Био је ведар и хладан априлски дан; на часовницима је избијало тринаест. Винстон Смит, браде забијене у недра да избегне љути ветар, хитро замаче у стаклену капију стамбене зграде Победа, но недовољно хитро да би спречио једну спиралу оштре прашине да уђе заједно с њим.

Ходник је заударао на кувани купус и старе отираче. На једном крају је био прикачен плакат у боји, превелики за затворени простор. Он је представљао само једно огромно лице, више од метра у ширину: лице човека од својих четрдесет пет година, са густим црним брковима и цртама лепим на неки суров начин. Винстон крете ка степеницама. Покушати лифтом није вредело. Он је и у најбољим приликама радио ретко, а тренутно је струја била укинута преко дана. То је био део акције штедње у припремама за Недељу мржње. Стан је био на седмом спрату, и Винстон, који је имао тридесет девет година и проширену вену изнад десног чланка, пео се споро, одморивши се путем у неколико наврата. На сваком одморишту, прекопута врата за лифт, са зида је гледало огромно лице на плакату. Слика је била једна од оних које су тако удешене да очи на њој прате посматрача из сваког угла. Испод лица стајао је натпис ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА.

У стану је чуо милозвучан глас како чита листу цифара које су се односиле на производњу сировог гвожђа. Глас је долазио из правоугаоне металне плоче налик на замућено огледало која је сачињавала део површине зида на десној страни. Винстон окрете прекидач и глас се мало утиша, мада су се речи могле и даље разабрати. Инструмент (звао се телекран) се могао утишати, али никада потпуно искључити. Он приђе прозору: омалена, слабачка фигура, чију је мршавост плави комбинезон — партијска униформа — само истицао. Коса му је била веома плава, лице по природи црвено, а кожа огрубела од оштрог сапуна, тупих бријача и хладноће зиме која се управо била завршила.

Свет је напољу чак и кроз затворен прозор изгледао хладно. На улици су вртложићи ветра увртали прашину и поцепану хартију у спирале; сунце је сијало а небо било оштро плаво, но и поред тога се све чинило безбојно сем плаката који су били излепљени свуда. Са сваког доминантног угла посматрало је црнобрко лице. Једно се налазило на фасади право прекопута. ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА, писало је на плакату, док су тамне очи гледале право у Винстонове. Ниже, у висини улице, други плакат, откинут на једном углу, лепршао је са сваким ударом ветра и наизменично покривао и откривао једну једину реч: ЕНГЛСОЦ. У даљини се један хеликоптер обруши међу кровове, залебде за тренутак као мува зунзара, и поново одлете кривуљом. То је била полицијска патрола која је шпијунирала људе кроз прозор. Но патроле нису биле страшне. Страшна је била само Полиција мисли.

Иза Винстонових леђа онај глас са телекрана је и даље блебетао о сировом гвожђу и премашивању деветог трогодишњег плана. Телекран је истовремено примао и емитовао. Могао је ухватити сваки звук — јачи од врло тихог шапата — који би Винстон произвео; штавише, Винстон се, све док је остајао у видном пољу којим је доминирао метаИни правоугаоник, могао не само чути него и видети. Наравно, нико није могао знати да ли га у овом или оном тренутку надзиру или не. Колико се често, или по ком систему, Полиција мисли укључивала на појединачне канале могло се само нагађати. Чак је било могуће и то да она непрекидно надзире свакога. Но, у сваком случају, могла се укључивати на свачији канал кад год зажелио. Морало се живети — и живело се, по навици која је прерасла у инстинкт — претпостављајући да се сваки звук чуо и, сем у мраку, сваки покрет видео.

Винстон је стајао окренут телекрану леђима. Тако је било безбедније; иако и леђа, као што је добро знао, могу да открију доста. На километар одатле Министарство истине, установа у којој је радио, уздизало се огромно и бело над прљавим пределом. Ово, помисли он са неодређеним гађењем — ово је Лондон, главни град Писте један, треће по становништву провинције Океаније. Он покуша да исцеди какву успомену из детињства која би му рекла да ли је Лондон увек био такав. Да ли су увек постојале ове ведуте трошних кућа из деветнаестог века, чије су фасаде биле подупрте гредама, прозори закрпљени картоном, кровови таласастим лимом, а баштенски зидови испуцали и нагнути на све стране? И рушевине од бомбардовања где се прашина од малтера ковитлала по ветру а врбовица вукла преко гомила шута; и места где су бомбе рашчистиле мало више, земљишта па на њему изникле прљаве и ружне колоније дрвених барака налик на кокошињце? Али ништа није вредело, није се могао сетити; од детињства му није било остало ништа сем низа живо осветљених слика које су се јављале без икакве позадине и најчешће биле неразумљиве.

Министарство истине — у Новоговору(1) Министин — оштро се разликовало од свега осталог на видику. То је била огромна пирамидална грађевина од светлуцаво белог бетона која се уздизала, тераса за терасом, три стотине метара у небо. Са места на коме је Винстон стајао могле су се тек разабрати, исписане елегантним словима на белом зиду, три пароле Партије:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Министарство истине имало је, како се говорило, три хиљаде просторија над земљом и одговарајући број огранака под земљом. У Лондону су се налазиле још само три зграде сличног изгледа и величине. Оне су толико надвишавале околну архитектуру да су се са крова стамбене зграде Победа могле у исто време видети све четири. То су биле зграде четири министарства која су сачињавала целокупни апарат државне власти. Министарство истине, које се бавило информацијама, забавом, просветом и културом; Министарство мира, које се бавило ратом; Министарство љубави, које је одржавало закон и јавни поредак; и Министарство обиља, које је било одговорно за привредне послове. Имена су им била, у Новоговору: Министин, Минимир, Миниљуб и Миниоб.

Министарство љубави је било једино које је заиста уливало страх. На њему уопште није било прозора. Винстон никад није био у њему, нити му пришао ближе од пола километра. Тамо се могло ући само послом, па и тада тек пошто се продре кроз лавиринт бодљикаве жице, челичних капија и скривених митраљеских гнезда. Чак су и улице којима се ишло до њега врвеле од чувара лица као у горила, у црним униформама и наоружаних пендрецима на зглоб.

Винстон се нагло окрете. Беше навукао на лице израз смиреног оптимизма који је било пожељно имати пред телекраном. Затим пређе преко собе и уђе у мајушну кухињу. Изишавши из Министарства у то доба дана, жртвовао је свој ручак у кантини, а знао је да у кухињи није било никакве хране сем комада црног хлеба који је требало сачувати за сутрашњи доручак. Он узе са полице боцу безбојне течности са обичном белом етикетом на којој је писало ЏИН ПОБЕДА. Џин је ширио отужан, уљаст мирис, као кинески алкохол од пиринча. Винстон насу до врха пуну шољу за чај, прибра се да издржи шок, и прогута га као лек.

Тог тренутка лице му доби скерлетну боју а из очију пођоше сузе. Пиће је било налик на азотну киселину; осим тога, док га је човек гутао, осећао се као да је ударен гуменом палицом у потиљак. У идућем тренутку, међутим, изгорели желудац се смири и свет доби ведрији изглед. Он извади једну цигарету из згужване кутије на којој је писало ЦИГАРЕТЕ ПОБЕДА и непажљиво је окрете усправно, при чему се дуван истресе на под. Са следећом је био боље среће. Затим се врати у дневну собу и седе за мали сто смештен лево од телекрана. Из фиоке извади држаљу, бочицу мастила и дебелу празну свеску кварто-формата са црвеном полеђином и корицама чији дезен је подсећао на шаре у мрамору.

Телекран у дневној соби је због нечег био у необичном положају. Уместо да буде смештен, како је било нормално; на зид у дну, одакле је могао доминирати целом собом, он се налазио на дужем зиду, наспрам прозора. С једне стране телекрана налазио се плитак алков у коме је Винстон тог тренутка седео и који је, кад су се станови зидали, вероватно био намењен за полице с књигама. Седећи у алкову, добро увучен, Винстон је био ван дохвата телекрана утолико што се није могао видети. Разуме се, могао се чути, али докле год би остао у истом положају за телекран је био невидљив. Управо га је ова необична географија собе делимично под стакла на оно што је тог тренутка смерао.

Но на то га је била под стакла и свеска коју је управо извадио из фиоке. Била је необично лепа. Њен гладак бели папир, нешто пожутео од времена, био је од оне врсте која се није производила најмање четрдесет година. Међутим, није му било тешко погодити да је свеска још старија. Био ју је спазио у излогу запуштене мале старинарнице у једној од сиромашних четврти града (није се тачно сећао којој) и сместа га је захватила неодољива жеља да је поседује. Чланови партије нису смели да улазе у обичне радње (то се звало „пазарење на слободном тржишту”), али тај пропис се није спроводио строго, пошто се до разних ствари као што су пертле или жилети није никако друкчије могло доћи. Тада се хитро осврнуо по улици, улетео у радњу и купио свеску за два и по долара. У том тренутку није био свестан да је жели за неку одређену сврху. Кући ју је однео у ташни, са осећањем кривице. Чак и празну, свеску је било опасно имати уза се.

Седећи за столом, спремао се да почне писати дневник. То није било противзаконито (ништа није било противзаконито, јер закона више није било), али ако би га ухватили, могао је прилично сигурно да очекује смртну казну, или у најмању руку двадесет пет година у логору за присилни рад. Винстон углави перо у држаљу и лизну га да скине масноћу. Перо је било архаичан инструмент, ретко коришћен и за потписивање; он га је набавио, кришом и са доста тешкоћа, само зато што је осећао да леп гладак папир заслужује да се по њему пише правим пером, а не гребе хемијском оловком. Он у ствари није био ни навикао да пише руком. Обичај је био да се све, сем врло кратких бележака, диктира у диктограф, што је, разуме се, за ову прилику било искључено. Он умочи перо у мастило и застаде само тренутак. Утробом му беше прошао дрхтај. Обележити папир представљало је одлучујући чин. Ситним, незграпним словима, он исписа:

4. април 1984.

Потом се завали у столицу. Обузело га је осећање потпуне беспомоћности. Пре свега, није ни био сигуран да је година заиста 1984. Морала је бити ту негде, пошто је био прилично сигуран да има тридесет девет година, а веровао је да се родио 1944. или 1945; али прецизирати датум у оквиру једне или двеју година било је немогуће.

За кога, одједном му доде питање, за кога он то пише овај дневник? За будућност, за нерођене. Мисао му се за тренутак задржа над сумњивим датумом на страници, а затим налете на новоговорску реч двомисао. Први пут постаде свестан величине оног што је предузео. Како се може саобраћати са будућношћу? То је по природи немогуће. Будућност ће или личити на садашњост, и у том случају га неће ни слушати, или се разликовати од ње, и тада би његова мука остала несхваћена.

Неко време је седео и тупо гледао у папир. Са телекрана се чула трештава војна музика. Било је чудно што је не само изгубио моћ да се изрази него чак и заборавио шта је првобитно желео да каже. За овај догађај се био припремао недељама, и ни у једном тренутку му није падало на памет да би му било потребно ишта сем храбрости. Писати је било лако, како му се чинило. Требало је само да пренесе на папир онај непрекидни и несмирени монолог који му се дословно годинама одвијао у глави. Међутим, у том тренутку је чак и монолог био престао. Сем тога, проширена вена га поче неподношљиво сврбети. Није се усуђивао да се почеше, да се не би запалила. Секунде су пролазиле. он није примећивао ништа до белину странице пред собом, свраб изнад чланка, трештање музике и благу опијеност од џина.

Одједном поче писати у паничном страху, само делимично схватајући шта пише. Ситан али дечје незграпан рукопис му је главињао по страници, испуштајући прво велика слова, а најзад чак и тачке.

4. април 1984. Синоћ биоскоп. Све ратни филмови. Један врло добар о броду пуном избеглица бомбардованом негде у Средоземном мору. Публику веома забављали кадрови у којима неки крупни дебељко покушава да отплива од брода а хеликоптер га прати, прво се видео како се ваља у води као морска корњача, онда кроз нишан митраљеза на хеликоптеру, онда сав избушен а море око њега ружичасто и најзад, како тоне тако нагло као да је кроз те рупе продрла вода. Публика урлала од смеха кад је потонуо. онда се видео чамац за спасавање пун деце и хеликоптер како лебди над њим. у чамцу жена средњих година можда јеврејка седела на прамцу са мушкарчићем око три године у наручју. дете вриштало од страха и крило главу међу њене дојке као да хоће да се увуче у њу а она га грлила и умиривала мада је и сама била сва модра од страха, покривала га што је више могла као да је мислила да ће јој се меци одбити од руку. онда хеликоптер избацио бомбу од 20 кила усред њих страшан бљесак и чамац сав у комаде. онда диван кадар једне дечје руке како лети увис увис увис све више у ваздух мора да је у кљуну хеликоптера била камера и пратила ту се чуо јак пљесак одакле су седели чланови партије али једна жена из оног дела сале одређеног за проле одједном дигла дреку викала нису требали то да приказују пред децу то је покварено таке ствари пред децу све док је полиција није избацила неверујем дасу јој нешто урадили нико се не секира шта проли говоре типична пролска реакција они никад...

Винстон престаде да пише, делом зато што га беше ухватио грч. Није знао шта га је то нагнало да истресе овај низ бесмислица. Но чудно је било то што му се, док је писао, у глави осветлила једна сасвим различита успомена, и то до те мере да се осетио способним да је пренесе на папир. Управо је због тог догађаја, схвати он у том тренутку, и био наједном решио да оде кући и почне писати дневник.

То се десило тог јутра у Министарству, ако се за нешто до те мере небулозно може рећи да се заиста догодило.

Било је скоро једанаест нула-нула, и службеници архиве, где је Винстон радио, већ су довлачили столице из својих собичака и смештали их у средину сале, наспрам великог телекрана, припремајући се за Два минута мржње. Винстон је управо седао на столицу у једном од средњих редова кад један човек и једна девојка, које је познавао из виђења али с којима није никад разговарао, неочекивано уђоше у салу. Девојку је често сретао по ходницима. Није јој знао име, али је знао да је радила у одељењу прозе. Вероватно — пошто ју је понекад виђао са рукама прљавим од уља и француским кључем у руци — вероватно се бавила каквим механичарским послом на једној од машина за писање романа. То је била девојка поноситог изгледа, од око двадесет седам година, густе црне косе, пегавог лица и брзих, спортских покрета. Струк јој је неколико пута обавијала танка скерлетна ешарпа, амблем Омладинске лиге против секса, притегнута таман толико да истакне диван облик бокова. Винстон ју је замрзео од првог виђења. Знао је зашто. Мрзео ју је због атмосфере терена за хокеј, хладних тушева и опште моралне чистоте коју је успевала да шири око себе. Мрзео је скоро све жене, особито младе и лепе. Увек су управо жене, и то најпре оне младе, биле најбиготније присталице Партије, гутачице парола, шпијунке-аматери и разобличитељке неортодоксних схватања. Но ова му се девојка чинила опаснија од већине других. Једном му је, кад су се мимо ишли у ходнику, добацила кос поглед који као да је продро у њега и за тренутак га испунио црним ужасом. Чак му је пало на памет да је она можда агент Полиције мисли. То је, додуше, било мало вероватно. Но он је и даље увек осећао чудну нелагодност, у којој је било и страха и непријатељства, кад год би се она нашла у његовој близини.

Човек се звао О'Брајен. Био је члан Уже партије и заузимао неки положај толико важан и удаљен да је Винстон имао само бледу представу о његовој природи. Гомила се, видевши како се приближава црни комбинезон члана Уже партије, беше утишала за тренутак. О'Брајен је био висок и крупан, дебелог врата и грубог, расположеног, бруталног лица. И поред застрашујућег изгледа, имао је извесног шарма у понашању. Умео је да подиже наочаре покретом који је на неки чудан начин обезоружавао — на неки чудан начин, неодређено, одавао културу. То је био покрет којим би, да су ичије мисли ишле тим правцем, подсећао на племића из осамнаестог века како нуди саговорника својом бурмутицом. Винстон је О'Брајена видео десетак пута за скоро исто толико година. Осећао је да га овај дубоко привлачи, и то не само супротношћу између својих културних манира и боксерске грађе. Посреди је далеко више било Винстоново потајно уверење — или чак не ни уверење но просто нада — да О'Брајенова политичка исправност није савршена. Нешто на његовом лицу неодољиво је наводило на ту мисао. С друге стране, можда му на лицу није била исписана неисправност, него просто интелигенција. Било како било, одавао је човека с којим би се могло лепо разговарати ако би се нашло начина да се телекрану подвали и с њим остане насамо. Винстон није никад учинио ни најмањи напор да провери своје нагађање; уосталом, није имао ни начина да то уради. Уто О'Брајен баци поглед на свој ручни сат, виде да је скоро једанаест нула-нула, и очигледно реши да за Два минута мржње остане у архиви. Он се смести у истом реду у коме је седео Винстон, два-три места удаљен од њега. Између њих је седела нека ситна женица пепељасте косе која је радила у канцеларији до Винстонове. Црнокоса девојка је седела одмах иза ње.

Следећег тренутка са великог телекрана у дну сале груну одвратан, шкрипав звук, као од какве огромне неподмазане машине. Од тог звука су трнули зуби и кострешиле се длаке на потиљку. Мржња беше почела.

Као и обично, на екрану се појавило лице Народног непријатеља, Емануела Голдштајна. У публици се овде-онде зачуше звиждуци. Женица пепељаве косе огласи се циком страха помешаног са гађењем. Голдштајн је био ренегат и издајник који је некад давно (нико се тачно није сећао када) био један од највиших партијских руководилаца, скоро једнак Великом Брату, а онда се почео бавити контрареволуционарним активностима, био осуђен на смрт и мистериозно побегао и нестао. Програми Два минута мржње мењали су се из дана у дан, али није било ни једнога у коме главна личност није био Голдштајн. Он је био први издајица, први који је укаљао чистоту Партије. Сви каснији злочини против Партије, све издаје, саботаже, јереси, скретања, потицали су непосредно из његовог учења. Он је још био жив, незнано где, и још увек ковао своје планове: негде с оне стране мора, под заштитом својих страних господара, а можда чак — како су се понекад проносиле гласине — скривен и у самој Океанији.

Винстонова дијафрагма се беше згрчила, Кад год би видео Голдштајново лице сколила би га мешавина болних осећања. То је било уско јеврејско лице, са огромним чупавим ореолом седе косе и брадицом испод доње усне — лице бистро, а ипак некако само по себи одвратно, са неком сенилном недотупавношћу у дугом танком носу при чијем су врху чучале наочари. Било је налик на овчју главу; нечег овчјег је било чак и у гласу. Голдштајн је на екрану управо вршио свој отровни напад на доктрину Партије — напад толико претеран и покварен да би га и дете могло прозрети, а ипак таман толико прихватљив да човека испуни бојазни да би се неко мање паметан могао још и преварити њиме. Он је вређао Великог Брата, нападао диктатуру Партије, захтевао да се са Евроазијом сместа закључи мир, заступао слободу говора, слободу штампе, слободу збора и договора, слободу мисли, хистерично узвикивао да су револуцију издали — и све то у брзом говору пуном вишесложних речи који је био својеврсна пародија на уобичајени стил партијских говорника и чак садржао новоговорске речи — чак и више новоговорских речи но што је било који члан Партије нормално употребљавао у стварности. А цело време, да не би ко макар за тренутак посумњао у стварност коју су Голдштајнове фразе сакривале, иза његове главе се на екрану видела бескрај на колона евроазијске војске у маршу — строј за стројем снажних људи са безизразним азијатским лицима који су се приближавали све до саме површине телекрана, а затим нестајали да на њихово место дођу други, потпуно слични њима. Тупи ритам војничких цокула сачињавао је позадину за Голдштајнов блејави глас.

Није прошло ни тридесет секунди Мржње, а од половине гледалаца се почеше отимати неконтролисани повици гнева. Самозадовољно овчје лице на екрану и страхобна снага евроазијске војске иза њега били су неподношљиви; сем тога, призор Голдштајновог лица, па чак и сама помисао на њега, аутоматски су производили страх и бес. Као предмет мржње, он је био сталнији него било Евроазија било Истазија, пошто је Океанија, кад је била у рату са једном од ових сила, обично била у миру са другом. Но чудно је било то што, иако су Голдштајна сви мрзели и презирали, иако су сваког дана и хиљаду пута дневно на говорницама, на телекранима, у новинама, у књигама, његове теорије биле побијане, разбијане, исмеване, показиване очима јавности да се види каква су бедна блебетања биле — што упркос свему томе његов утицај као да није уопште опадао. Увек је било нових шупљоглавих жртава које су само чекале да их он заведе на погрешан пут. Није пролазио ниједан дан а да Полиција мисли не раскринка неког од шпијуна и саботера који су радили по његовим упутствима. Он је био командант огромне тајанствене војске, подземне мреже завереника који су се зарекли да оборе државни поредак. Она се наводно звала Братство. Такође су се шапатом проносиле гласине о некој страшној књизи, зборнику свих јереси, чији је аутор био Голдштајн и која је илегално кружила. Није имала наслова. Кад се причало — уколико се уопште и причало — о њој, говорило се једноставно она књига. Но за тако шта се сазнавало само преко неодређених гласина. Ни Братство ни она књига нису били тема о којој би било који члан Партије радо разговарао. У другом минуту Мржња нарасте до помаме. Сви су поскакивали на столицама и викали из свег гласа не би ли како надјачали одвратни блејави глас који се чуо са екрана. Она женица пепељасте косе била је сва поруменела, а уста су јој се отварала и затварала као у рибе на суву. Чак је и О'Брајеново грубо лице било подливено крвљу. Он је седео веома усправно док су му се снажне груди надимале и подрхтавале, као да се одупире нападу таласа. Црнокоса девојка иза Винстона беше почела да узвикује на сав глас: „Свињо! Свињо! Свињо!”; она наједном дохвати тежак речник Новоговора и баци га на екран. Речник удари Голдштајна по носу и одбаци се: глас је и даље неумољиво терао своје. У једном луцидном тренутку Винстон се затече како и сам виче заједно с осталима и жестоко удара петом у пречагу своје столице. Код Два минута мржње стравично је било то што човек није био примо раван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. У року од тридесет секунди више није било потребно претварати се. Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти. Па ипак је тај бес био апстрактна, неусмерена емоција која се могла скренути с једног предмета на други као пламен ацетиленске лампе. Тако је у једном тренутку Винстонова мржња била управљена не на Голдштајна него, напротив, на Великог Брата, Партију и Полицију мисли; у таквим тренуцима он је био свим срцем уз усамљеног, исмејаваног јеретика на екрану, јединог заточника истине и логике у свету лажи. Но ипак би одмах следећег тренутка био уједињен са људима око себе и тада би му се чинило да је све што се каже за Голдштајна истина. У тим тренуцима се његова потајна мржња према Великом Брату претварала у обожавање, и Велики Брат се уздизао, непобедиви, неустрашиви заштитник, који се као стена одупире азијским хордама; Голдштајње тада, и поред своје усамљености, своје беспомоћности, и сумње која је наткриљавала и само његово постојање, постајао мрачни бајач, способан да голом снагом свога гласа разори сву конструкцију цивилизације.

Било је чак могуће, у неким тренуцима, свесно усмеравати своју мржњу. Одједном, са жестоким напором с којим спавач у кошмару отрже главу од јастука, Винстон успе да своју мржњу пренесе са лица на екрану на црнокосу девојку која је седела иза њега. Живе, дивне халуцинације прохујаше му кроз главу. Пребиће је насмрт гуменим пендреком. Привезаће је голу за стуб и начичкати је стрелама као светог себастијана. Силоваће је и пресећи јој гркљан у тренутку оргазма. Сад је боље него икад схватао зашто је мрзи. Мрзео ју је јер је била млада, лепа и бесполна, јер је желео да спава с њом а неће моћи никад, јер јој је око слађаног гипког струка, који као да је звао човека да га обгрли, била само она одвратна скерлетна ешарпа, агресивни симбол крепости.

Мржња порасте до врхунца. Голдштајнов глас се претворио у истинско овчје блејање; за тренутак му се и лице претвори у овчју главу. Потом се овчја глава претопи у фигуру евроазијског војника који се приближавао, огроман и грозан, с пушкомитраљезом који је непрекидно штектао, све док се није учинило као да силази са површине екрана у салу, тако да се неки из првог реда одиста тргоше и при бише уз наслоне својих столица. Но управо у том тренутку, измамивши дубок уздах олакшања од свих присутних, непријатељска фигура се претопи у лице Великог Брата, црне косе, црних бркова, пуно снаге и тајанственог мира, и тако велико да је скоро испуњавало цео екран. Нико не чу шта Велики Брат говори. Било је то само неколико речи охрабрења, онаквих какве се изговарају у буци битке, које се појединачно не дају разабрати, али које враћају сигурност самим тим што су изговорене. Затим лице Великог Брата поново избледе, а на његово место дођоше три пароле Партије исписане масним великим словима:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Но лице Великог Брата сејош неколико секунди задржа на екрану, као да је дејство које је произвео на очне јабучице свих присутних било превише снажно да би сместа прошло. Женица пепељасте косе беше се пресамитила преко наслона столице пред собом. Са дрхтавим мрмором који је звучао као „Спасиоче мој!”, она пружи руке ка екрану. Затим загњури лице у шаке. Било је очигледно да је изговарала некакву молитву.

Тог тренутка цела група људи поче скандирати, дубоко, лагано и ритмички: „В-Б!... В-Б!... В-Б”, без престанка, врло лагано, са дугом паузом између В и Б — тежак, мрморав звук, некако чудно дивљачан, за који се чинило да му позадину сачињавају топтање босих ногу и пулсирање там-тама. То потраја скоро целих тридесет секунди. Тај рефрен се често могао чути у тренуцима несавладљиве емоције. Он је био делом нека врста химне ли мудрости и величанству Великог Брата, али, пре свега, чин самохипнозе, намерно гушење свести путем ритмичких звукова. Винстонова утроба се следи. У сеансама Два минута мржње није могао а да не учествује у општем делиријуму, али ово животињско „ В-Б!... В-Б!” га је увек испуњавало ужасом. Разуме се, скандирао је заједно с осталима: друкчије се није могло. Камуфлирати осећања, контролисати лице, чинити што и сви остали, била је инстинктивна реакција. Но за време од две-три секунде израз који је имао у очима могао је лако да га ода. И управо се у том тренутку оно значајно десило — ако се уопште и десило.

За тренутак је ухватио О'Брајенов поглед. О'Брајен беше устао, скинуо наочаре и поново их намештао својим карактеристичним покретом. Но очи им се у једном делићу секунде сретоше, и док се то дешавало Винстоње знао — да, знао је! — да О'Брајен мисли исто што и он. Беше пренесена порука о чијем садржају није било сумње. Било је као да су се њихове две свести отвориле и мисли точиле из једне у другу кроз очи. „Ја сам уз тебе”, као да му је рекао О'Брајен. „Знам тачно шта осећаш. Знам све о твом презиру, твојој мржњи, твом гађењу. Али не брини, на твојој сам страни!” А онда блеска интелигенције нестаде и О'Брајеново лице постаде затворено као и у свих осталих.

То је било све; Винстон већ није био сигуран да ли се то уопште и десило. Такви догађаји су увек били без наставка. Чинили су му једино то што су га подржавали у веровању, или нади, да има и других који су непријатељи Партије. Можда су гласине о огромној подземној завери ипак истините — можда Братство заиста постоји! Није се могло поуздано дознати, упркос бескрајним хапшењима, признањима и погубљењима, да Братство није просто мит. Понекад је веровао да оно постоји, а понекад не. Доказа није било; једино ствари видене у магновењу, које су могле значити свашта и ништа: одломци разговора ухваћених у пролазу, бледи натписи на зидовима клозета — једном, чак, кад су се два незнанца срела, мали покрет дланом који је изгледао, можда, као знак распознавања. Све су то била нагађања: лако је било могуће да му се све ово било само причинило. Он се тада вратио у канцеларију не погледавши више О'Брајена. Једва да му је и пало на памет да настави њихов тренутни контакт. Тако шта би било непојмљиво опасно чак и да је знао како би. За секунд, два секунда, њих двојица беху разменили двосмислен поглед, и ту је причи био крај. Но чак је и то био вредан догађај, у самоћи и затворености у којој се морало живети.

Винстон се трже и усправи у столици. Затим подригну. Из желуца му се дизао попијени џин.

Очи му се поново усредсредише на папир. Он откри да је, док је седео задубљен у беспомоћне мисли, био нешто написао, као аутомат. И то не више оним ранијим крутим и неспретним рукописом. Перо му је било са уживањем клизило по глатком папиру и остављало за собом, крупним и уредним великим словима:

ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ

све једно за другим, и тако испунило пола стране.

Није могао а да не осети убод панике. То је било бесмислено, јер исписати те речи није било ништа опасније него то што је почео да пише дневник; но за тренутак осети искушење да истргне упропашћене стране и напусти цео подухват.

Међутим, он то не уради; знао је да није вредело труда. Никакве разлике није било у томе је ли написао ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ или се уздржао од тога. Никакве разлике нема у томе води ли он дневник и даље или не. Полиција мисли ће га ухватити, било како било. Починио је — починио би и да није уопште ставио перо на папир — онај суштински злочин који је у себи садржао све остале. То се звало зломисао. Зломисао се није могла сакрити заувек. Човек је неко време, понекад чак и годинама, могао успешно измицати, али пре или после су га увек хватали.

И то увек ноћу — без изузетка хапсили су ноћу. Изненадни трзај који чупа из сна, груба рука која човека дрма за раме, светло које бије у очи, круг тврдих лица око кревета. У огромној већини случајева није било судења, није било извештаја о хапшењу. Људи су просто нестајали, и то увек ноћу. Име би се брисало из сваке евиденције, сваки писани траг било чега што је човек учинио био је уклањан, и његово некадашње постојање порекнуто апотом заборављено. Човек би био укинут, уништен; уобичајена реч за то била је испарен.

За тренутак га захвати нека хистерија. Поче писати журним неуредним рукописом:

стрељаћеме башме брига стрељаћеме употиљак башме брига долевелики брат увек стрељају употиљак башме брига долевелики брат

Завали се у столици, мало постиђен, и спусти перо. Тренутак затим жестоко се трже. Неко је куцао на врата.

Већ! Седео је мирно као миш, у узалудној нади да ће тај неко који је куцао отићи после првог покушаја. Али не, куцање се понови. Одлагати би било најгоре од свега. Срце му је лупало као добош, али му је лице, по дугој навици, вероватно било безизразно. Он устаде и тешким кораком пође вратима.

____

1) Новоговор је био званични језик Океаније. За објашњење његове структуре и етимологије види назад]

Стављајући руку на кваку, Винстон виде да је оставио дневник отворен на столу. По њему је писало ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ, словима која су се скоро могла прочитати са другог краја собе. Незамислива глупост! Но он схвати да чак ни у оном паничном страху није хтео да умрља лепи глатки папир затворивши свеску док је мастило још било мокро.

Удахну дубоко и отвори врата. Сместа га обли топао талас олакшања. Пред вратима је стајала безбојна жена згњеченог изгледа, рашчупане косе и наборана лица.

„Овај, друже”, поче она беживотним цвиљавим гласом, „чула сам вас како улазите. Да л' бисте пошли до нас да видите шта нам је са судопером у кухињи. Нешто се запушио, па...”

То је била господа Парсонс, жена Винстоновог суседа са истог спрата. (Партија није сасвим одобравала реч госпођа — свакога је требало звати друже или другарице — али за неке жене човек ју је употребљавао инстинктивно.) Имала је око тридесет година, али је изгледала много старија. Добијао се утисак да у борама на њеном лицу има прашине. Винстон поде за њом кроз ходник. Те аматерске оправке биле су скоро свакодневна главобоља. Стамбена зграда Победа била је стара, саграђена негде око 1930. године, и сва се распадала. Са таваница и зидова вечито се крунио малтер, цеви су пуцале од сваког јачег мраза, кров је прокишњавао кад годје било снега, централно грејање је радило само са пола снаге кад није било потпуно искључено ради штедње. Оправке, сем онога што је човек могао да уради сам, требало је да одобре неки далеки одбори који су били у стању да једно обично намештање стакла на прозор решавају по две године.

„Наравно, ја само зато што Том није код куће”, невезано рече госпођа Парсонс.

Стан Парсонсових био је већи од Винстоновог и запуштен на други начин. Све у њему се чинило стучено, изгажено, као да је у стану недавно боравила каква велика и ратоборна животиња. Делови опреме за разне игре — штапови за хокеј, боксерске рукавице, пробушена фудбалска лопта, пар знојавих спортских гаћица изврнутих наопако — лежали су разбацани на поду, а на столу су у нереду стајали прИјави судови и свеске за домаће задатке са магарећим ушима. На зидовима су висиле скерлетне заставице Омладине и Шпијуна, и огроман плакат са ликом Великог Брата. Осећао се уобичајени мирис куваног купуса, заједнички целој згради, но кроз њега се пробијао оштрији задах зноја, и то — осећало се из прве, мада би тешко било објаснити како — зноја неког ко је тренутно одсутан. У другој соби неко је покушавао да на чешљу и тоалет-папиру прати војну музику која је и даље извирала из телекрана.

„Деца”, рече госпођа Парсонс, бацивши полубојажљив поглед на врата. „Данас су цео дан била унутра. И наравно...”

Имала је навику да своје реченице прекида на половини. Кухињски судопер је био скоро до врха пун прљаве зеленкасте воде која је горе него икад смрдела на купус. Винстон клече и испита колено одводне цеви. Није волео да ради рукама; није волео ни да се сагиње, пошто је тиме увек рескирао нападе кашља. Госпођа Парсонс је стајала и беспомоћно посматрала.

„Наравно, да је Том код куће, поправио би га зачас”, рече она. „Он то воли. Вешт је он у тим пословима.”

