama zemlja je samo zrnce prashine. A chovek je sic'ushan — bespomoc'an! Otkad on postoji. Zemlja je milionima godina bila nenastanjena.”

„Kojeshta. Zemlja je stara koliko i mi, nishta starija. Kako bi mogla biti starija? Sve shto postoji, postoji samo kroz ljudsku svest.”

„Ali stene su pune kostiju izumrlih zhivotinja — mamuta, mastodonata i ogromnih gmizavaca koji su postojali daleko pre nego shto se uopshte chulo za choveka.”

„Vinstone, jesi li ti video te kosti? Razume se da nisi. Njih su izmislili biolozi iz devetnaestog veka. Pre choveka nije postojalo nishta. Posle choveka, ako on ikad nestane s lica zemlje, nec'e biti nicheg. Van choveka ne postoji nishta.”

„Ali van nas je ceo kosmos. Pogledajte zvezde! Neke od njih su udaljene milionima svetlosnih godina. One su nam zauvek van dohvata.”

„Shta su zvezde?” ravnodushno reche O'Brajen. „Plamichci udaljeni koji kilometar. Da hoc'emo, mogli bismo stic'i do njih. Ili ih izbrisati. Zemlja je centar vasione. Sunce i zvezde se okrec'u oko nje.”

Vinston uchini josh jedan grchevit pokret. Ovog puta nije rekao nishta. O'Brajen nastavi kao da odgovara na izrechenu primedbu:

„Razume se, za izvesne svrhe to nije istina. Kad plovimo okeanom, ili kad predvidjamo pomrachenje, chesto nam je pogodno da pretpostavimo da se zemlja okrec'e oko sunca i da su zvezde udaljene milione miliona kilometara. Ali shta s tim? Mislish li da nismo u stanju da stvorimo dvostruki sistem astronomije? Zvezde mogu biti i blizu i daleko, vec' prema tome kako nam je potrebno. Mislish li da nashi matematichari nisu tome dorasli? Jesi li zaboravio dvomisao?”

Vinston ponovo potonu u krevet. Shta je god govorio, brz odgovor ga je lomio kao tojaga. A ipak je znao, znao, da je u pravu. Verovanje da van sopstvenog duha ne postoji nishta — pa valjda postoji neki nachin da se dokazhe da je pogreshno? Zar nije josh odavno u proshlosti oboreno? Za to verovanje postojalo je chak i ime, ali ga se nije mogao setiti. O'Brajenove usne, dok ga je posmatrao odozgo, iskrivishe se u blag osmejak.

„Rekoh ti, Vinstone”, reche on, „da si u metafizici slab. Rech koje pokusha vash da se setish jeste solipsizam. Ali greshish. To nije solipsizam. Kolektivni solipsizam, ako hoc'esh — to da. Ali to je druga stvar; chak sasvim suprotna. Ali skrenuli smo s pravca”, dodade izmenjenim tonom. „Prava moc', moc' za koju se mi moramo boriti i danju i noc'u, nije moc' nad stvarima nego nad ljudima.” Zastade, i za trenutak ponovo postade slichan uchitelj u koji ispituje bistrog djaka: „Kazhi mi, Vinstone, kako jedan chovek uspostavlja svoju moc' nad drugim?”

Vinston razmisli. „Primoravajuc'i ga da pati”, reche.

„Upravo tako. Primoravajuc'i ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako c'esh znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Moc' se sastoji u nanoshenju bola i ponizhenja. Moc' se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u zheljeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonistichkim utopijama koje su zamishljali reformatori u proshlosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgazhen, svet koji c'e s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u nashem svetu znachic'e napredak ka povec'anju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Nasha se zasniva na mrzhnji. U nashem svetu nec'e biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samounizhenja. Sve ostalo c'emo unishtiti — sve. Vec' slamarno misaone navike koje su prezhivele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu izmedju deteta i roditelja, izmedju choveka i choveka, i izmedju choveka i zhene. Vishe se niko ne usudjuje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. No u buduc'nosti nec'e biti ni supruga ni prijatelja. Deca c'e se oduzimati od majki po porodaju, kao jaja od kokoshke. Seksualni instinkt c'e biti unishten. Produzhavanje vrste bic'e formalnost koja c'e se obavljati jednom godishnje, kao shto se produzhuje knjizhica za snabdevanje. Ukinuc'emo orgazam. Nashi neurolozi upravo rade na tome. Nec'e biti odanosti, sem odanosti Partiji. Nec'e biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Nec'e biti smeha, sem smeha pobedi oca nad pobedjenim. Nec'e biti umetnosti, nec'e biti knjizhevnosti, nec'e biti nauke. Kad postanemo svemoc'ni, nauka nam vishe nec'e biti potrebna. Nec'e biti razlike izmedju lepog i ruzhnog. Nec'e biti radoznalosti, nec'e biti uzhivanja u zhivotu. Sva konkurentska zadovoljstva bic'e unishtena. Ali uvek — to nemoj zaboraviti, Vinstone — uvek c'e biti opijenosti od moc'i, sve vec'e i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajac'e uzbudjenje pobede, drazh gazhenja po neprijatelju koji je bespomoc'an. Ako hoc'esh sliku o buduc'nosti, zamisli chizmu kako gazi ljudsko lice — zauvek.”

On zastade, kao da je ochekivao da c'e Vinston progovoriti. Vinston beshe pokushao da se ponovo utopi u povrshinu kreveta. Nije mogao da izusti ni rech. Chinilo mu se da mu se srce sledilo. O'Brajen produzhi:

„I zapamti da je to zauvek. Uvek c'e biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj drushtva, uvek c'e postojati da bismo ga mogli ponovo pobedjivati i ponizhavati. Sve kroza shta si proshao otkako si nam dopao u ruke — sve c'e se to nastaviti, i to josh gore. Shpijuniranja, izdaje, hapshenja, muchenja, pogubljenja, nestajanja, nec'e nikad prestati. Taj svet c'e biti svet straha isto koliko i trijumfa. Shto bude jacha, Partija c'e biti bezobzirnija; shto je slabiji otpor, to je jachi despotizam. Goldshtajn i njegove jeresi zhivec'e vechito. Svakog dana, svakog trenutka, bic'e porazhavane, obezvredjivane, ismevane, popljuvane – a ipak c'e uvek prezhivljavati. Ova drama koju sam s tobom igrao sedam godina odigravac'e se opet i opet, generaciju za generacijom, uvek u sve suptilnijem obliku. Uvek c'emo imati jeretika pred sobom, prepushtenog nama na milost i nemilost, koji vrishti od bola, slomljen, dostojan prezira — i koji c'e se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji c'e od svoje volje puziti do nashih stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na zhivac moc'i. Vidim da pochinjesh da shvatash kako c'e taj svet izgledati. Ali na kraju c'esh prevazic'i golo shvatanje. Prihvatic'esh ga i postati deo njega.

Vinston se beshe dovoljno povratio da mozhe govoriti. „Ne mozhete!” reche slabim glasom.

„Shta mislish tom primedbom, Vinstone?”

„Ne mozhete stvoriti takav svet koji ste mi sad opisali. To je san. Takav svet je nemoguc'.”

„Zashto?”

„Nemoguc'e je zasnovati jednu civilizaciju na strahu, mrzhnji i surovosti.”

„Zashto ne?”

„Ne bi imala vitalnosti. Izvrshila bi samoubistvo.”

„Kojeshta. Ti si pod utiskom da mrzhnja iscrpljuje vishe nego ljubav. Zashto bi bila takva? Pa i kad bi bila, shta onda? Recimo da mi reshimo da se istroshavamo brzhe. Recimo da ubrzamo tempo zhivota tako da ljudi postanu senilni u tridesetoj godini. Pa shta? Zar ne mozhesh shvatiti da smrt jedinke nije smrt? Partija je besmrtna.”

Kao i obichno, od njegovog glasa Vinston se oseti smlavljen i bespomoc'an. Uz to se bojao da c'e O'Brajen ponovo povuc'i poluzhicu na brojchaniku. No ipak nije mogao da c'uti. Slabashno, bez argumenata, bez ichega shto bi ga podrzhavalo sem neiskazivog straha od onoga shto je O'Brajen rekao, on se vrati u napad.

„Ne znam — ne tiche me se. Nekako c'ete vec' propasti. Neshto c'e vas vec' pobediti. Pobedic'e vas zhivot.”

„Mi vladamo zhivotom, Vinstone, na svim njegovim nivoima. Ti zamishljash da postoji neshto shto se zove ljudska priroda, shto c'e se razgneviti od nashih dela i okrenuti protiv nas. Ali ljudsku prirodu stvaramo mi. Chovek se mozhe mesiti do beskonachnosti. Ili si se mozhda vratio svom starom verovanju da c'e se proleteri ili robovi dic'i i zbaciti nas. Izbaci to iz glave. Oni su bespomoc'ni, kao zhivotinje. Chovechanstvo — to je Partija. Ostali su van njega; nevazhni su.”

Ne tiche me se. Na kraju c'e vas potuc'i. Pre ili posle c'e vas prozreti, a onda c'e vas razbiti u paramparchad.”

„Vidish Ii ti kakav dokaz da se to deshava?”

„Ne. Ja u to verujem. Znam da c'ete propasti. Postoji neshto u vasioni — ne znam, neki duh, neki princip — shto nikad nec'ete pobediti.”

„Verujesh li ti u boga, Vinstone?”

„Ne.”

„Pa shta je to onda, koji je taj princip koji c'e pobediti?”

„Ne znam. Duh choveka.”

„A da li ti sebe smatrash chovekom?”

„Da.”

„Ako jesi, Vinstone, onda si poslednji. Tvoja vrsta je izumrla; naslednici smo mi. Shvatash li da si sam? Ti si van istorije, ti ne postojish.” Ponashanje mu se promeni; on reche neshto grublje: „I smatrash se moralno vishim od nas, s nashim lazhima i nashom svireposhc'u?”

„Da, smatram se vishim.”

O'Brajen ne reche nishta. Govorila su neka druga dva glasa. Posle jednog trenutka Vinston primeti da je jedan od tih glasova njegov. To shto se chulo bio je magnetofonski snimak razgovora koji je vodio s O'Brajenom one vecheri kad je pristupio Bratstvu. On se sad chu kako obec'ava da c'e lagati, krasti, falsifikovati, ubijati, podsticati uzimanje droga i prostituciju, shiriti venerichne bolesti, bacati vitriol deci u lice. O'Brajen uchini kratak, nestrpljiv pokret, kao da bi rekao da je stvar nevredna prikazivanja. Zatim okrete prekidach i glasovi uc'utashe.

„Ustani s kreveta”, reche.

Veze se behu olabavile. Vinston se spusti na pod i nesigurno uspravi.

„Ti si poslednji chovek”, reche O'Brajen. „Ti si zatochnik — ljudskog duha. Videc'esh se kakav si. Skini odec'u.”

Vinston odreshi komad kanapa koji mu je drzhao kombinezon. Patent-zatvarach su mu odavno bili ishchupali. Nije se mogao setiti da li je i jedan put skinuo svu odec'u sa sebe otkako su ga uhapsili. Ispod kombinezona telo su mu obavijale prljave zhuc'kaste krpe, koje on jedva prepoznade kao ostatke donjeg rublja. Dok ih je skidao sa sebe, primeti trokrilno ogledalo na suprotnom kraju sobe. Priblizhi mu se, zatim se zaustavi u pola koraka. Iz grla mu se beshe oteo nehotichan krik.

„Hajde, hajde”, reche O'Brajen. „Stani izmedju krila. Videc'esh se i iz profila.”