Парсонс је био Винстонов колега у Министарству истине, дебељушан али енергичан човек, толико глуп да је то паралисало, гомила имбецилних одушевљења — један од оних потпуно преданих, оданих теглећих коња на којима је, далеко више него на Полицији мисли, почивала стабилност Партије. Човек од тридесет пет година, он је управо био напустио, преко воље, Омладину, а пре него што је прешао у Омладину, био је успео да у Шпијунима остане годину дана преко горње границе. У Министарству је радио на неком подређеном положају за који се није тражила интелигенција, али, с друге стране, био је водећа личност у Спортској секцији и свим осталим секцијама које су се бавиле организовањем колективних излета, спонтаних демонстрација, кампања штедње, и добровољних активности уопште. Имао је обичај да с тихим поносом објави, између два дима на лули, да се у Дому културе и одмора појављивао свако вече за последње четири године. Загушљив задах зноја, својеврсно нехотично сведочанство о животу испуњеном физичким напорима, пратио га је свуда, и задржавао се чак и пошто би он отишао.

„Имате ли француски кључ?” рече Винстон, чачкајући око завртња на колену цеви.

„Француски кључ”, рече госпођа Парсонс, сместа се претворивши у бескичмењака. „Не знам, право да вам кажем. Можда деца...”

Зачу се топот дубоких ципела и још један писак на чешљу, и у собу рупише деца. Госпођа Парсонс донесе француски кључ. Винстон испусти воду и са гађењем извуче гомилу уваљаних длака из косе која је била запушила цев. Опра прсте, колико је могао, хладном водом из славине и врати се у другу собу.

„Руке увис!” узвикну дивљачан глас.

Иза стола беше искрснуо лепушкаст деветогодишњи дечачић, мрка лица и претио му аутоматским пиштољемиграчком, док је његова сестрица, око две године млађа, понављала исти покрет држећи у руци комад дрвета. Обоје су имали на себи кратке плаве панталоне, сиве кошуље и црвене мараме: униформу Шпијуна. Винстон диже руке изнад главе, али са нелагодним осећањем — толико је дечаково држање било зло — да у питању није само дечја игра.

„Ти си издајник!” дрекну дечко. „Ти си зломислитељ! Ти си евроазијски шпијун! Убићу те, испарићу те, бацићу те у рудник соли!”

Одједном се обоје заскакаше око њега, узвикујући „Издајниче!” и „Зломислитељу!”, при чему је девојчица подржавала сваки братовљев покрет. То је помало и застрашивало; било је налик на игру тигрића који ће ускоро порасти и постати тигрови људождери. У дечаковим очима видела се нека прорачуната крвожедност, нека сасвим очигледна жеља да удари или шутне Винстона, и свест да је малтене довољно одрастао да то и уради. Добро је што пиштољ није прави, помисли Винстон.

Очи госпође Парсонс су нервозно скакале са Винстона на децу и натраг. У јачој светлости дневне собе он с радозналошћу виде да јој у борама лица заиста има прашине.

„Толико су немирни”, рече она. „Криво им је што нису ишли да виде вешање, ето шта је. Ја нисам могла да их поведем, имала сам посла, а Том се неће вратити на време из канцеларије.”

„А зашто не можемо да гледамо вешање?” громогласно заурла дечак.

„'Оћу да видим вешање! 'Оћу да видим вешање!” поче да понавља девојчица, скакућући и даље.

Винстон се сети да је те вечери у Хајд парку требало да буде вешање неких евроазијских заробљеника проглашених кривим за ратне злочине. То се дешавало отприлике једном месечно, и представљало омиљени спектакл. Деца су увек тражила од родитеља да их тамо воде. Он се опрости од госпође Парсонс и пође вратима. Но није прешао ни шест корака низ ходник кад га са заслепљујућим болом нешто удари у потиљак. Учини му се да му је неко зарио у месо црвено усијану жицу. Он се окрете, таман на време да види госпођу Парсонс како вуче сина у кућу, док је дечак стављао праћку у џеп.

„Голдштајне!” раздра се овај док су се врата затварала пред њим. Но Винстона најдубље погоди израз беспомоћног страха на сивкастом лицу дечакове мајке.

Вративши се у стан, он хитро прође поред телекрана и поново седе за сто, и даље трљајући врат. Музика из телекрана беше престала. Уместо ње је одсечан, војнички глас читао, са неким бруталним уживањем, опис наоружања на новој Пловећој тврђави која је управо била усидрена између Исланда и Фароских острва.

С оваквом децом, помисли он, та јадна жена мора бити да живи у вечитом страху. Још годину-две и они ће је посматрати дан и ноћ не би ли наишли на какав траг идеолошке неисправности. Готово сва деца су била исто тако немогућа. Најгоре је од свега било то што су их организације као што су Шпијуни систематски претварале у непокорне дивљачиће, а ипак нису у њима производили никакву склоност да се побуне против партијске дисциплине. Напротив, она су обожавала Партију и све што је било с њом у вези. Песме, процесије, заставице, излети, вежбе са дрвеним пушкама, извикивање парола, обожавање Великог Брата — све је то за њих била величанствена игра. Сва њихова мржња и жестина биле су окренуте упоље, против непријатеља државе, против странаца, издајника, саботера, зломислитеља. Било је скоро нормално да се људи изнад тридесете године плаше своје сопствене деце. И то с добрим разлогом, јер ретко би прошла недеља дана а да Тајмс не донесе нотицу о томе како је неко подло мало њушкало — обично се употребљавао израз дете-херој — прислушкивало и чуло какву компромитујућу примедбу и пријавило родитеље Полицији мисли.

Бол од зрна из праћке беше прошао. Он преко воље узе перо, питајући се да ли може смислити још нешто што би могао унети у дневник. Одједном се поново сети О'Брајена.

Пре неколико година — колико? — сигурно седам — сањао је да пролази кроз собу у потпуном мраку. Тада му је неко ко је седео по страни рекао док је Винстон пролазио поред њега: „Срешћемо се тамо где нема мрака.” То је било речено врло тихо, скоро узгред — као констатација, не као наређење. Он је продужио не заустављајући се. Чудно је било то што у том тренутку, у сну, те речи нису на њега оставиле неки особит утисак. Почеле су да добијају значење тек касније, и постепено. Сад се није могао сетити да ли је пре или после тог сна први пут видео О'Брајена; није се могао ни сетити кад је први пут препознао глас као О'Брајенов. Но било како било, препознао га јесте. О'Брајен је био тај који му се обратио из мрака.

Винстон никад није могао да са сигурношћу закључи — бити сигуран било је немогуће чак и после јутрошњег мига — да ли му је О'Брајен пријатељ или непријатељ. Између њих је постојала веза разумевања, важнија него симпатија или осећање припадности истој странци. „Срешћемо се тамо где нема мрака”, беше рекао О'Брајен. Винстон није знао шта то значи; знао је само да ће се то на овај или онај начин остварити.

Глас са телекрана застаде за тренутак. Трубни знак, леп и јасан, проплови устајалим ваздухом. Глас, сада храпав, настави:

„Пажња, пажња! Овог тренутка смо добили флеш вест са малабарског фронта. Наше снаге у Јужној Индији постигле су величанствену победу. Овлашћен сам да објавим да ће ова победа, о којој следи извештај, вероватно привести рат крају. Ево извештаја... ”

Лоше вести, помисли Винстон. И наравно, после бруталног описа победе над евроазијском војском, са стравично високим бројем убијених и заробљених, наиђе обавештење да ће од следеће недеље следовање чоколаде бити смањено са тридесет грама на двадесет.

Винстон поново подригну. Џин је испаравао, остављајући за собом осећање празнине и безвољности. Са телекрана — можда да прослави победу, можда да надјача помисао на изгубљену чоколаду — груну химна. На то се морало стати мирно. Међутим, он је у свом тренутном положају био невидљив.

Химна се повуче пред лакшом музиком. Винстон оде до прозора, окренут леђима телекрану. Дан је и даље био ведар и хладан. Негде у даљини експлодира ракетна бомба ступим треском који се одбијао од зидова. У то време их је на Лондон падало двадесет до тридесет недељно.

Доле, на улици, ветар је махао зацепљеним плакатом горе-доле, те се реч ЕНГЛСОЦ на махове појављивала и нестајала. Енглсоц. Свети принципи Енглсоца. Новоговор, двомисао, мењање прошлости. Он се осећао као да лута по шумама на морском дну, изгубљен у чудовишном свету у коме је он сам био чудовиште. Био је сам. Прошлост је била мртва, будућност незамислива. С каквом је сигурношћу могао рећи да је и једно тренутно живо људско биће на његовој страни? И на који начин знати да владавина Партије неће потрајати заувек? Као одговор, вратише му се три пароле на белој фасади Министарства истине:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Он извади из џепа новчић од двадесет пет центи. Ту су, такође, ситним словима, биле исписане те исте пароле; с друге стране је била глава Великог Брата. Његове очи су, чак и са новчића, пратиле човека. На новцу, на маркама, на корицама књига, на заставицама, на плакатима и на кутијама за цигарете — свуда. Увек те очи које посматрају и глас који обавија. Био човек будан или спавао, радио или јео, у кући или ван куће, у купатилу или у кревету — избећи се није могло. Нико није имао ништа своје до оних неколико кубних сантиметара у лобањи.

Сунце беше одмакло својим путем, и хиљаде прозора на Министарству истине, сад кад светлост није била у њих, изгледале су мрко и одбојно, као пушкарнице на тврђави. Пред огромним пирамидалним обликом Винстону задрхта срце. Зграда је била превише јака, није се могла заузети на јуриш. Не би је срушило ни хиљаду ракетних бомби. Он се поново упита за кога пише дневник. За будућност, за прошлост — за неко замишљено доба. А пред њим није стајала смрт него уништење. Дневник ће бити претворен у прах и пепео, а он сам у пару. Једино ће Полиција мисли прочитати шта је написао, пре него што збришу дневник из постојања и из сећања. Како се обратити будућности кад ни траг човека, чак ни безимена реч нажврљана на комаду папира неће моћи да физички преживи?

Са телекрана изби четрнаест. Морао је да оде у року од десет минута. Морао се вратити на посао у четрнаест и тридесет.

Избијање сата му зачудо даде снаге. Више није био, самотна утвара што изговара истину коју нико никад неће чути. Но докле год ју је изговарао, трајност је на неки нејасан начин била обезбеђена. Наслеђе човеково се не преноси саопштавањем својих мисли него чувањем духовног здравља. Он се врати до стола, умочи перо у мастило и написа:

Будућности или прошлости, времену у коме је мисао слободна, у коме се људи разликују меду собом и не живе усамљени — времену у коме постоји истина и у коме се оно што је учињено не може повући:

Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли — поздрав!

Ја сам већ мртав, помисли он. Учини му се да је тек сад, сад кад је почињао бивати способан да уобличи своје мисли, тек сад предузео одлучујући корак. Последице сваког чина садржане су у самом чину. Он написа:

Зломисао не повлачи собом смрт: зломисао ЈЕСТЕ смрт.

Сад кад је схватио себе као мртваца, постало је важно одржати се што дуже у животу. Два прста десне руке била су му умрљана мастилом. Управо такве ситнице издају. Неко надобудно њушкало у Министарству (вероватно каква жена: она са пепељастом косом или она црномањаста из одељења за прозу) могло би се чудити зашто је писао за време прекида за ручак, зашто је употребљавао старомодно перо, шта је то писао — и онда казати реч-две на одговарајућем месту. Он оде у купатило и пажљиво опра мастило оштрим мрким сапуном који је стругао кожу као шмирглпапир те тако био погодан за ту сврху.

Затим стави дневник у фиоку. Било је сасвим бескорисно помишљати да га сакрије, но могао је бар да установи да ли је откривен или не. Длачица затакнута међу листовима била би превише очигледна. Врхом прста, он подиже једно препознатљиво беличасто зрнце прашине и стави га у крај корица, одакле би морало спасти ако би ко покренуо књигу.

Винстон је сањао мајку.

Морало му је бити, како је мислио, десет или једанаест година кад је она нестала. Била је то висока, достојанствена и прилично ћутљива жена спорих покрета и величанствене плаве косе. Оца се сећао нејасније као црномањастог и мршавог, увек одевеног у уредно тамно одело (Винстон се особито сећао врло танких дон ова на очевим ципелама) и са наочарима. Њих двоје је очигледно прогутала једна од првих чистки...

У том тренутку сна, мајка је седела негде далеко ниже од њега, са његовом младом сестром у наручју. Сестре се уопште није сећао сем као ситне, слабашне, вечито ћутљиве бебе, крупних, пажљивих очију. Обе су га посматрале одоздо. Налазиле су се на неком подземном месту — на дну бунара, на пример, или каквог веома дубоког гроба — но то место, иако је већ било дубоко испод њега, и само је пропадало у дубину. Биле су у салону брода који тоне и посматрале одоздо кроз све тамнију воду. У салону јејош било ваздуха, још увек су оне могле видети њега и он њих, али све време су тонуле, тонуле у зелену дубину која ће му их за тренутак заувек сакрити с очију. Он је био горе, на светлости и ваздуху док су оне тонуле у дубину и смрт, а тонуле су у дубину зато што је он био горе. Он је то знао, њих две такође; видео им је то по лицу. Нису имале, прекора ни у очима ни у срцу, једино сазнање да оне морају умрети да би он остао жив, и да је то део неизбежног реда ствари у животу.

Није се сећао шта се заиста десило, али, у сну је знао да су на неки начин мајчин и сестрин живот били жртвовани за његов. То је био један од оних снова који су, у ствари, иако задржавају карактеристични амбијент сна, наставак човековог интелектуалног живота, и у коме човек схвата чињенице и мисли које му се чине нове и вредне чак и кад се пробуди. Винстона беше сада погодило то што је мајчина смрт, пре скоро тридесет година, била трагична и тужна на неки начин који више није био могућ. Он схвати да трагедија припада старим временима, временима кад је још увек било приватног живота, љубави и пријатељства, и кад су чланови породице притицали у помоћ једно другом не питајући се зашто. Сећање на мајку парало му је срце, јер она је умрла волећи га кад је био превише мали и себичан да ту љубав узврати, и пошто се некако није могао да се сети како — жртвовала појму оданости који је био њен лични и неизмењив. Тако шта се, схвати он, данас више не може десити. Данас постоји страх, мржња и бол, али не и достојанство осећања, не и дубока и сложена жалост. Све то му се сад чинило да види у мајчиним и сестриним очима које су га гледале кроз зелену воду, стотине метара дубоко а још увек непотонуле.

Одједном се виде како стоји на мекој утрини, у летње вече кад сунчеви зраци позлаћују земљу. Предео који је посматрао толико му се пута враћао у сновима да никад није био сасвим сигуран да ли гаје видео или не и на јави. У мислима, кад је био будан, називао га је „златни крај”. То је био стари пашњак који су зечеви сав обрстили; преко његаје вијугала путања, а наоколо се овде-онде видели кртичњаци. У назубљеној живици на супротној страни пољане, брестове гране су се благо повијале на поветарцу, а лишце је, густо као женска коса, једва приметно треперило. Негде у близини, мада се није видео, био је бистар, тих поточић у чијим су се вировима испод врба играле сићушне рибице.

Преко пољане му је у сусрет ишла она црнокоса девојка. Покретима сливеним у један, она стрже своју одећу и презриво је одбаци у страну. Тело јој је било бело и глатко, али није му будило никакву жељу; једва да га је и погледао. Било га је свег обузело дивљење према покрету којим је одећу одбацила у страну. Грациозан и безбрижан, тај покрет као да је срушио целу једну културу, цео један систем мишљења, као да се Велики Брат, Партија и Полиција мисли могу збрисати једним јединим величанственим покретом руке. Тај покрет је такоде припадао давним временима. Винстон се пробуди са речју „Шекспир” на уснама.

Са телекрана се зачу продоран писак који се на истој ноти одржа пуних тридесет секунди. Било је нула седам-петнаест, време кад службеници треба да устају. Винстон се отрже од кревета — го, пошто су чланови Шире партије добијали три хиљаде купона за текстил годишње, а пижама је стајала шест стотина — и дохвати са столице изношену мајицу и спортске гаћице. Кроз три минута почињала је јутарња фискултура. Идућег тренутка, он се пресамити од жестоког напада кашља који га је скоро увек хватао убрзо после будења. Кашаљ му толико испразни плућа да је до даха могао доћи само легавши на под и дубоко и грчевито удахнувши неколико пута. Од напора му се беху надуле вене, а она проширена на нози поче да га сврби.

„Група од тридесет до четрдесет година!” заштекта продоран женски глас. „Група од тридесет до четрдесет година! На своја места! Тридесет до четрдесет!”

Винстон скочи пред телекран и укрути се у ставу мирно. На екрану се већ беше појавила жена младалачког изгледа, сувоњава али мишићава, одевена у тренерку и патике.

„Одручи!” кресну она. „Држите се мог темпа. Је'н, два, три, четр! Је'н, два, три, четр! Хајде, другови, живље мало! Је'н, два, три, четр! Је'н, два,тн, етр!... ”

Бол од напада кашља не беше сасвим избацио из Винстонове свести сећање на сан. Оно се сад још и мало појача с ритмичким покретима вежбе. Док је механички савијао и испружао руке, и одржавао на лицу израз суморног уживања који се сматрао погодним за јутарњу гимнастику, он се борио да се у мислима врати до магловитог доба свог раног детињства. То је било изванредно тешко. Сви догађаји од пре двадесет пет година и више бледели су и чилели. Кад није било никаквих писаних трагова на које се човек могао позвати, расплињавале су се чак и контуре сопственог живота. Памтили су се велики догађаји који се највероватније нису ни одиграли, памтили су се детаљи ситних свакодневних догађаја, али се њихова атмосфера није дала ухватити; постојали су дуги празни периоди у које се није могло сместити ништа. У прошлости је све било другачије. Чак су и имена земаља, и њихови облици на мапи, били другачији. Писта један, на пример, имала је друго име: звала се Енглеска или Британија, мада се, по његовом прилично чврстом уверењу, Лондон одувек звао Лондон.

Винстон се није са сигурношћу сећао ниједног раздобља у коме његова земља није била у рату; но било је очигледно да је током његовог детињства постојао подужи интервал мира: наиме, једна од његових најранијих успомена била је везана за неки напад из ваздуха који је у то време свакога изненадио. То је могло бити у време кадје на Колчестер пала атомска бомба. Самог напада се није сећао, али памти о је очеву руку која га је стезала док су хитали наниже, наниже, наниже, некуда дубоко под земљу, низ неке спиралне степенице које су му одзвањале под ногама и од којих су му се на крају толико замориле ноге да је почео цвилети те су морали да стану и одморе се. Мајка, онако спора и сањива, била је далеко изостала. Носила је у наручју његову сестрицу — или можда само ћебад; није Био сигуран да ли му се у то време сестра већ била родила. На крају избише на неко место, бучно и препуно света, које он препознаде као станицу метроа.

Неки људи су седели свуда наоколо по каменим плочама; други су, тесно збијени, седели на металним креветима на спрат. Винстон и његови родитељи нађоше за себе места на поду; поред њих, на кревету, седели су једно поред другога неки старац и старица. Старац је имао на себи пристојно тамно одело и штофани качкет забачен на потиљак, те му се видела веома седа коса; лице му је било скерлетноцрвено, а очи плаве и пуне суза. Заударао је на џин. Чинило се као да му џин избија на поре уместо зноја, а са мало маште могло се замислити да су му сузе у очима чисти џин. Но иако је био при пићу, видело се да трпи неки истински и неподношљиви јад. Онако мали, Винстон схвати да се старцу управо десило нешто неопростиво и непоправљиво. Учини му се још и да зна шта је то. Био је погинуо неко кога је старац волео, можда његова мала унука. Старац је сваких неколико минута понављао:

„Нисмо требали да им верујемо. Рек'о сам ја да нисмо требали, јел' се сећаш? Ето сад шта се десило. Ма говорио сам ја увек, нисмо требали да верујемо тим дрипцима.”

Али којим то дрипцима није требало да верују Винстон се више није сећао.

Отприлике од тог времена, рат је дословно трајао без прекида, мада, строго узев, није увек био у питању исти рат. Неколико месеци током његовог детињства, у самом Лондоње било заплетених уличних борби којих се јасно сећао. Али истраживати историју целог тог периода, рећи ко се борио против кога у овом или оном тренутку, било је потпуно немогуће, јер ниједан запис, и ниједна реч, нису помињали било какво опредељење сем постојећег. Тренутно је, 1984. године (ако је година заиста била 1984), Океанија била у рату са Евроазијом а у савезу са Истазијом. Никад и нигде, ни приватно ни јавно, није се признавало да су ове три силе икад биле другачије сврстане. У ствари, као што је Винстон врло добро знао, било је прошло само четири године откако је Океанија била у рату са Истазијом а у савезу са Евроазијом. Но то је само био мали, кришом чувани податак који је Винстон држао у глави јер још није умео да добро контролише своје памћење. Званично, до те промене партнера никад није дошло. Океанија је моментаино била у рату са Евроазијом: дакле Океанија је одувек била у рату са Евроазијом. Тренутни непријатељ је увек представљао апсолутно зло, а из тога је произлазило да је било каква нагодба с њим, било у прошлости или у будућности, немогућа.

Стравично је то, помисли он по десетохиљадити пут док је с муком забацивао рамена (држећи руке на куковима, сад су сви описивали телом кругове, покрећући се само од појаса навише; та је вежба наводно била добра за мишиће леда) — стравично је то што све то може и бити истина. Ако Партија може да гурне руку у прошлост и каже за овај или онај догађај: то и то се уопште није десило, тако шта је свакако ужасније од мучења и смрти.

Партија је говорила да Океанија никад није била у савезу са Евроазијом. Он, Винстон Смит, зна да је Океанија била у савезу са Евроазијом пре свега четири године. Али где то сазнање постоји? Само у његовој свести, која ће у сваком случају за кратко време бити уништена. А ако сви прихватају лаж коју Партија намећеако сви записи причају исту причу — онда лаж прелази у историју и постаје истина. Ко контролише прошлост, гласила је парола Партије, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. А ипак се прошлост, иако по природи измењива, није ни изменила. Све што је истина данас, истина је од прапочетка до вечности. Ствар је била врло проста. Потребан је био само бескрајан низ победа над својим памћењем. То се звало контрола над стварношћу; на Новоговору двомисао.

„На месту вољно!” кресну инструкторка, нешто добродушније.

Винстон опусти руке низ слабине и полако напуни плућа ваздухом. Мисао му се изгуби у лавиринтском свету двомисли. Знати и не знати, бити свестан потпуне истинитости изговарајући пажљиво конструисане лажи, имати истовремено два мишљења која су се међусобно искључивала, знајући да су противречна а ипак верујући у оба; служити се логиком против логике, одбацивати морал захтевајући га, веровати да је демократија немогућна а да је Партија чувар демократије; заборављати све што је требало заборавити а онда то поново вратити у памћење у потребном тренутку па га затим сместа поново заборавити; и, пре свега, истом поступку подвргнути и сам тај поступак. То је била врхунска финеса: свесно се довести у стање несвесности, а онда, постати несвестан управо извршеног чина самохипнозе. Чак и сама реч двомисао, да би се схватила, захтевала је употребу двомисли.

Инструкторка им беше поново командовала „мирно”. „А сад да видимо ко може из става спетног претклон до пода”, избаци она с пуно ентузијазма. „Право из кукова, другови. Је'н — два! Јен — два!...”

Винстону је била одвратна ова вежба, од које су му болови севали од пета до задњице и врло често на крају поново долазио напад кашља. Из његових медитација нестаде оно полузадовољство. Прошлост је, размишљао је он, не само измењена него управо уништена. Јер како се може установити ма и најочигледнија чињеница ако ван човек овог памћења није било никакве евиденције? Он покуша да се сети кад је први пут чуо за Великог Брата. Учини му се да је то морало бити негде шездесетих година, али није био сасвим сигуран. По историјским списима Партије Велики Брат је, разуме се, био вођа и чувар Револуције још од најранијих њених дана. Његови подухвати постепено су били гурани у прошлост, тако да су се на крају пружали унатраг све до фантастичног света четрдесетих и тридесетих година, кад су се капиталисти у својим чудним цилиндричним шеширима возили лондонским улицама у великим блиставим аутомобилима или коњским фијакерима са стакленим вратима. До које је мере та легенда била истинита а до које измишљена, није се могло знати. Винстон се чак није сећао ни самог датума кад је Партија постала. Колико је знао, за реч енглсоц није чуо пре 1960. године, но могуће је било да је она у староговорском облику — „енглески социјализам” — и раније била у употреби. Све се топило у маглу. Понекад се додуше могло тачно утврдити да је ово или оно лаж. На пример, тврдња партијских историјских списа да је Партија измислила авион била је неистинита. Он се сећао авиона још из најранијег детињства. Али доказати се није могло ништа. Никад и ни за шта није било доказа. Један једини пут у животу, Винстоње у руци држао непорецив документарни доказ да је једна историјска чињеница била фалсификована. А у тој прилици...

„Смит!” издра се горопаднички глас са телекрана. „6079 Смит В.! Јесте, ви! Ниже се сагните! Умете ви и боље. Само што се не залажете. Тако, друже, тако је већ боље. Сад станите сви на месту вољно и гледајте мене.”

Винстона беше наједном облио врео зној. Лице му остаде потпуно безизразно. Никад не показуј страх! Никад не показуј мржњу! Један трептај ока може да изда. Стајао је и посматрао инструкторку како подиже руку изнад главе и — не би се могло рећи елегантно, али зато приметно уредно и ефикасно — сагиње и дотиче првим зглобовима прстију под између стопала.

„Ето тако, другови! То хоћу да видим! Гледајте ме још једанпут. Мени је тридесет девет година; имам четворо деце. Сад гледајте.” Она се поново саже: „Видите да не савијам колена. Сви ви можете то исто ако хоћете”, додаде она исправљајући се. „Свако ко је млађи од четрдесет пет година може да у претклону додирне под. Нисмо сви толико повлашћени да се можемо борити у првим редовима, али бар можемо да одржавамо добру кондицију. Помислите на наше момке на малабарском фронту! И на морнаре у пловећим тврђавама! Само помислите како је тек њима. А сад покушајте поново. Сад је већ боље, друже, тако је много боље,” додаде она да ободри Винстона кад овај, уз жесток напор, успе да дотакне прсте на ногама не савијајући колена, први пут после неколико година.

С дубоким, несвесним уздахом који на почетку радног дана ни близина телекрана није спречавала, Винстон привуче диктограф, одува прашину с микрофона и стави наочари. Затим одмота и састави спајалицом четири документа савијена у трубу која су већ била испала из пнеуматичне цеви на десној страни стола.

На зидовима канцеларије била су три отвора. Десно од диктографа, мала пнеуматична цев за писмене поруке; лево, нешто шири отвор за новине; а на зиду са стране, сасвим надохват руке, велики четвртаст прорез заштићен поклопцем од жице. Тај је служио за бацање употребљених папира. Сличних прореза је у згради било на хиљаде, ако не и на десетине хиљада, не само у свакој канцеларији него, у кратким размацима, и у сваком ходнику. Због нечега су се у жаргону звали рупе за памћење. Ко год би имао у руци документ који је требало уништити, или видео макар комадић папира на земљи, махинаино би подигао поклопац најближе рупе за памћење и убацио га унутра, на шта би га захватила струја топлог ваздуха и однела до огромних пећи, скривених негде узабитним деловима зграде.

Винстон прегледа четири комада хартије која је управо одмотао. Сваки је садржао поруку од свега једног или два реда, у скраћеном жаргону — не сасвим новоговорском, али углавном састављеном од новоговорских речи — који се употребљавао у Министарству за интерне сврхе. Поруке су гласиле:

тајмс 17.3.84 лажиран говор вб погр одн африка коригуј

тајмс 19.12.83 прогноза тролетке 4. квартал 83 грешке компарирај курентни број

тајмс 14.2.84 миниоб лажиран чоколада коригуј

тајмс 3.12.83 репорт дневзап вб двапутвишенедобар одн. нелица редигуј целосно преархивирај постодобрено

С благим осећањем задовољства, Винстон одложи четврту поруку у страну. Био је то компликован и одговоран посао који је најбоље било оставити за крај. Остале три ствари биле су рутинске, мада је друга значила да ће вероватно бити заморног гацања кроз цифре. Винстон позва локал „стари бројеви” на телекрану и затражи одговарајуће бројеве Тајмса, који већ кроз неколико минута излетеше из пнеуматичне цеви. Поруке које је био примио тицале су се чланака или вести које је из овог или оног разлога требало изменити, или, како је гласио званичан израз, кориговати. На пример, у Тајмсу од седамнаестог марта писало је да је Велики Брат у говору одржаном претходног дана пророковао да ће јужноиндијски фронт остати миран, али да ће у Северној Африци ускоро доћи до евроазијске офанзиве. Међутим, евроазијска врховна команда је управила офанзиву на Јужну Индију, а оставила Северну Африку на миру. Стога је било потребно прерадити одговарајући пасус у говору Великог Брата тако да садржи предсказање онога што се заиста и догодило. Или: Тајмс од деветнаестог децембра био је донео званична предвиђања која су се односила на производњу разних врста робе широке потрошње током четвртог тромесечја 1983. године, које је истовремено било и шесто тромесечје девете тролетке. Данашњи број је међутим био донео податке о стварној производњи, из којих се видело да су предвиђања за сваки артикал била увелико погрешна. Винстонов посао је био да поправи првобитне цифре, тако да одговарају врло једноставној грешци која се могла поправити за дватри минута. У фебруару, дакле пре непуна два месеца, Министарство обиља било је објавило обећање (званична формула је била категоричка обавеза) да се следовање чоколаде у 1984. години неће смањивати. Винстон је, међутим, знао да ће се у ствари, већ крајем текуће недеље, следовање смањити са тридесет грама на двадесет. Било је потребно само заменити првобитно обећање упозорењем да ће у априлу вероватно бити потребно смањити следовање.

Како је с којом поруком био готов, Винстон је спајао диктографисане исправке са одговарајућим бројем Тајмса и убацивао у пнеуматичну цев; Затим је, покретом скоро потпуно несвесним, гужвао поруку и све белешке које је успут направио, и убацивао их у рупу за памћење да их прогута ватра.

Шта се дешавало у невиђеном лавиринту куда су водиле пнеуматичне цеви, није знао подробно; имао је само општу представу. Чим би се све исправке потребне за овај или онај број Тајмса скупиле, тај број би се прештампао, првобитни примерак уништио, а поправљени примерак уносио на његово место у архиву. Том поступку сталне измене биле су подвргнуте не само новине него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије и све врсте књижевности и документације која би ма на који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут. На тај начин се за сва предвиђања Партије могло документима доказати да су била тачна; а није се допуштало да иједна вест, иједна изражена мисао у супротности са моментаним потребама остане на ма који начин записана. Свеукупна историја беше постала палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је било потребно, гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано. Највећи одсек Одељења документације, далеко већи од онога у коме је радио Винстон, сачињавали су људи чија је дужност једноставно била да проналазе и скупљају све примерке књига, новина и осталих докумена,та који су били неисправљени те их је стога требало уништити. Овај или онај број Тајмса који је, због промена у политици или погрешних предвиђања Великог Брата, био и по десетину пута прерађиван, стајао је онако прерађен, али са оригиналним датумом, у архиви, и није постојао ниједан други његов примерак који би га могао утерати у лаж. Књиге су се исто тако повлачиле и у неколико наврата прерађивале, а затим се поново издавале а да се ничим није признавало да су учињене икакве измене. Чак се ни у писаним упутствима која је Винстон примао и без изузетка уништавао чим би био готов није помињало нити наговештавало да треба починити било какав фалсификат; увек се говорило о грешкама, омашкама, штампарским грешкама или погрешно наведеним подацима које је у интересу тачности требало поправити.

У ствари, мислио је он исправљајући цифре Министарства обиља, ту и није у питању фалсификат. Посреди је просто уношење једне бесмислице уместо друге. Највећи део материјала с којим се радило није имао никакве везе са стварношћу, чак ни онакве везе каква постоји у директној лажи. Статистички подаци су и у првобитном и у дотераном облику били чиста фантазија. Врло често је требало измислити их сам. На пример, Министарство обиља је било предвидело да ће се у четвртом тромесечју 1983. произвести сто четрдесет и пет милиона пари ципела. Последња вест је гласила да је стварно произведено шездесет и два милиона. Винстон међутим унесе у редиговану верзију цифру од педесет и седам мили она, да би се касније могла оправдати уобичајена тврдња да је норма премашена. Но било како било, цифра од шездесет и два милиона није била ништа ближа истини но цифра од педесет и седам, или сто четрдесет и пет милиона. Врло је вероватно било да није произведен ниједан пар. Још вероватније да нико није ни знао колико је произведено, а камоли да му је до тога стало. Свако је знао само то да су астрономске количине произведених ципела за свако тромесечје постојале само на папиру, а да је добра половина становништва Океаније боса. Тако је било и са свим евидентираним чињеницама, биле оне мале или велике. Све је бледело и прелазило у свет сенки у коме на крају човек није могао бити сигуран ни што се тиче датума у години.

Винстон баци поглед на другу страну ходника. У боксу прекопута марљиво је пословао неки Тилотсон, човек малог раста, прецизно извучених црта и јаке браде од које су му обријани образи изгледали црни. Он је држао савијене новине на колену и нешто говорио у диктограф, устима сасвим уз микрофон, као да жели да му речи остану тајна између њега и апарата. У једном тренутку подиже поглед и са наочара му се одби непријатељски сјај у Винстоновом правцу.