Vinston beshe zastao jer ga je bilo strah. Prema njemu je ishla povijena, siva, kosturna prilika. Plashio je vishe njen izgled nego samo saznanje da je ta prilika on. On se priblizhi staklu. Lice te spodobe izgledalo je izbacheno upolje zbog pognutog drzhanja. Izgubljeno, hapshenichko lice sa chvorugavim chelom koje je prelazilo u c'elavo teme, iskrivljen nos i jagodice stuchenog izgleda iznad kojih su ochi bile uzharene i budne. Obrazi su bili izborani, a usta izgledala upala. Svakako je posredi bilo njegovo lice, ali mu se chinilo da se ono promenilo manje nego on u sebi. Ono shto bi se na njemu videlo bilo bi drukchije od onog shto je osec'ao. Bio je delimichno oc'elavio: U prvom trenutku je pomislio da je i posiveo, ali sivo mu je bilo samo teme. Sem ruku i kruga, lica, celo mu je telo bilo sivo od davnashnje prljavshtine koja se upila u kozhu. Ovde-onde pod prljavshtinom videle su se crvene brazgotine od rana, a kod chlanaka je proshireno mesto na veni bilo zapaljena masa s koje se ljushtila kozha. No istinski ga je prestravilo to shto mu je telo bilo toliko smrshalo. Grudni kosh mu je bio uzan kao u kostura; noge su se bile tako istanjile da su u kolenu bile shire nego u butini. Sad je video shta je O'Brajen mislio kada je promenuo profil. Krivina kichme je zaprepashc'ivala. Mrshava ramena su bila pognuta, chinec'i od grudi ulegnuc'e, tanki vrat kao da se savijao nadvoje pod tezhinom lobanje. Da je trebalo pogadjati, rekao bi da je u pitanju telo shezdesetogodishnjaka koji pati od kakve opake bolesti.

„Ponekad si mislio”, reche O'Brajen, „da moje lice — lice chlana Uzhe partije — izgleda staro i strosheno. Shta mislish o svom?”

On zgrabi Vinstona za rame i obrte ga tako da se nadjoshe licem u lice.

„Pogledaj u kakvom si stanju!” reche. „Pogledaj tu prljavshtinu po celom telu. Pogledaj to blato izmedju prstiju na nogama. Pogledaj tu odvratnu ranu na nozi iz koje ti se cedi gnoj. Primec'ujesh li da zaudarash kao jarac? Verovatno vishe i ne primec'ujesh. Pogledaj koliko si smrshao. Vidish li? Mogu da sastavim palac i kazhiprst oko tvoje mishice. Mogao bih ti prelomiti vrat kao shargarepu. Znash li da si izgubio dvadeset pet kilograma otkako si nam pao u ruke? Chak ti i kosa opada, u celim pramenovima. Gledaj!” On dohvati Vinstona za kosu i povuche; u ruci mu ostade pramen dlaka. „Otvori usta. Devet, deset, jedanaest — imash josh jedanaest zuba. Koliko si imao kad si doshao ovamo? I ovo malo shto ti je ostalo ispada ti iz glave. Gledaj!”

On dohvati jedan od Vinstonovih preostalih prednjih zuba izmedju snazhnog palca i kazhiprsta. Kroz Vinstonovu vilicu sevnu bol. O'Brajen mu beshe ishchupao zub iz korena. Zatim ga baci preko c'elije.

„Trulish”, reche, „raspadash se. Shta si ti? Vrec'a djubreta. Sad se okreni i ponovo pogledaj u ogledalo. Vidish li tu spodobu koja te gleda? To je poslednji chovek. Ako si ti chovek, onda je to chovechanstvo. A sad se obuci.”

Sporim, krutim pokretima, Vinston se poche oblachiti, Do tada nije primec'ivao koliko je mrshav i slab, U glavi mu se vrtela samo jedna misao: da se u zatvoru nalazi duzhe nego shto mu se chinilo, Zatim ga, dok je ponovo navlachio svoje bedne krpe, iznenada preplavi sazhaljenje prema svom upropashc'enom telu. Pre no shto je postao svestan shta chini, on se skljoka na stolichicu koja je stajala pored kreveta i briznu u plach. Bio je svestan svoje ruzhnoc'e, svoje nespretnosti – svezhanj kostiju u odvratno prljavom rublju koji sedi i plache pod grubim belim svetlom — ali se nije mogao zaustaviti. O'Brajen mu polozhi ruku na rame, gotovo ljubazno.

„Nec'e to vechno trajati”, reche. „Mozhesh se spasti kad god zazhelish. Sve zavisi od tebe.”

„Vi ste to uchinili!” zajeca Vinston. „Vi ste me doveli u ovo stanje.”

„Ne, Vinstone, ti si sam sebe doveo do njega. Ti si prihvatio kad si krenuo protiv Partije. Sve je to bilo sadrzhano u tvom prvom delu. Nije se desilo nishta shto nisi i sam predvideo.”

On zastade, zatim produzhi:

„Potukli smo te, Vinstone. Slomili smo te. Video si kakvo ti je telo. Duh ti je u istom stanju. Ne mislim da ti je ostalo josh mnogo ponosa. Tukli su te, batinali, vredjali; vrishtao si od bola, valjao si se na podu u sopstvenoj krvi i bljuvotini. Cvilio si za milost, izdao si sve i svakoga. Mozhesh li mi navesti ijedno ponizhenje kroz koje nisi proshao?”

Vinston beshe prestao da plache, mada su mu se suze i dalje cedile iz ochiju. Podizhe pogled ka O'Brajenu.

„Nisam izdao Dzhuliju”, reche.

O'Brajen ga zamishljeno pogleda odozgo. „Ne”, reche on, „ne; to stoji. Nisi izdao Dzhuliju.”

Ono chudno poshtovanje prema O'Brajenu, koje nishta nije moglo unishtiti, ponovo zapljusnu Vinstonovo srce. Kako je inteligentan, pomisli on, kako je inteligentan! Nije se nikad desilo da O'Brajen ne shvati shta mu on kazhe. Svako drugi bi mu smesta odvratio da je izdao Dzhuliju. Jer shta nisu iscedili iz njega pod mukama? Rekao im je sve shto je znao o njoj, o njenim navikama, njenom karakteru, proshlosti; priznao je do najbeznachajnije sitnice sve shto se deshavalo na njihovim sastancima, sve shto je govorio njoj i ona njemu, priznao je gozbe namirnicama sa crne berze, blud, maglovite planove protiv Partije — sve. A ipak, u onom smislu koji je davao toj rechi, ipak je nije izdao. Nije prestao da je voli; osec'anja koja je imao prema njoj ostala su ista. O'Brajen je bez objashnjenja razumeo shta je on mislio.

„Recite mi”, upita ga Vinston, „hoc'e li me skoro streljati?”

„Dotle mozhe potrajati josh dugo”, reche O'Brajen. „Ti si tezhak sluchaj. Ali ne gubi nadu. Mi izlechimo svakog, pre ili posle. Na kraju c'emo te streljati.”

Bilo mu je mnogo bolje. Popravljao se i jachao iz dana u dan, ako se moglo govoriti o danima.

Belo svetlo i zujanje ostali su nepromenjeni, ali c'elija je bila neshto udobnija nego ostale u kojima je bio. Na krevetu od dasaka bio je dushek i jastuk; imao je i stolichicu. Bili su ga okupali, a potom ga prilichno chesto pushtali da se pere u limenom lavoru. Chak su mu davali i tople vode za to. Dali su mu novo rublje i chist kombinezon, mazali su mu otechenu venu nekom mashc'u koja je ublazhavala svrab. Izvadili su mu preostale zube i dali veshtachku vilicu.

Proshlo je mnogo nedelja, ako ne i meseci. Da je bio imalo zainteresovan, mogao je da prati proticanje vremena, jer su ga hranili u razmacima koji su izgledali pravilni. Procenjivao je da mu daju tri obroka na dvadeset chetiri chasa; ponekad se maglovito pitao da li ga hrane noc'u ili danju. Hrana je zachudo bila dobra, s mesom za svaki trec'i obrok. Jednom su mu dali chak i kutiju cigareta. Shibica nije imao, ali mu je vechito c'utljivi strazhar davao vatre. Prvi put kad je pokushao da pushi beshe mu pripala muka, ali nije popustio. Kutija mu je potrajala dugo: pushio je samo po pola cigarete posle svakog obroka.

Dali su mu tablicu za chiji je jedan ugao bila privezana krizhulja. Iz pochetka ih nije upotrebljavao. Chak i budan, bio je u potpunoj apatiji. Chesto bi izmedju dva obroka odlezhao gotovo ne pokrec'uc'i se, chas spavajuc'i a chas se budec'i u nejasne fantazije u kojima je bilo previshe i otvoriti ochi. Josh odavno je bio navikao da spava s jakim svetlom na licu. Nije mu smetalo; jedina je razlika bila u tome shto su mu snovi bili povezaniji. Celo to vreme sanjao je mnogo, i uvek lepe snove. Bio je u Zlatnom kraju, ili sedeo medju velichanstvenim rushevinama osvetljenim suncem, s majkom, sa Dzhulijom, s O'Brajenom — nije radio nishta, prosto je sedeo na suncu i razgovarao s njima o mirnim stvarima. Misli koje je imao na javi uglavnom su bile o tim snovima. Sad kad je podsticaj koji je davao bol bio uklonjen, chinilo se da je izgubio moc' intelektualnog naprezanja. Nije mu bilo dosadno, nije imao zhelje za razgovorom ili razonodom. Prosto biti sam, ne biti tuchen ni saslushavan, biti sit i sav chist, savrsheno ga je zadovoljavalo.

Postepeno je pocheo da provodi sve manje vremena u snu, ali josh uvek ga nishta nije gonilo da ustaje. Zheleo je jedino da mirno lezhi i osec'a kako mu se u telu skuplja snaga. Opipavao bi se ovde-onde, nastojec'i da se uveri da to nije iluzija, da mu se mishic'i zaista debljaju a kozha zatezhe. Najzad se uspostavi van svake sumnje da se popravio; noge su mu u butinama bile neporecivo deblje nego u kolenima. Posle toga, iz pochetka s oklevanjem, poche redovno izvoditi vezhbe. Uskoro je bio u stanju da predje tri kilometra, merec'i ih koracima po c'eliji, i ugnuta ramena mu se pocheshe ispravljati. Onda pokusha da radi komplikovanije vezhbe; tu se zaprepasti i oseti ponizhen otkrivshi shta sve nije sposoban da uradi. Nije mogao da se krec'e brzhe no hodom, nije mogao da drzhi stolichicu u ispruzhenoj ruci, nije mogao da stoji na jednoj nozi a da ne izgubi ravnotezhu. Chuchnuvshi, otkri da se mozhe uspraviti na jedvite jade, s uzhasnim bolovima u butinama i listovima. Lezhe potrbushke i pokusha da se podigne rukama. Nije vredelo: nije mogao da se pomakne ni za santimetar. No posle nekoliko dana — posle nekoliko obroka — chak i taj poduhvat mu podje za rukom. Dodje vreme kad je bio u stanju da se tako podigne shest puta uzastopce. Poche chak da se ponosi svojim telom i da gaji povremeno verovanje da mu se i lice vrac'a u predjashnje normalno stanje. Jedino kad bi sluchajno stavio ruku na c'elavo teme setio bi se izboranog, rushevnog lica koje ga je onog dana pogledalo iz ogledala.

Duh mu postade aktivniji. On sede na krevet od dasaka navalivshi se ledjima na zid, s tablicom na kolenima, i smishljeno se dade na posao da se prevaspita.

Bilo je sasvim jasno da je kapitulirao. Sad vide da je u stvari pocheo da kapitulira josh davno pre no shto je doneo tu odluku. Od trenutka kad se nashao u zgradi Ministarstva ljubavi — da, chak i tokom onih minuta kad su on i Dzhulija stajali bespomoc'ni dok im je gvozdeni glas govorio shta da rade — shvatio je svu lakoumnost, svu povrshnost svog pokushaja da se usprotivi moc'i Partije. Sad je znao da ga je svih tih sedam godina Policija misli posmatrala kao insekta pod lupom. Nije bilo nijednog fizichkog china, nijedne izgovorene rechi, koje nisu primetili, nijednog misaonog procesa koji nisu bili u stanju da pogode. Chak su i ono belichasto zrnce prashine na koricama dnevnika uvek pazhljivo vrac'ali na mesto. Pushtali su mu magnetofonske snimke, pokazivali fotografije. Na nekima su bili on i Dzhulija zajedno. Da, chak i... Vishe se nije mogao boriti protiv Partije. Osim toga, Partija je bila u pravu. Tako je moralo biti: kako bi besmrtni, kolektivni mozak mogao da pogreshi? Kojim se spoljnim merilom mogu proveravati njegovi zakljuchci? Dushevno zdravlje je stvar statistike. U pitanju je samo to da se nauchi misliti onako kako oni misle. Samo shto...!

Krizhulja mu se medju prstima chinila debela i nezgrapna. On poche da zapisuje misli koje su mu dolazile u glavu. Prvo napisa krupnim, nespretnim shtampanim slovima:

SLOBODA JE ROPSTVO

Zatim gotovo bez predaha ispisa ispod toga:

DVA I DVA SU PET

Ali tu se pojavi neka prepreka. Kao da je uzmicao pred nechim, duh mu se nije mogao usredsrediti. Znao je da zna shta je na redu, ali za trenutak nije mogao da se seti. Uspe da se seti samo svesnim naporom; misao mu nije doshla sama od sebe. On napisa:

BOG JE MOC'

Prihvatao je sve. Proshlost je izmenljiva. Proshlost se nikad nije menjala. Okeanija je u ratu s Istazijom, Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Dzhons, Aronson i Raterford su krivi za sve chime ih je optuzhba teretila. On nikad nije video fotografiju koja je pobijala njihovu krivicu. Ona uopshte nije ni postojala; on ju je izmislio. Setio se da se sec'ao protivrechnih stvari, no to su bile lazhne uspomene, proizvodi samozavaravanja. Kako je sve to bilo lako! Treba se samo predati; sve ostalo dolazi samo po sebi. To je kao kad chovek pliva uz struju koja ga gura natrag ma koliko se naprezao, a zatim najednom reshi da se okrene i podje niza struju umesto protiv nje. Nishta se nije menjalo sem plivachevog polozhaja: ono predodredjeno je u svakom sluchaju chekalo na kraju. Sve je bilo lako sem...!

Sve mozhe biti istina. Takozvani prirodni zakoni su kojeshtarija. Zemljina tezha je besmislica. „Ja bih mogao”, rekao mu je O'Brajen, „uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice, kad bih hteo.” Vinston to razradi. „Ako on misli da je uzleteo s poda, i ako ja u isto vreme mislim da ga vidim kako uzlec'e, onda se to zaista deshava.” Odjednom, kao potopljena olupina koja se najednom probija na povrshinu vode, u glavu mu se probi misao: „Ne deshava se. Mi samo zamishljamo da se deshava. To je halucinacija.” On je smesta odgurnu u stranu. Greshka je bila ochigledna. Podrazumevalo se da postoji „stvarni” svet gde su se odvijala „stvarna” zbivanja. Ali kako takav svet mozhe postojati? Shta znamo o bilo chemu, sem onoga shto saznajemo preko svog duha? Sve shto se dogadja, dogadja se u duhu. Shta god se deshava u duhu, odista se deshava.

Nije imao teshkoc'a da ukloni tu greshku; nije bio ni u opasnosti da joj podlegne. On ipak shvati da ta misao nije ni trebalo da mu dodje u pamet. Duh treba da stvori sebi neku slepu mrlju kad god se ukazhe kakva opasna misao. Taj proces bi trebalo da bude automatski, instinktivan. U novogovoru se zvao zloustavljanje.

On se dade na vezhbanje u zloustavljanju. Predstavi sebi tvrdnje „Partija kazhe da je zemlja pljosnata”, „Partija kazhe da je led tezhi od vode” — i izvezhba se da ne primec'uje ili da ne shvata argumente koji su tome protivrechili. Nije bilo lako. Bila je potrebna velika moc' rezonovanja i improvizacije. Na primer, aritmetichki problemi koji su proizlazili iz tvrdnje „dva i dva su pet” bili su van njegovih intelektualnih moc'i. Bila je takodje potrebna i izvesna duhovna gimnastika, sposobnost da se u jednom trenutku primenjuje najsuptilnija logika, a u drugom previdjaju i najgrublje logichke greshke. Glupost je bila isto toliko potrebna koliko i inteligencija, i isto toliko teshko dostizhna.

Celo to vreme pitao se jednim delom svesti kad c'e ga streljati. „Sve zavisi od tebe” beshe mu rekao O'Brajen; no znao je da ne postoji nikakav svesni chin kojim bi mogao priblizhiti trenutak streljanja. Taj trenutak mozhe doc'i za deset minuta, ili za deset godina. Mogu ga godinama drzhati u samici, mogu ga poslati u logor za prinudni rad, mogu ga neko vreme i pustiti na slobodu kao shto katkad rade. Bilo je savrsheno moguc'e da c'e se, pre nego shto bude streljan, cela drama hapshenja i saslushavanja ponovo odigrati. Jedno je bilo sigurno: smrt nikad ne dolazi u ochekivanom trenutku. Po tradiciji — neizrechenoj tradiciji: to se nekako uduvek znalo mada se nikad nije chulo izgovoreno — pucali su s ledja, bez upozorenja, dok zhrtva ide hodnikom od jedne c'elije do druge.

Jednog dana — mada „jednog dana” nije pravi izraz; moglo je isto tako biti i pola noc'i; dakle: jednom — on zapade u chudno, blazheno sanjarenje. Ishao je hodnikom ochekujuc'i metak. Znao je da c'e ga iduc'eg trenutka metak pogoditi. Sve je bilo sredjeno, izgladjeno, pomireno. Nije vishe bilo sumnji, prepirki, bola, straha. Telo mu je bilo zdravo i snazhno. Hodao je lakim koracima, s radoshc'u od kretanja i osec'anjem da hoda po suncu. Vishe nije bio u uzanim belim hodnicima Ministarstva ljubavi nego u onom ogromnom prolazu obasjanom suncem, shirokom chitav kilometar, kojim je prolazio u delirijumu izazvanom drogama. Bio je u Zlatnom kraju i hodao putanjom preko starog pashnjaka koji su zechevi sav popasli. Osec'ao je kratku gipku travu pod nogama i sunce na licu. Na ivici poljane blago su se njihali brestovi, a negde iza njih bio je potochic' u chijim su se zelenim virovima ispod vrba igrale ribice.

Odjednom se trzhe, sav uzhasnut. Po kichmi mu izbi znoj. Bio je chuo svoj glasni krik:

„Dzhulija! Dzhulija! Dzhulija, ljubavi moja! Dzhulija!”

Za trenutak ga salete halucinacija: vide je pred sobom. Chinilo se da nije samo s njim, nego u njemu. Bilo mu je kao da mu je ushla u samo tkivo kozhe. Tog trenutka ju je voleo daleko vishe nego kad su bili zajedno i slobodni. Isto tako je znao da je ona negde zhiva i da joj je potrebna njegova pomoc'.

On ponovo lezhe i pokusha da se pribere. Shta je to uradio? Koliko c'e godina ovaj trenutak slabosti dodati njegovom zatochenishtvu?

Josh jedan trenutak, i on c'e chuti bat chizama u hodniku. Oni nec'e pustiti da ovaj izliv prodje nekazhnjen. Sad znaju, ako nisu i odranije znali, da on krshi sporazum koji je zakljuchio s njima. Pokorio se Partiji ali je josh uvek mrzi. U proshlosti je pod maskom konformiste nosio jeretichki duh. Sad se povukao korak dalje: u duhu se predao, ali se nadao da c'e dushu ochuvati netaknutu. Zna da nije u pravu, ali vishe voli da ne bude. Oni c'e to razumeti — O'Brajen c'e razumeti. Sve je izishlo na videlo u tom jednom jedinom glupavom kriku.

Morac'e da pochne iz pochetka. To mozhe potrajati godinama. On predje rukom preko lica, trudec'i se da upamti novi oblik. U obrazima su bile duboke bore, jagodice su pod rukom bile oshtre, nos spljoshten. Osim toga, otkako se poslednji put video u ogledalu, dobio je i nove vilice. Nije lako odrzhati nedokuchiv izraz na licu kad chovek ne zna kako mu lice izgleda. U svakom sluchaju, sama kontrola nad crtama lica nije dovoljna. On prvi put shvati da chovek koji hoc'e da sachuva tajnu mora da je sakrije i od samog sebe. Mora celo vreme znati da je ona tu, ali ne sme je, dokle god ne postane potrebna, pustiti da u bilo kom obliku kome se mozhe dati ime prodre u svest. Od sada mora da ima ne samo ispravne misli nego i ispravna osec'anja, ispravne snove. A celo to vreme mora da chuva mrzhnju u sebi, kao grudvu materije koja je deo njega a ipak nepovezana s njim, kao cistu.

Jednog dana c'e odluchiti da ga streljaju. Ne mozhe se znati kad, ali se nekoliko sekundi unapred mozhe pogoditi. Pucaju uvek s ledja dok chovek ide hodnikom. Deset sekundi c'e biti dosta. Za to vreme se svet u njemu mozhe preokrenuti. I onda, najednom, bez ijedne rechi, bez zastajanja u hodu, bez promene i u jednoj jedinoj crti lica — najednom c'e kamuflazha spasti i: bum! opalic'e topovi njegove mrzhnje. Mrzhnja c'e ga ispuniti kao ogroman prashtav plamen. I u tom istom trenutku: bum! Opalic'e metak, prekasno — ili prerano. Pre nego shto mu budu pridobili mozak, oni c'e ga razneti. Jeretichka misao c'e biti nekazhnjena, nepokajana, van njihovog domashaja zauvek. Oni c'e probushiti rupu u svom sopstvenom savrshenstvu. Umreti mrzec'i ih — to je sloboda.

On zatvori ochi. To je bilo tezhe nego prihvatiti intelektualnu disciplinu. U pitanju je bilo samoponizhenje, samosakac'enje. Morac'e da zaroni u najgnusniju gnusobu. Shta josh ima strashnije, shta josh ima gadnije? On pomisli na Velikog Brata. Ogromno lice (zato shto se stalno vidjalo na plakatima uvek se chinilo da ima metar u shirinu) sa gustim crnim brkovima i ochima koje su pratile choveka, izidje mu pred ochi kao samo od sebe. Koje je njegovo pravo osec'anje prema Velikom Bratu?

U hodniku se chu tezhak bat chizama. Chelichna vrata se otvorishe s treskom. U c'eliju udje O'Brajen. Iza njega je stajao oficir voshtana lica i strazhari u crnoj uniformi.

„Ustani”, reche O'Brajen. „Hodi ovamo.”

Vinston stade pred njega. O'Brajen ga dohvati snazhnim rukama za ramena i unese mu se u lice.

„Mislio si da me prevarish”, reche on „To ti je bilo glupo. Ispravi se. Pogledaj me u lice.”

On zastade, zatim nastavi blazhim glasom:

„Popravljash se. Intelektualno, s tobom je gotovo sve kako treba. Nisi napredovao jedino emocionalno. Reci mi, Vinstone — i zapamti, bez lazhi; ti znash da uvek primec'ujem lazh — reci mi: koje je tvoje pravo osec'anje prema Velikom Bratu?”

„Mrzim ga.”

„Mrzish ga. Dobro. Znachi da je doshlo vreme da uchinish i poslednji korak. Morash zavoleti Velikog Brata. Nije dovoljno da mu se samo pokoravash; morash ga voleti.”

On pusti Vinstona blago ga gurnuvshi prema strazharima.

„Soba sto jedan”, reche.