Винстон је Тилотсона једва и познавао и није имао појма којим се послом овај бави. Службеници Одељења документације нису радо говорили о свом послу. У дугој сали без прозора, са два реда боксова и бесконачним шуштањем папира и звуком гласова који мрмоље у диктограф, било је туце људи које Винстон чак ни по имену није знао, иако их је сваког дана видао како журе ходницима горе-доле или гестикулирају током Два минута мржње. Знао је да у боксу одмах до његовог женица пепељасте косе аргатује из дана у дан тражећи у штампи и избацујући из ње имена људи који су били испарени и за које се стога сматрало да нису уопште ни постојали. У томе је било неке логике, јер је и сам њен муж био испарен пре две или три године. А неколико боксова даље, једно благо, повучено, сањалачко створење по имену Емплфорт, човек веома длакавих ушију и зачуђујућег талента за жонглирање римама и метром производило је изопачене верзије — дефинитивне текстове, како се званично говорило — песама које су биле постале идеолошки опасне но које је ко зна зашто требало задржати у антологијама. А ова сала са својих педесетак службеника била је само једна од подсекција, ћелија тако рећи, у преогромности Одељења документације. Испред, иза, изнад и испод ње било је других ројева службеника који су радили на незамисливом мноштву разних послова. Ту су биле огромне штампарије са редакторима, стручњацима за типографију и богато опремљеним лабораторијама за фалсификовање фотографија. Ту је била телевизијска секциј~ са техничарима, продуцентима и екипама глумаца посебно одабраним по таленту за имитирање гласова. Ту су биле армије евидентичара чија је дужност била да састављају спискове књига и часописа које је требало повући. Ту су били огромни трезори где су се чували поправљени документи и скривене пећи где су се спаљивали оригинални примерци. Анегде, незнано где, потпуно безимени, ту су били и руководећи мозгови који су координирали све те послове и стварали политику по којој је било потребно да се овај део прошлости сачува, овај фалсификује, а онај уништи.

Па и само Одељење документације је било само један од огранака Министарства истине, чији је главни посао био не да реконструише прошлост, него да грађане Океаније снабдева новинама, филмовима, уџбеницима, телекранским програмима, драмама, романима — свим могућим врстама информација, просвете и забаве, од скулптура до парола, од лирских песама до биолошких трактата, и од дечјих читанки до речника Новоговора. Министарство се старало не само за многоструке потребе Партије него је понављало целу операцију на нижем нивоу, за потребе пролетаријата. Постојао је читав низ посебних одељака који се бавио стварањем књижевности, музике, драме и свих врста забаве за пролетере. Ту су се производили булеварски листови који су писали готово искључиво о спорту, злочинима и астрологији, сензационални петпарачки романи, филмови препуни сексуалних иживљавања, и сентиментални шлагери које је од почетка до краја компоновао један посебни апарат сличан калеидоскопу, назван версификатор. Постојала је чак и цела подсекција — у Новоговору названа Порносекција — која је производила најнижу врсту порнографије и слала је у запечаћеним пакетима; њене производе чланови Партије, сем оних који су на њима радили, нису смели да виде.

Док је Винстон радио, из пнеуматичне цеви беху испале још три поруке; у питању су, међутим, били једноставни послови, тако да је с њима био готов пре но што је дошло време за Два минута мржње. Кад се Мржња завршила, он се врати у свој бокс, дохвати са полице речник Новоговора, одгурну диктографу страну, обриса наочаре и спреми се за најважнији посао који је имао тог јутра.

Највеће задовољство у животу Винстон је налазио у свом послу. Највећим делом је то била заморна рутина, но било је и задатака тако тешких и компликованих да се човек у њима могао изгубити као у дубинама каквог математичког проблема — деликатни фалсификати где су једини путокази били познавање принципа енглсоца и способност да се оцени шта Партија жели да се каже. У томе је Винстон био добар. Дешавало се чак и да му повере исправљање Тајмсових уводника, који су од почетка до краја били писани Новоговором. Он одмота поруку коју је раније тог јутра био одложио у страну. Гласила је:

тајмс 3.12.83 дневзап вб двапутвишенедобра одн нелица редигуј целосно преархивирај постодобрено

На Староговору (или стандардном енглеском), то би отприлике значило:

Извештај о дневној заповести Великог Брата из Тајмса од трећег децембра 1983. крајње лош. У њему се помињу непостојећа лица. Прерадити у целини и пре одлагања у архиву поднети претпостављенима на одобрење.

Винстон прочита инкриминисани чланак. Дневна заповест Великог Брата састојала се углавном од похвала организацији званој СППТ која је посаде пловећих тврђава снабдевала цигаретама и осталим ситним потрепштинама. Неки друг Видерс, угледни члан Уже партије, био је посебно похваљен и одликован Орденом другог реда за изванредне заслуге.

Три месеца касније, СППТ је наједном била распуштена, а да се није навело зашто. Могло се лако претпоставити да су Видерс и његови сарадници пали у немилост, но о тој афери у штампи и на телекрану није било ни речи. Тако шта је требало и очекивати јер политички кривци по правилу нису били извођени на суд па чак ни јавно раскринкавани. Велике чистке које су захватале хиљаде људи, са јавним суђењима издајницима и зломислитељима који су скрушено признавали све своје злочине и после тога бивали осуђени на смрт представљале су посебне спектакуларне представе, и нису се приређивале чешће до једном у две-три године. Најчешће се дешавало то да људи који су на неки начин изазвали незадовољство Партије нестану и да се за њих више и не чује. О томе шта им се дешавало није се могла сазнати ни најмања ситница. Понеки пут чак нису ни били мртви. Винстоње лично познавао тридесетак људи, не рачунајући родитеље, који су касније, у ово или оно време, нестали.

Винстон се благо почеша по носу спајалицом за папир. У боксу прекопута његовог друг Тилотсон је и даље био заверенички нагнут над свој диктограф. Он за тренутак подиже главу: поново непријатељски блесак наочара. Винстон се питао да ли друг Тилотсон ради на истом задатку на коме и он. Тако нешто било је савршено могуће. Задатак тако деликатне природе никад се не би поверио једном једином човеку; с друге стране, поверити га групи људи значило би отворено признати фалсификат. Највероватније је цело туце људи у том тренутку обрађивало исти чланак, с тим што је свако правио своју верзију. Касније ће неки од руководилаца из Уже партије одабрати ову или ону верзију, изредиговати је и покренути компликовани процес обавезно потребног исправљања текстова везаних за овај; кад то буде готово; одабрана лаж ће ући у сталну архиву и постати истина.

Винстон није знао зашто је Видерс пао у немилост. Можда због корупције или неспособности. Можда се Велики Брат једноставно ослобађао превише популарног потчињеног. Можда је Видерс или неко близак њему био осумњичен за јеретичке склоности. Или је, највероватније од свега, до свега тога дошло зато што су чистке и испаривања биле нераздвојни део система. Једини поуздани траг се могао наћи у речима одн нелица које су значиле да је Видерс већ мртав. Додуше, то није увек морало бити истина. Понекад су их пуштали и остављали на слободи по целу годину, па и две, пре него што би над њима извршили смртну казну. Овде-онде би се неко за кога се веровало да је одавно мртав појавио као утвара на неком од јавних суђења где би окривио стотине других пре него што би нестао, овај пут заувек. Видерс је, међутим, већ био нелице. Не постоји — није уопште ни постојао. Винстон закључи да неће бити довољно једноставно преокренути смисао говора Великог Брата. Биће најбоље написати нови говор, о нечему потпуно неповезаном са првобитном темом.

Могао је да састави један од уобичајених напада на издајнике и зломислитеље, но тако шта би било крајње неоригинално; с друге стране, измислити какву победу на фронту или какав блистав успех у пребацивању норме девете тролетке, значило би исувише компликовати посао око саставИјања документације. Најбоља би била нека чиста Измлсљотина. У глави му наједном искрсну, као унапред припремљена, слика извесног друга Огилвија, који је недавно херојски погинуо у рату. Велики Брат је понекад посвећивао своју дневну заповест успомени на каквог скромног, обичног члана Партије, чији би живот и смрт износио као пример за углед. Дакле, за ову прилику ће славити успомену на друга Огилвија. Уистину, друг Огилви није уопште ни постојао, но неколико штампаних редова и две-три лажне фотографије ће му зачас удахнути живот.

Винстон размисли за тренутак, затим привуче диктограф и поче диктирати уобичајеним стилом Великог Брата, војничким и цепидлачким у исто време, који је због посебног манира говорниковог да поставља питања и сместа на њих одговара („Какву поуку, другови, можемо из овога извући? Поуку — која је у исто време и један од основних принципа енглсоца — да...” итд. итд.) било Иако имитирати.

Кад му је било три године, друг Огилви је одбијао све играчке сем добоша, пушкомитраљеза и модела хеликоптера. У шестој години — годину дана пре рока, у његовом случају се изузетно одступило од правила — постао је члан Шпијуна; у деветој је већ био командир одреда. У једанаестој је одао рођеног стрица Полицији мисли. У седамнаестој је постао председник Окружног комитета Лиге против секса. У деветнаестој је пронашао ручну бомбу новог типа коју је касније прихватило Министарство мира и која је на првој проби убила тридесет једног евроазијског заробљеника одједном. У двадесет и трећој је погинуо на дужности. Док је летео над Индијским океаном носећи важне депеше, напали су га непријатељски млазњаци; немајући излаза, привезао је за себе пушкомитраљез као баласт и искочио из хеликоптера заједно са депешама — што је, по речима Великог Брата, представљало смрт на којој се само може завидети. Велики Брат је још додао неколико примедби о крепости и доследности друга Огилвија. Огилви је био потпуни апстинент и непушач, није знао ни за какву рекреацију сем свакодневних једночасовних вежби у гимнастичкој сали и био се заклео на целибат, сматрајући да су брак и породица неспојиви са начином живота активисте који је двадесет и четири часа дневно одан дужности. Није разговарао ни о чему сем о принципима енглсоца, нити имао другог циља до победе над евроазијском армијом и хватања шпијуна, саботера, зломислитеља и издајника уопште.

Винстон се премишљао да ли да друга Огилвија одликује Орденом за изванредне заслуге, другог реда; најзад закључи да не би требало, јер би то повукло за собом уношење нових података у остала документа.

Затим баци још један поглед на супарника у боксу прекопута. Нешто му је говорило да Тилотсон ради на истом задатку на коме и он. Није се могло знати чији ће текст бити прихваћен, али он је био дубоко сигуран да ће овог пута то бити његов. Учини му се чудно да човек може стварати мртваце, али не и живе људе. Друг Огилви, који у садашњости никад није постојао, сад је постојао у прошлости; кад сам чин фалсификовања буде заборављен, постојаће исто онолико аутентично, и по истим доказима, као и Карло Велики и Јулије Цезар.

У мензи, ниској и смештеној дубоко под земљом, ред за ручак се споро помицао напред. Просторија је већ била препуна света и заглушне буке. Са пећи иза пулта ширила се пара с мирисом чорбе, накиселим и понешто металним, који ипак није сасвим надјачавао испарења џина Победа. На супротној страни собе налазио се мали шанк, у ствари само рупа у зиду, где се могао добити џин по цени од десет центи за велики гутљај.

„Таман онај кога тражим”, рече неко иза Винстонових леђа.

Он се окрете. То је био његов пријатељ Сајм, који је радио у истраживачком одељењу. „Пријатељ” можда и није била права реч. Нису постојали пријатељи, постојали су другови; но било је другова с којима је било пријатније бити у друштву него с другима. Сајм је био филолог, специјалиста за Новоговор. Био је члан огромне екипе која је радила на састављању једанаестог издања речника Новоговора. Ниска раста, нижи од Винстона, имао је црну косу и крупне избуљене очи, истовремено тужне и подсмешљиве, које као да су испитивале саговорниково лице.

„Хтео сам да те питам имаш ли који жилет”, рече он.

„Ниједан!” рече Винстон ужурбано и с неким осећањем кривице. „Тражио сам их свуда. Више их нема.”

Сви су тражили жилете. Он је, у ствари, имао још два неупотребљена која је пажљиво чувао. Већ месецима је владала глад за жилетима. Увек је постојао понеки потребан артикал који се није могао наћи у продавницама за чланове Партије. Некад су то била дугмад, некад вуна за крпљење, некад пертле; сада су то били жилети. Могли су се набавити, па и то тешко, једино после мање-више конспиративне потраге на „слободном” тржишту.

„Већ шест недеља се бријем истим жилетом”, слага он.

Ред се помери за још једно место напред. Кад застадоше, он се окрете и поново сучели са Сајмом. Обојица узеше по један масни метаИни послужавник са гомиле на ивици пулта.

„Јеси ли ишао јуче да гледаш вешање заробљеника?” упита Сајм.

„Радио сам”, равнодушно рече Винстон. „Биће у журналу, вероватно.”

„То је врло слаба замена”, рече Сајм.

Његове подсмешљиве очи прошпарташе Винстоновим лицем. Чинило се да говоре „Знам ја тебе. Читам те. Врло добро знам зашто ниси ишао да гледаш како их вешају.” Сајм је, на неки интелектуални начин, био отровно исправан. Омео је да говори са огавним сладострасним задовољством о нападима хеликоптера на непријатељска села, о суђењима и признањима зломислитеља, о извршењу смртних казни у подрумима Министарства љубави. Разговарати с њим углавном је значило одвраћати га од тих тема и наводити, уколико је могуће, на стручни разговор о Новоговору, за штаје био стручњак и о чему је говорио занимљиво. Винстон окрете главу мало у страну да избегне крупне црне очи које су га испитивале.

„Добро је било”, замишљено рече Сајм. „Само мислим да греше што им везују ноге. Волим да их гледам како се џилитају. А изнад свега, на крају, кад исплазе језик, онако модар — сасвим светло модар. Тај ми је детаљ посебно привлачан.”

„Следећи!” повика сервирка у белој кецељи са кутлачом у руци.

Винстон и Сајм гурнуше своје послужавнике према пећи. Сервирка им тресну на њих прописани ручак — металну шерпицу ружичасто-сивкасте чорбе, комад хлеба, коцку сира, шољу кафе Победа без млека, и таблету сахарина.

„Ено једног стола, тамо под телекраном”, рече Сајм. „Успут можемо да узмемо по један џин.”

Џин добише у шољама од фајанса без дршке. Пробише се кроз претрпану просторију и истоварише јело с послужавника на сто са металном плочом, у чијем је једном углу неко оставио барицу чорбе, прљаве течности са изгледом бљувотине. Винстон подиже своју шољу џина, застаде за тренутак да напрегне живце, и сручи у грло течност уљастог укуса. Кад је исцедио сузе из очију, наједном откри да је гладан. Поче гутати кашику за кашиком чорбе у којој је сем густиша било и коцкица неке ружичасте сунђерасте масе — вероватно каквог препарата меса. Ни један ни други не проговорише док нису испразнили своје шерпице. За столом лево од Винстона неко је говорио ужурбано и без прекида, оштрим брбљавим тоном налик на пачје гакање који је пробијао општу вреву у просторији.

„Како напредује речник?” упита Винстон подижући глас да надјача буку.

„Споро”, рече Сајм. „Ја радим на придевима. Неописиво привлачан посао.”

Чим се поменуо Новоговор, лице му је засијало. Он одгурну своју шерпицу у страну, подиже једном танком руком комад хлеба а другом коцку сира и наже се преко стола да не би морао викати.

„Једанаесто издање је дефинитивно”, рече он. „Сада дајемо језику коначни облик — облик који ће имати кад више нико не буде говорио другачије. Кад будемо готови, људи као што си ти мораће да га уче из почетка. Вероватно мислиш да нам је највећи посао проналазити нове речи. Али ни говора о томе! Ми уништавамо речи — на десетине, на стотине сваког дана. Сводимо језик на сам костур. У једанаестом издању нема ниједне речи која ће застарети пре 2050 године.”

Он халапљиво загризе свој комад хлеба, прогута неколико залогаја, затим настави, са страшћу цепидлаке. Мршаво и тамно лице му беше оживело, а очи изгубиле своју подсмешљивост и добиле скоро сањалачки изглед.

„Дивна ствар, то уништавање речи. Разуме се, највише се избацују глаголи и придеви, али има на стотине именица којих се исто тако можемо ослободити. И то не само синонима, него и антонима. Најзад, с којим правом да постоји реч која није ништа друго до супротност некој другој? Свака реч у себи садржи и своју супротност. Узми на пример реч ‚добар’. Ако таква реч постоји, чему онда реч ‚лош’? ‚Недобар’ би вредела исто толико — чак и више, јер представља потпуну супротност, за разлику од речи ‚лош’. Или, ако хоћеш јачу верзију речи ‚добар’, чему цео тај низ непотребних и непрецизних речи као што су ‚одличан’ или ‚изврстан’ и све остале? То се све може исказати речју, ‚вишедобар’; или ‚двапутвишедобар’, ако хоћеш нешто још јаче. Разуме се, те речи су већ у употреби, али у коначној верзији Новоговора неће се употребити ниједна од оних других. Накрају ће целу појмовну област добра и зла обухватити само шест речи — у ствари само једна. Зар не видиш колико лепоте има у томе? Разуме се, првобитну идеју је дао Велики Брат”, додаде он после једног тренутка.

На помен Великог Брата, Винстону прелете преко лица израз млаке ревности. Сајм и поред тога откри недостатак одушевљења код свог саговорника.

„Ти још увек не схваташ довољно праву вредност Новоговора”, рече он готово тужно. „Чак и кад пишеш новоговорски мислиш на Староговору. Ја сам читао неке од оних чланака које повремено објављујеш у Тајмсу. Нису лоши; само види се да су то у ствари преводи. У дубини душе ти се и даље држиш Староговора и све оне његове непрецизности, свих оних бескорисних нијанси у значењу. Ти не схваташ каква лепота лежи у уништавању, речи. Знаш ли да је Новоговор једини језик на свету чији се речник сваке године смањује?”

Винстон то, разуме се, није знао. Он се осмехну, надајући се да му осмех делује као сагласност; није се усуђивао да проговори. Сајм одгризе још један комад мрког хлеба, за тренутак пожвака, па настави:

„Зар не схваташ да је циљ Новоговора управо у томе да смањи опсег мишљења? На крају ћемо успети то да зломисао постане дословно немогућа, јер неће бити речи којима би се могла изразити. Сваки појам који и даље буде потребан моћи ће да се изрази само једном речју чије ће значење бити оштро омеђено а сва остала значења избрисана и заборављена. Већ сад, у једанаестом издању, нисмо далеко од тога. Но тај ће процес трајати још дуго после наше смрти. Сваке године све мање речи, све мањи обим свести. Разуме се, ни сад нема разлога — ни оправдања — за зломисао. Све је то само питање самодисциплине, контроле над стварношћу. Али на крају неће бити потребе ни за тим. Кад језик буде усавршен, Револуција ће бити готова. Новоговор је енглсоц, а енглсоц је Новоговор”, додаде он с неким мистичним задовољством. „Је ли ти кад пало на памет да до 2050. године, ако не и пре, неће више постојати нико ко би могао разумети овакав разговор какав ми водимо?”

„Сем...” сумњичаво поче Винстон, па застаде. Било му је на врх језика да каже „Сем прола”, али се зауставио; није био сасвим сигуран да ли би таква примедба била идеолошки потпуно на месту. Међутим, Сајм беше погодио шта је он хтео рећи.

„Проли нису људи”, безбрижно рече он. „До 2050. године — а вероватно и раније — Староговор ће се потпуно изгубити. Цела књижевност прошлости биће уништена. Чосер, Шекспир, Милтон, Бајрон — сви ће они постојати само у новоговорској верзији; не само измењени, него окренути у своју супротност. Чак ће се и књижевност Партије изменити. Чак и пароле. Како да се одржи парола као што је ‚слобода је ропство’ кад неће постојати чак ни појам слободе? Цела клима мишљења ће бити другачија. Мишљења, у данашњем смислу те речи, у ствари неће ни бити. Бити идеолошки исправан значи не мислити — немати потребе да се мисли. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан.”

Једног дана, помисли Винстон с изненадним дубоким убеђењем, једног дана Сајм ће бити испарен. Превише је интелигентан. Види сувише јасно и говори сувише отворено. Партија такве не воли. Једног дана ће нестати. То му се види на лицу.

Винстон беше довршио свој хлеб и сир. Окрете се мало постранце на столици да попије шољу кафе. За столом лево онај човек металног гласа и даље је немилице причао. Слушала га је нека девојка, можда његова секретарица, која је седела леђа окренутих Винстону и, по свему судећи, ревносно се слагала са свим што је говорио. Винстон би с времена на време ухватио какву примедбу као „Потпуно сте у праву, потпуно се слажем с вама”, изговорену младалачким и прилично ћуркастим женским гласом. Но онај други глас није застајао ни за тренутак, чак ни кад би девојка проговорила. Винстон је његовог власника познавао из видења, мада му није било познато ништа више до то да он има неку важну функцију у Одељењу прозе. То је био човек тридесетих година, мишићавог грла и великих, покретљивих уста. Глава му је била мало забачена, те му се у наочаре, због угла под којим је седео, ухвати светло и Винстон виде два празна круга уместо очију. Било је нечег ужасавајућег у томе што је у бујици звука која му је истицала из уста било скоро немогуће разабрати једну једину реч. Винстон само једном ухвати фразу — „потпуна и коначна ликвидација голдштајнизма” — избачену муњевитом брзином, и то тако да се имао утисак да је то једна реч, као део штампарског слога изливен уједно. Остало је било просто бука, гакање. Па ипак, мада се у ствари није могло чути шта тај човек говори, није могло бити никакве сумње о природи његовог монолога. То је могао бити напад на Голдштајна, захтев за оштријим мерама против зломислитеља и саботера, ерупција гнева поводом злочина евроазијске војске, похвала Великом Брату или херојима на малабарском фронту — свеједно, разлике није било. Ма о чему тај човек говорио, било је јасно да је свака реч чиста идеологија, чист енглсоц. Док је посматрао безоко лице са вилицом која се брзо покретала горе-доле, Винстону дође чудно осећање да то није право људско биће него нека лутка. Тај човек није говорио из мозга, него из гркљана. Оно што му је излазило из уста састојало се од речи, но то није био прави говор: то су били само звуци произведени у несвесном стању, као пачје гакање.

Сајм се беше ућутао за тренутак и дршком кашике извлачио линије по барици чорбе. Глас са другог стола је ужурбано гакао, лако чујан упркос свеопште буке.

„У Новоговору постоји једна реч,” рече Сајм. „Не знам да ли је знаш: паткоговорити, гакати као патка. То је једна од оних интересантних речи које имају два супротна значења. Примењена на противника, она представља увреду; примењена на истомишљеника, похвалу.”

Сајм ће без даљњега бити испарен, поново помисли Винстон. Та га мисао мало растужи, иако је знао да га Сајм ниподаштава и помало презире, и да је савршено способан да га прокаже као зломислитеља ако нађе и најмањи разлог. Са Сајмом нека нијанса, нешто неухватљиво, није било у реду. Нешто му је недостајало: дискретност, повученост, извесна спасоносна доза глупости. За њега се не би могло рећи да је идеолошки неисправан. Веровао је у принципе енглсоца, обожавао Великог Брата, уживао у победама, мрзео јеретике, и то не само искрено, него и са неким несусталим жаром, изузетно добром обавештеношћу којој обични чланови Партије нису били ни близу. А ипак је над њим увек била нека сенка злог гласа. Он је говорио ствари које је боље прећутати, био превише начитан, често одлазио у кафану Под кестеном, састајалиште сликара и музичара. Није постојао никакав закон, чак ни неписан, против одлажења у кафану Под кестеном, но она је ипак некако била на злу гласу. Бивши, сада дискредитовани партијски руководиоци су се окупљали у тој кафани пре него што их је захватила дефинитивна чистка. Говорило се да је тамо некад, пре година и деценија, био видан и сам Голдштајн. Сајмову судбину није било тешко предвидети. А ипак је била необорива чињеница да би Сајм ако би ма и за три секунде успео да схвати природу Винстонових тајних мишљења, овога сместа проказао Полицији мисли. То би уосталом, урадио свако — али Сајм пре него остали. Надобудост није била довољна. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан. Сајм подиже поглед. „Ево Парсонса”, рече он.

Нешто у тону његовог гласа као да је између ове две речи убацило „оне будале”. Парсонс, Винстонов сусед у стамбеној згради Победа, одиста им се приближавао, пробијајући се кроз гомилу — здепаст, плавокос човек жабљег лица. У тридесет петој години, он је већ имао наслаге сала на врату и у пасу, али покрети су му ипак били одсечни и дечачки. Цела његова појава одавала је утисак окрупњалог дечака, и то у толикој мери да га је, иако је носио прописни комбинезон, било скоро немогуће не замишљати одевеног у кратке плаве панталоне, сиву кошуљу и црвену мараму Шпијуна. Дозивајући његову слику у сећање, човек би неминовно видео буцмасте образе и рукаве заврнуте са пуначких долактица. А Парсонс је одиста увек облачио кратке панталоне кад год би му колективни излет или каква друга физичка активност дали за то макар и мало разлога. Поздравивши их обојицу једним расположеним „Здраво, здраво!”, он седе за њихов сто, ширећи око себе јак мирис зноја. Румено лице му је било прекривено капљицама. Уопште, његова способност да се зноји била је изванредно велика. У колективном центру за рекреацију увек се могло погодити, по влажности дршке на рекету, да је он играо пинг-понг. Сајм беше извадио из џепа траку папира на којој је била дуга колона речи и задубио се у њу држећи хемијску оловку у руци.

„Види га како ради и за време прекида”, рече Парсонс, подгуркујући Винстона. „Вредан момак, а? Шта ти је то, баћо? Сигурно нешто тешко за мој мозак. Смите баћо, рећи ћу ти зашто те гањам. Заборавио си онај прилог.”

„За шта?” упита Винстон, аутоматски се машајући новца. Око четвртине плате увек је одлазило на добровољне прилоге, којих је било тако много да се нису могли сви ни попамтити.

„За Недељу мржње. Знаш, онај фонд из кућних прилога. Ја сам благајник за наш блок. Знаш како смо сви запели — чуда ћемо учинити. И могу ти рећи да неће бити моја кривица ако наша Победа не истакне највише застава од целе улице. Обећао си ми два долара.”

Винстон пронаде и предаде две изгужване, прљаве новчанице, које Парсонс уписа у нотес уредним рукописом неписмених.

„Још нешто, баћо”, рече он. „Чујем да те је јуче онај мој мангуп гадао из праћке. Добро сам му очитао. Рекао сам му да ћу му је узети ако му се још једанпут деси.”

„Вероватно му је било криво што није могао да гледа вешање”, рече Винстон.

„Е па, знаш како је, види се добро васпитање. Немирни к'о чигре, обоје, али не да су паметни! Ни на шта и не мисле сем на Шпијуне; и на рат, наравно. Знаш шта је она моја девојчица урадила у суботу кад јој је одред био на маршу, доле у Беркемстеду? Ухватила још две цурице, побегла с марша и цело поподне пратила неког непознатог човека. Пратиле су га два сата, кроз целу шуму, а кад су дошле у Ејмершем предале га патроли.”

„А зашто су то урадиле?” упита Винстон, не схватајући сасвим. Парсонс победнички настави:

„Моја цурица је била сигурна да је непријатељски агент — убачен падобраном, на пример. Али гледај, баћо, шта је најважније. Шта мислиш, зашто јој је уопште пало на памет да га прати? Видела га је да носи неке чудне ципеле — каже, никад није видела такве. Значи, сигурно странац. Паметна мала, а? А свега јој седам година.”

„Шта се десило с оним човеком?” упита Винстон.

„Е то не знам, наравно. Само не би ме ништа зачудило да су га...” Парсонс учини покрет као да нишани, и цокну језиком подражавајући пуцањ.

„Добро је”, замишљено рече Сајм, не дижући главе са своје траке папира.

„Разуме се, не смемо рескирати”, дисциплиновано се сложи Винстон.

„Знаш како је, у рату смо”, рече Парсонс.

Као у потврду овога, са телекрана над њиховим столом се разлеже трубни сигнал. Међутим, овог пута у питању није било обавештење о победи на фронту, него само саопштење Министарства обиља.

„Другови!” повика енергичан младалачки глас. „Пажња, другови! Имамо величанствене вести за вас. Примљени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују да је животни стандард порастао за ништа мање него двадесет одсто у односу на прошлу годину. Данас је у целој Океанији дошло до необузданих спонтаних манифестација; радници су изишли из својих фабрика и канцеларија и марширали улицама, машући заставицама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим насје обдарило његово мудро руководство. Ево сада неколико бројчаних података о порасту производње. У прехрамбеној индустрији...”

Фраза „бољи, срећнији живот” понови се неколико пута. Она је од недавно била постала веома омиљена у Министарству обиља. Претворивши се у уво још на први трубни знак, Парсонс је седео и слушао с неком избеченом побожношћу, неком узвишеном досадом. Он није био способан да прати податке, но знао је да су они, на овај или онај начин, узрок задовољства. Био је извадио огромну, прИјаву лулу која је већ била допола пуна нагорелог дувана. Пошто је следовање дувана било сто грама недељно, ретко је било могуће напунити лулу до врха. Винстон је пушио Победу, коју је пажљиво држао водоравно. Ново следовање се издавало тек сутрадан, а остале су му биле само четири цигарете. За тренутак беше искључио удаљеније звуке и слушао шта се точило из телекрана. Испадало је да су чак биле организоване манифестације у знак захвалности Великом Брату зато што је следовање чоколаде повећано на двадесет грама недељно. А колико јуче, размишљао је, било је објављено да ће се следовање чоколаде смањити на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да сви ови људи мирно гутају такву лаж, после свега двадесет четири сата? Да, гутају је. Парсонс ју је прогутао без тешкоћа, са животињском глупошћу. Безоки створ са суседног стола прогутао ју је фанатички, страствено, с разбукталом жељом да пронађе, прокаже и испари сваког ко би само наговестио да је прошле недеље следовање износило тридесет грама. Чак и Сајм — на неки компликованији начин, уз употребу двомисли, чак ју је и Сајм прогутао. Је ли онда он једини који то памти?

Баснословни статистички подаци и даље су лили из телекра. на. У поређењу са прошлом годином, било је више хране, више одеће, више кућа, више намештаја, више лонаца, више горива, више бродова, више хеликоптера, више књига, више деце — више свега сем болести, злочина и лудила. Годину за годином, минут за минутом, све и свашта се пело вртоглавом брзином. Као и Сајм малопре, Винстон беше узео кашику и умакао је у анемични густиш разливен по столу, извлачећи шаре из дугуљасте барице. Размишљао је са гађењем о физичкој садржини живота. Је ли увек било овако? Је ли храна увек имала овакав укус? Он се осврте по мензи. Просторија ниске таванице, претрпана, зидова упрљаних од додира безбројних људских тела; олупани метаИни столови и столице, тако збијени да су се људи дотицали лактовима; искривљене кашике, улубљени послужавници, грубе дебеле шоље; све површине масне, све пукотине пуне прљавштине; и свуда киселкаст мирис лошег џина, лоше кафе, металастог чорбуљака и прљаве одеће. У желуцу и у кожи вечито неки протест, неко осећање да је човеку преваром ускраћено нешто на шта има право. Додуше, нико се није ни сећао времена у коме се живот осетније разликовао од данашњег. Ни у једно доба којег се са каквом-таквом сигурношћу сећао, није никад било довољрио хране, никад чарапа и рубља који нису били пуни рупа, намештај је увек био олупан и расклиматан, собе хладне, подземна железница препуна, куће малтене распаднуте, хлеб мрке боје, чај реткост, кафа одвратног укуса, цигарете мало — и ничега доста и јефтиног сем синтетичког џина. И мада, разуме се, све иде нагоре са старењем тела, није ли ипак знак да није природан ред ствари кад се човеку гадило од неудобности, прљавштине и немаштине, од бескрајних зима, чарапа лепљивих од непрања, лифтова који никад не раде, хладне воде, оштрог сапуна, цигарета које се распадају, хране чудног и огавног укуса? Зашто би човек све то сматрао неподношљивим сем ако га није држало неко исконско сећање да је једном било другачије?

Он се поново осврте по мензи. Готово сви у њој били су ружни, и то не само зато што су носили једнообразне плаве комбинезоне. На супротној страни мензе седео је сам за столом неки ситан, чудно инсектолик човек и пио кафу, а из очију су му врцали сумњичави погледи на све стране. Како је лако, помисли Винстон, веровати, ако човек не гледа око себе, да физички тип који Партија сматра идеалом — високи мишићави младићи, девојке крупних груди, сви плавокоси, витални, поцрнели, безбрижни — заиста постоји. У ствари, колико је он могао да оцени, већина становништва Писте један састојала се од људи ниска раста, црномањастих и неразвијених. Чудно је било како је тај инсектолики тип људи био распрострањен по министарствима: мали, здепасти људи који се врло брзо угоје, кратконоги, брзих, нервозних покрета и угојених безизразних лица с врло ситним очима. Такав тип је најбоље цветао под управом Партије.

Саопштење Министарства обиља се заврши још једним трубним знаком и уступи место блех-музици. Парсонс, коме бомбардовање цифрама беше улило нешто млитавог одушевљења, извади лулу из уста.

„Дакле, Министарство обиља се ове године стварно показало како треба”, рече, зналачки климајући главом. „Узгред да те питам, баћо, немаш ли којим случајем да ми позајмиш неки жилет?”

„Ниједан”, рече Винстон. „Већ шест недеља се бријем једним истим.”

„Па сад, шта да се ради — хтео сам да те питам за сваки случај.”

„Извини”, рече Винстон.

Пачји глас са суседног стола, привремено ућуткан током саопштења, беше поново почео, бучно као и увек. Винстон се због нечег затече како мисли о госпођи Парсонс онако рашчупаној и са прашином у борама на лицу. За две године она њена деца ће је већ проказати Полицији мисли. Госпођу Парсонс ће испарити. Сајма ће испарити. Винстона ће испарити. О'Брајена ће испарити. Парсонса, међутим, неће испарити. Безоког створа с пачјим гласом такође неће испарити. Оне мале људе налик на бубашвабе — ни њих неће испарити. А ону девојку црне косе, ону из одељења за прозу — ни њу неће никад испарити. Чинило му се да инстинктивно распознаје ко ће преживети, а ко нестати; мада није било лако одредити шта је управо то због чега ће ови први остати у животу.