U svakoj fazi svog zatochenishtva znao je, ili mu se chinilo da zna, na kom se mestu te zgrade bez prozora nalazi. Verovatno je bilo malih razlika u vazdushnom pritisku. C'elije gde su ga strazhari tukli bile su pod zemljom. Soba u kojoj ga je O'Brajen saslushavao bila je visoko, blizu krova. Ova prostorija je bila mnogo metara pod zemljom, na najdubljem mestu dokle se mozhe doc'i.

Bila je vec'a od gotovo svih ostalih c'elija u kojima je bio. No on je jedva i primec'ivao okolinu. Primetio je jedino da su pravo ispred njega bila dva stochic'a, oba pokrivena zelenom chohom. Jedan je bio na svega metar-dva ispred njega, a drugi neshto dalje, blizu vrata. Bio je u sedec'em stavu privezan za stolicu tako chvrsto da nije mogao pokrenuti nishta, chak ni glavu. Glavu mu je otpozadi neshto stezalo tako da je morao gledati pravo preda se.

Za trenutak je bio sam, zatim se vrata otvorishe i O'Brajen udje.

„Jednom si me pitao”, reche O'Brajen, „shta je u sobi sto jedan. Ja sam ti rekao da odgovor znash i sam. Svi znaju. U sobi sto jedan je najgora stvar na svetu.”

Vrata se ponovo otvorishe. Udje strazhar koji je nosio neshto od zhice, neku kutiju ili korpu. On je stavi na udaljeniji sto. Od O'Brajena Vinston nije mogao da vidi shta je to.

„Najgora stvar na svetu”, reche O'Brajen, „varira zavisno od jedinke. Za nekog je to biti zhiv zakopan, za drugog biti spaljen, ili udaviti se, ili biti nabijen na kolac, ili pedeset drugih smrti. Ima sluchajeva kad je najgora stvar na svetu neshto sasvim beznachajno, chak ne ni smrtonosno.”

On se beshe malo pomerio u stranu tako da je Vinston mogao bolje da vidi onaj predmet na stolu. To je bio chetvrtast kavez od zhice, s ruchicom za noshenje na gornjem kraju. Za prednji kraj bilo je prichvrshc'eno neshto nalik na machevalachku masku, s udubljenom stranom napolju. Iako je kavez lezhao tri-chetiri metra od njega, Vinston vide da je uzduzhnom pregradom podeljen na dvoje, i da se u svakom odeljku nalazi po jedan stvor. To su bili pacovi.

„U tvom sluchaju”, reche O'Brajen, „najgora stvar na svetu su pacovi.”

Josh chim je video kavez, kroz Vinstona je proshla neka jeza predosec'anja, neki strah od neznano chega. No tog trenutka mu najednom postade jasno shta znachi onaj maskoliki deo. Utroba kao da mu se pretvori u vodu.

„Ne mozhete!” kriknu visokim, napuklim glasom. „Ne biste valjda! Ne biste valjda! Pa to je nemoguc'e.”

„Da li se sec'ash”, reche O'Brajen, „trenutka panike koji ti je dolazio u snovima? Ispred tebe je bio zid mraka, a u ushima ti je buchalo. S druge strane zida nalazilo se neshto uzhasno. Znao si da znash shta je to, ali se nisi usudjivao da mu pogledash u ochi. S druge strane zida su se nalazili pacovi.”

„O'Brajene!” reche Vinston naprezhuc'i se da ovlada svojim glasom. „Vi znate da to nije potrebno. Shta trazhite od mene?”

O'Brajen mu ne dade neposredan odgovor. Najzad progovori, onako uchiteljski kako je ponekad imao obichaj. Gledao je zamishljeno nekud u daljinu, kao da se obrac'a publici iza Vinstonovih ledja.

„Sam po sebi”, reche on, „bol nije uvek dovoljan. Ima situacija u kojima se chovek odupire bolu, chak i dok ne izdahne. Ali za svakog postoji neshto neizdrzhljivo — neshto o chemu se ne mozhe ni misliti. To nema veze sa hrabroshc'u i kukavichlukom. Chovek koji pada s neke visine nije kukavica ako se u padu uhvati za uzhe. Chovek koji izranja iz duboke vode nije kukavica ako napuni pluc'a vazduhom. To je jednostavno instinkt koji se ne mozhe unishtiti. Isti je sluchaj s pacovima. Za tebe, oni su neizdrzhljivi. Oni predstavljaju oblik pritiska kome se ne mozhesh odupreti, chak i kad bi hteo. Stoga c'esh uchiniti ono shto se od tebe trazhi.”

„Ali shta, shta? Kako c'u to uchiniti ako ne znam shta je?”

O'Brajen podizhe kavez i premesti ga na blizhi sto, spustivshi ga pazhljivo na chohu. Vinstonu zapishta krv u ushima. Imao je osec'anje da sedi u potpunoj usamljenosti. Nalazio se usred ogromne puste ravnice, ravne pustinje natopljene suncem, preko koje su mu svi zvuci dolazili iz neizmernih daljina. No ipak je kavez s pacovima bio nepuna dva metra od njega. Pacovi su bili ogromni. Bili su u onom dobu kad im njushka postaje tupa i krvozhedna — a krzno prelazi iz sive boje u mrku.

„Iako je glodar”, reche O'Brajen, josh uvek se obrac'ajuc'i nevidljivoj publici, „pacov je mesozhder. To znash. Chuo si shta se deshava u siromashnim chetvrtima ovog grada. Ima ulica gde zhene ne smeju da ostave malo dete samo u kuc'i, chak ni na nekoliko minuta, jer bi ga inache pacovi svakako napali. U vrlo kratkom roku oglodali bi ga do kostiju. Oni takodje napadaju bolesnike i samrtnike. Sa zachudujuc'om inteligencijom raspoznaju koji se ljudi ne mogu braniti.”

Iz kaveza se zachu zhestoka cika. Vinstonu se uchini da dopire izdaleka. Pacovi su se tukli; pokushavali su da dohvate jedan drugog kroz pregradu. On chu — i duboko ochajnichko stenjanje. Uchini mu se da i ono dolazi od nekud van njega.

O'Brajen podizhe kavez i u istom trenutku pritisnu neshto ne njemu. Neshto shkljocnu. Vinston se izbezumljeno naprezhe da se otrgne sa stolice. Nije vredelo: svaki deo tela, chak i glava, bili su chvrsto stegnuti. O'Brajen primache kavez na nepun metar od Vinstonovog lica.

„Pritisnuo sam prvu polugu”, reche on. „Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna. Maska c'e ti nalec'i na lice, ne ostavljajuc'i nikakav izlaz. Kad pritisnem ovu drugu polugu, vrata kaveza c'e se podic'i. Izgladnele zhivotinje c'e izleteti kao meci. Jesi li kad video pacova u skoku? Naletec'e ti na lice i odmah zagristi u njega. Neki put idu pravo na ochi. Neki put progrizu kroz obraze i navale na jezik.”

Kavez se primicao; vec' je bio sasvim blizu. Vinston chu niz oshtrih krika koji kao da su dolazili iz vazduha iznad njegove glave. Ipak se zhestoko borio protiv panike. Smisliti, smisliti neshto makar u preostalom delic'u sekunde — jedina nada je bila u tome. Odjednom ga po nozdrvama udari odvratan ustajao zadah zhivotinja. U njemu se uskomesha muchnina; on se gotovo onesvesti. Sve se bilo pomrachilo. Za trenutak je bio izvan sebe, zhivotinja koja urla. No ipak izroni iz mraka grchevito se drzhec'i jedne misli. Mozhe se spasti na jedan jedini nachin. Mora podmetnuti neko drugo ljudsko bic'e, telo nekog drugog ljudskog bic'a, izmedju sebe i pacova.

Krug maske je vec' bio toliko blizu da se od njega nije videlo vishe nishta. Vratanca od zhice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali shta se sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao uspravno, stezhuc'i ruzhichastim shapama shipke kaveza, i krvozhedno njushkao. Vinston vide brkove i zhute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomoc'an, bez misli.

„To je bila uobichajena kazna u vreme kineskog carstva”, reche O'Brajen, didaktichki kao i pre.

Maska mu se navlachila na lice. Zhica mu se ochesha o obraz. A onda — ne, to nije bilo olakshanje, samo nada, sic'ushan komadic' nade. Prekasno, mozhda prekasno. No samo jedno bic'e na koje mozhe da prenese svoju kaznu — jedno jedino telo koje mozhe da gurne izmedju sebe i pacova. I poche izbezumljeno da urla, da ponavlja iz sveg glasa:

„Dzhuliji! Dzhuliji! Ne meni! Dzhuliji! Svejedno mi je shta c'ete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Dzhuliji! Ne meni!”

Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Josh uvek je bio privezan za stolicu, ali beshe propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u medjuzvezdani prostor — sve dalje, dalje, dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O'Brajen je i dalje stajao uz njega. Josh uvek je osec'ao hladnoc'u zhice na obrazu. Ali kroz tamu koja ga je obavijala on chu josh jedno metaIno shkljocanje. Znao je da su se vratanca zatvorila a ne otvorila.

Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. Padajuc'i koso kroz prozor, zhut sunchev zrak je padao na prashnjave ploche stolova. Bilo je petnaest chasova; samotno doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.

Vinston je sedeo u svom uobichajenom uglu, zagledan u praznu chashu. Katkad bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu chashu dzhinom Pobeda, istresavshi u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz chiji je zapushach prolazila cevchica. To je bio saharin s karanfilic'em, specijalitet kafane.

Vinston je slushao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali svakog chasa se ochekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s africhkog fronta bile su krajnje uznemirujuc'e.Brige o tom frontu vrac'ale su mu se celog dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug stravichnom brzinom. Podnevni bilten nije pominjao nijednu odredjenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe vec' vode oko ushc'a Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na mapu da bi se shvatilo shta to znachi. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugrozhena i sama teritorija Okeanije.

U njemu planu neko jako osec'anje, ne sasvim strah nego neko neodredjeno uzbudjenje, zatim se zagasi. On prestade da misli o ratu. Tih dana nije mogao da se koncentrishe ni na shta duzhe od nekoliko trenutaka. On podizhe chashu i ispi je u jednom gutljaju. Kao i uvek, dzhin ga protrese, gotovo natera da povrati. Pic'e je bilo odvratno. Karanfilic' i saharin, koji su, onako otuzhni, vec' i sami bili gadni, nisu mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to shto mu je miris dzhina, koji ga je pratio dan i noc', bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih...

Nikad ih nije imenovao, chak ni u mislima; koliko mu je bilo moguc'e, nije ih ni zamishljao. Oni su bili neshto chega je samo upola bio svestan, neshto shto mu se vrzma tik uz lice, neki miris koji mu se uporno drzhao nozdrva. Dok se dzhin u njemu dizao, on podrignu kroz ljubichaste usne. Otkako su ga pustili bio se ugojio, pa chak i povratio svoju staru boju — u stvari, i vishe nego povratio. Crte lica su mu zadebljale, kozha na nosu i jagodicama ogrubela i pocrvenela, chak je i c'elavo teme bilo previshe ruzhichasto. Kelner, i ovog puta nepozvan, donese shahovsku tablu i poslednji broj Tajmsa, savijen na strani sa shahovskim problemom. Zatim, videvshi da je Vinstonova chasha prazna, donese bocu s dzhinom i napuni je. Vinston nije morao da naruchuje. Znali su njegove navike. Shahovska tabla ga je uvek chekala, sto uglu bio uvek rezervisan; chak i kad je kafana bila puna on je za svojim stolom sedeo sam jer niko nije hteo da bude vidjen u njegovoj blizini. Nikad se nije trudio da rachuna koliko je popio. U nepravilnim razmacima podnosili su mu komad prljave hartije za koji su govorili da je rachun, no imao je utisak da mu stalno naplac'uju manje. No bilo bi mu svejedno i da je obratno. Sad je uvek imao para. Imao je chak i posao, sinekuru plac'enu daleko bolje no njegova ranija sluzhba.

Muzika s telekrana prestade. Program nastavi spikerov glas. Vinston podizhe glavu, ali posredi nije bio bilten s fronta. Samo kratko saopshtenje Ministarstva obilja da je u prethodnom tromesechju norma desete, troletke za proizvodnju pertli premashena za dvadesetosam odsto.

On ispita shahovski problem i postavi figure. U pitanju je bila komplikovana zavrshnica, pri chemu je trebalo upotrebiti i dva konja. „Beli vuche i dobija u dva poteza.” Vinston podizhe pogled na portret Velikog Brata. Beli uvek matira, pomisli on s nekim maglovitim misticizmom. Uvek je tako udesheno, bez izuzetka. Ni u jednom shahovskom problemu od pochetka sveta nije podjedivao crni. Ne simbolizuje li to vechitu, nepromeriljivu pobedu dobra nad zlim? Ogromno lice ga je posmatralo, puno smirene snage. Beli uvek matira.

Glas iz telekrana zastade i nastavi drukchijim i mnogo ozbiljnijim tonom: „Upozoravate se da budete spremni za vazhno saopshtenje u petnaest i trideset. Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najvec'eg znachaja. Pazite da ih ne propustite. Petnaest i trideset!” Zveketava muzika ponovo zasvira.

Vinstonu zalupa srce. To c'e biti bilten s fronta; instinkt mu je govorio da c'e vesti biti loshe. Celog dana su mu se, s malim naletima uzbudjenja, vrac'ale misli o strahobnom porazu u Africi. Chinilo mu se da gleda evroazijsku armiju kako kulja preko nikad prekorachene granice i prodire na vrh Afrike kao kolona mrava. Zar nije bilo moguc'e nekako ih napasti s boka? U glavi mu je jasno stajao obris zapadnoafrichke obale. On podizhe belog konja i pomache ga preko table. Tu je pravo mesto. Josh dok mu je pred ochima bila crna horda koja juri na jug, on vide drugu silu, neobjashnjivo skupljenu, kako im na jednom prodire u pozadinu i preseca kopnene i pomorske komunikacije. Chinilo mu se da svojom zheljom ozhivljava tu drugu silu. Ali treba dejstvovati brzo. Ako ovladaju celom Afrikom, ako se dochepaju aerodroma i podmornichkih baza na Rtu dobre nade, presec'i c'e Okeaniju nadvoje. To bi moglo znachiti svashta: poraz, rasulo, ponovnu podelu sveta, propast Partije! On duboko udahnu. U dushi mu se borila chudna smesha osec'anja — mada to nije bila smesha u pravom smislu, — tachnije, nekoliko uzastopnih slojeva osec'anja, pri chemu se nije moglo znati koji je sloj najnizhi.

Grch prodje. on vrati belog konja na mesto, ali za trenutak se nije mogao usredsrediti na problem, Misli mu ponovo odlutashe. On skoro nesvesno ispisa prstom po prashini na stolu:

2 + 2 = 5

„U dushu ti ne mogu uc'i”, beshe mu rekla ona. Ipak su mogli. „Shta ti se ovde desi ostaje zauvek”, beshe rekao O'Brajen. To je bila prava rech. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, chovek se ne mozhe oporaviti. U grudima mu neshto bude ubijeno: spaljeno, sazhezheno.

Video se s njom; chak i razgovarao. Nije bilo opasno. Znao je, skoro instinktivno, da za njegove postupke vishe gotovo i nemaju interesovanja. Da je bilo ko od njih dvoje hteo, mogao je udesiti da se nadju josh jednom. Sreli su se u stvari sasvim sluchajno, u Parku, jednog oshtrog, ochajno hladnog martovskog dana, kad je zemlja bila nalik na gvozhdje i sva trava se chinila mrtvom, a nigde nije bilo nijednog pupoljka sem nekoliko shafrana koji su se probili iz zemlje da ih vetar rashcherechi. Hitao je svojim putem, smrznutih ruku i sa suzama od vetra, kad je vide na nepunih deset metara od sebe. Odjednom mu bi jasno da se promenila na neki teshko opisiv nachin. Oni se skoro mimoidjoshe bez ikakvog znaka, a zatim se on okrete i podje za njom, ne previshe revnosno. Znao je da nema opasnosti, da se niko ne bi zainteresovao za njih. Ona je c'utala. Poshla je ukoso preko trave kao da pokushava da ga se otrese, zatim se pomirila s njegovim prisustvom pored sebe. Ubrzo se nadjoshe okruzheni iskidanim zhbunjem bez lishc'a, nekorisnim bilo kao skrovishte bilo kao zashtita od vetra. Stadoshe. Bilo je zverski hladno. Vetar je zvizhdao kroz granchice i tresao retke shafrane. On je zagrli oko pojasa.

Telekrana nije bilo, ali je sakrivenih mikrofona moralo biti; sem toga, bili su na vidiku. To nije imalo znachaja; nishta nije imalo znachaja. Mogli su lec'i na zemlju i uraditi ono da su hteli. Na samu pomisao njemu se sledi meso na kostima. Ona nichim ne odvrati na zagrljaj; nije se chak ni trudila da se oslobodi. On sad vide shta se promenilo u njoj. Lice joj je bilo zhuc'e, a preko chela i slepoochnice, delimichno sakrivena kosom, prelazila je brazgotina; ali promena nije bila u tome. U pitanju je bilo to shto joj se struk proshirio i, na neki chudan nachin, ukrutio. On se seti kako je jednom, posle eksplozije raketne bombe, pomagao da se iz rushevina izvuche lesh, i kako se zachudio ne shto je mrtvac bio neverovatno tezhak, nego shto je bio tako ukochen i nezgodan za noshenje: kao da je bio od kamena a ne mesa i kostiju.

Nije pokushavao da je poljubi; nisu ni govorili. Kad su se vrac'ali preko trave, ona ga prvi put pogleda pravo u lice, kratkim pogledom, punim prezira i odbojnosti. On se upita da li je to samo zbog nechega iz proshlosti ili ju je odbijao i zbog svog naduvenog lica i vode koju mu je vetar stalno izvlachio iz ochiju. Sedoshe na dve gvozdene stolice, jedno pored drugog, ali ne previshe blizu. Vide da se ona sprema da progovori. Ona pomeri svoju nezgrapnu cipelu nekoliko santimetara i namerno prebi jednu granchicu. Primeti da su joj stopala izgledala shira.

„Izdala sam te”, otvoreno reche ona.

„Izdao sam te”, reche on.

Ona baci na njega josh jedan kratak i odbojan pogled.

„Ponekad”, reche ona „ponekad ti zaprete nechim — nechim chemu se ne mozhesh odupreti, o chemu chak ne mozhesh ni misliti. I onda kazhesh: „Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome.” Posle mozhesh i da se pretvarash da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari ne mislish. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako mislish. Mislish da nema drugog nachina da se spasesh, i potpuno si spreman da se spasesh na takav nachin. I prosto pozhelish da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko c'e on da se muchi. Stalo ti je samo do sebe.”

„Stalo ti je samo do sebe”, ponovi on kao odjek.

„A posle toga ne osec'ash se onako isto prema tom drugom.”

„Ne”, reche on, „ne osec'ash se onako isto.”

Chinilo se da se vishe nema shta rec'i. Vetar im je tanke kombinezone lepio za telo. Skoro najednom postade nezgodno sedeti i c'utati; sem toga, bilo je previshe hladno da bi se moglo sedeti nepokretno. Ona reche da mora na metro i ustade da podje.

„Moramo se josh koji put videti”, reche on.

„Da”, reche ona, „moramo se josh koji put videti.”

Neko vreme ju je neodluchno pratio, pola koraka iza nje. Vishe nisu progovorili. Nije se u stvari trudila da ga se otrese, ali je ishla upravo toliko brzo da on nije mogao uporedo s njom. Reshio se da je otprati do stanice metroa, ali mu najednom to vuchenje za njom po hladnoc'i postade besmisleno i neizdrzhljivo. Bila ga je obuzela zhelja ne toliko da se odvoji od Dzhulije koliko da se vrati u kafanu Pod kestenom, koja mu nikad nije bila privlachnija nego u tom trenutku. Pred ochi mu izidje nostalgichna slika njegovog stola u uglu, s novinama, shahovskom tablom i nepresushnim dzhinom. Tamo c'e pre svega biti toplo. Sledec'eg trenutka, ne sasvim sluchajno, on dopusti grupici prolaznika da ga izdvoji od Dzhulije. Preko volje pokusha da je sustigne, zatim uspori korak, okrete se i podje u suprotnom pravcu. Kad je preshao pedeset metara, okrete se. Na ulici nije bilo mnogo sveta, ali Dzhuliju vec' nije mogao da raspozna. Bilo koja od desetak silueta koje su hitale niz ulicu mogla je biti njena. Mozhda se njeno raskrupnjalo, ukruc'eno telo vishe nije ni moglo prepoznati s ledja.

„U onom trenutku”, rekla mu je, „zaista tako mislish.” On i jeste tako mislio. Nije samo rekao, nego je to zaista i pozheleo. Pozheleo je u tom trenutku da nju, a ne njega, bace onim...

U muzici koja se cedila s telekrana neshto se izmeni. Pojavi se neka reska, podrugljiva nota, neka zhuta nota. A onda — to se mozhda nije ni deshavalo, mozhda je to bilo samo sec'anje u muzichkom rubu — neki glas zapeva:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo...

U ochi mu navreshe suze. Kelner koji je prolazio pored stola primeti da mu je chasha prazna i donese bocu sa dzhinom.

Podizhe chashu i pomirisa je. Pic'e je sa svakim gutljajem postajalo ne manje odvratno nego josh odvratnije. Ali bilo je postalo element u kome je plivao, njegov zhivot, njegova smrt i njegovo vaskrsenje. Dzhin mu je svake noc'i donosio omamu i svakog jutra podizao ga iz mrtvih. Kad se budio, retko pre jedanaset nula-nula, slepljenih kapaka, izgorelih usta, i s osec'anjem da mu je kichma prebijena, ne bi se mogao ni dic'i iz vodoravnog polozhaja da mu nisu pored kreveta stajale boca i chajna sholjica. U podnevne sate je sedeo zacakljena lica, s bocom pod rukom, i slushao telekran. Od petnaest nula-nula do zatvaranja postajao je deo inventara u kafani Pod kestenom. Vishe se nikog nije ticalo shta radi, vishe ga nije budio nikakav pisak, vishe ga nijedan telekran nije korio. Povremeno, mozhda dvaput nedeljno, odlazio je u Ministarstvo istine, u prashnjavu kancelariju koja je izgledala napushtena, i tamo obavljao neshto malo posla, upravo onoga shto se nazivalo poslom. Bio je postavljen za chlana pododbora pri nekom pododboru, izdanku jednog od bezbrojnih odbora koji su se bavili manjim teshkoc'ama nastalim u pripremanju jedanaestog izdanja rechnika Novogovora. Sastavljali su neshto shto se zvalo „ad hok izveshtaj”, ali o chemu je taj izveshtaj trebalo da bude, nikad nije konachno saznao. To je imalo neke veze s pitanjem da li zareze treba stavljati u zagrade ili van zagrada. U njegovom pododboru bilo ih je josh chetvoro, svi slichni njemu. Bilo je dana kad su se sastajali i odmah potom rasturali, iskreno priznajuc'i jedni drugima da zaista nema shta da se radi. No bilo je i dana kad su se skoro revnosno davali na posao, pedantno i s velikim zharom sastavljali zapisnike, pravili nacrte drugih informacija koje nikad nisu zavrshavali — kad je prepirka oko toga shta je to zbog chega se navodno prepiru postajala neverovatno komplikovana i zakukuljena, sa cepidlachenjem oko definicija, s ogromnim skretanjima, svadjama — chak pretnjama da c'e se stvar izneti pred vishe rukovodstvo. Onda bi najednom iz njih isparila sva energija, i sedeli bi oko stola, gledajuc'i se ugashenim ochima, kao duhovi koji blede kad petao kukurikne.