У том тренутку га жесток трзај извуче из маштарија. Девојка са суседног стола беше се упола окренула, и посматрала га је. То је била она црнокоса. Посматрала га је постранце, али са чудном усредсређеношћу. У тренутку кад им се погледи сретоше, она окрете главу.

Винстону изби зној по кичми. Запара га језовита канџа страха, и нестаде скоро у истом тренутку, но за њом остаде нека упорна нелагодност. Зашто га посматра? Зашто га стално прати? На своју жалост, није се могао сетити да ли је већ била за тим столом кад је он дошао или је наишла касније. Но у сваком случају она је јуче, за време Два минута мржње, села одмах иза њега иако за то није било никакве видљиве потребе, Најпре ће бити да је хтела да га прислушкује и провери да ли виче довољно гласно.

Затим му се врати ранија мисао: да она вероватно није из Полиције мисли; но управо су шпијуни-аматери били најопаснији од свих. Није знао колико га је посматрала; можда и целих пет минута; можда му лице и није било сасвим под контролом. Било је страшно опасно допустити мислима да одлутају кад се човек налазио на било ком јавном месту или на дохвату телекрана. Могла је издати најмања ситница. Неки тик, или несвестан израз зебње, или мрмљање себи у браду — било шта што наводи на помисао да у човеку има нечег ненормалног, да он у себи нешто крије. У сваком случају, имати неподесан израз на лицу (израз неверице, на пример, у тренутку кад се на телекрану објављује каква победа) било је само по себи кажњиво. За тако нешто је чак постојала и реч у Новоговору. Злоизраз.

Девојка му беше поново окренула леђа. Можда га заиста и не прати; можда је пуким случајем два дана узастопце села до њега. Цигарета му се беше угасила; он је пажљиво положи на ивицу стола. Допушиће је после рада, ако успе да сачува дуван у њој. Девојка за суседним столом је врло вероватно шпијун у Полицији мисли, и он ће се врло вероватно у року од три дана наћи у подрумима Министарства љубави, али половина цигарете је половина цигарете, и треба је сачувати. Сајм беше смотао своју траку папира и гурнуо је у џеп. Парсонс се беше поново распричао.

„Баћо, јесам ли причао ја теби”, рече он, смешкајући се и грицкајући камиш своје луле, „како су она моја два дериштета потпалила сукњу оној маторој пиљарки на пијаци кад су је видели како увија кобасице у плакат са сликом В.Б.? Добила је гадне опекотине. Мангупчићи, а? Али не да имају кликере! Видиш како их у Шпијунима обучавају. Првокласно! Чак боље него у моје време. Знаш шта су им сад најновије дали? Трубе за уво, кад прислушкују кроз кључаонице! Моја цурица прексиноћ донела једну и испробала на вратима дневне собе; каже, чује двапут боље него голим уветом. Јасно, то је само играчка, немој да заборавиш; али упућује на прави пут, а?”

Тог тренутка из телекрана се чу продоран звиждук пиштаљке, сигнал за повратак на посао. Сва тројица скочише на ноге да се умешају у гужву око лифтова, и из Винстонове цигарете испаде преостали дуван.

Винстон је уписивао у свој дневник:

То се десило пре три године, у једној узаној споредној улици близу једне од великих железничких станица. Она је стајала поред неке капије, испод уличне сијалице која је једва светлела. Имала је младалачко лице, веома нашминкано. Привукла ме је управо та шминка, њена белина као у маске, са јарко црвеним уснама. Чланице Партије никад се не шминкају. На улици није било никога; није било ни телекрана. Затражила је два долара. Прошао...

За тренутак се осети немоћним да настави. Затвори очи и притисну капке прстима, да исцеди из њих визију која му се упорно враћала. Беше га обузела готово неодољива жеља да на сав глас извикује скаредне речи. Или да удара главом о зид, да претури сто и завитла мастионицу кроз прозор — да учини било шта жестоко, гласно или болно што би могло засенити успомену која га је кињила.

Најгори непријатељ човеков, размишљао је он, јесте управо његов нервни систем. Сваког тренутка постоји опасност да се унутрашња напетост претвори у неки видљив симптом. Он се сети човека с којим се пре неколико недеља мимоишао на улици: човека сасвим свакодневног изгледа, члана Партије, од својих тридесет пет — четрдесет година, високог и мршавог, са торбом у руци. Раздвајало их је свега неколико метара кад се леви образ тог човека изненада искривио од неког грча. У самом тренутку кад су се мимоишли, грч се поновио: тренутан трзај, брз као бленда на фотографском апарату, али очигледно прирођен. Винстон се сети да је у том тренутку помислио: овај га је сиромашак угасио. Но најстрашније је било то што је грч, по свему судећи, био несвестан. Најпогибељнија опасност је била бунцање, али он није видео начина да се човек од ње сачува.

Удахну и настави да пише:

Прошао сам с њом кроз капију, преко задњег дворишта, и ушао у кухињу у подруму. Уза зид је стајао кревет, а на столу лампа која је била у приличној мери засенчена. Она...

Зуби су му трнули. Дође му да пљуне. Мислио је истовремено о жени из подрума и својој жени Кетрин. Био је ожењен — или тачније, жењен; вероватно је још увек био ожењен, пошто му је жена, колико је могао знати, била још жива. Учини му се да поново удише онај топли загушљиви воњ кухиње у подруму, воњ састављен од бубашваба, прљаве одеће и огавног јефтиног парфема, но ипак заводљив јер ниједна чланица Партије није употребљавала парфем, нити се могла замислити да то ради. Парфем су употребљавале само проловке. У глави му је мирис парфема био нераскидиво повезан са блудом.

Одлазак тој жени био му је први грех за око две године. Разуме се, одлажење проституткама је било забрањено, но то је била једна од оних забрана коју је човек могао понекад, скупивши храброст, да прекрши. Било је опасно, али не толико да се за то губила глава. Бити ухваћен са проститутком могло је значити пет година у логору за принудни рад; ако није било ниједног другог прекршаја, то је било све. А доћи до проститутке било је лако; једино је требало пазити да се не буде ухваћен на делу. Сиромашније четврти врвеле су од жена спремних да се продају. Неке су се чак могле купити и за боцу џина, пића које је за проле било забрањено. Партија је прећутно била чак и склона да подстиче проституцију, као одушак нагонима који се нису могли сасвим угушити. Сама распусност није се узимала за зло, све док је била скривена и лишена радости, и све док су у питању биле само жене из најниже, презрене класе. Неопростиви злочин био је промискуитет између самих чланова Партије. Међутим — иако је то био један од злочина које су оптужени у великим чисткама без изузетка признавали да су починили — замислити тако шта у стварности било је тешко.

Циљ Партије није био само да спречи мушкарце и жене да заснивају везе верности које она не би била у стању да и контролише. Њен стварни, неизречени циљ био је да уклони и свако задовољство из сексуалног чина. Непријатељ није и била толико љубав колико еротика, било у браку било ван брака. Сваки брак између двоје чланова Партије требало је да одобри посебан одбор, а то одобрење је било увек ускраћивано — мада принцип никад није био јасно изречен — ако се стицао утисак да између њих постоји физичка привлачност. Једина призната сврха брака била је рађање деце за службу Партији. Сексуални однос је требало сматрати каквом мањом операцијом, малчице одвратном, као што је клистирање. Ни та идеја никад није била јасно изречена, али се посредним путем тувила сваком члану Партије још од детињства. Постојале су чак и организације као Омладинска лига против секса која је заступала потпуни целибат за оба пола, с тим што је сву децу требало зачињати вештачким осемењавањем (што се на Новоговору звало вештосем) и одгајати у друштвеним институцијама. Винстону је било јасно да се то не мисли озбиљно, али да се ипак уклапа у општу идеологију Партије. Партија је ишла на то да угуши сексуални нагон или, ако то не може, да га деформише и укаља. Није знао зашто је тако, али му се чинило природно да тако буде. А што се тиче жена, напори Партије су имали великог успеха.

Он поново помисли на Кетрин. Откако су се растали прошло је сигурно девет, десет — скоро једанаест година. Зачудо је о њој мислио мало. Дешавало му се да се по неколико дана узастопце чак и не сети да је уопште био жењен. Били су заједно свега неких петнаест месеци. Партија није допуштала развод, алије ипак у приличној мери одобравала раставу у случајевима кад није било деце. Кетрин је била висока, плавокоса, врло усправног држања и величанствених покрета. Имала је гордо, орловско лице, лице које се могло сматрати аристократским све док човек не би схватио да иза њега нема готово никакве интелигенције. Још првих дана брака, Винстон је био дошао до закључка — мада је разлог могао бити просто у томе што је Кетрин познавао ближе него већину осталих — да је она најглупље, најпростије, најпразноглавије људско биће за које зна. Није имала ниједну мисао која није била парола; није било ниједне недотупавне мисли, апсолутно ниједне, коју није могла прогутати ако је потицала од Партије. У себи ју је звао „живи магнетофон”. Но и поред свега би издржао с њом да није било једне једине ствари: секса.

Чим би је дотакао, она се трзала и кочила. Загрлити њу било је као загрлити покретну дрвену фигуру. Најчудније је било то што је имао утисак да га, чак и кад га стеже уза се, свом снагом истовремено и одбија од себе, толико су јој у тим тренуцима мишићи били крути. Она би просто лежала и жмурила, и није се ни опирала ни сарађивала, него подносила. То му је било изванредно непријатно; на крају је постало ужасно. Но чак и тад је био спреман да поднесе живот с њом да су се могли сагласати да не спавају заједно, али Кетрин зачудо то није хтела. Говорила је да морају зачети дете ако је икако могуће. И тако се фарса настављала, редовно, једном недељно, кад год није било неизводљиво. Чак је имала обичај да га ујутру одређеног дана подсећа на то, као на какву обавезу која се довече мора испунити и која се не сине заборавити. У тим приликама употребљавала је два израза. Један је био „направити дете”, а други „извршити нашу дужност према Партији” (да, одиста је употребљавала ту фразу). Врло брзо је почео да се истински ужасава кад би се одређени дан приближио. Срећом нису родили дете; она је најзад пристала да обустави даље покушаје, и убрзо су се растали.

Винстон нечујно уздахну. Затим поново узе перо и написа:

Она се бацила на кревет и сместа без икаквог увода, на најгрубљи, најужаснији начин који се може замислити, подигла сукњу. Ја сам...

Виде се поново како стоји у мутном светлу стоне лампе, са воњем бубашваба и јефтиног парфема у носу, и осећањем пораза и одвратности у срцу, помешаним чак и у том тренутку са сећањем на Кетринино бело тело; слеђено заувек хипнотичком моћи Партије. Зашто увек мора да буде тако? Зашто не може да стекне жену уместо ових прљавих петљања у размацима од по неколико година? Но имати истинску љубавницу било је безмало незамисливо. Чланице Партије биле су све исте. Крепост се у њихово биће упила исто тако дубоко као и оданост Партији. Пажљива обрада у детињству, спортске игре и хладни тушеви, будалаштине уталамбасане у школи, Шпијунима и омладинској организацији, предавања, параде, песме и војна музика — све је то из њих истисло природна осећања. Разум му је говорио да мора бити изузетака, али душа није веровала. Све су оне биле непробојне, као што чланице Партије и треба да буду. А он је хтео не толико да буде вољен колико да сруши тај зид врлине, макар само једном у животу. Сексуални чин, успешно изведен, представљао је побуну. Жеља је била зломисао. Да није ништа друго учинио но пробудио Кетрин — кад би то било могуће — значило би да ју је завео, иако му је била жена.

Но требало је ставити на папир и остатак приче. Он написа:

Ја сам одврнуо фитиљ у лампи. Кад сам је видео на светлу...

После оне таме, светло парафинске лампе изгледало је блештаво. Он ју је тек тада први пут заиста видео. Био је закорачио према њој, а онда застао, испуњен похотом и ужасом. Било му је до бола јасно шта рескира тиме што је дошао овамо. Било је савршено могуће да га патрола ухвати док излази; уосталом, могуће је да га већ чекају пред вратима. Ако оде не урадивши оно ради чега је дошао.

То се морало написати, то се морало признати. Тек на светлости је приметио, одједном, да је та жена стара. Слој шминке на лицу био јој је тако дебео да се чинило да ће попуцати, као маска од лепенке. У коси је имала много седих; али најјезовитије је било то што су јој уста била полуотворена, а у њима није било ничег до пећинског мрака. Уопште није имала зуба.

Он журно написа, рукописом већ обезличеним:

На светлу сам видео да је врло стара, најмање педесет година. Али оно сам ипак обавио.

Поново притиште капке прстима. Најзад је све било написано, али олакшање није долазило. Терапија није успела. Потреба да из свег гласа извикује скаредне речи била је исто онолико жестока колико и раније.

Ако уопште има наде, писао је Винстон, она је у пролима.

Ако уопште има наде, она мора бити у пролима, јер се само у тим узмуваним, занемареним масама, које су сачињавале 85 одсто становништва Океаније, могла произвести енергија која ће разорити Партију. Партија се није могла оборити изнутра. Њени непријатељи, ако је имала непријатеља, нису имали начина да се скупе, па чак не ни да један другог препознају. Чак и кад би оно легендарно Братство постојало, што је било једва могуће, било је незамисливо да се његови припадници могу скупљати у групе веће од двоје или троје. Бунтовништво се изражавало изразом очију, интонацијом гласа; у најбољем случају, неком прошапутаном речи. Али проли, ако би само којим случајем постали свесни своје снаге, не би имали потребе да се крију. Било би довољно само да се подигну и стресу, као коњ кад стресе муве. Да хоће, могли би Партију разнети у комаде колико сутра. Ваљда им једног дана мора доћи на памет да се дигну. Па ипак...!

Он се сети како је једном ишао неком улицом препуном света кад је наједном из попречне уличице мало испред њега експлодирао страховит урлик стотина гласова — женских. То је био заглушан, громогласан крик беса и очајања, дубоко, гласно „О-о-о-о-о-о-о!” које је одјекивало као звук звона кад се одбија од зидова. Срце му је подскочило. Почело је! помислио је. Улични нереди! Проли су се најзад подигли! Кад је стигао до места одакле се чула бука, видео је само гомилу од две-три стотине жена које су се гурале око пијачних тезги, са тако трагичним изразима лица као да су на броду који тоне. Но у том тренутку општи очај се распаде на мноштво појединачних свада. Посредије било то што су се за једном од тих тезги продавале плехане шерпе — бедна, крхка роба али веома тражена, јер је до кухињског посуђа било тешко доћи. Сад се испоставило да је залихе неочекивано нестало. Победнице у гужви, изгуране и изгажене, покушавале су да одмагле са својим шерпама док су десетине осталих жагориле око тезге, оптужујући продавца да спроводи протекцију и да негде у резерви чува још шерпи. У једном тренутку се разлеже нова експлозија узвика. Две подбуле жене, од којих је једној коса била рашчупана, биле су дохватиле једну шерпу и отимале се за њу. Један тренутак су вукле свака на своју страну, а затим се дршка одломи. Винстон их је посматрао с гађењем. А ипак је, само за тренутак, у том крику из свега неколико стотина грла зазвучала таква страшна снага! Како то да никад не вичу тако због других, важних ствари?

Он написа:

Док не постану свесни, неће се никад побунити, а док се не побуне, неће моћи да постану свесни.

Ова реченица, помисли он, као да је преписана из неког партијског уџбеника. Разуме се, Партија је тврдила да је ослободила проле ропства. Пре Револуције су их капиталисти бесрамно израбљивали, гладовали су, били бичевани, жене присиљаване да раде у рудницима (жене су у ствари још увек радиле у рудницима), шестогодишња деца продавана да раде у фабрикама. Но у исто време, држећи се принципа двомисли, Партија је учила да су проли по природи нижа бића која се применом неколико једноставних правила морају држати у покорности, као животиње. У ствари се о пролима знало веома мало. Није било ни потребно знати много. Све док су радили и размножавали се, остале њихове активности су биле неважне. Остављени самима себи, као стока пуштена на аргентинске равнице, они су се били вратили начину живота који као да им је био урођен, као да је преостао од искони. Рађали су се, расли на улици, у дванаестој години почињали да раде, пролазили кроз кратак процват лепоте и сексуалне жеље, венчавали се у двадесетој, постајали средовечни у тридесетој, умирали најчешће у шездесетој. Тежак физички рад, брига о кући и деци, ситне свађе са суседима, филмови, фудбал, пиво и, изнад свега, коцка, испуњавали су њихов духовни хоризонт. Држати их под контролом није било тешко. Међу њима се увек кретало неколико агената Полиције мисли, ширећи лажне гласине и ликвидирајући оно мало појединаца за које се сматрало да могу постати опасни; али није било ни покушаја да се задоје идеологијом Партије. Није било пожељно да проли имајо чврсте политичке погледе. Од њих се тражио једино известан примитивни патриотизам на који се могло ослонити кад год би затребало приволети их на дуже радно време или смањена следовања. Чак и кад су постајали незадовољни, као што се који пут дешавало, њихово незадовољство није водило никуда јер су га, немајући општих представа, могли усред средити само на ситне појединачне трзавице. Већа зла по правилу нису примећивали. Знатна већина прола чак није ни имала телекран у кући. Чак се и обична полиција ретко мешала у њихове послове. У Лондону је било невероватно много криминала; постојао је цео један подземни свет лопова, разбојника, проститутки, продаваца дрога и варалица свих врста; но све је то било неважно јер се дешавало само међу пролима. У питањима морала било им је дозвољено да се држе обичаја својих предака. Сексуални пуританизам Партије није им био наметан. Промискуитет се није кажњавао, развод је био допуштен. Што се тога тиче, била би дозвољена и религија да су проли показали било какав знак потребе или жеље за њом. Били су испод сваке сумње. Као што је говорила партијска парола: „Проли и животиње су слободни.”

Винстон пође руком наниже и опрезно се почеша по отеченој вени. Била га је поново засврбела. Оно на шта се човек редовно враћао била је немогућност да се сазна какав је заиста био живот пре Револуције. Он извади из фиоке уџбеник историје за децу, који је био узајмио од господе Парсонс, и поче одатле да преписује један пасус у свој дневник:

У прошлости, пре наше славне Револуције, Лондон није био овај лепи град који данас познајемо. Он је тада био мрачно, прљаво, бедно место где готово нико није имао довољно да једе и где је стотине хиљада сиромашних људи живело без обуће на ногама, па чак без крова над главом. Деца ваших година морала су да раде дванаест часова дневно за свирепе господаре који су их тукли бичевима ако нису радила довољно брзо и хранили их само мрвама устајалог хлеба и водом. Али усред ове страшне беде постојало је само неколико великих и лепих кућа где су живели богаташи који су имали и по тридесет слугу. Богаташи су се звали капиталисти. То су били дебели, ружни људи злобних лица, као овај насликан на следећој страни. На слици се види да је одевен у дуг црн капут који се звао фрак, и сјајан шешир необичног изгледа, налик на сулундар, који се звао цилиндар. То је била униформа капиталиста, и нико је други није смео носити. Капиталисти су поседовали све на свету, а сви остали су били њихове слуге. Они су поседовали сву земљу, све куће, све фабрике, сав новац. Ако их неко није слушао, они су га могли бацити у затвор или му одузети посао те би умро од глади. Кад би говорио са капиталистом, обичан човек је морао да се улагује и клања пред њим, да скида капу и да му се обраћа са „господине”. Поглавар свих капиталиста звао се краљ. Он...

Али Винстон је већ знао шта даље стоји у каталогу. Бискупи у таларима, судије у хермелинским огртачима, срамни стуб, акције, млин који покрећу робови, „мачка са девет репова”, градоначелников банкет, и обичај да се папа целива у прст на нози. Затим нешто звано jus primae noctis, о чему вероватно дечји уџебници не говоре. То је био закон по коме је сваки капиталиста имао право да спава са сваком женом запосленом у овој или оној његовој фабрици.

Како сазнати колико је од свега тога лаж? Можда и јесте истина да обичан човек сада живи боље него пре Револуције. Једино сведочанство насупрот тој тврдњи био је неми протест у костима, инстинктивно осећање да су услови под којима се живи неиздржљиви и да су некад морали бити друкчији. У глави му сину да истинска карактеристика савременог живота није свирепост и несигурност, но иедноставно голотиња, запарложеност, равнодушност. Живот, ако би се човек осврнуо око себе, није имао сличности не само са лажима које су куљале с телекрана него ни са идеалима које је Партија тежила да достигне. Велике области тог живота, чак и за чланове Партије, биле су неутралне и неполитичке: отаљавати мучне послове, борити се за место у подземној железници, крпити чарапе, искамчити таблету сахарина, сачувати половину цигарете. Идеал који је Партија себи поставила био је нешто огромно, стравично и сјајно — свет бетона и челика, чудовишних машина и застрашујућих оружја — народ ратника и фанатика маршира у савршеном јединству а сви мисле исте мисли, извикују исте пароле, непрекидно, раде, боре се, тријумфују, прогоне — триста милиона људи, и сви са истим лицем. Стварност су били расточени, запарложени градови где су се недохрањени људи вукли горе-доле у ципелама које пропуштају, у покрпљеним кућама из деветнаестог века које су увек смрделе на купус и покварене клозете. Приказа му се слика Лондона, огромног и рушевног, града милиона кантиза Ђубре; у њу је била уплетена и слика госпође Парсонс, жене изборана лица и раскуштране косе која беспомоћно петија око запушене цеви на судоперу.

Винстон поново почеша зглоб на нози. Дању и ноћу, телекран је тукао по ушима статистичким подацима који су доказивали да људи данас имају више хране, више одеће, боље куће, бољу разоноду — да живе дуже, да имају краће радно време, да су већи, здравији, јачи, срећнији, интелигентнији, образованији него људи који су живели пре педесет година. Од тога се ниједна реч није могла ни побити ни доказати. Партија је, на пример, тврдила да је 40 одсто прола писмено, у поређењу са свега 15 одсто пре Револуције. Партија је тврдила да је стопа смртности код деце свега сто шездесет на хиљаду, а да је пре Револуције износила три стотине — и тако даље, и тако даље. То је личило на решавање проблема са две непознате, при чему је дата само једна једначина. Било је лако могуће да је дословно свака реч у уџбеницима историје, чак и оно што се прихватало без питања, чиста фантазија. Закони као што су jus primae noctis, бића као што су капиталисти и делови одеће као што је цилиндар могли су и не постојати; он није имао начина да то утврди.

Све се топило и маглило. Прошлост је била избрисана, чин брисања заборављен, и лаж је постала истина. Он је само једном у животу поседовао — и то после догађаја, то је било важно — конкретан, непобитан доказ о једном чину фалсификата. Држао га је у руци целих тридесет секунди. То се десило негде 1973 — било како било, негде у време кад су се он и Кетрин растали. Но онај датум који је важан у целој ствари претходио је томе којих седам или осам година.

Почетак приче је у ствари падао у средину шездесетих година, у период великих чистки у којима су првобитни води Револуције били ликвидирани једном заувек. У 1970. од свих њих остао је једино Велики Брат. Сви остали су дотле већ били раскринкани као издајници и контрареволуционари. Голдштајн је био у бекству и крио се незнано где; што се тиче осталих, неколицина је просто нестала, док је већина била погубљена после спектакуларних процеса на којима су признали све своје злочине. Међу онима који су најдуже остали у животу била су тројица вођа по имену Џонс, Аронсон и Ратерфорд. Они су били ухапшени по свему судећи 1965. године. Као што се често дешавало, прво су нестали, и годину дана или нешто дуже није се знало јесу ли живи или не, а затим наједном изведени пред јавност да оптуже сами себе на уобичајени начин. Признали су шпијунирање у корист непријатеља (непријатељ је и тада била Евроазија), проневеру државних средстава, убиство разних партијских функционера, интриге против Великог Брата које су датирале из времена много пре Револуције и саботаже које су проузроковале смрт стотина хиљада људи. Пошто су то признали, били су помиловани, враћени у Партију и постављени на положаје који су у ствари били синекуре, али су изгледали као важне функције. Сва тројица су у Тајмсу објавила дуге, покајничке чланке у којима су анализирали разлоге за своју издају и обећавали да ће се поправити.

Неко време пошто су били пуштени на слободу, Винстон их је сву тројицу видео у кафани Под кестеном. Сећао се страве и опчињености коју је осећао посматрајући их крајичком ока. Они су били много старији од њега, остаци једног давног света, готово последње велике фигуре преостале из херојских раних дана Партије. Из њих је још увек, једва приметно, избијала чар илегалне и борбе и грађанског рата. Винстон је имао осећање, мада су чињенице и датуми већ у то доба почели да се замагљују, да је за њих чуо годинама пре Великог Брата. Но они су сад били и ван закона, непријатељи, недодирљиви, неопозиво осудени на коначан нестанак за годину или две. Ко би једном пао шака Полицији мисли на крају се никад не би извукао. Они су били лешеви који чекају да буду поново послати у гроб.

Сви столови око њиховог били су празни. Није било паметно чак ни бити виден у близини таквих људи. Они су седели у тишини над чаша ма џина зачињеног каранфилићем, што је био специјалитет кафане. Од све тројице, Винстона је највише импресионирао Ратерфорд. Он је некад био чувени карикатуриста, чије су бруталне карикатуре доприносиле потпаљивању јавног мнења пре и за време Револуције. Чак су се и сада у Тајмсу појављивале, у дугим размацима, његове карикатуре. Оне су сад биле само имитација његовог ранијег стила, чудновато беживотне и неубедљиве. Увек су у питању биле старе теме, подгрејане за нову прилику — сиромашне стамбене четврти, изгладнела деца, уличне борбе, капиталисти у цилиндрима — капиталисти су се изгледа чак и на барикадама држали својих цилиндара — бескрајан, безнадежан напор за враћањем у прошлост. Он је био огромног раста, са гривом масне седе косе, бухавим лицем и дебелим, црначким уснама. У своје време је морао бити изванредно снажан; сад је његово огромно тело било опуштено, повијено, подбуло, расклимано на све стране. Чинило се да се на очиглед слама, као планина која се распада.

Било је петнаест часова; самотно доба дана. Винстон се више није сећао како се у то доба задесио у кафани. Она је била готово празна. Из телекрана се цедила музика металног звука. Њих тројица су седели у свом углу скоро непокретно, не говорећи ни речи. Непозван, келнер им донесе нову туру џина. На столу поред њих била је шаховска табла; фигуре су биле намештене, али нико није почињао игру. А затим се, за којих пола минута, нешто деси са телекранима. Мелодија коју су свирали промени се; промени се чак и тон: у њему се појави — али то је било тешко описати. Била се појавила једна чудна, шкрипава, реска, подругљива, нота; Винстон ју је у себи називао жутом нотом. А онда на телекрану запева неки глас:

Под кестеном сенке дуге
Продадосмо једно друго,
Једно друго без капаре
Продадосмо за две паре.

Њих тројица се и не помакоше. Но кад је још једном бацио поглед на Ратерфордово ружно лице, Винстон виде да су му очи пуне суза. И први пут примети, с неком унутрашњом дрхтавицом, не знајући чак ни због чега је уздрхтао, да је и Аронсону и Ратерфорду нос био сломљен.

Нешто касније сва тројица су били поново ухапшени. Испоставило се да су од самог тренутка кад су први пут пуштени почели ковати нове завере. На другом процесу поново су признали све старе злочине, и још цео списак нових. После тога су били погубљени, а њихова судбина забележена у историјат Партије као опомена будућим генерацијама. Неких пет година после тога, 1973, Винстон је развијао свежањ докумената који му је управо био пао из пнеуматичне цеви на сто и наишао на комад папира који је очигледно био убачен међу остале па заборављен. У тренутку кад га је поравнао, он схвати његов значај. То је била половина једне стране Тајмса старог неких десет година — горња половина стране, на којој се налазио датум — на којој је била фотографија групе делегата на неком партијском конгресу у Њујорку. У средини групе стајали су Џонс, Аронсон и Ратерфорд. Грешке није могло бити; у сваком случају, у легенди испод фотографије била су њихова имена.

Значај фотографије био је у томе што су на оба процеса сва тројица признала да су тог дана били на евроазијском тлу. Били су одлетели, са неког тајног аеродрома у Канади, на место састанка које је било негде у Сибиру и састали се са члановима генералштаба евроазијске армије, којима су одали важне војне тајне. Винстону се тај датум задржао у сећању, јер је тог дана био Ивањдан; но цела та прича свакако је била забележена на безброј места. Закључити се могло само једно: сва признања су била лаж.

Разуме се, тако нешто није само за себе представљало неко откриће. Винстон чак ни у то време није веровао да су људи ликвидирани у чисткама заиста починили све злочине за које су били оптужени. Али фотографија је представљала конкретан доказ, она је била део укинуте прошлости, као фосил који, пронађен у непредвиђеном слоју, обара геолошку теорију. Она је била довољна да разбије Партију у атоме, кад би се само некако могла објавити и њено значење разгласити.

Наставио је рад и не заставши. Чим је видео шта је на фотографији и какво јој је значење, покрио је листом папира. Она се на срећу, кад ју је одвио, са телекрана видела наопачке.

Затим је ставио блок за белешке на колено и гурнуо столицу уназад, да би се што је могуће више одмакао од телекрана. Не показивати ништа на лицу није било тешко; с извесним напором могло се контролисати чак и дисање, али куцање срца се није могло регулисати, а телекран је био таман довољно осетљив да ухвати откуцаје. Пустио је да прође, како је оценио, десет минута, цело време мучен страхом да ће га нека случајност — на пример, дашак промаје преко стола — одати. Затим је, фотографију, не откривајући је, убацио у рупу за памћење, заједно са још неким непотребним папирима. Она се тамо за непун минут претворила у пепео.

То се десило пре десет-једанаест година. Данас би вероватно ту фотографију сачувао. Чудио се што му се чини да то што ју је држао у руци нешто мења ствар чак и сад кад су и фотографија и снимљени догађај били само сећање. Је ли моћ Партије над прошлошћу слабија, упита се он, зато што је један доказ који више не постоји некад постојао?

Но та фотографија, чак и кад би је било могуће ускрснути из пепела, данас више не би представљала никакав доказ. У време кад ју је пронашао, Океанија више није била у рату са Евроазијом, тако да је Истазија била та којој су она три мртва човека издала своју земљу. Касније је било нових оптужби — две, три, више се није сећао колико. Лако је могуће било да су признања била прерађивана и прерађивана све док првобитни датуми и чињенице нису изгубили сваки значај. Прошлост није само једанпут мењана него непрестано. Највише га је мучило, на неки кошмаран начин, то што никад није јасно схватио чему тај огромни систем обмане. Непосредне предности које да је фалсификовање прошлости биле су очигледне, али крајњи мотив је био недокучив. Он поново узе перо и написа:

Јасно ми је КАКО; није ми јасно ЗАШТО.

Запита се, као што се много пута пре тога питао, да није он сам луд. Можда бити луд значи само бити у мањини која се састоји од само једног човека. Некад је знак лудила било веровање да се земља окреће око сунца; данас је то веровање да је прошлост неизмењива. Можда је он једини који то верује; ако је једини, онда је луд. Но помисао да је луд није га много узнемиравала; ужасно је било то што је исто тако могао и не бити у праву.

Он узе у руке уџбеник историје и погледа слику Великог Брата која је заузимала целу прву страну. Хипнотичке очи загледаше се у његове. Људи су живели цео живот под притиском неке огромне силе — нечега што продире у унутрашњост лобање, туче по мозгу, страхом истерује веровања, наводи човека малтене да пориче сведочанство својих чула. На крају ће Партија објавити да су два и два пет. Било је неизбежно да пре или после изнесе ту тврдњу: то је захтевала логика њеног положаја. Њена филозофија је прећутно порицала не само вредност искуства него и само постојање спољне стварности. Здрав разум био је јерес над јересима. Међутим, није поражавало то што се за друкчије мишљење кажњавало смрћу; поражавала је помисао да је Партија можда ипак у праву. Јер, најзад, откуд знамо да су два и два заиста четири? Или да Земљина тежа заиста дејствује? Или да је прошлост неизменљива? Ако и прошлост и спољни свет постоје само у свести а свест је подложна контроли — шта онда?

Не! Храброст му скочи сама од себе. Пред очи му изиђе, недозвано никаквом непосредном асоцијацијом, О'Брајеново лице. Био је сигурнији него икад да је О'Брајен на његовој страни. Дневник је био за О'Брајена — упућен О'Брајену; као бескрајно писмо које нико неће прочитати, али које је адресирано на једну одређену особу и из те чињенице добија своју боју.

Партија налаже да се сведочанство очију и ушију мора одбацити. То је њена коначна, најсуштинскија наредба. Винстону се срце стеже од помисли на огромну силу подигнуту на њега, на лакоћу с којом би га сваки партијски интелектуалац победио у дебати, на суптилне аргументе које он не би могао да схвати, а камоли да на њих одговори. А ипак је у праву! Они греше, а у праву је он. Мора се бранити све што је очигледно, што је глупо, што је истинито. Очигледне истине су истините, тога се придржавај! Стварни свет постоји, његови се закони не мењају. Камење је тврдо, вода је мокра, предмети који нису подупрти падају према средишту земље. С осећањем да се обраћа О'Брајену, и, у исто време, да износи важан аксиом, он написа:

Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири. Ако је то дато, све остало долази само по себи.

Однекуд, са дна неког пролаза, на улицу доплови мирис кафе која се пржи — праве кафе, не кафе Победа. И против своје воље, Винстон застаде. За секунд-два поново се нађе у полузаборављеном свету свог детињства. Онда се нека врата залупише и ућуткаше мирис као звук.