Telekran za trenutak uc'uta. Vinston ponovo podizhe glavu. Bilten! Ali ne, samo su menjali plochu. Iza ochnih kapaka imao je mapu Afrike. Kretanje armija sachinjavalo je dijagram: crna strela koja se probija horizontalno na istok, preko repa bele. Kao da trazhi potporu, on podizhe pogled na neuzbudjeno lice s portreta. Da li je uopshte moguc'e da ova druga strela ne postoji?

Interesovanje mu ponovo popusti. On popi josh jedan gutljaj dzhina, podizhe belog konja i povuche jedan potez za probu. Shah. No to ochigledno nije bio pravi potez, jer...

Nepozvano, u glavu mu se vrati sec'anje. On vide sobu osvetljenu svec'om, ogroman krevet s belim pokrivachem i sebe, dechaka od devet-deset godina, kako sedi na podu, muc'ka kockice i odushevljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa njega i takodje se smejala.

To se po svemu sudec'i desilo nekih mesec dana pre nego shto je ona nestala. Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio, a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo ozhivela. Dobro se sec'ao dana, raskvashenog od kishe; voda je curila po oknu a svetlo bilo previshe mutno da bi se moglo chitati. Dosada dvoje dece u mrachnoj, pretrpanoj spavac'oj sobi postala je neizdrzhljiva. Vinston je cvilio i kukumavchio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po sobi pomerajuc'i stvari i udarajuc'i nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu pocheli udarati po zidu, dok je mladje dete svaki chas plakalo. Na kraju mu je majka rekla: „A sad budi dobar pa c'u ti doneti igrachku. Divnu igrachku — mnogo c'e ti se dopasti”; zatim je otishla na kishu, u malu svashtarnicu u blizini koja je josh uvek povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra „choveche, ne ljuti se”. Josh uvek se sec'ao mirisa vlazhnog kartona. Pribor za igru je bio bedan. Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako loshe sechene da su jedva lezhale na strani. Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila komadic' svec'e, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako uzbudio i potcikivao dok su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale „pojedene” i morale se vrac'ati na pochetno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po chetiri. Njegova sic'ushna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom i smejala se poshto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su srec'ni zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu.

On izbaci tu sliku iz svoje svesti. To je bila lazhna uspomena. Povremeno su ga uznemiravale lazhne uspomene. One nisu imale znachaja, dokle god chovek zna shta su u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete shahovskoj tabli i ponovo podizhe belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli. Vinston se trgao kao da mu je u telo zabodena igla.

Oshtar trubni znak probi vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti chuje ovaj trubni znak, to uvek znachi pobedu. Po kafani prodje neko elektrichno uzbudjenje. Chak su se i kelneri trgli i nachuljili ushi.

Trubni znak je oslobodio neopisivu buku. S telekrana je vec' blebetao uzbudjen glas, no josh ga u samom pochetku gotovo zaglushi klicanje spolja. Novost je obletela ulice kao charolijom. Od onog shto je izlazilo iz telekrana Vinston je chuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je predvideo: ogromna armija prebachena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja prodire preko repa crne. Kroz opshtu buku probijali su se odlomci trijumfaInih fraza: „Kapitalan strateshki manevar... savrshena koordinacija... krajnje rasulo... pola miliona zarobljenika... potpuna demoralizacija... vlast nad celom Afrikom... kraj rata sagledljiv... pobeda... najvec'a pobeda u ljudskoj istoriji... pobeda, pobeda, pobeda!”

Vinstonove noge su ispod stola pravile grchevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u duhu je trchao, brzo trchao, bio je s gomilom na ulici, klichuc'i do ogluvljenja. On ponovo podizhe pogled na portret Velikog Brata. Kolos koji je pregazio svet! Stena o koju su uzaludno udarale azijske horde! On pomisli kako je pre deset minuta — da, svega deset minuta — u njegovom srcu josh uvek bilo nedoumice oko toga da li c'e vesti s fronta znachiti pobedu ili poraz. Ah, nestalo je neshto vishe od evroazijske vojske! Mnogo se toga promenilo u njemu od onog prvog dana u Ministarstvu ljubavi, ali konachna, neophodna, lekovita promena se do tog trenutka josh nije odigrala.

Glas s telekrana i dalje je sipao svoju, prichu o zarobljenicima, plenu i pokolju, ali vika s ulice beshe malo zamrla. Kelneri su se vrac'ali svome poslu. Jedan od njih pridje s bocom dzhina. Sedec'i u svom blazhenom snu, Vinston nije obrac'ao pazhnju na njega dok mu je ovaj punio chashu. Vishe nije ni trchao ni klicao. Nalazio se ponovo u Ministarstvu ljubavi, gde mu je sve bilo oproshteno, gde mu je dusha bila bela kao sneg. Nalazio se na optuzhenichkoj klupi, priznavao sve, prokazivao svakoga. Korachao je hodnikom oblozhenim belim plochicama, s osec'anjem da boda po suncu, i s naoruzhanim strazharom za ledjima. Dugo ochekivani metak mu je prodirao u mozak.

On se zagleda u ogromno lice. Chetrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod crnih brkova. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu pocurishe dve suze s mirisom dzhina. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila zavrshena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.

1949. g.

Novogovor je bio zvanichni jezik Okeanije, stvoren da bi zadovoljio ideoloshke potrebe englsoca, ili engleskog socijalizma. Godine 1984. josh nije postojao niko ko je upotrebljavao, bilo usmeno bilo pismeno, Novogovor kao svoje jedino sredstvo opshtenja. Novogovorom su bili pisani uvodnici u Tajmsu, no oni su predstavljali tours de force koje je mogao obaviti samo specijalist. Ochekivalo se da c'e Novogovor konachno zameniti Starogovor (ili standardni engleski, kako bismo ga mi nazvali) otprilike do 2050. godine. U medjuvremenu je on sve vishe osvajao, s tim shto su chlanovi Partije nastojali da sve cheshc'e upotrebljavaju novogovorske rechi i gramatichke konstrukcije u svakodnevnom govoru. Verzija koja je bila u upotrebi 1984. godine i sistematizovana u devetom i desetom izdanju Rechnika novogovora, bila je privremena; sadrzhala je veliki broj suvishnih rechi i arhaichnih oblika koje je kasnije trebalo izbaciti. Mi c'emo se ovde baviti konachnom, usavrshenom verzijom, sistematizovanom u jedanaestom izdanju Rechnika.

Svrha Novogovora je bila ne da samo da sredstvo kojim bi se izrazhavala filozofija i duhovne navike sledbenika englsoca nego da onemoguc'i sve ostale nachine mishljenja. Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvac'en jednom zauvek a Starogovor zaboravljen, svaka jeretichka misao — to jest, misao koja bi bila u neskladu s principima englsoca — bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od rechi. Rechnik Novogovora je bio sastavljen tako da da tachan i chesto veoma suptilan izraz svakom znachenju koje bi chlan Partije legitimno zheleo da prenese sagovorniku ili chitaocu, iskljuchujuc'i pri tom sva druga znachenja kao i moguc'nost da se donjih dodje posrednim putem. To se postizalo delimichno izmishljanjem novih rechi, no pre svega izbacivanjem nepozheljnih rechi i uklanjanjem neortodoksnih znachenja iz preostalih rechi; chak uklanjanjem svih sekundarnih znachenja ukoliko je moguc'e. Naveshc'emo jedan primer. Rech slobodan je postojala i u Novogovoru, ali se mogla upotrebiti samo u rechenicama kao shto su „Ovo sedishte je slobodno” ili „Bic'u tako slobodan da vas zamolim za jedan zhilet.” U starom smislu „politichki slobodan” ili „intelektualno slobodan” nije se mogla upotrebiti, poshto politichka i intelektualna sloboda vishe nisu postojale ni kao pojmovi, zbog chega su nuzhno bile bezimene. Sasvim nevezano s izbacivanjem jeretichkih rechi, suzhavanje rechnika je bilo samo sebi cilj; nijednoj rechi koja nije bila neophodna nije se dopushtalo da ostane u zhivotu. Novogovor je bio zamishljen ne da proshiri nego da suzi krug pojmova dostupnih ljudskoj misli, i toj svrsi je posredno koristilo smanjivanje broja rechi na minimum.

Novogovor se zasnivao na engleskom jeziku kakav poznajemo danas, mada bi mnoge rechenice Novogovora, chak i kad ne bi sadrzhale novostvorene rechi, bile jedva razumljive danashnjem chitaocu koji govori engleski. Novogovorske rechi bile su podeljene u tri posebne kategorije, poznate kao rechnik A, rechnik B (ili kombinovane rechi) i rechnik C. Bic'e jednostavnije govoriti o svakoj kategoriji posebno, no gramatichke osobenosti jezika c'emo razmotriti u odeljku posvec'enom rechniku A, poshto za sve tri kategorije vazhe ista pravila.

Rechnik A. Rechnik A se sastojao od rechi potrebnih u svakodnevnim stvarima — jelu, pic'u, radu, oblachenju, penjanju i silazhenju stepenicama, vozhnji u vozilima, obradjivanju vrta, kuvanju i slichnom. Sastojao se gotovo u potpunosti od rechi koje vec' imamo — udariti. trchati, pas, drvo, kuc'a, njiva — ali u poredjenju s danashnjim engleskim rechnikom njihov broj je bio izvanredno mali, dok su im znachenja bila odredjena daleko strozhe. Sve dvosmislenosti i nijanse znachenja bile su istrebljene. U onoj meri u kojoj je to uopshte moguc'e, novogovorska rech iz ove kategorije nije bila nishta drugo do jedan staccato zvuk koji izrazhava jedan jedini jasno razumljiv pojam. Rechnik A bi bilo nemoguc'e upotrebiti u knjizhevnosti ili u diskusiji o politici ili filozofiji. Njegova svrha je bila da izrazhava jednostavne, celishodne misli, koje su se obichno ticale konkretnih predmeta ili fizichkih dela.

Gramatika Novogovora imala je dve jasno izrazhene osobenosti. Prva je bila gotovo potpuna univerzalnost svih vrsta rechi. Svaka rech (u principu je to vazhilo i za vrlo apstraktne rechi kao shto su ako ili kad) mogla se upotrebiti i kao glagol, i kao imenica, i kao pridev, i kao prilog. Izmedju imenichnog i glagolskog oblika, ukoliko su poticali od istog korena, nije bilo nikakve razlike. Ovo pravilo je samo po sebi unishtilo veliki broj arhaichnih oblika. Rech misliti, na primer, u Novogovoru nije postojala. Njeno mesto zauzimala je rech misao, koja je sluzhila i kao glagol i kao imenica. Ovde se nije primenjivao nikakav etimoloshki princip: u nekim sluchajevima je zadrzhavan prvobitni imenichni oblik, a u nekim glagolski. Chak i kad glagol i imenica srodnog znachenja nisu bili etimoloshki povezani, chesto se iz jezika izbacivalo bilo jedno bilo drugo. Rech sec'i, na primer, nije postojala; njeno znachenje je sadrzhala rech nozh, koja se upotrebljavala i kao glagol i kao imenica. Pridevi, uvek srednjeg roda, obrazovali su se dodavanjem nastavka -asto imenici (koja je istovremeno bila i glagol), a prilozi dodavanjem nastavka -sno. Tako je, na primer, brzinasto znachilo „brz”, a brzinosno znachilo „brzo”. Neki od nashih danashnjih prideva — dobar, jak, velik, crn, mek — upotrebljavali su se i u Novogovoru, ali njihov broj je bio veoma mali. Za njima se osec'ala slaba potreba, jer se skoro svaki pridev mogao izvesti dodavanjem nastavka -asto. Nijedan od danashnjih priloga nije se zadrzhao, sem onih koji se vec' zavrshavaju na -sno; novogovorski pridevi su se bez izuzetka izvodili dodavanjem nastavka -sno. Prilog blizu na primer, glasio je blizinosno.

Sem toga, suprotnost svakoj rec'i — ovo je takodje, u principu, vazhilo za sve vrste rechi — izvodila se dodavanjem prefiksa ne-, a pojachavanje dodavanjem prefiksa vishe-, ili, za josh pojachanije oblike, dvaputvishe-. Tako je, na primer, nehladno znachilo topao (topla, toplo), dok je vishehladno znachilo vrlo hladan, a dvaputvishehladno znachilo „izuzetno hladan”. Takodje je bilo moguc'e, kao i u danashnjem engleskom, menjati gotovo svaku rech dodavanjem predmetaka pre-, po-, pod-, itd. Ovim nachinima bilo je moguc'e drastichno smanjiti broj rechi. Postojanje prideva dobar, na primer, chinilo je izlishnim pridev losh, poshto se zheljeni smisao mogao izraziti isto tako dobro — u stvari, josh i bolje — rechju nedobro. Svaki put kad su dve rechi sachinjavale prirodan par suprotnosti, ceo se posao sastojao u tome koju odbaciti. Taman, na primer se moglo zameniti pridevom nesvetlo, ili svetao pridevom netamno, po zhelji.

Druga karakteristichna crta gramatike Novogovora bila je pravilnost. Uz nekoliko izuzetaka, koje c'emo navesti nizhe, svi su nastavci bili podvrgnuti istim pravilima. Proshlo vreme svih glagola obrazovalo se dodavanjem nastavka -o na trec'e lice jednine. Proshlo vreme od ic'i, na primer, glasilo je ideo, od sresti sretneo itd. Mnozhina se po pravilu obrazovala dodavanjem nastavka i, tako da je rech chovek davala choveci, prut — pruti, a lav — lavi. Svi pridevi su se poredili po istom pravilu, tako da su komparativ i superlativ od dobar (u Novogovoru dobro, poshto su svi pridevi bili srednjeg roda) glasili dobrije i najdobrije.

Jedine nepravilnosti bile su dopushtene kod zamenica, pokaznih i odnosnih, i pomoc'nih glagola. Bilo je takodje i izvesnih nepravilnosti u gradjenju rechi, diktiranih potrebom da se govori brzo i lako. Rech teshka za izgovor, ili rech koja se mogla pogreshno chuti, smatrala se ipso facto loshom rec'i; stoga se ponekad, radi eufonije, zadrzhavao arhaichni oblik ili unosila naknadna slova. No ova se potreba uglavnom osetila u vezi s rechnikom B. Zashto se lakoc'i izgovora pridavala tolika vazhnost, videc'emo u daljem tekstu ovog eseja.

Rechnik B. Rechnik B se sastojao od rechi namerno sastavljenih u politichke svrhe; naime od rechi koje su ne samo u svakom sluchaju imale politichki smisao, nego i imale za cilj da onome ko ih izgovara nametnu zheljeni mentalni stav. Bez potpunog razumevanja principa na kojima je pochivao englsoc, te rechi je bilo teshko upotrebljavati pravilno. U nekim sluchajevima, one su se mogle prevesti na Starogovor, pa chak i na rechi iz rechnika A, ali obichno uz dugo parafraziranje i obavezno po cenu izvesnih finesa. Rechi B predstavljale su neku vrstu verbalne stenografije, koja je chesto cele krugove ideja izrazhavala u svega nekoliko slogova, i koja je u isto vreme bila preciznija i imala vec'u udarnu moc' nego obichan jezik.

Sve rechi B bile su kombinovane(*). Sastojale su se od dve ili vishe rechi, ili delova dveju ili vishe rechi, stopljenih ujedno u obliku lakom za izgovor. Amalgam koji je odatle proisticao uvek je bio istovremeno glagol i imenica, i menjao se po uobichajenim pravilima. Da uzmemo samo jedan primer: rech dobromisao, koja je znachila, u veoma grubom prevodu, „ideoloshka i politichka ispravnost”, ili, posmatrana kao glagol, „misliti na ideoloshki i politichki ispravan nachin”. Njeni oblici su bili: glagol i imenica, dobromisao; proshlo vreme i prilog vremena proshlog, dobromislio, prilog vremena sadashnjeg, dobromislec'i; pridev, dobromisleno; prilog, dobromislenosno; glagolska imenica, dobromislitelj.

Rechi B se nisu gradile ni po kom etimoloshkom planu. Mogle su se sastavljati od svih vrsta rechi, poredjanih bilo kojim redom i kresanih na bilo koji nachin koji ih je chinio lakim za izgovor ne oduzimajuc'i im pri tom smisao. Poshto je ovde bilo tezhe postic'i eufoniju, nepravilni oblici su bili cheshc'i nego u rechniku A. Na primer, pridevski oblici od dobromisao i zloseks glasili su dobromisleno i zloseksualno, jer bi praviIni oblici dobromisaoasto i zloseksasto bili nezgodni za izgovor. U principu, medjutim, svim rechima B mogli su se dodavati praviIni nastavci, koji su u svim sluchajevima bili jednaki.

Neke rechi B imale su veoma istanchano znachenje, jedva shvatljivo nekome ko nije vladao jezikom kao celinom. Uzmimo na primer jednu tipichnu rechenicu iz Tajmsovih uvodnika: Staromislitelji ne trbuhosec'aju englsoc. Najkrac'i prevod te rechenice na Starogovor bi bio: „Oni chiji je nachin mishljenja formiran pre Revolucije ne mogu u potpunosti emotivno shvatiti principe engleskog socijalizma.” No to ne bi bio tachan prevod. Pre svega, da bi se potpuno shvatila gornja novogovorska rechenica, morala bi se imati jasna predstava o tome shta znachi englsoc. Sem toga, samo onaj ko je dobro upuc'en u englsoc mozhe do kraja shvatiti punu snagu rec'i trbuhosec'ati, naime slepo i odushevljeno prihvatiti, shto je danas teshko zamislivo; ili punu snagu rechi staromisao, koja je bila neraskidivo vezana sa predstavom zla i dekadencije. Medjutim, specijalna funkcija izvesnih novogovorskih rechi, medju njima i rechi staromisao, nije se sastojala toliko u tome da izrazhavaju znachenja koliko da ih unishtavaju. Znachenje tih rechi, kojih je po prirodi stvari bilo malo, bilo je proshireno do te mere da su obuhvatale cele grupe drugih rechi; te druge rechi, poshto je njihovo znachenje sada prenosio jedan jedini lako razumljiv izraz, mogle su se odbaciti i zaboraviti. Najvec'a teshkoc'a koju su imali sastavljachi rechnika novogovora nije bila u izmishljanju novih rechi nego u tome da tachno utvrde shta novoizmishljene rechi znache; to jest da utvrde koje grupe ostalih rechi one ukidaju samim svojim postojanjem.

Kao shto smo vec' videli na sluchaju rechi slobodan, rechi koje su nekad imale jeretichko znachenje bile su ponekad poshtedjene, buduc'i pogodne za upotrebu; no u tom sluchaju bile su ochishc'ene od svih nepozheljnih sekundarnih znachenja. Bezbroj drugih rechi — chast, pravda, moral, internacionalizam, demokratija, nauka i religija — jednostavno su prestale da postoje. Njihovo znachenje je obuhvatala — i obuhvatajuc'i ga, ukidala — shachica uopshtenih rec'i. Sve rechi koje su bile vezane za pojmove slobode i jednakosti, na primer, obuhvatala je jedna jedina rech, zlomisao (misaoni zlochin), dok je sve rechi vezane za pojmove objektivnosti i racionalizma obuhvatala rech staromisao. Vec'a preciznost bila bi opasna. Od chlana Partije se zahtevalo shvatanje slichno onome koje je imao stari Hebrejac: ovaj je naime znao, bez nekih detalja, da svi ostali narodi obozhavaju „lazhne bogove”. Nije mu bilo potrebno da zna da se ti bogovi zovu Vaal, Oziris, Moloh, Astarot itd.; shto je manje znao o njima, bolje je bilo za njegovu pravovernost. On je znao za Jehovu i Jehovine zapovesti; znao je, prema tome, da su svi bogovi sa drugim imenima i drugim atributima lazhni. Na priblizhno isti nachin, chlan Partije je znao koje je ponashanje pravilno, a u vrlo maglovitom, uopshtenom smislu znao kakva su skretanja od njega moguc'a. Njegov seksualni zhivot, na primer, u potpunosti su regulisale dve novogovorske rechi: zloseks (seksualni nemoral) i dobroseks (krepost). Rech zloseks obuhvatalaje sve seksualne prestupe — blud, preljubu, homoseksualnost i ostale perverzije — kao i normalno seksualno opshtenje ukoliko je samo sebi cilj. Nabrajati ih poimence nije bilo potrebno jer su svi predstavljali jednaku krivicu i, po pravilu, svi kazhnjavani smrc'u. U rechniku C, koji se sastojao od izraza koji se koriste u nauci i tehnici, moglo je biti potrebno da se izvesnim seksualnim skretanjima daju specijalni nazivi, ali obichnom gradjaninu nije bila potreba da ih zna. On je znao shta znachi dobroseks — naime, normalni seksualni odnos izmedju muzha i zhene, s jedinom svrhom da se zachnu deca, bez fizichkog zadovoljstva po zhenu; sve ostalo je bilo zloseks. U Novogovoru je retko bilo moguc'e ic'i za kakvom jeretichkom misli dalje od saznanja da je ona jeretichka; dalje od te granice nisu postojale rechi da tu misao izraze.

Nijedna rech iz rechnika B nije bila ideoloshki neutralna. Medju njima je bilo mnogo eufemizama. Rechi logodmor (logor za prinudni rad) i Minimir (Ministarstvo mira, tj. Ministarstvo rata) imale su znachenje gotovo potpuno suprotno od nominalnog. S druge strane, neke rechi su izrazhavale otvoreno i prezirno shvatanje prave prirode okeanijskog drushtva. Primer ovoga je rech prolokljuk, koja je oznachavala zabavu niske vrste i lazhne vesti kojima je Partija kljukala mase. Bilo je zatim i dvosmislenih rechi, koje su bile pohvalne kad su se odnosile na Partiju, a pogrdne kad su se odnosile na njene neprijatelje. No pored ovih, bilo je i rechi koje su na prvi pogled izgledale nishta drugo do obichne skrac'enice, a kojima ideoloshku boju nije davalo znachenje nego sama njihova konstrukcija.

Koliko je to uopshte bilo moguc'e, u rechnik B se ubacivalo sve shto je imalo ili moglo imati bilo kakvog politichkog znachenja. Nazivi svih organizacija, svih grupa ljudi, svih doktrina, svih zemalja, svih ustanova i svih javnih zgrada bili su bez izuzetka kresani da dobiju zheljeni oblik — jednu jedinu rech, laku za izgovor, koja sadrzhi najmanji moguc'i broj slogova potreban da ukazhe iz kog korena potichu. U ministarstvu istine, na primer, odeljenje dokumentacije, u kome je radio Vinston Smit, zvalo se dokodel, odeljenje proze prozodel, odeljenje za tele-programe teleodel itd. Cilj ovoga nije bio samo da ushtedi u vremenu. Josh u prvim decenijama dvadesetog veka, „teleskopirane” rechi i izrazi bili su jedna od karakteristichnih crta politichkog jezika; primec'eno je bilo da je sklonost ka upotrebi ovakvih skrac'enica najizrazhenija u totalitarnim drzhavama i organizacijama. Primeri za ovo su rechi Naci, Gestapo, Kominterna, Inprekor, Agitprop. U pochetku je ta praksa prihvac'ena gotovo instinktivno, ali u Novogovoru se ona sprovodila svesno. Primetilo se naime da se tim skrac'ivanjem naziva suzhavalo i na suptilan nachin menjalo znachenje izraza, utoliko shto su se tim postupkom od njih otkidale sve asocijacije koje bi inache povlachili. Izraz Komunistichka internacionala, na primer, stvara kombinovanu sliku opshteg ljudskog bratstva, crvenih zastava, barikada, Karla Marksa i Pariske komune. S druge strane, rech Kominterna stvara samo sliku chvrsto sastavljene organizacije i precizno odredjenog doktrinamog programa. Ona se odnosi na neshto shto se raspoznaje gotovo isto onako lako kao sto ili stolica, i shto ima isto tako suzhenu svrhu. Kominterna je rech koja se mozhe izgovoriti skoro bez razmishljanja, dok je Komunistichka internacionala izraz na kome se chovek mora zadrzhati bar na trenutak. Na isti nachin; asocijacije koje priziva rech Ministin su daleko malobrojnije i lakshe ih je kontrolisati. Otuda navika da se izrazi skrac'uju kad god je moguc'e, ali i gotovo preterana pazhnja koja se posvec'ivala lakoc'i izgovora.