Био је прешао неколико километара тротоарима; у проширеној вени му је пулсирало. Тоје био већ други пут у три недеље како није провео веће у Центру културе и одмора — непромишљен потез, јер се свачије присуство брижљиво проверавало. У принципу, члан Партије никад није имао слободног времена и није никад био сам осим у кревету. Кад не ради, једе или спава, требало је да учествује у каквој колективној рекреацији; чинити било шта што је одавало склоност ка усамљивању, чак и шетати сам, увек је било помало опасно. У Новоговору је и за то постојала реч: својеживот, што је означавало индивидуализам и ексцентричност. Али те вечери, кад је изишао из Министарства, благи априлски ваздух га беше завео. Небо је било топлије плаво него икад раније те године; дуго, бучно веће у Центру, досадне, заморне игре, предавања, шкрипаво другарство подмазано џином наједном му се учинише неподношљивим. Поводећи се за импулсом, окренуо је леђа аутобуској станици и одлутао у лавиринт Лондона, прво на југ, затим на исток, затим на север, губећи се у непознатим улицама и скоро не хајући у ком правцу иде.

Ако уопште има наде, био је записао у дневник, она је у пролима. Те речи су му се непрестано враћале, констатација мистичне истине и очигледног бесмисла. Налазио се негде у кварту најамних страћара, североисточно од места које се некад звало железничка станица Сент Панкрас. Ишао је калдрмисаном улицом између малих двоспратница олупаних капија које су излазиле право на тротоар и на неки чудан начин подсећале на пацовске рупе. Овде-онде међу коцкама калдрме виделе су се баре прљаве воде. На капије је улазило и излазило, нестајало низ пролазе који су се одвајали с обе стране, и врвело тротоарима зачуђујуће мноштво света — девојке у пуном цвату, са грубо нашминканим устима, младићи који су гањали девојке, дебеле расклиматане жене по којима се видело како ће девојке изгледати кроз десет година, старци који су се вукли на искривљеним ногама, и дроњава босонога деца која су се играла у барама и растурала на љутите крике својих мајки. Скоро четвртина прозора у тој улици било је разбијено и покрпљено картоном или фумиром. На Винстона скоро нико није обраћао пажњу; само неколико њих посматрало га је с неком уздржљивом радозналошћу. Испред једне капије стајале су и разговарале две чудовишно дебеле жене са рукама црвеним као цигла прекрштеним преко кецеља. Док се приближавао, Винстон ухвати неколико мрвица њиховог разговора.

„Јесте, реко' ја њој, све је то, реко', лепо и красно. Ал' да си ти на мом месту, питала би' ја тебе шта би' радила. Лако је, реко', теби да ми солиш памет, ал' да су теби моје бриге, и ти би тако исто.”

„Јес', вала”, рече друга, „то и јесте оно.”

Рески гласови се намах прекидоше. Док је пролазио, жене га одмерише у непријатељском ћутању. Но посреди у ствари није било непријатељство: једноставно неки опрез, неко тренутно кочење, као при проласку какве непознате животиње. Плави комбинезон члана Партије у оваквој улици није могао бити свакодневни призор. У ствари, бити виђен на таквом месту није било препоручљиво, сем ако човек није имао одређеног посла. Ако би налетео на патролу, она би га лако могла зауставити. „Друже, молим вас ваша документа. Шта радите у овом крају? У које време сте изишли с посла? Је ли ово ваш уобичајени пут до куће?” — и тако даље, и тако даље. Додуше, ниједно правило није забрањивало повратак кући неуобичајеним путем; али тако нешто је било довољно да човек скрене на себе пажњу Полиције мисли.

Одједном се цела улица узбуни. Са свих страна се зачуше повици упозорења. Људи су улетали у капије као зечеви. Нешто испред Винстона, нека млада жена искочи из капије, дохвати дете које се играло у бари, зави га у кецељу и поново ускочи у капију, све у једном покрету. У истом тренутку човек у црном оделу набораном као хармоника, који се беше појавио из једног од побочних пролаза, потрча према Винстону, узбуђено показујући на небо.

„Лађа!” повика он. „Чувај се, шефе! Ено је горе! Брже лези!”

„Лађом” су због нечега проли називали ракетне бомбе. Винстон се сместа баци потрбушке. Проли су скоро увек били у праву кад су давали ова упозорења. Чинило се да имају неки инстинкт који им је неколико секунди унапред говорио да ракета долази, иако су ракете наводно биле брже од звука. Винстон састави руке над главом. Зачу се тресак од кога се учини да се плочник подиже; по ледима му се просу киша нечега лаког. Кад је устао, виде да је покривен комадићима стакла од најближег прозора.

Пође даље. Бомба беше срушила групу кућа на двеста метара од њега. У ваздуху је висила црна перјаница дима, а испод ње облак прашине од малтера, у коме се већ око рушевина окупљала гомила. Испред њега је на улици лежала гомилица малтера у чијој се средини видео светлоцрвени поточић. Кад се приближио, виде да ту лежи шака одсечена у зглобу. Сем светлоцрвене ране, рука је била толико побелела да је личила на гипсани одливак.

Он је шутну у сливник, а затим, да би избегао гужву, скрете десно у попречну уличицу. После три-четири минута наде се ван области коју је, захватила бомба; прИјави гамизави живот текао је даље као да се ништа није ни десило. Било је скоро двадесет часова, и продавнице пића за проле („крчме”, како су их звали) биле су дупке пуне. Кроз њихова умазана врата која су се непрекидно отварала и затварала, продирао је задах мокраће, струготине и киселог пива. У углу који је чинила избачена фасада једне куће три човека су стајала збијени један уз другог; средњи је држао у руци савијене новине, које су остала двојица проучавала преко његовог рамена. Још пре но што се довољно приближио да им разазна израз лица, Винстон је у свакој црти њихових тела јасно видео дубоку занесеност. Очигледно су читали неку озбиљну вест. Кад је стигао на неколико корака од њих, групица се одједном растури а два човека се почеше жестоко препирати. За тренутак се чак чинило да тек што се нису потукли.

„Ама слушај кад ти лепо говорим! Кад ти кажем, има више од четрн'ес' месеци како није изишла седмица!”

„Јес', ђавола није!”

„Није, бре! Ја кући чувам све резултате од последње две године, све имам записано. Чим које вучење, ја запишем; као сат. И, кад ти кажем, има више од четрн'ес' месеци...”

„Е баш је изишла! И број ћу да ти кажем. Четристо седам, завршавао се на четристо седам. То ти је било у фебруару месецу — друга недеља у фебруару.”

„Ево ти га што је било у фебруару! Све ја то кући имам записано, црно на бело. И кад ти кажем, има више од...”

„Доста, бре, људи, ако бога знате!” викну трећи.

Разговарали су о лутрији. Кад је прешао тридесет метара, Винстон се осврте. Још увек су се расправљали, оживелих, запаљених лица. Лутрија, која је сваке недеље исплаћивала огромне згодитке, била је једини вид друштвеног живота за који су проли показивали озбиљно интересовање. Вероватно их је било на милионе којима је лутрија представљала главни, ако не и једини разлог да и даље живе. Она је била њихова радост, њихова лудост, њихов мелем, њихов духовни подстрек. Кад је лутрија била у питању, једва писмени људи били су способни за компликоване рачунске радње и невиђене подвиге меморије. Постојало је цело једно племе људи који су зарађивали себи за живот просто продајом система, прогнозе и амајлија. Винстон није имао везе са организацијом лутрије — то је била надлежност Министарства обиља — али је знао (као, уосталом, и сваки члан Партије) да су згодици у већини случајева измишљени. Заиста су се исплаћивале само мање суме, а добитници премија били су непостојеће личности. У одсуству правог саобраћаја унутар Океаније, то није било тешко удесити.

Али ако је уопште било наде, она је била у прцилима. Човек се тога морао држати. Исказано речима, то је деловало разумно; а кад је човек посматрао људска бића која пролазе поред њега, постајало је чин вере. Улица у коју беше скренуо водила је низбрдо. Због нечег му се чинило да је у тој улици већ био, и да је недалеко од ње један од већих булевара. Однекуд испред њега разлеже се вика. Улица је завијала под оштрим углом и завршавала се степеницама које су водиле у увучени пролаз где је неколико пиљара продавало спарушено поврће. У том тренутку Винстон се сети где је. Пролаз је водио у главну улицу, а иза следећег угла, ни пет минута одатле, налазила се антикварница где је купио празну свеску која му је сад била дневник. А недалеко од те радње, у малој књижари, био је купио перо и мастило.

На врху степеница застаде за тренутак. На супротној страни пролаза налазио се неки мали ћумез од крчме, чије прозоре као да је покрило иње; у ствари, били су прекривени слојем прашине. Неки старац, погрбљен али живахан, са белим брковима који су се кострешили напред као у рака, гурну врата и уђе. Док је стајао и посматрао, Винстону паде на памет да је старац, коме је било најмање осамдесет година, у време Револуције већ морао бити човек средњих година. Он и још неколицина његових вршњака били су последња преостала веза са несталим светом капитализма. У самој Партији више није било много људи који су у зрело доба ушли пре Револуције. Старија генерација је највећим делом била ликвидирана у великим чисткама шездесетих година, а шачица преживелих била је застрашена до потпуне интелектуалне предаје. Ако је постојао ико живи ко му може рећи истину о првој половини века, то је морао бити неки прол. Винстону одједном прође кроз главу онај пасус из уџбеника историје који је био преписао у дневник; на то га обузе неки лудачки импулс. Ући ће у крчму, некако се упознати са старцем, и распитати се код њега. Рећи ће му: „Причајте ми о животу у време кад сте били дечак. Како је било у то време? Је ли било боље или горе него данас?”

На брзину, да не би имао времена да се уплаши, он сиђе степеницама и пређе узану уличицу. Разуме се, цео подухват је био неразуман. Као и обично, није постојао никакав пропис који би изричито забрањивао разговор са пролима или посету њиховим крчмама, но и једно и друго је било појава превише необична да би прошла непримећена. Ако се појави патрола, могао би се правдати да му је позлило, но то би му тешко поверовали. Он гурну врата; у лице га удари одвратан сирасти задах киселог пива. Док је улазио, бука у крчми опаде за пловину. За леђима осети како сви посматрају његов плави комбинезон. Људи који су у дну сале играли стрелице(2) прекидоше игру за читавих тридесет секунди. Старац је стајао за шанком и око нечега се препирао са келнером, крупним гојазним младићем кукаста носа и огромних долактица. Групица осталих стајала је око њих са чашама у рукама и посматрала призор.

„Шта 'оћеш, лепо сам те питао”, рече старац, ратоборно исправљајући рамена. „'Оћеш да кажеш да у целој овој рупи не мо'ш нађеш криглу од пинте?”

„Пинта? Шта ти је сад па то?” упита келнер, нагињући се према старцу и ослањајући се врховима прстију на шанк.

„Види га! Кобајаги келнер а не зна шта је пинта. Пинта ти је пола кварта, а чет'ри кварта, то је галон. 'Очеш још и азбуку да те учим?”

„Никад чуо нисам”, одреза келнер. „Литар и пола литра — друго не служимо. Ено ти тамо чаше на полици.”

„Ја пијем на пинте”, није се предавао старац. „Баш си мог' о да ми наточиш пинту. Кад сам ја био млад није било ништа на тај твој литар.”

„Кад си ти био млад људи су још живели на дрвећу”, рече келнер, намигујући осталим гостима.

Одјекну смех, и нелагодности од Винстоновог уласка као да нестаде. Старчево лице прекривено белим чекињама беше поруменело. Он се окрете, гунђајући нешто за себе, и судари се с Винстоном. Винстон га благо ухвати за руку.

„Јесте ли за једно пиће?” упита га.

„Ви сте господин човек”, рече старац, поново исправљајући рамена. Он као да није примећивао Винстонов плави комбинезон. „Дај једну пинту!” добаци он келнеру, агресивно. „Пинту пивчуге.”

Келнер им наточи по пола литре тамносмеђег пива у дебеле кригле које је био испрао у кофи испод шанка. У пролским крчмама могло се добити једино пиво. Они нису смели да пију џин, али су до њега ипак могли доћи без много муке. Игра стрелица настави се пуном паром, а људи за шанком почеше разговарати о лутрији. Винстоново присуство за тренутак беше заборављено. Поред прозора је стајао чамов сто; ту је могао разговарати са старцем не плашећи се да ће га ко чути. Опасност је била велика, али у крчми бар није било телекрана, што је проверио још кад је ушао.

„Баш је мог' о да ми наточи пинту”, загунђа старац седајући. „Пола литра ми је мало. Од пола литра не могу да се задовољимо А цео литар много. Ако попијем литар, сваки час ме тера у клозет. Башка цена.”

„Мора бити да сте видели великих промена у животу”, рече Винстон за пробу.

Старчеве бледоплаве очи скретоше са мете за стрелице на шанк, а са шанка на врата мушког клозета, као да је мислио да су се промене десиле у самој крчми.

„Пиво је било боље”, рече он најзад. „И јефтиније! Кад сам ја био млад, пиво је коштало — ми смо говорили ‚пивчуга’ — чет'ри пенија пинта. Још пре рата, наравно.”

„Који је то рат био?” упита Винстон.

„Сви ратови”, расејано одговори старац. Он подиже чашу; рамена му се поново исправише. „Е па, живели; у ваше здравље!”

Оштра јабучица на мршавом грлу одскочи, спусти се запрепашћујућом брзином и пива нестаде. Винстон оде до шанка и врати се са још две политрице. Старац је, рекло би се, био заборавио своју предрасуду против целог литра.

„Ви сте много старији од мене”, рече Винстон. „По свему судећи били сте одрастао човек још пре него што сам се ја родио. Ви још памтите како је било у старим временима, пре Револуције. Људи мојих година, у ствари, не знају ништа о том добу. Ми о томе можемо само читати у књигама, а оно што у њима пиште може и не бити истина. Зато бих волео да чујем шта ви мислите. У уџбеницима историје пише да је живот пре Револуције био потпуно различит од данашњег, да је тада постојала стравична тиранија, неправда, сиромаштво — горе него што и можемо замислити. Овде у Лондону маса света није целог живота имала довољно за јело. Половина њих није имала ни обуће. Радили су дванаест сати дневно, напуштали школу са девет година, спавали по десеторо. А у исто време постојала је једна шачица људи, свега неколико хиљада — капиталисти, тако су се звали — који су били богати и моћни. Они су поседовали све што се могло поседовати. Живели су у великим, раскошним кућама са тридесет слугу, возили су се аутомобилима и кочијама са четири коња, пили су шампањац, носили цилиндре...”

Старац наједном сину.

„Цилиндре! Баш чудно што и' поменусте. А мислио сам колико јуче на цилиндре, ни сам не знам зашто. Баш сам мислио: мајкуму, ево већ ко зна кол' ко година како нисам вид'о цилиндер. Нестали дибидуз. Последњи пут сам носио цилиндер кад ми је умрла свастика. А то вам је било, то вам је било — не умем тачно да вам кажем, ал' биће добри' педесет година. Наравно, да се разумемо, није био мој, био сам га уз'о под кирију.”

„Цилиндри нису толико важни” стрпљиво ће Винстон. „У питању је ово: ти капиталисти — они и још неколико адвоката, свештеника и сличних који су живели на њихов рачун — били су господари свега. Све што је постојало, постојало је за њих. А ви — обични људи, радници — ви сте били њихови робови. С вама су могли радити шта су хтели. Могли су вас отпремити у Канаду као стоку. Могли су спавати с вашим ћеркама ако им се прохтело. Могли су наредити да будете бичевани једном справом која се звала мачка са девет репова. Морали сте да им скидате капу. Сваког капиталисту пратила је читава гомила лакеја који су...”

Старац поново сину.

„Лакеји!” рече он. „Е вала ту реч нисам чуо већ боктепита откад. Лакеји! Сад сте ме баш подсетили на младе дане. Ја сам некад — у, бестрага одавно — иш'о недељом у Хајд парк да слушам оне људе што су држали говоре. Војска спаса, католици, Јевреји, Индуси — ко све ту није држ'о говоре. Е, ту је био један — сад већ не би' умео да вам кажем како се звао, ал' тај не да је говорио! Како је тај шибао ‚Лакеји!’, тако је говорио. ‚Лакеји буржоазије! Удворице владајуће класе!’ Паразити — и то је говорио. Исто и ‚хијене’ — јесте, баш тако: хијене. — Наравно, да се разумемо, то је он о лабуристима.”

Винстон је осећао да се не разумеју.

„Ево шта сам ја, у ствари, хтео да знам”, рече. „Сматрате ли да сте данас слободнији него у оно време? Да ли се према вама боље поступа? У стара времена, ти богаташи, људи на врху...”

„Горњи дом”, рече старац задубљен у успомене.

„Добро, Горњи дом, ако хоћете. Само хоћу да вас питам ово: да ли су ти људи могли да се према вама понашају као према нижима, само зато што сте ви били сиромашни а они богати? На пример, је ли истина да сте им се морали обраћати са ‚господине’ и скидати капу кад сте пролазили мимо њих?”

Старац као да се био дубоко замислио. Пре но што је одговорио, он отпи око четвртину свог пива.

„Јесте”, рече. „Волели су да се човек до'вати за капу пред њима. Из поштовања. Ја лично, ја то нисам волео, ал' ето, пуно пута сам и ја скид'о капу. Морало се, ето.”

„А да ли је био обичај — ја вам само наводим шта сам прочитао у уџбеницима историје — да ли је био обичај да вас ти људи и њихове слуге гурају са тротоара у канал?”

„Један ме је гурнуо”, рече старац. „Сећам се к'о да је јуче било. То се баш догодило увече, на дан веслачке трке(3) — а на тај дан су увек жестоко лумповали — и сударим се ја с једним младићем. Баш господин — свилена кошуља, цилиндер, црн иберцигер. Иде он тако и тетура се, и ја налетим на њега, онако случајно. Каже он мени ‚Што не гледаш’, каже, ‚куд идеш?’ Кажем ја њему ‚Шта 'оћеш’, кажем, ‚није ваљда тротоар твој?’ Каже он мени ‚Немој да си безобразан, главу ћу да ти откинем.’ Кажем ја њему, ‚Ти си пијан’, кажем ‚са 'ћу да позовем пандура.’ А он, замислите ви то, он мене гуме у груди и малте нисам пао под аутобус. Е сад, знате, ја сам тад био млад; показ'о би ја њему да није...”

Винстона захвати осећање беспомоћности. Старчево памћење није било ништа друго до гомила неважних детаља. Човек би га могао испитивати цео дан, па опет не сазнати ништа значајно. Партијски историјски списи могли су у извесном смислу и бити истинити; можда чак и потпуно истинити. Он учини последњи покушај.

„Можда се нисам јасно изразио”, рече. „Хоћу да кажем ово. Ви сте живи већ веома дуго; половину живота проживели сте пре Револуције. Већ 1925. године ви сте били одрастао човек. Сматрате ли, судећи по ономе чега се сећате, да је живот тада био бољи него данас? или гори? Кад бисте могли да бирате, да ли бисте радије живели у оно време или данас?”

Старац се замишљено загледа у мету за стрелице. Затим отпи пиво, спорије него први пут. Кад је проговорио, у гласу му се осети нека трпељива, филозофска нота, као да га је пиво било омекшало.

„Знам шта би 'тели да вам кажем”, рече он. „'Тели би да вам кажем да би' радије био млад. То би вам скоро свако рек'о. Које млад, он је и здрав, и јак. Ако дође у моје године, њему никад није добро. Ноге ме боле да вам не могу рећи, а бешика: уби боже. Диже ме ноћу по пе'-шес' пута. А опет, кад погледате, није ни лоше кад је човек стар. Нема више оне исте бриге. Нема ништа да се мајмунише око жена, а то вам је велика ствар. Ја нисам био са женом ево скоро три'ес' година, ако ми верујете, нит' ми је на памет пало.”

Винстон се навали на прозорски оквир. Није вредело продужавати. Хтеде да узме још пива, кад се старац на једном диже и журно одгега до смрадног писоара на другом крају просторије. Оних накнадних пола литра већ је деловало. Винстон остаде да седи још минут или два, загледан у своју празну криглу, и скоро не примети кад га ноге поново изнесоше на улицу. Најкасније за двадесет година, размишљао је он, на огромно и једноставно питање „Да ли је живот пре Револуције био бољи него данас?” више се никако неће моћи одговорити. Уосталом, на њега се већ сада није могло одговорити, пошто оно неколико раштрканих људи који су преживели из тих давних времена више није било у стању да једно доба упореди с другим. Они су се сећали милиона бескорисних ствари и догађаја: свађе са другом на послу, потраге за изгубљеном пумпом за бицикл, вртлога прашине у неко ветровито јутро пре седамнаест година, израза на лицу одавно умрле сестре; али ствари од значаја биле су ван њиховог видног поља. Били су налик на мраве, који мале предмете виде, али велике не. А кад је памћење издало а записи били фалсификовани — кад се то догодило, тврдња Партије да је поправила услове људског живота морала се прихватити јер није постојало, нити ће икад поново постојати, било какво мерило помоћу кога би се то могло проверити.

У том тренутку ток његових мисли се нагло заустави. Он стаде и подиже поглед. Налазио се у узаној улици, са неколико мрачних радњи раштрканих међу стамбеним зградама. Одмах изнад његове главе висиле су три безбојне металне кугле које су изгледале као да су некад биле позлаћене. Место му се учини познато. Па да! Стајао је испред антикварнице где је био купио дневник.

Прође га дрхтај страха. Куповина свеске већ је сама по себи била непромишљено дело; био се заклео да се више никад и не приближи тој радњи. Па ипак, чим је допустио мислима да одлутају, ноге су га саме довеле овамо. Дневник је почео да пише у нади да ће се заштитити од управо таквих самоубилачких импулса. У исто време примети да је радња још увек отворена, иако је већ био скоро двадесет и један час. Мислећи да ће бити мање упадљив унутра него ако се врзма по тротоару, он преде преко прага. Ако га ко буде испитивао, моћи ће оправдано да каже да је тражио жилете.

Власник беше запалио висећу петролејску лампу, од које се ширио нечист, али пријатељски мирис. То је био човек од својих шездесет година, крхак и повијен, дуга, доброћудна носа и благих очију деформисаних кроз дебела стакла наочара. Коса му је била готово потпуно седа, но обрве су биле чупаве и још увек црне. Са својим наочарима, својим благим, немирним покретима и старим сакоом од црног сомота изгледао је на неки начин интелектуално, као да је какав човек од пера, или музичар. Глас му је био мек, као избледео, а језик мање искварен него у већине прола.

„Препознао сам вас на тротоару”, рече он сместа. „Ви сте господин који је купио онај дамски албум. А, то вам је био диван папир, заиста. Пергамент-папир, тако се звао. Ја мислим да има сигурно педесет година откако се више не прави.” Он се загледа у Винстона преко својих наочара. „Да ли вам треба нешто одређено? Или бисте само да мало разгледате?”

„Само сам пролазио”, неодређено рече Винстон, „па сам погледао. Нисам тражио ништа нарочито.”

„Баш добро”, рече антиквар. „Не верујем да бих вам могао удовољити.” Он окрете свој меки длан навише, покајничким покретом. „Видите и сами: празна радња. Међу нама речено, трговини антиквитетима је прошло време. Нема више потражње, нема ни залиха. Намештај, стакло, порцулан — све се то поломило, мало-помало. А већ металне ствари су већином претопљене. Месинган свећњак нисам видео већ годинама.”

Унутрашњост радњице била је у ствари до неудобности пуна, али није било ничега од иоле какве вредности. Празног простора на под у било је врло мало, јер је свуда уза зидове било наслагано безброј рамова за слике. У излогу је било неколико подметача са завртњима и наврткама, истрошеним дИетима, перорезима сломљених сечива, оксидисаним џепним часовницима који се нису чак ни правили да су исправни, и осталим разноврсним кршом. Једино је на сточићу у углу била једна гомила ситница — лакираних бурмутица, брошева од ахата и сличног — у којој се, чинило се, може наћи нешто занимљиво. Док се приближавао сточићу, Винстон спази неки округао, гладак предмет који се меко пресијавао на светлости лампе, и подиже га.

То је био тежак комад стакла, с једне стране заобљен а с друге гладак, тако да је готово био полулопта. И боја и фактура стакла имали су неку чудну мекоту, као кишница. У самом средишту, увеличан заобљеном површином, налазио се неки чудан, ружичаст, изувијан предмет који је подсећао на ружу или морску сасу.

„Шта је ово?” упита Винстон, зачаран.

„То вам је корал”, рече старац. „Највероватније из Индијског океана. У оно време су га стављали у стакло. Ово није направљено пре мање од сто година. По изгледу би се рекло да има и више.”

„Лепа ствар”, рече Винстон.

„Заиста лепа”, рече старац са разумевањем. „Али нема их много који би то данас рекли.” Он кашљуцну. „Овај, ако сте заинтересовани да га купите, коштало би вас четири долара. Сећам се кад су овакве ствари биле и по осам фунти, а осам фунти вам је било — не бих могао да прерачунам у данашње паре, али било је много. Али шта ћете, коме је данас стало до правих старинских предмета — макар и до оне шачице која је преостала?”

Винстон сместа исплати четири долара и стави жуђени предмет у џеп. Задивила га је била не толико његова лепота, него то што је на неки начин изгледало као да припада добу сасвим другачијем од садашњег. Меко стакло боје кишнице није личило ни на једно стакло које је дотад видео. Предмет је био двоструко привлачан зато што се очигледно није могао употребити ни за шта, мада је Винстон нагађао да је то некад требало да буде притискач за папир. Био му је тежак у џепу, но срећом није правио велику избочину. Било је необично, чак и ризично, да члан Партије поседује тако шта. Све што је било старо, уосталом и све што је било лепо, увек је на неки неодреден начин било сумњиво. Старац се беше приметно расположио пошто је примио четири долара. Винстон схвати да би он пристао и на три, па чак и на свега два.

„Горе на спрату има још једна соба; можда би вас интересовало да погледате”, рече он. „Додуше, ни тамо нема много; само неколико ствари. Ту ће нам већ требати светло.”

Он запали још једну лампу и погрбљен, поде испред Винстона уза стрме и истрошене. степенице, кроз узан кратак пролаз, и уведе га у собу која није гледала на улицу него на поплочано двориште и шуму димњака. Винстон примети да је намештај тако распоређен као да је соба још увек намењена за становање. На поду је лежала стаза тепиха, на зидовима су висиле две или три слике, а уз камин је била привучена дубока, прашњава наслоњача. На комоди је тиктакао старински стаклени сат са бројчаником издељеним на дванаест часова. Испод прозора се налазио огроман кревет, на коме је још увек стајао душек, и који је заузимао готово четвртину собе.

„Овде смо живели док ми жена није умрла”, рече старац, тоном као да се извињава. „Мало-помало, ето, распродајем намештај. А ево овај кревет, то вам је диван комад од махагонија — то јест био би, кад би човек могао да истера буве из њега. Само, ипак мислим да би вам био превише кабаст.”

Држао је лампу високо подигнуту, да осветли целу собу; у топлом пригушеном светлу, она је зачудо деловала веома примамљиво. Винстону пролете кроз главу мисао да би собу вероватно било сасвим лако изнајмити за неколико долара недељно, кад би се усудио да ризикује. Замисао је била луда, немогућа, од оне врсте коју треба избацити из главе чим уђе; но соба беше у њему пробудила неку носталгију, неко прадавно сећање. Учини му се да тачно зна како изгледа седети у таквој соби, у наслоњачи покрај ватре на отвореном огњишту, са ногама на решетки и чајником на полици камина; до крајности сам, до крајнести безбедан, непосматран ни од кога, непрогоњен ничијим гласом, у тишини где се чује само мрморење чајника и пријатељско тиктакање сата.

„Нема телекрана!” не уздржа се да промрмља.

„Ах”, рече старац, „нисам никад ни имао, знате. Скупо је то. А право да вам кажем, некако нисам ни осећао потребу. Него погледајте онај сто на расклапање тамо у углу. Мада, разуме се, ако бисте хтели да га расклапате, морали бисте прво да промените шарке.”

У другом углу стајао је орман за књиге; Винстон се већ био упутио према њему као привучен магнетом. Но унутра је било само смећа. Лов на књиге и уништење, књига били су у пролским четвртима обављени исто тако темељито као и свуда другде. У целој Океанији тешко да је постојала иједна књига штампана пре 1960. године. Старац је, и даље држећи лампу, стајао испред неке слике у оквиру од ружиног дрвета која је висила с друге стране камина, прекопута кревета.

„Овај, а ако вас интересују старе гравире...” дискретно поче он.

Винстон приђе да разгледа слику. То је била гравира неке оваИне зграде са четвртастим прозорима и малом, кулом у првом плану. Кулу је опасивала ограда, а на задњем крају стајало је нешто наиик на скулптуру. Винстон се неколико тренутака загледа у гравиру. Зграда му се чинила неодређено позната, мада се скулптуре није сећао.

„Рам је причвршћен за зид”, рече старац, „али ако хоћете, ја ћу га одшрафити.”

„Ову зграду познајем”, напослетку рече Винстон. „Сад је порушена. Налази се насред улице испред Палате правде.”

„Тако је. Испред Суднице.(4) Бомбардовали су је „ о, још одавно. Неко време је била црква. Црква Светог Симона, тако се звала.” Он се опет осмехну као да се правда, као да је свестан да је рекао нешто што изазива подсмех, и додаде: „наранџе и лимун, каже свети Шимун.”

„Како?” упита Винстон.

„Наранџа и лимун, каже свети Шимун. То је била као једна песмица кад сам био мали. Не знам како даље иде; знам само да се завршава: Ево иде свећар да запали свеће, ево иде џелат да ти главу сече. То је ишло уз неку игру. Деца стану у два реда и испруже руке, а ви пролазите испред њих; кад дођу до ‚ево иде џелат да ти главу сече’, они спусте руке и ухвате вас. То је била као нека бројаница о томе шта кажу звона разних цркава. Помињале су се све лондонске цркве — то јест, оне најважније.”

Винстон је површно питао из ког века потиче та црква. Одредити старост неке зграде у Лондону било је увек тешко. За сваку већу и импресивнију зграду, ако би се имало могло сматрати да је новијег датума, аутоматски се тврдило да је подигнута после Револуције, док се све што је очигледно било ранијег датума приписивало неком нејасно одређеном периоду названом средњи век. Званично се сматрало да из векова капитализма није произишло ништа од вредности. Као што се није могла дознати из књига, историја се није могла дознати ни из архитектуре. Кипови, записи, спомен-плоче, имена улица — све што је могло осветлити прошлост било је систематски измењено.

„Нисам ни знао да је то била црква”, рече он.

„У ствари, остало их је пуно”, рече старац, „само сад се користе за друге ствари. Чекајте, како беше ишла она песмица? Аха! Сетио сам се!

Наранџа и лимун, каже свети Шимун.
Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин...

ето, толико се сећам. Фартинг вам је био бакарни новчић, налик на један цент.”

„А где је црква Светог Мартина?” упита Винстон.

„Светог Мартина? Још постоји. На Тргу победе, поред галерије слика. То је она зграда са троугластим предворјем и стубовима, знате она са великим степеништем.”

Винстон ју је добро знао. У тој згради се налазио музеј који се користио за разне врсте пропагандних изложби — макета ракетних бомби и пловећих тврђава, воштаних фигура које су представљале зверства непријатеља, и сличног.

„Звала се Свети Мартин у пољима, додаде старац, „мада се не сећам да сам игде близу видео неко поље.”

Винстон не купи слику. Поседовати је било би још већи ризик но имати онај стаклени притискач, а однети кући немогуће, сем ако би је извадио из рама. Он се ипак задржа још неколико минута у разговору са старцем, чије име, како је открио, није било Викс — као што се могло закључити по натпису изнад улаза — него Черингтон. Испоставило се да је Черингтон удовац од шездесет и три године који је у тој радњи становао тридесет година. Цело то време намеравао је да измени име на фирми, али никако није стизао. Док су разговарали, Винстону се непрестано враћала полузаборављена дечја песмица. Наранџа и лимун, каже свети Шимун, дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин! Чудно, али понављајући то у себи, имао је илузију да стварно чује звона, звона изгубљеног Лондона која су још увек, негде, постојала, прерушена и заборављена. Чуо их је како звоне са једног утварног торња за другим. Па ипак, колико се сећао, никад у стварном животу ните чуо звоњаву црквених звона.

Он се опрости од Черингтона и сиђе сам низа степенице, да га старац не би видео како извида улицу пре но што ће изићи. Био је већ решио да после одговарајућег интервала — од, рецимо, месец дана — поново рескира и посети радњу. То можда не би било опасније него један изостанак увече из Центра. Озбиљна лудост је била у томе што се уопште вратио овамо, пошто је већ купио дневник, а није знао да ли се власнику може веровати. Па ипак...!

Да, доћи ће опет. Купиће још лепих отпадака. Купиће гравиру цркве Светог Симуна, извадити је из рама, и однети кући сакривену испод блузе. Извући ће остатак оне дечје песмице из Черингтоновог сећања. Чак му и онај луди план: да собу на спрату узме под кирију, за тренутак поново севну кроз главу. Којих пет секунди био је безбрижан од одушевљења, те искорачи на тротоар а да претходно чак ни поглед није бацио кроз излог. Беше чак почео да певуши на неку импровизовану мелодију:

Наранџа и лимун, каже свети Шимун.
Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин...

Наједном му се учини да му се срце претворило у лед, а црева у воду. Тротоаром се приближавала нека фигура у плавом комбинезону, ни десет метара од њега. То је била она девојка из Одељења прозе, она црномањаста. Дневна светлост је гаснула, али он је препознаде без тешкоћа. Она га погледа право у очи, затим журно продужи, као да га није ни видела.

Винстон је неколико секунди био парализован. Затим се окрете на десно и удаљи тешким корацима, не приметивши одмах да се упутио у погрешном правцу. У сваком случају, одговор на једно питање сад је био познат. Више није било сумње да га та девојка уходи. Мора бити да га је пратила довде, јер није било вероватно да се пуким случајем задесила исте вечери у истој мрачној забаченој улици, километрима далеко од било ког кварта у коме живе чланови Партије. Случајност је била превелика. Да ли је била заиста агент Полиције мисли, или просто шпијунка-аматер покренута надобудношћу, готово није ни било важно. То што га је држала на оку било је довољно. Вероватно га је исто тако видела и кад је улазио у крчму.

Ходао је с напором. На сваки корак, по бутини би га ударио комад стакла који је носио у џепу, те му скоро доде да га извади и баци. Најгори је био бол у стомаку. Два или три минута мислио је да ће умрети ако убрзо не стигне до клозета. Међутим, у оваквим квартовима није их ни било. Затим грч проде, оставивши за собом тупо тиштање.

Улица је била ћорсокак. Винстон се заустави, постаја неколико секунди неповезано се питајући шта да ради, затим се окрете и пође истим путем натраг. Кад се окренуо, паде му на памет да се с девојком мимоишао тек пре три минута и да би вероватно могао да је стигне ако потрчи. Онда би могао да је прати у стопу док се не нађу на неком тихом месту, па да јој разбије главу коцком из калдрме. Онај комад стакла у џепу био би довољно тежак. Но он сместа одустаде, зато што му је и сама помисао на икакав физички напор била неподношљива. Не би могао да потрчи, не би могао да зада ударац. Сем тога, она је била млада и јака; бранила би се. Помисли такође да пожури у Центар и остане тамо до затварања, да би за то вече створио делимичан алиби. Но и то је било немогуће. Обузе га смртна малаксалост. Желео је једино да што пре стигне кући, а онда седне и мирује.

Кад је стигао у свој стан, било је прошло двадесет два часа. Светло се гасило у двадесет три и тридесет. Он оде у кухињу и прогута готово пуну чајну шољу џина Победа. Затим оде до стола у алкову, седе и извади дневник из фиоке. Али није га одмах отворио. На телекрану је метаИни женски глас вречао неку патриотску песму. Он је седео зурећи у мраморасте шаре на корицама свеске, трудећи се без успеха да искључи тај глас из свести.

Увек су ноћу долазили да хапсе, увек ноћу. Најпаметније је било убити се пре него што им се падне у руке. Неки су без сумње тако и радили. Многи од несталих у ствари су били извршили самоубиство. Но била је потребна очајничка храброст да би се човек убио у свету где се до ватреног оружја и било каквог брзог и сигурног отрова није никако могло доћи. С неким запрепашћењем он помисли о биолошкој бескорисности страха, и бола, о издаји тела које се увек кочи управо у тренутку кад се тражи посебан напор. Да је деловао довољно брзо, могао је ућуткати црномањасту девојку; али је баш превелика опасност у којој се налазио учинила да је изгубио моћ да дела. Сину му да се у тренуцима кризе нико не бори против спољног непријатеља, него увек против свог сопственог тела. Чак и сад, упркос џину, тупи бол у стомаку онемогућавао је повезано мишљење. А тако је исто, схвати он, и у свим на изглед херојским и трагичним ситуацијама. На бојном пољу, у соби за мучење, на броду који тоне, ствари за које се човек бори увек се заборављају зато што се тело шири док не испуни целу васиону; па чак и у оним тренуцима кад човек није паралисан од страха или не вришти од бола, живот постаје борба, из тренутка у тренутак, са гладу или хладноћом или неиспаваношћу, са киселином у стомаку или болесним зубом.

Он отвори дневник. Било је важно написати нешто. Жена на телекрану је почела нову песму. Винстону се њен глас забадао у мозак као комаде разбијеног стакла. Покуша да мисли на О'Брајена, за кога је, или коме је, писао свој дневник, но уместо њега поче да мисли о томе шта ће му се десити кад га Полиција мисли одведе. Не би било страшно ако би га убили одмах. Човек и очекује да буде убијен. Али пре смрти (о томе нико није говорио, а ипак су сви знали) морала се проћи рутина признања: увијање на поду и вриштање за милост, пуцање сломљених костију, избијени зуби, усирена крв у коси. Зашто то мора да подноси, кад је крај ионако био увек исти? Зашто се не може из живота избацити неколико дана или недеља? Нико није остао неухваћен; нико није прошао без признања. Кад човек подлегне злорнисли, сигурно је да ће у извесном року бити мртав. Зашто онда будућност мора да садржи тај ужас, који није мењао ништа? Он покуша, са мало више успеха него раније, да дозове слику О'Брајена. „Састаћемо се на месту где нема таме”, био му је рекао овај. Знао је шта то значи, или му се бар чинило да зна. Место где нема таме била је замишљена будућност, коју човек никад неће видети али у којој, знајући унапред за њу, може да учествује. Али од гласа са телекрана који га је гребао по ушима није могао да следи даље ток својих мисли. Он стави цигарету у уста. Из ње му сместа испаде на језик половина дувана, горка прашина коју је било тешко испљувати. Пред очи му изиђе лик Великог Брата, избацујући О'Брајенов. Баш као и пре неколико дана, извади новчић из џепа и погледа га. Оно лице је гледало у његово, крупно, смирено, заштитничко: али какав су то осмех крили црни бркови? Као оловни звон вратише му се речи:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

____

2) Бацање стрелица у мету. У енглеским кафанама се по правилу налазе стрелице и мета за ову омиљену игру. — Прим. прев. [назад]

3) Традиционална веслачка трка између Оксфорда и Кембриџа. — Прим. прев. [назад]

4) Стари антиквар назива зграду њеним правим (и данашњим) именом Судница (Law Courts). У Океанији, разуме се, то име је непознато. — Прим. прев. [назад]

Била је средина јутра; Винстон беше изишао из свог бокса да оде у клозет.

С другог краја дугог, сјајно осветљеног ходника приближавала му се једна усамљена фигура. То је била она црномањаста девојка. Од оне вечери кад је наишао на њу испред антикварнице било је прошло четири дана. Кад му се приближила, он виде да јој је десна рука у завоју, неприметном издалека пошто је био исте боје као и њен комбинезон. Вероватно је згњечила руку окрећући један од оних великих калеидоскопа на којима су се сижеи романа „уобличавали”. Такви несрећни случајеви били су свакодневна ствар у Одељењу прозе.

Раздвајало их је можда четири метра кад се девојка спотаче и паде готово на нос. Пад је натера да оштро крикне од бола. Мора бити да је пала право на повређену руку. Винстон се заустави на месту. Девојка се беше подигла на колена. Лице јој доби млечно жуту боју на којој су јој се уста истицала црвенија него икад. Очи су јој биле управљене у његове, са молећивим изразом који је више одавао страх него бол.

У Винстоновом срцу се покрете неко чудно узбуђење. Пред њим се налазио непријатељ који је имао намеру да га убије; пред њим се исто тако налазило људско биће, у болу, можда и са сломљеном кости. Он се већ беше инстинктивно покренуо да јој притекне у помоћ. У тренутку кад ју је видео како пада на завијену руку, било му се учинило да бол од тога осећа у свом сопственом телу.

„Повредили сте се?”

„Није ништа. Само рука. Одмах ће проћи.”

Говорила је као да је имала лупање срца. У сваком случају, била је веома побледела.

„Нисте ништа сломили?”

„Не, у реду је. Само ме је за тренутак заболело, ништа више.”

Она испружи здраву руку, и он јој поможе да устане. Било јој се већ повратило нешто боје; изгледала је много боље.

„Није ништа”, кратко понови она. „Само сам се мало ударила по зглобу. Хвала, друже!”

И на то продужи својим путем, брзим и одсечним корацима, као да се заиста ништа и није десило. Цео догађај није могао потрајати више од пола минута. Не показивати осећања на лицу било је навика која је стекла статус инстинкта; а ионако су се задесили одмах испред телекрана кад се случај догодио. Но и поред тога било је врло тешко не одати тренутно изненађење, јер му је девојка, у оне две-три секунде док јој је помагао да устане, била тутнула нешто у руку. Није било никакве сумње да је то урадила намерно. То нешто било је мало и пљоснато. Пролазећи кроз врата клозета, он га премести у џеп и опипа врховима прстију. То је био комад папира пресавијен у квадратић.

Док је стајао у писоару, успе, уз још мало пипкања прстима, да одмота. Очигледно је на њему била нека порука. За тренутак му дође искушење да га однесе у једну од кабина и сместа прочита. Но то би била крајња лудост — то је добро знао. Ако се иједно место непрекидно контролисало преко телекрана, то су биле клозетске кабине.

Он се врати у свој бокс, седе, нехатно баци комад папира међу документа на столу, стави наочаре и привуче диктограф. „Пет минута”, рече у себи, „најмање пет минута!” Срце му је у грудима тукло застрашујуће гласно. На срећу је посао пред њим био чисто рутински — исправљање дугог низа цифара, што није захтевало велику концентрацију.

Шта год да је писало на папиру, морало је имати неког политичког значења. Колико је могао видети, постојале су две могућности. Једна, далеко вероватнија, да је девојка агент Полиције мисли, као што се и плашио. Није знао зашто Полиција мисли налази за сходно да своје поруке доставља на такав начин, али можда су имали својих разлога. Текст на папиру могао је бити претња, позив, нека замерка, наређење да изврши самоубиство. Но постојала је и друга, безумна могућност која је непрестано подизала главу иако је узалуд покушавао да је потисне. Та је могућност била да порука и није од Полиције мисли него од какве подземне организације. Можда Братство ипак постоји! Можда је та девојка његов припадник! Та је помисао ван сваке сумње била апсурдна, али му је у главу била улетела оног тренутка кад је у руци осетио комадић папира. Оно друго, вероватније објашњење пало му је на памет тек неколико минута касније. Па ипак чак ни сад, мада му је интелект говорио да та порука вероватно значи смрт — чак ни сад у то није веровао; неразумна нада је била упорна у њему; срце му је лупало; са тешкоћом је успевао да му глас не задрхти док је мрмљао своје цифре у диктограф.

Смота готове папире у трубу и гурну их у пнеуматичну цев. Било је прошло осам минута. Поправи наочаре на носу, уздахну и привуче преда се следећу гомилу папира, са оним комадићем на врху. Исправи га. На њему је, крупним невештим словима писало:

Ја те волим.

Неколико секунди био је толико пренеражен да се није сетио ни да баци папирић, који је компромитовао, у рупу за памћење. Пре него што је то ипак урадио, није се могао уздржати, мада је врло добро знао колико је опасно показивати превише интересовања, а да још једном не прочита шта пише, само да би се уверио да су оне речи још ту.

Током преосталог дела поподнева било му је веома тешко да ради. Још теже од потребе да се концентрише на низ тричавих послова које је имао пред собом падало му је то што своју узбуђеност мора да скрива пред телекраном. Осећао се као да му у стомаку гори ватра. Ручак у прегрејаној, претрпаној, бучној мензи био је мучење. Надао се да ће током прекида за ручак моћи да мало буде сам, али зла срећа натера имбецилног Парсонса да трупне на столицу поред њега, ширећи мирис зноја који је скоро надјачавао метални мирис чорбе, и развеза причу о припремама за Недељу мржње. Нарочито га је одушевљавао модел главе Великог Брата, два метра широк, који је од папирне каше правио одред Шпијуна чији је члан била његова ћерка. Винстона је раздраживало то што је у општој буци слабо чуо шта Парсонс говори, те је стално морао тражити да му овај понови какву недотупавну примедбу. Девојку је успео да спази само једном, како са још две девојке седи за столом на супротном крају просторије. Рекло би се да га није видела; више није ни гледао у том правцу.

Поподне је било подношљивије. Одмах после ручка стиже му деликатан, тежак посао на коме је требало радити неколико сати и који је захтевао да се све остало одложи. Састојао се од тога што је требало фалсификовати један низ извештаја о производњи који су датирали од пре две године, и то на такав начин да се наруши углед једног од познатијих чланова Уже партије који је тренутно био под сумњом. У тим пословима Винстон је био добар, и поде му за руком да девојку потпуно искључи из своје свести више од два сата. Онда се сећање на њено лице врати, а с њим и жестока, неиздржљива жеља да буде сам. Док не буде сам, неће никако моћи да сажваће овај нови догадај. Тај дан је био један од оних када је одлазио у Центар културе и одмора. Он прогута још један неукусан оброк, похита до Центра, узе учешћа у свечаној лудорији „дискусионе групе”, одигра две партије; стоног тениса, испи неколико часа џина и одседе пола сата на предавању названом Енглсоц у односу на шах. Од досаде му се грчила душа, али бар једном није имао импулс да изостане из Центра у оно вече кад му је долазио ред. Кад је видео речи Ја те волим, у њему је набујала жеља да остане жив, те му се наједном учинило глупо да ризикује у ситницама. Тек кад је дошло двадесет три часа, кад је био код куће и у кревету — у мраку, где је човек сигуран од телекрана ако ћути – тек је тад био у стању да повезано мисли.

Радило се о физичком проблему који се морао решити: како доћи у додир с девојком и заказати састанак. Више није узимао у обзир могућност да му она можда припрема замку. Знао је да није тако: кад му је предала папирић, била је несумњиво узбуђена. Очигледно се била распаметила од страха, што није ни било чудо. Још мање му је падало на памет да је одбије. Пре свега пет ноћи смишљао је да јој разбије лобању коцком из калдрме, но то није значило ништа. Он помисли на њено наго, младо тело, онакво какво га је видео у сну. Раније му се чинило да је залуђена као и све остале, главе набијене лажима и мржњом, трбуха пуног леда. На помисао да може да изгуби, да бело младо тело може да му измакне, захвати га нека грозница. Од свега се највише бојао да ће се она једноставно предомислити ако му не успе да ускоро успостави везу с њом: Но физичке препреке су биле неописиве. Било му је као човеку који је матиран а хоће да повуче потез. Куда год да се окрене, налетао је на телекран. У ствари, њему су сви могући начини ступања у везу већ били прошли кроз главу пет минута пошто је прочитао поруку; али сад, кад је имао времена да размисли о свему, он их испита један по један, као да ређа инструменте по столу.

Онакав сусрет до кога је дошло тог преподнева очигледно се није могао поновити. Да је радила у Одељењу документације било би релативно лако, али он је имао само бледу представу о томе у ком је делу зграде смештено Одељење прозе, а није имао ни изговора да се тамо појави. Кад би знао где она станује и у које време излази с посла, могао би удесити да је сретне на путу до куће; али покушати да је отпрати кући није било сигурно: морао би стајати пред Министарством беспослен, а то би сместа пало у очи. Да јој пише преко поште није долазило у обзир. По правилу које чак није ни било тајно, сва су писма била отварана. У ствари је врло мало људи и писало писма. За поруке које је каткад било потребно послати постојале су штампане дописнице са дугим листама фраза; непотребне су се прецртавале. Било како било, он јој није знао ни име, а камоли адресу. Најзад закључи да је менза најсигурнија. Ако би је затекао саму за столом, негде у средини просторије, не превише близу телекрана, и уз довољно гласан жагор околних разговора — ако би ти услови потрајали својих тридесет секунди, постојала би могућност да измене неколико речи.

Целу недељу дана после те вечери живот је био као немиран сан. Првог дана се појавила у мензи тек кад је он излазио, пошто се пиштаљка већ била огласила. Вероватно је била пребачена у неку каснију смену. Мимоишли су се без иједног погледа. Следећег дана је била у кантини у уобичајено време, али са три девојке и непосредно испод телекрана. Затим се три страшна дана уопште није појавила. Њему су и дух и тело трпели од неподношљиве осетљивости, од неке врсте провидности, која је сваки покрет, сваки звук, сваки додир с околином, сваку реч коју је морао изговорити или саслушати, претварала у агонију. Чак ни у сну није могао сасвим да побегне од њене слике. Тих дана није ни дотицао дневник. Ако је налазио икаквог олакшања, то је било у раду, где је каткад могао да се заборави и по десет минута. Апсолутно ни по чему није могао да сазна шта јој се десило. Није могао да се распита ни на који начин. Можда је била испарена, можда је извршила самоубиство, можда је премештена у сасвим други крај Океаније; а најгоре и највероватније од свега, можда се једноставно предомислила и решила да га избегава.

Следећег дана се појавила. Рука јој више није била у завоју; сад је око зглоба имала траку фластера. Његово олакшање је било тако велико да се није могао уздржати а да се за неколико секунди не загледа право у њу. Дан затим замало му није пошло за руком да ступи у разговор с њом. Кад је дошао у мензу, она је седела за столом прилично удаљеним од зида, сасвим сама. Било је рано; менза још није била сасвим пуна. Ред се полако помицао напред све док се Винстон не наде скоро пред самим пултом, затим се задржао два минута пошто је неко испред њега протестовао да није добио своју таблету сахарина. Кад је Винстон подигао послужавник и упутио се њеном столу, била је још увек сама. Он је немамо ишао према њој, тражећи очима место за неким столом иза ње. Делило их је не више од три метра. Још две секунде, и све ће бити у реду. Уто неки глас иза њега позва „Смите!” Он се учини да није чуо. „Смите!” понови глас нешто јаче. Није вредело. Он се окрете. Плавокос младић приглупа лица, по имену Вилшер, кога је Винстон површно познавао, позивао га је с осмехом на слободно место за својим столом. Било је опасно одбити. Препознат, није могао да продужи и седне за сто са девојком која није у друштву. Превише би боло очи. Он седе с пријатељским осмехом. Глупаво плавокосо лице засија. Винстон за тренутак виде себе како усред тог лица удара пијуком. После неколико минута, девојчин сто се попуни.

Али није га могла не видети кад јој се приближавао; вероватно је схватила шта је посреди. Следећег дана, он се постара да дође рано. И, наравно, она је седела за столом на скоро истом месту, опет сама. Непосредно испред њега у реду је стајао човечуљак сличан бубашваби, брзих покрета, равна лица и ситних сумњичавих очију. Одмичући се од пулта са својим послужавником, Винстон виде да се човечуљак упутио право девојчином столу. Нада му поново спласну. За мало удаљенијим столом било је једно слободно место, но нешто је у човечуљковом изгледу говорило да ће он довољно пазити на своју удобност и изабрати сто са највише слободних места. С ледом у срцу, Винстон поде за њим. Морао је бити сам с њом, иначе ништа не вреди. У том тренутку одјекну јак тресак. Човечуљак је лежао колико је дуг, послужавник му беше одлетео из руку, а по поду су текла два поточића од супе и кафе. Он се подиже на ноге са злобним погледом према Винстону; очигледно је сумњао да га је овај саплео. Све се ипак заврши добро. Пет секунди касније, док му је срце громогласно тукло, Винстон је седео за девојчиним столом.

Није је гледао. Истовари своје порције с послужавника и сместа поче јести. Било је крајње прешно да проговори одмах, пре него што неко наиђе, али га је био ухватио ужасан страх. Откако му је она приступила било је прошло недељу дана. Можда се предомислила, сигурно се предомислила! Било је немогуће да се ово успешно заврши; тако шта се не догађа у стварном животу. Можда не би уопште ни проговорио да тог тренутка није спазио Емплфорта, поету длакавих ушију, како се смушено врзма по мензи са својим послужавником, тражећи где ће сести. Онако изгубљен, Емплфорт је био привржен Винстону, и свакако би сео за његов сто ако би га спазио. Да се пређе у акцију преостао је још можда минут. И Винстон и девојка јели су непрекидно и равномерно. Сплачина коју су јели била је танка чорба, у ствари супа, од бораније. Винстон проговори тихим мрмором. Ни једно ни друго нису дизали очију; равномерно су захватали кашиком водњикаве сплачине и приносили устима, а између кашика измењивали оно неколико неопходних речи тихим безбојним гласом.

„У колико излазиш с посла?”

„Осамнаест и тридесет.”

„Где се можемо наћи?”

„Трг победе, код споменика.”

„Препун је телекрана.”

„Ако је гужва, не смета.”

„Треба неки знак?”

„Не. Немој ми прићи док ме не видиш у гомили. И немој ме гледати. Само буди негде поред мене.”

„У колико?”

„У деветнаест.”

„У реду.”

Емплфорт не виде Винстона и седе за други сто. Њих двоје не проговорише више ни речи; колико је то могуће двома људима који седе једно насупрот другом за истим столом, нису се ни погледали. Девојка брзо заврши са својим ручком и оде. Винстон остаде да попуши цигарету.

Винстон се нађе на Тргу победе пре договореног времена. Врзмао се неко време око постоља огромног округлог стуба на чијем је врху кип Великог Брата гледао на југ према небу где је победио евроазијске авионе (пре неколико година били су истазијски) у Бици за Писту један. На слици испред њега налазио се кип човека на коњу, наводно Оливера Кромвела. У деветнаест нула пет девојке још није било. Ужасан страх поново захвати Винстона. Неће доћи, предомислила се! Он се упути спорим корацима до северне стране трга и осети неко бледо задовољство кад је препознао цркву Светог Мартина чија су звона, у време кад је имала звона, звонила Дугујеш ми фартинг. Тада спази девојку како стоји поред постоља споменика и чита, или се претвара да чита, плакат који је био спирално увијен око стуба. Било је опасно прићи јој док се не скупи још света. Свуда око подножја били су постављени телекрани. Но уто се зачу пролом узвика и звук тешких мотора однекуд слева. Одједном сви потрчаше преко трга. Девојка лаконога оптрча око лавова на постољу споменика и придружи се трци. Винстон поде за њом. Док је трчао, чу некога како виче да то пролази конвој евроазијских заробљеника.

Јужни крај трга већ је била запосела густа маса света. Винстон, у нормалним ситуацијама човек који се држи прикрајка у свакој гужви, сад поче да се гура, лакта, пробија до средишта гомиле. Ускоро се нађе надохват руке девојке, али пут су му препречавали један прол огромног раста и једна жена, скоро исто толико крупна, вероватно његова супруга, који су сачињавали скоро непробојан зид меса. Винстон се изви постранце и, наваливши свом снагом, успе да углави раме међу њих. За тренутак му се учини да му се утроба меље у кашу између два мишићава кука, а затим се про би, мало ознојен. Наде се поред саме девојке. Стајали су раме уз раме и обоје гледали право преда се.

Улицом је лагано пролазио дуги низ камиона, са стражарима камених лица који су стајали у сваком углу с аутоматима у руци. У камионима су, тесно збијени, чучали жути људи малог раста у изношеним зеленкастим униформама. Њихова тужна, монголска лица зурила су преко ограде камиона, потпуно незаинтересована. Понекад би се, кад би који камион труцнуо, чула звека метала: сви заробљеници имали су окове на ногама. Тужна лица су пролазила камион по камион. Винстон је знао да су ту, али примећивао их је само с прекидима. Девојчино раме, и рука до лакта, било је притиснуто уз његово. Образ јој је био толико близу да му је скоро осећао топлоту. Она сместа узе ситуацију у своје руке, као раније у мензи. Поче говорити оним истим безбојним гласом, готово не покрећући усне, једва чујним мрмором који се лако губио у буци гласова и тутњави камиона.

„Чујеш ли ме?”

„Да.”

„Јеси ли слободан у недељу поподне?”

„Да.”

„Онда слушај добро. Мораћеш да запамтиш. Иди на станицу Педингтон...”

С неком војничком прецизношћу која га је запањивала, она му објасни којим путем да иде. Пола сата возом; од станице лево; два километра путем; капија без горње пречаге; стаза преко ливаде; пут зарастао у траву; путељак између жбуња; оборено дрво обрасло маховином. Чинило се да има мапу у глави. „Можеш да запамтиш?”, промрмља она најзад.

„Могу.”

„Окренеш лево, па десно, па опет лево. А на капији фали горња пречага.”

„Добро. У колико?”

„Око петнаест. Ако ме нема, чекај ме. Ја ћу другим путем. Јеси ли сигурно запамтио?”

„Јесам.”

„Онда се сместа одмакни од мене.”

То му није ни морала рећи. Но за тренутак се нису могли извући из гомиле. Камиони су и даље пролазили, руља и даље незасито буљила. У почетку се чуло неколико „уа” и звиждука, али само од чланова Партије који су били у гомили, па и то је убрзо престало. Осећање које је преовладавало било је једноставно радозналост. Странци су, како из Евроазије тако и из Истазије, били нека врста ретке звери. Нису се могли видети дословно никако сем као заробљеници, па чак и тада само за тренутак. Нити се знало шта се с њима дешава, сем оне неколицине који су били вешани као ратни злочинци; остали су се једноставно губили, вероватно су их слали у логоре за присилни рад. Округле монголске физиономије беху уступиле место лицима европскијег типа, прљавим, обрадателим и исцрпеним. Преко испалих јабучица гледале су очи у Винстонове, покоји пут веома продорно, и губиле се. Већ су пролазили последњи камиони конвоја. У последњем Винстон виде постаријег човека, свег у седој коси и бради, како стоји усправно, зглобова прекрштених пред собом, као да је навикао да му буду везани. Винстону и девојци већ се приближавало време растанка. Но у последњем тренутку, док их је гомила још увек притискала, њена рука потражи његову и накратко је стеже.

Стисак потраја највише десет секунди, а ипак му се учини да су им руке биле стегнуте веома дуго. Имао је времена да сазна сваки детаљ њене шаке. Испитао је дуге прсте, лепо уобличене нокте, огрубели длан и ред жуљева на њему, меко месо испод зглоба. Иако ју је упознао само додиром, могао бије препознати очима. У том истом тренутку паде му на памет да не зна које су боје девојчине очи. Вероватно смеђе, али црномањасти понекад имају плаве. Окренути главу и погледати је била је незамислива лудост. Држећи се за руке, невидљиве међу збијеним телима, гледали су само право, а уместо девојчиних очију Винстона су жалобно посматрале, из навиљака косе и браде, очи постаријег заробљеника.

Винстон се пробијао путем кроз шару светлости и сенки, газећи по барицама злаћаног светла где год су се гране раздвајале. Лево од њега, испод дрвећа, земљу је покривало безброј звончића. Ваздух као да је љубио по кожи. Био је други мај. Однекуд дубље из шуме допирало је гукање дивљих голубова.

Био је стигао мало рано. Пут му је прошао без тешкоћа; девојка је тако очигледно имала искуства да га је било мање страх него иначе. Сва је прилика била да се на њу могло ослонити да ће наћи какво сигурно место. Уопште узев, у околини није било много сигурније него у самом Лондону. Разуме се, телекрана није било, но увек је постојала опасност да су наоколо сакривени микрофони тако да се човеков глас могао ухватити и препознати; сем тога, није било лако путовати сам а да човек не скрене пажњу на себе. за растојања до стотину километара није било потребно оверавати пасош, али понекад су се по железничким станицама мотале патроле које су проверавале документа сваког члана Партије на кога наиђу и постављале неугодна питања. Међутим, патрола овом приликом није било, а на путу од станице био је проверио, опрезно бацајући погледе унатраг, да га нико не прати. Воз је био пун прола, у празничном расположењу због лепог времена. Дрвени вагон у коме је путовао испуњавала је и препуњавала једна једина породица, од безубе прабабе до једномесечне бебе, која је ишла да проведе поподне у „тазбини” и, како су отворено објаснили Винстону, да набаве мало бутера испод руке.

Пут се прошири; још минут, и он стиже до путељка који му је поменула, обичне сточне стазе која је ронила у жбуње. Сата није имао, али петнаест часова сигурно још није било. Звончићи су били тако густи да их је било немогуће не газити. Он клече и поче да их бере, делом да му прође време, али делом и због нејасне жеље да девојци да букет цвећа кад дође. Био је накупио велики букет и удисао слаби, помало отужни мирис, кад га један звук отпозади укочи: несумњиво крцкање гранчица под ногом, Он настави да бере звончиће. То је било најбоље што је могао да чини. Можда су кораци били девојчини, а можда га је неко ипак пратио. Окренути се значило би показати осећање кривице. Он убра још један, и још један. Нека рука му лако додирну раме.

Подиже поглед. Била је девојка. Она одмахну главом, очигледно упозоравајући га да ћути, затим раздвоји жбуње и хитро поде испред њега узаним путељком у шуму. Очигледно је тим путем већ пролазила, јер је мочварна места обилазила као по навици. Винстон је ишао за њом, још увек стежући букет звончића. Прво што је осетио било је олакшање, но док је посматрао чврсто витко тело како се креће пред њим, са скерлетном ешарпом затегнутом таман толико да истакне облину бокова, притисну га тешко осећање ниже вредности. Чак и сад му се чинило да ће се девојка, кад се окрене и погледа га, предомислити и отићи. Благост ваздуха и зеленило лишћа застрашивали су га. Још на путу од станице, под мајским сунцем осетио се прљав и убледео, биће затвореног простора, са лондонском чади у порама. Паде му на памет да га она вероватно никад није ни видела у пуној дневној светлости на отвореном простору. Дођоше до обореног дрвета које му је била, поменула. Девојка прескочи и растави жбуње у коме на изглед није било пролаза. Пошавши за њом, Винстон виде. да су се нашли на природној чистини, малој травнатој узвишици окруженој високим младим дрвећем које ју је потпуно скривало. Девојка стаде и окрете се.

„Ево нас”, рече.

Посматрао ју је са раздаљине од неколико корака. Још увек се није усуђивао да јој приђе ближе.

„Нисам ти смела ништа рећи на оном путу”, продужи; она, „за случај да има микрофона. Не верујем да има, али ко зна. А увек може да се деси да ти неко од оних свиња позна глас. Овде смо сигурни.”

Још увек није имао храбрости да јој се приближи. „Овде смо сигурни?” глупо понови он.

„Јесмо. Погледај дрвеће.” То су били танки јасенови, који су некад били посечени па поново израсли у шуму младица од којих ниједна није била дебља од зглоба на руци. „Ту нигде нема места да се сакрије микрофон. Сем тога, овде сам већ била.”

Говорили су тек да нешто кажу. Он беше успео да јој приђе мало ближе. Она је стајала пред њим врло усправно, с осмехом који је изгледао благо ироничан, као да се чудила зашто је тако спор да пређе на дело. Звончићи беху попадали на земљу. Изгледало је као да су пали сами. Он је узе за руку.

„Да ли ми верујеш”, рече, „да до овог тренутка нисам знао каве су ти боје очи?” Смеђе су; примети он, прилично светла нијанса смеђег, са црним трепавицама. „А сад кад си видела на шта стварно личим, можеш ли и даље поднети да ме гледаш?”

„Могу врло лако.”

„Имам тридесет година. Имам жену које се не могу ослободити. Имам отечене вене. Имам пет лажних зуба.”

„То ми је савршено свеједно”, рече девојка.

Следећег тренутка, незнано чијим делом, она му се нађе у загрљају. У почетку није осећао ништа до чисте неверице. Младо тело је било припијено уз његово, маса црне косе падала му је по лицу — да! била је заиста подигла лице и он је љубио пуна црвена уста. Била му је стегла руке око врата, називала га драгим, милим, вољеним. Био ју је повукао на тло, она се ни најмање није опирала, могао је с њом радити шта хоће. Но уистину није имао никаквог физичког осећаја, сем голог додира. Осећао је само неверицу и понос. Било му је драго што је до овога дошло, али није осећао никакву физичку жељу. Све је дошло пребрзо, њена младост и лепота беху га поплашили, био је превише навикао да живи без жена — није знао шта је било разлог. Девојка се подиже и извади звончић из косе. Седе уз њега и загрли га око струка.

„Не брини, драги. Не морамо да журимо. Имамо цело поподне. Зар није ово дивно скровиште? Пронашла сам га једанпут кад сам се изгубила на колективном маршу. Ко год да дође, чуо би се на сто метара.”

„Како се зовеш?” упита Винстон.

„Џулија. А ја знам како се ти зовеш. Винстон — Винстон Смит.”

„Откуд знаш?”

„Изгледа, драги, да ја боље сазнајем него ти. Реци ми, шта си мислио о мени пре него што сам ти дала ону цедуљу?”

Он не осети никакво искушење да је слаже. Рећи одмах оно најгоре чинило се чак као нека љубавна жртва.

„Нисам могао очима да те видим”, рече. „Хтео сам да те силујем а после убијем. Пре две недеље озбиљно сам размишљао да ти разбијем главу каменом. Ако баш хоћеш да знаш, мислио сам да имаш везе са Полицијом мисли.”

Девојка се одушевљено насмеја, очигледно схватајући ово као признање својој изврсној способности претварања.

„Зар баш са Полицијом мисли? Ниси ваљда озбиљно?”

„Па добро, можда не баш сасвим; али знаш — тако си изгледала — тако млада, свежа, здрава... разумеш — мислио сам да си вероватно...”

„Мислио си да сам добра чланица Партије. Чиста на речи и делу. Заставице, параде, пароле, игре, колективни маршеви — све те будалаштине. А ти шта? мислио си: да јој се само пружи прилика, издала би ме као зломислитеља па би ме убили?”

„Тако нешто. Знаш, много је таквих девојака.”

„То све због овог срања”, рече она, стрже скерлетну ешарпу Омладинске лиге против секса и пребаци је преко гране. Затим, као да се нечега сетила кад се дотакла струка, гурну руку у џеп и извади плочицу чоколаде. Преломи је на два дела и даде један Винстону. Још пре него што га Је узео, Винстон осети по мирису да је то веома необична чоколада. Била је тамна и сјајна, и увијена у станиол. Чоколада је обично била мртве тамно-мрке боје, лако се крунила, и имала укус који је, уколико се уопште дао описати, подсећао на дим запаљено ђубрета. Али чоколаду сличну овој коју је добио од Џулије већ је окусио, некад у прошлости. Први дашак њеног мириса беше покренуо неко сећање које није могао одредити у времену, но које је било снажно и узнемиравало га.

„Одакле ти ово?” упита он.

„Црна берза”, равнодушно рече она. „У ствари и јесам таква, на изглед. Истичем се у играма. У Шпијунима сам била командир одреда. Три вечери недељно добровољно радим за Омладинску лигу против секса. Сате и сате сам ја изгубила лепећи оне њихове блесаве плакате по целом Лондону. У парадама увек држим један крај заставе. Увек изгледам добро расположена и никад ништа не избегавам. Ста други, то и ти, то је моја девиза. Једино се тако може бити сигуран.”