U Novogovoru, eufonija je nadjachavala sve ostale momente sem preciznosti znachenja. Njoj je uvek zhrtvovana gramatichka pravilnost kad se to smatralo potrebnim. S pravom, jer je cilj bio, i to pre svega u politici, imati kratke i odsechne rechi oko chijeg znachenja ne mozhe biti zabune, koje se mogu izgovoriti brzo i koje proizvode najmanje odjeka u govornikovoj svesti. Rechi iz rechnika B chak su dobijale u snazi zbog toga shto su medjusobno bile veoma slichne. Skoro bez izuzetaka, te rechi — Minimir, zloseks, logodmor, prolokljuk, Polmis (Policija misli) i bezbroj ostalih — bile su dvoslozhne ili troslozhne, s tim shto je naglasak pravilno padao na prvi i poslednji slog. Upotrebljavati ih znachilo je govoriti blebetavo, nachinom koji je istovremeno bio staccato i monoton. A to se upravo i trazhilo. Cilj je bio odvojiti, u najvec'oj moguc'oj meri, govor — osobito ako su u pitanju bile stvari koje nisu bile ideoloshki neutralne — od mishljenja. U stvarima svakodnevnog zhivota bilo je bez sumnje potrebno, ili bar ponekad potrebno, razmisliti pre nego shto c'e se neshto rec'i, ali chlan Partije koji se nadje u situaciji da treba da iznese sud o nekom pitanju politike ili etike morao je biti u stanju da izbacuje pravilna mishljenja isto onako automatski kao shto mitraljez izbacuje metke. Vaspitanje koje je dobio osposobljavalo ga je za to, jezik mu je pruzhao gotovo nepogreshiv instrument, a samo tkivo rechi, njihov oshtri zvuk i izvesna namerna ruzhnoc'a koja je bila u skladu s principima englsoca, pruzhala mu je dalju pomoc' na tom putu.

Tu mu je i pomagala chinjenica shto je izbor rechi bio vrlo mali. U odnosu na nash, rechnik Novogovora je bio krajnje skuchen, s tim shto su se neprestano stvarali novi nachini pomoc'u kojih se mogao josh vishe suziti. Novogovor se razlikovao od vec'ine ostalih jezika upravo po tome shto mu se rechnik svake godine suzhavao umesto da se shiri. Svako suzhavanje je predstavljalo dobitak, jer shto je izbor manji, manje je i iskushenje da se razmishlja. Tvorci Novogovora su se nadali da c'e se konachno dospeti do artikulisanog govora koji bi tekao samo iz grkljana, bez ikakvog ucheshc'a vishih mozhdanih centara. Taj cilj je otvoreno priznavala rech patkogovor, koja je znachila „gakati kao patka”. Kao i razne druge rechi iz rechnika B, ona je imala dva znachenja. Ukoliko su mishljenja izrazhena tim gakanjem bila politichki ispravna, smisao je bio pohvalan: rekavshi za jednog od partijskih govornika da je dvaputvishedobar patkogovoritelj, Tajms mu je napravio srdachan i dragocen kompliment.

Rechnik C. Rechnik C je dopunjavao prva dva, i sastojao se samo od nauchnih i tehnichkih izraza. Oni su bili slichni nauchnim izrazima koje mi danas upotrebljavamo i poticali su iz istih korena, s tim shto se i u njihovom sluchaju po obichaju vodilo rachuna da se nepozheljna sekundarna znachenja izbace. Za njih su vazhila ista gramatichka pravila kao i za rechi iz prva dva rechnika. I u obichnom i u politichkom govoru upotrebljavalo se vrlo malo rechi C. Svaki nauchni radnik ili tehnichar mogao je nac'i sve potrebne rechi u spisku koji se odnosio na njegovu uzhu struku, ali mu je retko davano vishe od shachice rechi sa drugih spiskova. Broj rechi zajednichkih za sve liste bio je vrlo mali, a ni u jednom rechniku nije postojala rech koja bi izrazhavala funkciju nauke kao navike duha ili metoda mishljenja, nezavisno od pojedinachnih grana. Shtavishe, ni sama rech „nauka” nije postojala, poshto je svako znachenje koje bi mogla imati bilo vec' u dovoljnoj meri sadrzhano u rechi englsoc.

Iz prednjeg se vidi da je u Novogovoru bilo gotovo nemoguc'e izraziti kakvo jeretichko mishljenje, sem na veoma niskom nivou. Razume se, bilo je moguc'e izgovoriti vrlo grube jeresi, neku vrstu vulgarnih izraza. Moglo se, na primer, rec'i Veliki Brat je nedobro. No takva jedna izjava, koja pravovernom uhu sama po sebi predstavlja besmisao, ne bi se mogla podrzhati logichkim rezonovanjem, jer potrebnih rechi nije bilo. Anti-englsoc misli mogle su postojati samo u nejasnom obliku bez rechi; mogle su se izraziti samo veoma uopshtenim rechima koje su spajale ujedno i osudjivale chitave grupe raznovrsnih jeresi a da ih pri tom nisu blizhe odredjivale. Novogovor seu stvari mogao upotrebljavati za jeretichke misli samo ponovnim prevodjenjem nekih rechi na Starogovor. Na Novogovoru bi, na primer, bilo moguc'e rec'i Svi choveci su jednaki, ali samo u onom smislu u kome bi se na Starogovoru moglo rec'i Svi ljudi su ridjokosi: ta rechenica naime ne bi sadrzhala nikakvu gramatichku greshku, ali bi izrazhavala ochiglednu neistinu — da su svi ljudi jednakog rasta, tezhine ili snage. Pojam politichke jednakosti vishe nije postojao, tako da je iz rechi jednak bilo izbachen o to sekundarno znachenje. Godine 1984, kad je Starogovor josh uvek predstavljao normalno sredstvo opshtenja, teorijski je postojala opasnost da se chovek koji upotrebljava novogovorske rechi seti i njihovog prvobitnog znachenja. U praksi, nikome ko je bio dobro upuc'en u dvomisao nije bilo teshko da to izbegne, no za nekoliko generacija nestala bi chak i sama moguc'nost da se pogreshi. Chovek koji je odrastao govorec'i Novogovor kao jedini jezik za koji zna ne bi znao da je jednak nekad znachilo „politichki jednak” ili slobodan znachilo „intelektualno slobodan”, upravo kao shto chovek koji nikad nije chuo za shah ne mozhe znati za sekundarno znachenje rechi kraljica ili top. Mnoge greshke i zlochine taj chovek ne bi mogao pochiniti prosto zato shto bi mu bili bezimeni, dakle i nezamislivi. Ovde treba imati u vidu i to da bi karakteristike Novogovora vremenom postajale sve naglashenije — rechi bi bilo sve manje a njihova znachenja bi bila sve oshtrije omedjena, chime bi se smanjila i sama moguc'nost da se upotrebe u nedolichne svrhe.

Kad Starogovor bude jednom zauvek prevazidjen, bic'e prekinuta poslednja veza s proshloshc'u. Istorija je vec' bila preradjena, ali su odlomci knjizhevnosti iz proshlih vremena, nepotpuno cenzurisani, ovde-onde josh uvek postojali, te ih je neko ko bi i dalje pamti o Starogovor mogao prochitati. U buduc'nosti bi takvi odlomci, chak i kad bi kojim sluchajem ostali neunishteni, bili nerazumljivi i neprevodivi. Sa Starogovora na Novogovor se nije mogao prevesti nijedan pasus, ukoliko se nije odnosio na kakav tehnichki postupak ili kakvu vrlo jednostavnu svakodnevnu radnju, ili vec' sam po sebi bio politichki u skladu s principima englsoca (dobromisleno, kako bi se to reklo na Novogovoru). To je praktichno znachilo da se nijedna knjiga napisana pre otprilike 1960. godine nije mogla prevesti u celini. Predrevolucionarna knjizhevnost se mogla podvrc'i samo ideoloshkom prevodu — to jest, izmenjivanju kako smisla tako i jezika. Uzmimo na primer onaj dobro poznati stav iz Deklaracije nezavisnosti:

Za ochigledne istine drzhimo da su svi ljudi jednaki stvoreni, da ih je Tvorac nekim neotudjivim pravima obdario, i da se pravo na zhivot, slobodu, i trazhenje srec'e mezhdu tim pravima nahode. Da se radi ostvarenija tih prava mezhdu ljudima vlade postavljaju, chija moc' potiche iz saglasnosti onih kojima vladaju. Da je, kad god koja vlada pochne tome na shtetu raditi, pravo narodno da izmeni je ili ukine, i novu vladu postavi...

Ovaj stav se nikako ne bi mogao prevesti na Novogovor, a da se pri tom ochuva prvobitni smisao. Najpriblizhniji prevod bi se sastojao u tome da se ceo taj stav sazhme u jednu jedinu rech, zlomisao. Prevod celog stava mogao bi biti samo ideoloshki, i on bi Dzhefersonove rechi pretvorio u panegirik apsolutizmu.

Veliki deo knjizhevnosti proshlih vremena vec' je u stvari bio izmenjen na taj nachin. Iz razloga prestizha bilo je pozheljno sachuvati uspomenu na izvesne istorijske lichnosti, uskladivshi pri tom njihova dostignuc'a s filozofijom englsoca. Stoga su se u to vreme sa Starogovora na Novogovor prevodili Shekspir, Milton, Svift, Bajron, Dikens i neki drugi pisci; po obavljenom prevodu, njihove prvobitne tekstove, kao i sve shto je preostalo iz knjizhevnosti proshlih vremena, chekalo je unishtenje. To prevodjenje se odvijalo sporo i s teshkoc'ama, te se nije ochekivalo da c'e poduhvat biti gotov pre prve ili druge decenije dvadeset prvog veka. Bilo je takodje chisto utilitarne literature — neophodnih tehnichkih priruchnika i slichnog — u velikim kolichinama; s njima je takodje trebalo postupiti na isti nachin. Uglavnom je iz tog razloga — da bi se ostavilo dovoljno vremena za ove prethodne prevode — bilo odredjeno da se Novogovor konachno prihvati tek 2050. godine.

1949. g.

____

*) Kombinovane rechi, npr. diktograf, nalazile su se, razume se, i u rechniku A; no to su bile samo pogodne skrac'enice koje nisu imale ideoloshke boje. [nazad]

KRAJ

GEORGE ORWELL: “ANIMAL FARM: A FAIRY STORY”, A NOVEL
First published by Secker and Warburg, London in 1945
____
DzhORDzh ORVEL: „1984.”
Prevod © 1984 Vlada Stojiljkovic'
„BIGZ” (Beogradski izdavachko-grafichki zavod)
____
E-tekst: Sasha Laban, 2003. g.
E-adresa: sasha@laban.rs
____
Priprema i provera e-teksta: D. Laban
E-adresa: dragan@laban.rs
URI: http://laban.rs/orwell/1984/1984_sr
Poslednja promena: (g.-m.-d.): 2003-03-18