Винстону се први комадић чоколаде већ беше истопио на језику. Укус је био предиван. Али оно сећање није одлазило; кружило му је по самој ивици свести, дубоко и снажно, али неодредиво, као какав предмет виђен само крајичком ока. Он га одбаци од себе, свестан само да је то сећање на неко дело којег би се радо одрекао кад би могао.

„Ти си врло млада”, рече он. „Од мене си млада сигурно десет-петнаест година. Шта си то могла наћи привлачно на човеку као што сам ја?”

„Нешто на твом лицу. То ме је навело да рескирам. Умем да приметим ко није њихов. Чим сам те видела, знала сам да си против оних”.

Они је значило Партија, пре свега Ужа партија, о којој је говорила с отвореном заједљивом мржњом због чега се Винстон осећао нелагодно, иако је знао да су, ако игде могу бити безбедни, безбедни баш ту. Нешто гаје на њој било запрепастило: њен вулгарни речник. ЧИанови Партије нису смели да псују; Винстон је и сам ретко псовао, или бар ретко наглас. Џулија, међутим, није могла да помене Партију, нарочито Ужу партију, а да се не послужи речима које се обично виђају исписане по зидовима клозета.То га није љутило. Био је просто један од симптома њеног револта против Партије и свега што је она прописивала, нешто што је на известан начин било природно и здраво, као што коњ кија кад наиђе на труло сено. Били су напустили чистину и поново почели лутати кроз шаренило светлости и сенке, загрљени око струка кад год је стаза била довољно широка да иду упоредо. Он примети како јој је струк далеко мекши сад кад на њему није било ешарпе. Говорили су шапатом. Изван чистине, по Џулијиним речима, најбоље је било ићи тихо. Убрзо стигоше до ивице шумарка. Она га заустави.

„Не излази на отворено. Можда неко посматра. Док смо иза грања, сигурни смо.”

Стајали су у сенци лесковог жбуња. Сунце које се цедило кроз безброј но лишће било им је још увек топло на лицу. Винстон погледа ливаду на коју је шумарак излазио и осети чудан, спори шок препознавања. Познавао ју је из вида. Стара, попасена утрина по којој је вијугала стазица а овде-онде видели су се кртичњаци. У назубљеној живици на супротном крају, брестове гране су се једва приметно повијале на поветарцу, а лишће им се благо комешало у густим масама, као женска коса. Мора бити да негде близу, али ван видног поља, тече поток са зеленим плићацима у којима се играју рибице!

„Није ли овде негде у близини поток?” прошапута.

„Јесте, на ивици оне друге ливаде. Има и риба, великих. Можеш лепо да их гледаш како леже у плићацима ти врбаку и машу репом.”

„Па то је скоро као у Златном крају,” промрмља он.

„Шта?”

„Ништа. То је један предео који сам понекад видео у сну.”

„Гледај!” прошапута Џулија.

На једну грану, ни пет метара од њих и скоро у висини њихових лица, беше слетео дрозд. Можда их није ни видео. Он је био на сунцу, они у хладу. Рашири крила, поново их пажљиво склопи, за тренутак саже главу као да одаје почаст сунцу, а онда му се из грла изли бујица песме. У поподневној тишини песма је одјекивала необично гласно. Винстон и Џулија су стајали прибијени једно уз друго, зачарани. Музика је текла даље, минут за минутом, са зачуђујућим варијацијама, не понављајући се ни један једини пут, као да је птица намерно истицала своју виртуозност. Понекад би прекинула песму на неколико секунди, раширила и поново склопила крила; затим би истурила своје шарене груди и поново запевала пуним грлом. Винстон ју је посматрао с неким нејасним осећањем поштовања. За кога, за шта пева та птица? Не посматра је ни њен пар, ни њен супарник. Шта је наводи да седи на ивици самотног шумарка и точи своју музику у ништавило? Он се упита да у близини ипак није сакривен какав микрофон. Он и Џулија су говорили само тихим шапатом; микрофон не би ухватио њих, не.го дрозда. Можда на другом крају жице седи какав ситан човек налик на бубашвабу и пажљиво слуша — слуша то. Али поплава музике му постепено избаци све мисаоне комбинације из главе. Дроздова песма као да је била течност која се изливала на њега и мешала са сунцем које се пробијало кроз лишће. Он престаде мислити и само је осећао. Девојчин струк који је његова рука обухватала био је топао и мек. Он је окрете себи, тако да су стајали груди уз груди; њено тело као да се уливало у његово. Куда год полазио рукама, било је податно као вода. Уста им се сљубише; то је сад било нешто сасвим различито од малопређашњих оштрих пољубаца. Кад су одмакли лица једно од другог, обоје уздахнуше дубоко. Птица се поплаши и одлете лепећући крилима.

Винстон прислони усне на њено уво. „Сад”, шапну он.

„Немој овде”, одшапута она. „Хајдемо натраг у скровиште. Тамо је сигурније.”

Журно, ломећи овде-онде по коју гранчицу, они се упутише кривудавим путељком до пропланка. Кад се нађоше у кругу младих изданака, она се окрете и сучели се с њим. Обоје су дисали бурно, али њој се у угловима усана поново беше појавио осмех. Један тренутак је стајала и посматрала га, а затим се не гледајући маши патент-затварача на свом комбинезону. И — да! све се деси скоро исто онако као у његовом сну. Готово исто онако брзо како је замишљао, она стрже своју одећу; а кад ју је одбацила у страну, урадила је то оним истим величанственим покретом који као да брише целу једну цивилизацију. Тело јој је на сунцу сјајило белином. Али у првом тренутку он јој није гледао тело; поглед му је био прикован за њено пегаво лице и једва приметни, смели осмех. Клече пред њу и узе је за руке.

„Јеси ли ово већ некад радила?”

„Разуме се. Стотине пута... па добро, десетине пута.”

„Са члановима Партије.”

„Да, увек с њима.”

„Са члановима Уже партије?”

„То не, с тим свињама не. Али има их пуно који би хтели само да имају прилику. Нису они толики свеци какви се праве.”

Срце му поскочи. Она је то радила десетине пута: желео је да су у питању стотине — хиљаде пута. Све што је наговештавало порок увек га је испуњавало безумном надом. Ко зна, можда је Партија испод површине одиста трула, можда је њен култ пожртвовања и одрицања само лаж под којом се скрива исквареност. Кад би могао све да их зарази губом, или сифилисом! Било шта да уради што квари, што слаби, што руши! Он је повуче наниже; сад су клечали лице у лице.

„Слушај. Што си више мушкараца имала, то те више волим Разумеш ли то?”

„Да, сасвим.”

„Мрзим чистоту, мрзим доброту! Желим да нестану све врлине. Желим да цео свет буде порочан до сржи костију.”

„Драги, онда би требало да ти савршено одговарам. Ја сам управо порочна до сржи костију.”

„Волиш ли ти ово? Мислим, не само са мном; да ли уопште волиш да се...?”

„Обожавам.”

То је било оно што је изнад свега желео да чује. Не само љубав према једној јединки, него животињски нагон, проста неиздиференцирана жеља, то је била сила која ће Партију разбити у комаде. Он је притисну на траву, " међу попадале звончиће. Овог пута није било тешкоћа. Убрзо им се дизање и спуштање груди врати на нормалну брзину; с неком пријатном беспомоћношћу, они се раздвојише. Сунце као да је пекло јаче. Обома се спавало. Он се маши одбаченог комбинезона и упола је покри њиме. Готово сместа заспаше и спавали су око пола сата.

Винстон се пробуди први. Пробудивши се, седе и загледа се у пегаво лице које је и даље мирно спавало на подметнутом длану као на јастуку. Ако се изузму уста, није се могло рећи да је лепа. Кад би се погледало изблиза, видела би се и покоја борица око очију. Кратка црна коса била је изванредно густа и мека. Паде му на памет да још увек не зна ни њено презиме ни адресу.

Младо, здраво тело, сада беспомоћно у сну, пробуди у њему осећање сажаљења, жељу да је штити. Но она нежност без мисли, коју је осећао под леском док је певао дрозд, не врати му се до краја. Он склони комбинезон и загледа се у гладак бели бок. У прошлости, помисли он, мушкарац би ‚посматрао женско тело, нашао да је оно пожељно’ и ту је причи био крај. Но данас није могло бити ни чисте љубави ни чисте жеље. Ни једно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај био је битка, њихов оргазам победа. Оно што су учинили било је удар на Партију. Било је политички акт.

"Овде можемо још једанпут”, рече Џулија. „По правилу је сигурно отићи у исто скровиште двапут. Разуме се, то тек за месец-два.”

Чим се пробудила, понашање јој се беше изменило. Постаде будна и пословна, обуче се, завеза ешарпу око појаса, и поче се бавити детаљима повратка. Чинило се природним да тај посао препусти њој. Она је очигледно имала природног лукавства које је Винстону недостајало; уз то је одлично познавала околину Лондона, стекавши то знање на безброј колективних маршева. Пут којим му је рекла да се врати био је потпуно различит од онога којим је дошао; и водио је до сасвим друге железничке станице. „Путем којим си дошао никад се не враћај”, рече она, као да износи какав важан принцип. Објасни му да ће отићи прва, а да он потом треба да сачека пола сата пре него што и сам крене.

Беше му рекла и где ће се, после четири дана, састати идући пут. То је била улица у једној од сиромашнијих четврти, где се: налазила пијаца која је обично била претрпана и бучна. Она ће се вртети око тезги, правећи се да тражи пертле или конац. Ако оцени да је ситуација чиста, ишмркнуће се у марамицу кад се он приближи; ако не, он треба да прође као да је не познаје. С мало среће, усред гомиле света, моћи ће да поразговарају четврт сата и закажу следећи састанак.

„А сад морам да идем”, рече чим је он запамтио упутства. „Морам да будем натраг у деветнаест и тридесет. Имам два сата посла за Омладинску лигу против секса: да делим летке, или тако нешто. Срање. Хоћеш да ме очистиш? Да немам неку гранчицу у коси? Сигурно? Онда до виђења, љубави, до виђења!”

Она му се баци у наручје, пољуби га готово грубо и следећег тренутка се проби кроз младице и нестаде у шумарку, пра већи при том врло мало шумова. Он још увек није знао њено презиме и адресу. То, међутим, није значило ништа: било је незамисливо да се могу састати било где у затвореном простору или разменити икакву писмену поруку.

Ствари су пошле тако да се на пропланак у шумарку више нису ни вратили. Током маја имали су још само једну: прилику кад су успели да спавају заједно. То се десило у другом од скровишта за која је Џулија знала, звонику неке срушене цркве, у готово пустом крају у околини града, где је пре тридесет година пала атомска бомба. Место је било изврсно као скровиште; пут до њега је, међутим, био врло опасан. У осталим приликама могли су се састајати само на улици, сваки пут другој, и никад не дуже од пола сата. На улици се увек могло разговарати, на известан начин. Док су плутали претрпаним улицама, не сасвим једно до другог, и никад се не гледајући, водили су чудан, испрекидан разговор који се палио и гасио као светионик: прекидали су га изненада кад би се нашли у близини телекрана или спазили униформу неког члана Партије како се приближава, настављали га после неколико минута усред реченице, пресецали га напола кад би се растали на уговореном месту а потом га настављали следећег дана готово без увода. Испостави се да је Џулија сасвим навикнута на разговор на такав начин, који је називала „разговор у наставцима”. Исто тако је умела, зачудо, да говори не покрећући усне. Само једном, за готово месец дана сваковечерњег састајања,поде им за руком да се пољубе. Ишли су ћутке неком споредном улицом (Џулија никад није говорила ако се нису налазили у некој од главних улица) кад се зачу заглушујући прасак, земља се затресе, а ваздух помрачи; Винстон се наде како лежи на боку, изубијан и преплашен. Очигледно је негде сасвим близу пала ракетна бомба. Он одједном спази Џулијино лице на неколико сантиметара од свог, мртвачки бело, бело као креда. Чак су јој и усне биле беле. Мртва! Он је стеже уза се и примети да је лице које љуби живо и топло. Но на усне му се хватало нешто прашњаво. Лица су им обома била покривена густим слојем кречне прашине.

Било је вечери кад су стизали на место састанка и морали се мимоићи без икаквог знака, јер је иза угла управо изишла патрола, или изнад главе стајао хеликоптер. Но чак и да је било мање опасно, наћи времена за састанак било би ипак тешко. Винстонова радна недеља износила је шездесет сати, Џулијина чак и више; слободни дани су им зависили од притиска посла и нису се често поклапали. У сваком случају, Џулија је ретко имала потпуно слободно вече. Проводила је зачудно много времена на предавањима и демонстрацијама, разносећи материјале за Омладинску лигу против секса, кројећи заставе за Недељу мржње, скупљајући прилоге за кампању штедње, и бавећи се осталим сличним пословима. То се исплаћивало, како је говорила; представљало је камуфлажу. Човек који се држи мањих правила може кршити већа. Она је чак навела Винстона да стави хипотеку на још једно од својих слободних вечери и пријави се за прековремени рад у фабрици муниције, за шта су се загриженији чланови Партије јављали добровољно. И тако је он почео, по једно вече сваке недеље, проводити четири сата, наврћући један на други мале металне предмете, вероватно делове упаљача за бомбе, паралисан од досаде, у лоше осветљеној фабричкој хали пуној промаје где се лупа чекића суморно мешала са музиком телекрана.

Кад су се састали у црквеном торњу, испунише рупе у свом дотадашњем испрекиданом разговору. Било је врело поподне. У тесној четвртастој просторијици изнад звона ваздух је био врући устајао; осећао се неподношљив смрад голубијег измета. Разговарали су сатима, седећи на прашњавом поду прекривеном гранчицама; с времена на време неко би од њих двоје устао да баци. поглед кроз пушкарницу и утврди да се нико не приближава.

Џулија је имала двадесет шест година. Живела је у женском дому са још тридесет девојака („Вечито у женском смраду! Немаш појма колико мрзим жене!” рекла је узгред), а радила је, као што је и мислио, у Одељењу прозе. Волела је свој посао, који се углавном састојао од тога што је требало руковати и одржавати један јак, али каприциозан електрични мотор. Није била „страшно паметна” али је волела да ради рукама и рад са машинама јој је падао лако. Умела је да опише цео процес састављања романа, од опште директиве Комитета за планирање па све до последњег глачања у такозваној „гланц-групи”. Но коначни производ је није интересовао. Била је, по својим речима, „слаба муштерија за књиге”. Књиге су за њу биле једноставно роба која се мора производити, као пекмез или пертле.

Није се сећала ничега пре првих година шесте деценије, а од свих људи које је познавала, један једини је често причао о предреволуционарним данима – био је то њен деда, који је нестао кад јој је било осам година. У школи је била капитен хокејашке екипе, и добила гимнастички трофеј две године узастопце. Пре но што се учланила у Омладинску лигу против секса, била је секретар месног актива Савеза омладине, а пре тога командир одреда у Шпијунима. Увек је имала одличну карактеристику. Чак је у своје време била изабрана (што је представљало несумњив знак доброг угледа) за рад у Порносекцији, пододсеку Одељења прозе који је производи о трећеразредну порнографију за про ле. Порносекцију су они који су радили у њој називали „масна кућа”, примети она. Ту је остала годину дана, радећи на производњи књижица под насловима Несташне приче или Једна ноћ у девојачком пансионату, које су, у запечаћеним пакетићима, испод руке куповали млади пролетери под утиском да раде нешто забрањено.

„Какве су те књиге?” радознало упита Винстон.

„Смути па проспи. У ствари су досадне. Постоји само шест заплета, само што их нешто мало мењају. Разуме се,ја сам радила само на калеидоскопима. У гланц-групи нисам била. Немам смисла за књижевност, драги — чак ни колико треба за тај посао.”

Са чуђењем је сазнао да у Порносекцији, сем шефова одељка, раде само жене, по теорији да би мушкарци, чији су сексуални нагони мање подложни контроли него женски, лакше подлегли утицају порнографије с којом би радили.

„Не воле чак ни да им раде удате жене”, додаде она. „Девојке су увек оличење чистоте, по њима. Али као што видиш, једна баш није.”

Први пут је водила љубав у шеснаестој години, са неким шездесетогодишњаком, чланом Партије, који је касније извршио самоубиство да избегне хапшење. „Баш добро”, рече Џулија, „иначе би сазнали за мене кад би признао.” Затим су дошли други. У њеним очима живот је био једноставна ствар. Човек жели да му буде лепо; „они”, то јест Партија, спречавају га у томе; он онда крши правила како најбоље уме. Што „они” ускраћују човеку задовољство чинило јој се исто тако природним као и то што човек треба да се стара да га не ухвате. Партију је мрзела, и своју мржњу исказивала најгрубљим речима, али је није критиковала у општем смислу. За доктрину Партије није имала интересовања, сем онда кад је ова непосредно погађала њен сопствени живот. Он примети да она не употребљава речи из Новоговора, осим оних које су прешле у свакодневну употребу. За Братство никад није чула, и није хтела да верује у његово постојање. Сваки облик организоване буне против Партије, који је унапред био осуђен на неуспех, чинио јој се глупим. Паметно радити значило је кршити правила а ипак остати жив. Он се узгред запита колико их у млађој генерацији може бити налик на Џулију — у генерацији која је одрасла у свету Револуције, која није знала ни за шта друго; за коју је Партија била нешто неизменљиво, као небо; која се није буни ла против њене власти већ једноставно врдала од ње, као што се зец уклања од пса.

О могућности да се узму нису разговарали. Могућност је била толико бледа да није вредела мисли. Никакав комитет који се да замислити не би одобрио њихов брак, чак и кад би се Винстонова жена Кетрин и могла некако уклонитИ с пута. То је било безнадежно чак и као сан.

„Каква ти је била жена?” упита Џулија.

„Била је — да ли знаш ону реч из Новоговора: добромислен? Што значи: по природи исправан, неспособан да помисли лошу мисао?”

„Не знам реч, али такве људе знам добро.”

Он јој поче причати о свом браку, но она је зачудо знала како су суштинске ствари у основи изгледале. Описала му је, мада никад није видела ни осетила, како се Кетринино тело кочи и крути чим би је дотакао; како се чинило да га гура од себе чак и онда кад га је чврсто грлила. Са Џулијом му није било тешко разговарати о тим стварима; Кетрин је, у сваком случају, одавно била престала да буде болна, и постала само непријатна, успомена.

„Могао бих издржати да није било једне ствари”, рече он, и исприча јој о леденој представи на коју га је Кетрин натеривала сваке недеље у исти дан. „Било јој је одвратно, алије ништа није могло спречити да то ради. То је називала — не, никад нећеш погодити како.”

„Наша обавеза према Партији”, сместа рече Џулија.

„Откуд знаш?”

„Драги, па и ја сам била у школи. Предавања о сексуалном животу једанпут месечно за омладину изнад шеснаест година. И у Савезу омладине. Годинама ти то туцају у главу. Вероватно им и пали, у већини случајева. Само, разуме се, никад се не зна; људи су толико дволични.”

Она настави у истом смислу. Код Џулије је свака тема водила њеној сексуалности. Чим би се разговор ма на који начин дотакао те области, она је показивала велику интелигенцију. За разлику од Винстона, схватала је суштину пуританизма који је Партија проповедала. Није у питању било само то што сексуални нагон ствара свој сопствени свет који је Партији ван контроле те га зато треба уништити, ако је могуће. Важније је било то што сексуално лишавање ствара хистерију, која је добродошла јер се може преобразити у грозницу ратоборности и и обожавање воде. Она је то ИсказИвала овако:

„Кад спаваш са женом, трошиш енергију; а после си сав срећан и не дајеш пет пара ни за шта. А они не подносе да ти буде тако: хоће да стално пуцаш од енергије. Све то марширање горе-доле, клицање, махање заставама — све ти је то неиживљен секс. Ако си срећан у себи, шта те брига за Великог Брата, и тролетке, и Два минута мржње, и сва она њихова срања?”

Истина је, помисли он. Између аскезе и политичке исправности постоји непосредна, блиска веза. Јер како би се онај страх, она мржња и оно лудачко веровање које Партија тражи од својих чланова могли одржати на потребној висини као покретачка снага? Сексуални импулс је Партији био опасан, те гаје скренула у страну и искористила за своје потребе. Сличан трик су извели и са родитељским инстинктом. Породица се није могла укинути; Партија је чак подстицала готово старинску љубав родитеља према деци. С друге стране, децу је систематски окретала против родитеља и учила да их шпијунирају и пријављују њихове сумњиве речи и дела. Породица је у ствари постала филијала Полиције мисли. На тај начин се постизало да сви грађани и дању и ноћу буду окружени уходама који их интимно познају.

У сећање му се наједном врати Кетрин. Кетрин би га несумњиво доставила Полицији мисли да није била преглупа да у његовим речима открије политичку неисправност. Но у ствари ју је тог тренутка вратила у Винстоново сећање загушљива поподневна јара, од које су му по челу избиле грашке зноја. Он поче причати Џулији о нечему што се десило, управо што се није десило, једног другог врелог летњег поподнева, пре једанаест година.

Тада су имали за собом три или четири месеца брака. Били су се изгубили на једном колективном маршу, негде у Кенту. Заостали су за другима свега неколико корака, али потом су скренули у погрешном правцу, и убрзо су морали нагло да се зауставе на ивици неког напуштеног каменолома одакле се некад вадио кречњак. Ивица се обрушавала, у правој линији, којих десет-двадесет метара; на дну је лежало крупно камење. Наоколо није било никога да га питају за пут. Чим је схватила да су се изгубили, Кетрин је постала врло нервозна. Бити, макар за тренутак, одвојен од бучне гомиле излетника уливало јој је осећање да чини нешто лоше. Хтела је да се врате путем којим су дошли и потраже остале у другом правцу. Но у том тренутку Винстон је приметио неколико ћубица слака које су расле у пукотинама стене испод њих. Једна је била двобојна, кармин и цигла-црвена, иако је очигледно расла из истог корена. Тако нешто никад раније није видео, те позва Кетрин да дође и погледа.

„Гледај, Кетрин! Погледај оно цвеће. Онај бокор доле при дну. Видиш ли да је двобојан?”

Она се већ била окренула да поде, но за тренутак се ипак вратила, прилично узнемирена. Чак се и нагла преко ивице да види куда он показује. Стајао је нешто иза ње; ухватио ју је руком за струк да је задржи. У том тренутку му је одједном пало на памет колико су потпуно сами. Нигде се није видело ниједно људско биће, није кретао ниједан лист; чак ни једна птица није била будна. На таквом месту је опасност од скривеног микрофона била врло мала; а и да гаје било, микрофон би ухватио само звуке. Био је најврелији, најсањивији час поподнева. Сунце је палило по њима, зној га је голицао по лицу. И наједном му је дошла помисао...

„Зашто је ниси гурнуо?” упита Џулија, „Ја бих.”

„Знам, драга, ти би је стварно и гурнула. И ја бих, да сам тада био оно што сам сад. А можда бих — нисам сигуран.”

„Је ли ти криво што ниси?”

„Јесте. Све у свему, криво ми је.”

Седели су једно до другог на прашњавом поду. Он је привуче уза се. Глава јој се одмарала на његовом рамену, а пријатан, мирис косе надвладавао задах голубијег измета. Врло је млада, помисли он, још увек очекује нешто од живота, не схвата да гурнути непријатну особу низ литицу не решава ништа.

„У ствари не бих изменио ништа”, рече он.

„Зашто ти је онда криво што је ниси гурнуо?”

„Само зато што више волим делање од неделања. У овој игри коју играмо, не можемо победити. Неки неуспеси су бољи од других, то је све.”

Осети како јој се рамена извијају не одобравајући. Увек му је противречила кад је тако говорио. Није прихватила као закон природе да појединац увек губи. На неки начин је схватала да је изгубљена, да ће је Полиција мисли пре или после ухватити и убити, но другим делом свести је веровала да је ипак изводљиво саградити потајни свет у коме се може живети како се хоће. Требало је само среће, лукавства и смелости. Није разумевала да срећа не постоји, да једина победа лежи у далекој будућности, дуго после њене смрти, да је од оног тренутка кад се објави рат Партији најбоље сматрати себе лешом.

„Ми смо мртваци”, рече он.

„Нисмо још мртви”, прозаично рече Џулија.

„Не физички. Још шест месеци, годину дана — можда пет година. Ја се бојим смрти. Ти си млада, дакле вероватно је се бојиш још више него ја. Очигледно, труди ћемо се да је одложимо што више можемо. Али ту нема велике разлике. Докле год људи остану људи, животи смрт су исто.”

„Ах, којешта! С ким би радије спавао, са мном или с костуром? Зар не волиш што си жив? Зар не волиш да осетиш: ево, ово сам ја, ово мије рука, ово мије нога, стварно постојим, чврста сам, жива сам! Зар не волиш ово?”

Она се изви и приби се грудима уз њега. Он осети њене дојке, зреле и чврсте, кроз комбинезон. Њено тело као да је нешто од своје младости и елана преливало у његово.

„Волим”, рече он.

„Онда престани да ми говориш о смрти. А сад слушај, драги: морамо да се договоримо за идући пут. Могли би баш и да поново одемо на оно место у шуми. Нисмо одавно, сад може. Само сад ћеш морати другим путем. Све сам испланирала. Пођеш возом — не, чекај; нацртаћу ти.”

И, онако практична, она згрну четвороугао прашине и гранчицом извађеном из голубијег гнезда поче на поду цртати мапу.

Винстон се осврну по запуштеној собици изнад Черингтонове радње. Поред прозора, огромни кревет је стајао намештен, покривен отрцаном ћебади и јастуком без навлаке. На плочи камина откуцавао је старомодни сат са бројчаником подељеним на дванаест часова. У углу, на столу на склапање, из полумрака је меко сјајио стаклени притискивач за папир који је био купио у последњој посети.

У ложишту камина стајала је улубљена лимена петролејска пећ, шерпица и две шоље, које му је Черингтон дао на употребу. Винстон заложи пећ и пристави лончић. Био је донео коверат пун кафе Победа и нешто таблета сахарина. Казаљке на сату показивале су седам и двадесет: у ствари је било деветнаест и двадесет. Она је требало да доде у деветнаест и тридесет.

Лудост, лудост, говорило му је срце; свесна, неоправдана, самоубилачка лудост. Од свих злочина које је члан Партије могао починити, овај је било најтеже сакрити. У ствари му је замисао упловила у главу у облику визије: стаклени притискивач који се огледа на површини стола на склапање. Ко што је и предвиђао, Черингтон му је без компликација издао собу. Очигледно му је било мило што ће доћи до неколико долара станарине. Није се ни скандализовао ни наметљиво показивао да зна шта је посреди кад је постало јасно да је Винстону соба потребна да би у њу доводио жену. Уместо тога, гледао је некуд неодређено, ни у близину ни у даљину, и говорио уопштеним речима, с таквим так том да се чинило да је деломично невидљив. Рекао је да је мир нешто веома драгоцено. Свако жели да има неко место где ће повремено бити сам. А кад неко зна да неко други има такво место, ствар је нормалног доброг васпитања да то задржи за себе. Чак је додао, изгледајући при том као да се потпуно топи у невидљивост, да кућа има два улаза, и то један кроз задње двориште, одакле се излазило на споредну улицу.

Под прозором се чула нечија песма. Винстон провири, заштићен муслинском завесом. Јунско сунце је још увек било високо на небу, а у дворишту пуном сунца, једна чудовишно крупна жена, чврста као нормански стуб, мишићавих црвених подлактица, с кецељом од јуте привезаном око појаса, табала је горе-доле између корита и конопца за рубље, прикачињући штипаљкама низ четвртастих белих предмета, које Винстон препознаде као пелене. Кад год јој уста нису била запушена штипаљкама, певала је снажним контраалтом:

Беше то кратка љубав без наде
Што прође брзо к'о априлски дан,
Ал' од нежних речи и мисли о срећи
У срцу вечно остаде сан.

Та мелодија је већ неколико недеља прогањала Лондон. Била је то једна од безброј сличних песама које је за проле пуштала у промет једна подсекција Музичког одељења у Министарству истине. Текстови су били састављани, без икакве људске интервенције, на апарату званом версификатор. Но жена је певала тако мелодично да је од иначе одвратне бесмислице постајала скоро пријатна музика. Винстон је чуо женину песму, стругање њених ципела по плочама дворишта, дечје узвике са улице и, однекуд веома далеко, слабу зуку саобраћаја, а соба се ипак чинила чудно тиха, зато што није било телекрана.

Лудост, лудост, лудост! поново помисли он. Незамисливо је било да ће моћи долазити у ову собу дуже од неколико недеља а да их полиција не ухватио Но помисао о скровишту које ће бити само њихово, близу, и између четири зида, представљала је превелико искушење за обоје. Неко време после састанка у звонику, било им је постало немогуће да се нађу. Због Недеље мржње која је предстојала, радно време је било драстично продужено. До Недеље је преостајало више од месец дана, али су обимне, компликоване припреме свакоме задавале накнадни посао. Најзад им је обома пошло за руком да израде слободно поподне у исти дан. Били су се договорили да оду на онај исти пропланак. Вече пре тога видели су се за тренутак на улици. Док су се као случајно приближавали једно другом у гомили, Винстон скоро да је и није гледао; но један кратак поглед му је био довољан да примети да је блеђа него обично.

„Пропала ствар”, промрмљала је она чим је оценила да је сигурно говорити. „Мислим, за сутра.”

„Шта?”

„Сутра поподне. Не могу да дођем.”

„Зашто?”

„Оно редовно. Овог месеца сам добила нешто раније.”

За тренутак је био ван себе од беса. Током оних месец дана колико ју је познавао, природа његове жеље за њом била се изменила. У почетку је ту било врло мало истинске чулности. Њихово прво сексуално општење било је само чин воље. Но после другог ствари су се измениле. Мирис њене косе, укус њених уста, додир њене коже као да су се увукли у њега, или у ваздух који га је окружавао. Она му беше постала физичка потреба, нешто што није само желео него на шта је сматрао да има и право. Кад му је рекла да не може доћи, у њему се родило осећање као да мује подвалила. Но управо их је у том тренутку гомила гурнула једно уз друго, и руке су им се случајно сусреле. Она му накратко стеже врхове прстију, покретом који није буди о жељу, него љубав. Пало му је на памет да је, кад се са женом живи заједно, разочарање овакве врсте природан и редован догађај; и обузе га дубока нежност, какву према њој дотле још није осетио. Пожелео је да су њих двоје пар који за собом има десет година брака. Пожелео је да могу да ходају улицама, али отворено и без страха, да разговарају о неважним стварима и купују ситнице за домаћинство. Пожелео је, највише од свега, да имају неко место где би били сами а да се не осете обавезним да спавају заједно сваки пут кад се нађу. Не тог тренутка, али сутрадан, пала му је на памет мисао да изнајми собу код Черингтона. Кад је то предложио Џулији, она се сложила неочекивано спремно. Обоје су знали да је то лудило, свесно приближавање гробу. Док је седео на ивици кревета чекајући је, он поново помисли о подрумима Министарства љубави. Чудно, помисли он, како се предодређени ужас појављује и нестаје из свести. Ту је, смештен негде у времену будућем, и претходи смрти исто онако сигурно као што деведесет девет претходи стотини. Не може се избећи, али се можда може одложити; а ипак човек уместо тога, сваки час скраћује размак до њега неким свесним, вољним чином.

У том тренутку на степеницама се зачуше журни кораци. У собу улете Џулија. Носила је торбу за алат од грубог мрког платна, какву је понекад виђао да носи горе-доле по Министарству. Он пође напред да је узме у наручје, но она се ослободи прилично журно, делом зато што је још увек држала торбу за алат.

„Стрпи се мало”, рече она. „Пусти ме да ти покажем шта сам донела. Јеси ли донео оне одвратне кафе Победа? И знала сам да ћеш донети. Можеш да је бациш, неће нам требати. Гледај овамо.”

Она клече на колена, отвори торбу и избаци неколико француских кључева и једну одвртку који су лежали при врху. Испод њих је било неколико уредно спакованих пакетића од папира. Први који је додала Винстону чинио се под прстима чудан, а ипак некако познат. Био је напуњен нечим тешким, сличним песку, што се угибало где год га човек такне.

„Није ваљда шећер?” рече он.

„Прави шећер. Не сахарин, него шећер. А ево и векна хлеба — прави бели, а не оно наше ђубре — и теглица џема. Ево и конзерва млека — али гледај! Овим се највише поносим. Морала сам да га увијем у крпу од џака, јер би се иначе...”

Но није му било потребно рећи зашто га је увила. Мирис је већ испуњавао собу, богати, врели мирис који му се чинио испарењем из детињства, но који се још увек понекад могао ухватити, у каквом ходнику пре него што се залупе врата, или на препуној улици, ширен ветром и нањушен само за тренутак пре но што се изгуби.

„Кафа”, промрмља он, „права кафа.”

„Кафа коју пије Ужа партија”, рече она. „Имам цело кило.”

„Како си успела да набавиш све ово?”

„Све је то роба за Ужу партију. Ништа те свиње не остављају другима, баш ништа. Само, разуме се, слуге и келнери краду, па — али гледај, имам и пакетић чаја.”

Винстон чучну поред ње и отцепи један угао.

„Прави чај. А не оно наше лишће боровнице.”

„Има га пуно у последње време. Освојили су Индију, или тако нешто”, равнодушно рече она. „Али слушај, драги, сад се окрени да ме не гледаш једно три минута. Седи на други крај кревета. Немој много близу прозора. И не окрећи се док ти не кажем.”

Винстон се замишљено загледа кроз муслинску завесу. Доле у дворишту, жена црвених руку још увек је марширала горе-доле између корита и конопца. У једном тренутку извади из уста две штипаљке и запева, дубоко се уносећи:

Кажу да време све ране лечи,
Кажу да се увек заборави све,
Ал' младост је прошла и старост већ дошла
А ја још памтим часове те.

Чинило се да целу ту недотупавну песму зна напамет. Глас јој је пловио навише с меким летњим ваздухом, врло мелодичан, пун неке срећне меланхолије. Добијао се утисак да би била савршено задовољна кад би јунско вече било бескрајно а залиха рубља неисцрпна, да ту остане још хиљаду година, вешајући пелене и певајући бесмислице. Паде му на памет чудна чињеница да никад није чуо ниједног члана Партије да пева спонтано и сам. Тако шта би помало чак мирисало на неисправност, представљало опасну ексцентричност, као разговарање са самим собом. Можда се људима пева само онда кад су на ивици гладовања.

„Сад можеш да се окренеш”, рече Џулија.

Он се окрете, и за тренутак је готово није препознао. Очекивао је у ствари да ће је видети голу. Али није била гола. Промена је била далеко већа. Била се нашминкала.

По свему судећи, на путу до куће је кришом ушла ил неку радњу у једној од пролетерских четврти и купила комплетну гарнитуру козметичког прибора. Усне су јој биле јако накарминисане, образи нарумењени, нос напудерисан; чак је и испод очију имала нешто од чега су изгледале сјајније. Цео посао није био обављен особито вешто, но Винстонови критеријуми у тим стварима нису били оштри. Он никад није видео, ни замишљао, чланицу Партије са нашминканим лицем. Џулија се беше толико пролепшала да се он запањи. Додавши само мало боје на права места, постала је не само много лепша но и далеко женственија. Кратка коса и дечачки комбинезон само су појачавали тај утисак. Кад ју је узео у загрљај, ноздрве му преплави талас синтетичког мириса љубичице. Он се сети полумрака у подрумској кухињи, и безубих уста оне жене. Она је имала исти тај парфем; но у том тренутку му то није сметало.

„И парфем!” узвикну он.

„Јесте, драги, и парфем. А знаш шта ћу још да урадим? Гледаћу да нађем праву женску хаљину, и носићу је уместо ових блесавих панталона. Носићу свилене чарапе и високе штикле! У овој соби ћу бити жена, а не чланица Партије.”

Стргоше одећу са себе и легоше у огромни кревет од махагонија. Винстон се тада први пут свукао у њеном присуству. Дотле се превише стидео свог бледог и мршавог тела, са отеченим венама на листовима и белом пегом изнад глежња. Чаршава није било, али је ћебе на коме су лежали било излизано и глатко, а величина и еластичност кревета изненадише их обоје. „Сигурно је пун бува, али баш нас брига”, рече Џулија. Такав брачни кревет се више није могао видети нигде сем у пролетерским кућама. Винстон је као дете понекад спавао у таквом кревету; Џулија никад, колико се могла сетити.

Убрзо падоше у кратак сан. Кад се Винстон пробудио, казаљке на старом сату већ су биле домилеле готово до девет. Није се мицао, јер је Џулија спавала с главом на његовој савијеној руци. Скоро сва шминка билаје сишла на његово лице и на јастук, но један лак потез руменила још увек јој је истицао лепо ту јагодице. Жути зрак сунца на заласку паде преко подножја кревета и осветли камин, где је вода у лончићу бурно кључала. Доле у дворишту жена више није певала, али су с улице допирали слаби дечји узвици. Он се узгред питао да ли је у укинутој прошлости било обична ствар да леже овако у кревету на свежини летње вечери мушкарац и жена, без одеће, да спавају једно с другим кад им се прохте, да причају о чему им се прохте, ничим приморани да устану; већ једноставно леже и слушају мирне звуке што долазе споља. То сигурно никад није било свакидашња ствар. Џулија се пробуди, протрља очи и подиже се на лакат да погледа према пећи.

„Пола воде већ испарило”, рече. „Сад ћу ја да устанем и скувам кафу. Имамо још сат. У колико гасе у твојој згради?”

„У двадесет три и тридесет.”

„Код мене у дому у двадесет три. Само мора се бити још и пре, јер... еј! Губи се одатле, погани створе!”

Она се наједном изви у кревету, дохвати ципелу с пода и завитла је у угао дечачким трзајем руке, истим оним покретом којим је оног јутра током Два минута мржње хитнула речник на Голдштајна.

„Шта то би?” изненађено упита он.

„Пацов. Видела сам га како је протурио њушку. Тамо у ћошку има рупа. Ако ништа друго, бар сам га добро уплашила.”

„Пацови!” промрмља Винстон. „У овој соби!”

„Има их свуда”, равнодушно одврати Џулија, поново лежући. „Код мене у дому има их чак и у кухињи. У неким деловима Лондона све врви од њих. Јеси ли знао да нападају децу? Да, да. У тим крајевима има улица где жена ни два минута не сме да остави дете само. На децу иду они велики, мрки. А што је најгоре, они увек...”

„Немој даље!” крикну Винстон, чврсто затворених очију.

„Мили! Па ти си сав блед. Шта ти је? Је л' ти се гади од њих?”

„Од свих ужаса на свету — пацов!”

Она се припи уз њега и обави га својим удовима, као да је хтела да га умири топлином свог тела. Он не отвори очи одмах. Неколико тренутака држало га је осећање да се поново налази у кошмару који му се, овда-онда, враћао целог живота. Увек је био мање-више исти. У њему је стајао пред зидом мрака, а с друге стране зида налазило се нешто неподношљиво, нешто превише ужасно да би му се могло погледати у очи. У том сну, најдубље осећање му је било самозаваравање, јер је у ствари знао шта се налази иза зида мрака. С очајничким напором, као да чупа део сопственог мозга, могао би чак и да то нешто извуче на видело. Увек се будио не пронашавши шта је то; али на неки начин је имало везе с оним што је Џулија говорила пре но што ју је прекинуо.

„Извини”, рече он, „није ништа.. Не волим пацове, то је све.”

„Не брини, драги, неће они нама у собу. Пре него што одемо,,ја ћу мало јуте у рупу. А идући пут кад дођемо, донећу малтера па ћу је прописно запушити.”

Црни тренутак панике већ је упола био заборављен. Мало постиђен, он седе и наслони се на узглавље. Џулија сиђе с кревета, навуче комбинезон и скува кафу. Мирис који се ширио из лончића био је тако снажан и узбудљив да затворише прозор да га не би ко споља осетио и постао знатижељан. Још бољи од укуса кафе био је свиласт изглед који јој је давао шећер; шећер, који је Винстон готово заборавио после година на сахарину. С једном руком у џепу, и држећи у другој комад хлеба премазан џемом, Џулија је ходала по соби, погледајући равнодушно у орман за књиге, предлажући најбољи начин да се поправи сто на расклапање, спуштајући се у излизану наслоњачу да види је ли удобна, и разгледајући бесмислени сат са дванаест подељака с неком подсмешљивом трпељивошћу. Затим донесе стаклени притискач до кревета да га испита на бољем светлу. Он јој га узе из руке, очаран, као и увек, меким као кишница изгледом стакла.

„Шта мислиш, шта би то могло бити?” упита га Џулија.

„Ништа — хоћу да кажем, мислим да се није користило ни за шта. Зато ми се свиђа. Комадић историје који су пропустили да измене. Порука од пре сто година, кад би знали да је прочитамо.”

„А она слика преко” — она показа главом гравиру на супротном зиду —„је ли и то од пре сто година?”

„И више. Рекао бих да има и свих двеста. Ко зна. Данас се више не може сазнати колико је шта старо.”

Она оде до гравире да је погледа. „Ево одавде је она бештија промолила њушку”, рече и удари ногом по дрвеној оплати одмах испод слике. „Које је ово место. Негде сам га већ видела.”

„Црква – или је бар била црква. Црква Светог Шимуна, тако се звала.” Одломак песмице коју беше научио од Черингтона врати му се у сећање и он додаде, упола носталгично: Наранџа и лимун, каже Свети Шимун! На његово изненађење, она настави:

Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин.
Шта би од мог дуга, пита свети Лука...

Даље се не сећам. Једино сам запамтила да се завршава: Ево иде свећар да запали свеће, ево иде џелат да ти главу сече!”

Као две половине рабоша. Али после каже свети Лука морао је доћи још један стих. Можда би се могао ископати из Черингтоновог сећања на какав уместан подстицај.

„Од кога си то научила?” упита он.

„Од деде. Говорио ми је ту песмицу кад сам била мала. Испарили су га — у сваком случају, нестао је — кад ми је било осам година. Да мије знати шта је лимун”, невезано додаде она. „Наранџе сам видала. То је воће, округло па жуто, с дебелом кором.”

„Ја се сећам лимуна”, рече Винстон. „Педесетих година било их је доста. То је исто воће, само кисело; од самог мириса су трнули зуби.”

„Главу дајем да иза ове слике има бува”, рече Џулија. „Једног дана морам да је скинем па да је добро очистим. Сад већ треба да кренемо. Морам још и ову шминку да скинем. Гњаважа. После ћу да ти избришем кармин с лица.”

Винстон још неколико тренутака остаде да лежи. Соба се мрачила. Он се окрете према светлу и загледа у притискач. Неисцрпно интересантна ствар на њему није био комадић корала него унутрашњост самог стакла. Стакло је било дебело, а ипак провидно готово као ваздух. Стицао се утисак као да је површина стакла небески свод који затвара цео један свет са свом његовом атмосфером. Чинило му се да може ући у њега; у ствари је и било у њему, заједно са столом од махагонија, столом на расклапање, старинским сатом, гравиром и самим притискачем. Притискач је био соба у којој се налазио, а корал Џулијин и његов живот, учвршћен у некој врсти вечности у срцу кристала.

Сајм беше нестао. Једно јутро је дошло, а њега није било на послу; неколико непромишљених прокоментарисало је његово одсуство. Следећег дана нико га није помињао. Трећег дана Винстон оде у вестибил Одељења документације да погледа огласну таблу. На једном комаду папира био је списак чланова руководства шах-кружока; један од њих је био и Сајм; Списак је изгледао исти као пре — ништа није било прецртано — али је био за једно име краћи. То је било довољно. Сајм беше престао да постоји; никад није ни постојао.

Време је било несносно врело. У лавиринту Министарства апарати за климатизацију одржавали су у собама без прозора нормалну температуру, али на улици су тротоари пекли табане, а смрад у метроу у време највеће гужве био је ужасан. Припреме за Недељу мржње биле су у пуном јеку, и службеници свих министарстава су радили прековремено. Процесије, митинге, војничке параде, предавања, изложбе воштаних фигура, филмске представе, телекранске програме — све је то требало организовати; подизати трибине, правити моделе, састављати пароле, компоновати песме, ширити гласине, фалсификовати фотографије. Џулијина радна јединица у Одељењу прозе била је ослобођена производње романа и добила је задатак да на брзину избацује памфлете којима се распиривала мржња. Винстон је, поред свог свакодневног посла, свакога дана проводио сате над комплетима Тајмса, мењајући и улепшавајући вести које је требало цитирати у говорима. У ноћне сате, кад су се гомиле распојасаних прола мотале улицама, у граду се осећала нека чудно грозничава атмосфера. Ракетне бомбе су падале чешће него икад, а понекад би се издалека чуле страхобне експлозије чије порекло нико није умео да објасни, и о којима су кружиле невероватне гласине.

Нова песма која је требало да буде мелодијска тема Недеље мржње (звала се Песма мржње) већ је била компонована и небројено пута пуштана преко телекрана. Имала је дивљачан, лајав ритам који се не би могао сасвим назвати музиком; више је подсећао на лупу добоша. Кад су је урлали стогласни хорови уз пратњу корака у маршу, песма је утеривала страх у кости. Допала се пролима, и у поноћним улицама се такмичила са још увек популарном Беше то кратка љубав без наде. Парсонсова деца су је свирала и дању и ноћу, неподношљиво, на чешљу и комаду тоалет-папира. Винстон је увече имао више посла него икад. Одреди добровољаца које је организовао Парсонс припремали су улицу за Недељу мржње, шили заставе, цртали плакате, подизали копља за заставе по крововима и, рескирајући да сломе врат, растезали жице с крова на кров да о њих окаче заставице. Парсонс се хвалио да ће сама зграда Победа извесити четири стотине метара заставе. Налазио се у свом елементу и био је срећан као мало дете. Врућина и физички рад још су му давали и изговор да увече облачи кратке панталоне и кошуљу с отвореним оковратником. Био је свуда у исто време, вукао, гурао, тестерисао, закуцавао, импровизовао, подстицао и бодрио све и сваког, и из сваког прегиба на телу лучио киселкаст зној који као да је долазио из непресушног извора.

Одједном се у целом Лондону појавио нов плакат. Није имао текста; представљао је само чудовишно велику фигуру евроазијског војника, три или четири метра високог, с безизразним монголским лицем и огромним чизмама, како корача држећи у висини кука аутомат на готовс. Гледан из било ког угла, грлић цеви, увеличан скраћеном перспективом, чинио се уперен у посматрача. Тај плакат је био залепљен на сваки зид где је било слободног места, и по тиражу чак превазилазио и портрете Великог Брата. Код прола, који су према рату обично били равнодушни, јављала се, под раздражујућим дејством пропаганде, једна од њихових повремених грозница родољубља. Као да су се желеле уклопити у опште расположење, ракетне бомбе су убијале више људи него обично. Једна је пала на препун биоскоп у Степнију и затрпала у рушевинама неколико стотина жртава. Сутрадан је све становништво те четврти изишло, у дугој, отегнутој колони, на спровод који је потрајао сатима и у ствари био протестни митинг. Друга је пала на запуштен комад земљишта који је служио као дечје игралиште, и разнела у комаде неколико десетина деце. На то је дошло до нових гневних демонстрација, при чему је била направљена и спаљена Голдштајнова фигура од воска, стотине плаката с евроазијским војником здерано са зидова и бачено на ломачу, а неколико радњи опљачкано у општој гужви; онда се пронесе глас да шпијуни управљају бомбама помоћу радио-таласа, и светина потпали кућу у којој је живео неки стари брачни пар за који се сумњало да је страног порекла те се обоје угушише.

У собици над Черингтоновом радњом, кад год су имали времена да тамо оду, Џулија и Винстон су лежали једно уз друго на кревету без чаршава, голи због врућине. Онај пацов се више није појављивао, али стенице и буве су се страховито намножиле по топлом времену. То није сметало. ПрИјава или чиста, соба је била рај. Чим би стигли, посули би целу собу бибером купљеним на црној берзи, збацили одећу са себе, волели се ознојеним телима, затим заспали и пробудили се да виде како су стенице збиле редове и спремају противнапад.

Четири, пет, шест — седам пута су се састали у јуну. Винстона беше прошла навика да пије џин у свако доба. Више није осећао потребу. Добио је у тежини, отечена вена му се смирила и оставила за собом само мрку мрљу изнад глежња, јутарњи напади кашља су му престали. Више није било несносно живети, више га није прогонио импулс да прави гримасе у телекран и да псује из свег гласа. Сад кад су имали безбедно скровиште, није му чак било тешко ни то што може да се састаје с Џулијом једино на два-три сата, па и то ретко. Важно је било то што соба над старинарницом може да постоји. Знати да она постоји, неоскрвњива, било је готово исто као и бити у њој. Соба је била свет за себе, део простора који је припадао прошлости, по коме су се могле кретати изумрле животиње. Черингтон је, мислио је Винстон, такође једна изумрла животиња. Он се обично заустављао да поразговара неколико минута с Черингтоном пре но што би се попео у собу. Старац је врло ретко излазио из куће – ако је уопште излазио — а, с друге стране, купаца готово да није ни имао. Живео је као дух између мале, мрачне радњице и још мање кухињице где је спремао себи јело и у којој се између осталог налазио и један невероватно стар грамофон са огромном трубом. Било му је мило што има с ким да разговара. Док је тапкао међу својом безвредном робом, са својим дугим носом, наочарима с дебелим стаклом, и повијеним раменима у сомотском капуту, деловао је више као скупљач него као трговац. С неким избледелим одушевљењем дотицао се овог или оног комада старудије — порцуланског запушача, бојеног поклопца поломљене бурмутице, медаљона са праменом косе ко зна ког давно умрлог детета — никад не тражећи од Винстона да купи, него само да се диви. Разговарати с њим било је као слушати цинцање старе изанђале музичке кутијице. Из закутака сећања извукао је још неколико одломака заборављених дечјих песмица. Једна је била о пуној корпи јаја, друга о маленој пчели, трећа о ђацима-ђаволима. Кад год би ископао какав нов одломак, рекао би стидљиво се смешкајући: „Учинило ми се да би вас могло интересовати.”

И Винстон и Џулија су знали — у извесном смислу, то им је стално било у памети — да ово што се дешава не може дуго трајати. Било је тренутака кад им је сазнање да их неминовно чека смрт постајало исто онако опипљива ствар као и кревет на коме су лежали, и тада би се припијали једно уз друго с неком очајничком чулношћу, као грешник осуђен на проклетство који граби последњу мрвицу задовољства пет минута пре но што ће на сату избити час осуде. Но било је и тренутака кад су имали илузију не само безбедности него и трајности. Чинило им се да им се ништа зло не може десити све док су у соби. Пробити се до ње било је тешко и опасно, али сама соба је била светилиште. То је било слично илузији коју је Винстон имао посматрајући стаклени притискач: да се у тај стаклени свет може ући и да се, кад се човек нађе унутра, време може зауставити. Често су се препуштали фантазијама о бекству. Срећа ће их држати неограничено и они ће наставити своју игру, као и досад, све док их не снађе природна смрт. Или ће Кетрин умрети па ће Винстон и Џулија, спретно маневришући, успети да издејствују дозволу да се узму. Или ће заједно извршити самоубиство. Или ће нестати, изменити свој изглед, научити да говоре као проли, запослити се у фабрици и проживети живот у некој споредној уличици, неоткривени. Но обоје су знали да су све то бесмислице. У стварности бекство није било могуће. Чак ни онај једини изводљив план, самоубиство, нису имали намере да спроведу. Живети од данас до сутра, од једне седмице, до друге, растезати садашњост која није имала будућности, био је непобедив нагон; као што је непобедив нагон плућа да увлаче сваки нови дах све док има ваздуха.

А понекад су говорили и о активној буни против Партије, али нису знали ни како да учине први корак. Чак и да је оно баснословно Братство и постојало, још увек би пут до њега остао тежак. Он јој је испричао о чудној блискости која је постојала, или се чини да постоји, између њега и О'Брајена, и о импулсу који му је понекад долазио: да просто приђе О'Брајену, изјави да је непријатељ Партије, и затражи његову помоћ. Њој се зачудо то није учинило непромишљеним. Била је навикла да о људима суди по лицу, те јој се чинило природним да Винстон верује на основу једног јединог погледа у магновењу да се О'Брајену може веровати. Осим тога, веровала је да сви, или скоро сви, потајно мрзе Партију и да би радо кршили правила кад би знали да ће проћи некажњени. Али одбијала је да поверује да распрострањена, организована опозиција постоји и да уопште може постојати. Приче о Голдштајну и његовој подземној војсци, како је говорила, само су гомила глупости које је Партија измислила за своје потребе и у које се човек морао претварати да верује. Она је безброј пута, на митинзима и спонтаним демонстрацијама, викала на сав глас тражећи смрт људи чија имена никад није ни чула и у чије наводне злочине није ни најмање веровала. Кад су се одржавала јавна суђења, она је била на свом месту у одредима омладинске организације који су опкољавали судове и дању и ноћу, скандирајући у размацима „Смрт издајницима!” Током Два минута мржње увек је надмашивала све остале у извикавању погрда Голдштајну. А ипак је имала врло бледу представу о томе ко је Голдштајн и какву доктрину наводно заступа. Одрасла је после Револуције, и била премлада да би се сећала идеолошких борби шездесетих година. Појам независног политичког покрета био је ван њених моћи поимања; а у сваком случају, Партија је непобедива. Постојаће увек, и увек ће бити иста. Човек се може бунити једино потајном непослушношћу или, највише, усамљеним чиновима насиља: убиством или диверзијом.

У извесном смислу била је много интелигентнија од Винстона, и далеко мање подложна партијској пропаганди. Једном га је, кад је због нечега поменуо рат против Евроазије, изненадила рекавши да се по њеном мишљењу тај рат уопште не води. Ракетне бомбе које су свакодневно падале на Лондон испаљивала је вероватно сама влада Океаније, „само да се људи плаше”. Та мисао му дословно никад није ушла у главу. Она је у њему под стакла чак и неку завист кад му је рекла да јој је током Два минута мржње највећи проблем како да не прсне у смех. Но стављала је у сумњу учење Партије само онда кад се дотицало њеног сопственог живота. Често је била спремна да прихвати званичну митологију само зато што јој разлика између истине и измишљотине није била важна. Веровала је, на пример, пошто је то учила у школи, да је Партија измислила авион. (Винстон се сети да је у време кад је он био ђак — Партија тврдила само да је измислила хеликоптер; дванаестак година касније, кад је Џулија ишла у школу, то исто је тврдила и за авион; још једна генерација, и Партија ће приписати себи да је измислила и парну машину.) А кад јој је рекао да су авиони постојали много пре његовог рођења, и далеко пре Револуције, то јој се није учинило ни најмање вредним пажње. Најзад, какве везе има ко је измислио авион? Знатно више га је погодило кад је из неке њене случајне примедбе закључио да се она не сећа да је Океанија пре четири године била у рату с Истазијом а у миру с Евроазијом. Било је истина да је цео рат сматрала намештеном ствари; но било је очигледно да чак није ни приметила да се променило име непријатеља. „Мислила сам да смо одувек у рату с Евроазијом”, равнодушно му је рекла. Тога је мало поплашило. Авион је био пронађен давно пре њеног рођења, али је до измене у рату дошло пре свега четири године, кад је већ увелико била одрасла. Око тога се препирао с њом скоро четврт сата. На крају је успео да јој присили сећање да се врати, све док се није нејасно подсетила да је некад непријатељ био Истазија а не Евроазија. Но цела ствар јој се и даље чинила неважном. „Ко те пита?” рекла му је нестрпљиво. „Увек је један рат за другим, а зна се да су све вести и тако гола лаж.”

Понекад јој је причао о Одељењу документације и бесрамним фалсификатима које тамо чини. То је није ужасавало. На помисао да лажи постају истине њој се није стварала провалија под ногама. Он јој исприча о Џонсу, Аронсону и Ратерфорду и особито значајном комаду папира који је у једном тренутку држао у руци. То на њу не остави особити утисак. Испрва чак није ни схватила у чему је суштина приче.

„Јесу ли то били твој и пријатељи?” упита га.

„Нису, нисам их ни познавао. Били су чланови Уже партије. Сем тога, били су много старији од мене. Они су из старих дана, пре Револуције. Једва сам их познавао и из виђења.”

„Па што се онда секираш? Партија и тако цело време убија људе.”

Он покуша да је натера да схвати. „Ово је изузетан случај. Није у питању само то што је неко убијен. Схваташ ли да је прошлост, од јуче па унатраг, укинута? Ако је још игде има, онда је у неколико предмета уз које нису везане никакве речи, као што је онај комад стакла. Ми већ не знамо дословно ништа о Револуцији и времену пре Револуције. Сваки документ је уништен или фалсификован, свака књига прерађена, сваки споменик, свака улица, свака зграда прекрштена, сваки датум измењен. А тај процес се наставља из дана у дан, из минута у минут. Историја се зауставила. Не постоји ништа сем бесконачне садашњости у којој Партија увек има право. Разуме се, ја знам да се прошлост фалсификује, али нећу никад моћи да докажем, чак ни онда кад сам ја тај који фалсификује. Кад се фалсификат изврши, не остаје никакав доказ. Једини докази су у мојој глави, али ја никако не могу бити сигуран да се ико други сећа онога чега и ја. И само сам једном у животу, у том случају о коме ти причам, заиста имао у руци конкретан доказ после догађаја — годинама после догађаја.”

„И шта ти је то вредело?”

„Ништа, јер сам га бацио после неколико минута. Али да ми се то деси данас, сачувао бих га.”

„Ја, вала, не бих!” рече Џулија. „Ја сам сасвим спремна да рескирам, али само за нешто корисно, а не за парчиће старих новина. И да си га сачувао, шта би могао да урадиш с њим?”

„Вероватно ништа нарочито. Али то је био доказ. Могао је посејати сумњу овде-онде, под условом да се усудим и покажем га некоме. Не верујем да ћемо ишта моћи да изменимо за нашег живота. Али могуће је замислити мале групице отпора овде-онде — групице људи који се удружују, групице које постепено расту и можда оставе нешто писано за собом, да би следећа генерација продужила где смо ми стали.”

„Драги, мени није стало до следеће генерације. Мени је стало само до нас.”

„Ти си бунтовник само од појаса наниже”, рече јој он.

Она нађе да је то невероватно духовито и одушевљено га загрли.

За финесе партијске доктрине није имала нимало интересовања. Кад год би он почињао да прича о принципима енглсоца, двомисли, изменљивости прошлости, и порицању објективне стварности, и да употребљава речи из Новоговора, њој је постајало досадно, збуњивала би се и говорила да на то никад не обраћа пажњу. Зна се да су све то будалаштине; зашто се онда секирати? Она зна кад да кличе а кад да виче „уа”; то је све што човеку треба. Ако би и даље говорио о тим питањима, она би — имала је ту незгодну навику — падала у сан. Била је једна од оних који могу заспати у сваком тренутку и сваком положају. Разговарајући с њом, он схвати како је лако приказати фасаду политичке исправности а при том немати појма шта исправност значи. У извесном смислу, погледи Партије најуспешније су се наметали људима неспособним да их схвате. Могуће је било натерати их да прихвате најочигледнија насиља над стварношћу, пошто никад нису потпуно схватали сву величину онога што се од њих тражи, а за јавни живот нису били довољно заинтересовани да би приметили шта се дешава. Зато што нису схватили до краја, остајали су нормални. Они су једноставно гутали све, а то што би прогутали није им шкодило јер није остављало ништа за собом, баш као што зрно кукуруза пролази несварено кроз тело какве птице.

Најзад се догодило. Очекивана порука је стигла. Чинило му се да је на то чекао целог живота.

Ишао је дугим ходником у Министарству, и стигао скоро до места где му је Џулија тутнула цедуљицу у шаку, кад је осетио да одмах за њим иде неко крупнији од њега. Тај неко, ко год био, мало се закашљао, очигледно спремајући се да проговори. Винстон се нагло заустави и окрете. Угледа О'Брајена.

Најзад су стајали лицем у лице; Винстон осети само један импулс: да побегне. Срце му је жестоко тукло. Не би био способан да проговори. О'Брајен, међутим, продужИ Истим кораком, за тренутак пријатељски положи руку на Винстонову мишицу, тако да обојица кретоше даље један уз другог. Затим проговори, с оном чудном озбиљном учтивошћу по којој се разликовао од већине чланова Уже партије.

„Надао сам се да ћу имати прилике да поразговарам с вама”, рече он. „Неки дан сам читао у Тајмсу један ваш чланак у Новоговору. Вас Новоговор занима с научне тачке гледишта, зар не?”

Винстон беше повратио нешто контроле над собом. „Тешко да би се могло рећи да је с научне тачке гледишта” рече. „Ја сам само аматер. То није моја област; нисам никад имао посла са самим стварањем језика.”

„Али се њиме изврсно служите”, рече О'Брајен, „То не мислим само ја. Недавно сам разговарао с једним вашим пријатељем који је заиста стручњак. За тренутак му се не могу сетити имена,”

Винстоново срце се опет болно протресе. Тај о коме је била реч није могао бити нико други до Сајм. Али Сајм је био не само мртав него укинут, нелице. Поменути га било би смртно опасно. О'Брајенова примедба је очигледно требало да послужи као сигнал, као шифра. Учествујући заједно с њим у малом чину зломисли, О'Брајен је од Винстона начинио саучесника. Они продужише кораком низ ходник, али О'Брајен се наједном заустави. Гестом који је увек обезоружавао и одавао пријатељство, он поправи наочари на носу. Затим настави:

„У ствари, хтео сам да вам кажем да сам у вашем чланку наишао на две речи које су застареле. Но у употреби су биле све до недавно. Јесте ли видели десет о издање Речника Новоговора?”

„Нисам”, рече Винстон. „Мислио сам да још није изишло. Ми се у Документацији још увек служимо деветим.”

„Десето издање се неће појавити још неколико месеци; али раздељено је неколико сигналних примерака. Један имам и ја. Можда би вас интересовало да погледате?”

„Веома”, рече Винстон, схвативши сместа куда то води,

„Нека од нових достигнућа управо су ингениозна. Смањење броја глагола — мислим да ће вас то особито занимати. Како ћемо: да ли да вам пошаљем по куриру? Бојим се да ћу заборавити; за те ствари немам памћење. Можда ако бисте ви дошли до мене да вам га дам? Чекајте. Даћу вам адресу.”

Стајали су испред телекрана. Помало расејано, О'Брајен пипну по џеповима, затим извади бележник с кожним корицама и златну хемијску оловку. Одмах испод телекрана, у положају да свако ко посматра с друге стране инструмента може прочитати шта пише, он нажврља адресу, откиде лист и даде га Винстону.

„Код куће сам обично увече”, рече, „а ако не будем, мој слуга ће вам дати речник.”

Потом оде, оставивши Винстона да држи листић папира, који овог пута није требало крити. Он ипак пажљиво научи адресу напамет, и после неколико сати убаци папир у рупу за памћење заједно са гомилом других папира.

Њихов разговор је потрајао највише два-три минута. Цела епизода могла је имати само једно значење. Била је смишљена да би Винстон сазнао О'Брајенову адресу. То је било потребно, јер се ничија адреса није могла дознати друкчије но директним питањем. Нису постојали никакви именици. Оно што му је О'Брајен у ствари рекао, значило је „ако будеш пожелео да ме видиш, ево где ме можеш наћи”. Можда ће чак у речнику бити сакривена каква порука. Но у сваком случају једно је било сигурно. Завера о којој је сањао одиста постоји, а он је управо досегао њену спољну ивицу.

Знао је да ће се пре или после одазвати О'Брајеновом позиву. Можда сутрадан, можда после дугог одлагања — није био сигуран. Оно што се дешавало био је само развој процеса који је почео пре неколико година. Први корак је била потајна, ненамерна мисао, а други отпочињање дневника. Онда је прешао с мисли на речи, а с речи на дела. Последњи корак је оно што ће се десити у подрумима Министарства љубави. Он је то прихватио. Крај је био садржан у почетку. Али ипак је било страшно; или, тачније, слично првом даху смрти; осећао се као да је у мањој мери жив. Још док је разговарао с О'Брајеном, у тренутку кадје схватио смисао његових речи, осетио се као да му је цело тело обузела хладна дрхтавица. Имао је осећање да закорачује у хладну влагу гроба; а од , тога што је одувек знао да је гроб ту и да га чека није му било много боље.

Винстон се пробуди очију пуних суза. Џулија се сањиво окрете поред њега, промрмљавши нешто што је вероватно било „Шта је?”

„Сањао сам...” поче он, па се пресече. Било је превише компликовано да би се могло исказати речима. Поред самог сна, постојало је и сећање везано за њега које му се вратило у памет у оних неколико секунди после буђења.

Он поново леже, затворених очију, још увек натопљен атмосфером сна. То је био огроман, светао сан у коме као да се цео његов живот пружао пред њим попут предела у летње вече после кише. Све се дешавало у унутрашњости стакленог притискача, али површина стакла беше постала небески свод, а испод свода све се чинило преправљено јасном меком светлошћу у којој се могло видети до бескрајних даљина. Цео сан је био обухваћен — на неки начин чак и садржан — у покрету руке који је направила његова мајка, а после тридесет година она Јеврејка коју је видео у журналу како покушава да заштити дечачића од метака пре него што их је хеликоптер обоје разнео у комаде.

„Знаш ли”, рече он, „да сам до овог тренутка веровао да сам убио своју мајку?”

„А зашто си је убио?” упита Џулија, готово спавајући.

„Нисам је убио. Не физички.”

У сну се сетио тренутака кад је последњи пут видео мајку, а неколико секунди пре буђења вратио му се сав онај венац ситних догађаја који су га окруживали. Посреди је било сећање које је годинама намемо потискивао из главе. У погледу датума није био сигуран, али кад се то десило, није могао имати више од дванаест, ако не и само десет, година.

Отац је пре тога већ био нестао; није се могао сетити пре колико времена. Јасније се сећао сулуде немирне атмосфере тог времена: повремених узбуна због бомбардовања, склоништа у станицама метроа, гомила рушевина на све стране, неразумљивих објава излепљених по угловима улица, банди младића у кошуљама исте боје, огромних редова пред пекарама, испрекидане митраљеске паљбе из даљине — и изнад свега, чињенице да хране никад није било довољно. Сећао се дугих поподнева која је проводио с осталим дечацима претурајући око канти за ђубре и гомила отпадака, вадећи листове купуса, коре кромпира, понекад чак и комадиће устајалог хлеба које су потом пажљиво чистили од пепела; и чекајући да прођу камиони који су ишли извесном одређеном маршутом а за које се знало да превозе сточну храну; кад су се труцкали прелазећи преко неравнина на путу, с њих би понекад пало неколико комада уљане погаче.

Кад је отац нестао, мајка није показала никакво изненађење ни јаку патњу, али се изненада променила. Чинило се да је изгубила и најмању трунку воље. Било је очигледно, чак и Винстону, да је чекала нешто што се мора десити. Радила је све што је било потребно — кувала, прала, крпила, намештала кревет, рибала под, чистила камин — увек веома споро и с чудним одсуством сувишних покрета, као воштана лутка која се креће сама. Њено крупно и лепо тело као да је само од себе западало унепокретност. Често је сатима седела на кревету, готово непомично, и љуљала његову младу сестрицу, ситно, болешљиво, веома тихо дете од две или три године, с лицем које је од изнурености изгледало готово мајмунско. Врло ретко би узела Винстона у наручје; тада би га дуго држала привијеног уза се, не говорећи ни речи. Било му је јасно, и поред мало година и себичности, да је то на неки начин повезано са никад непоменутим догађајем који тек што се није десио.

Сећао се собе у којој су живели, мрачне, загушљиве просторије с креветом покривеним белом застирком који као да ју је допола испуњавао. Сећао се решоа на гас који је стајао у камину, и полице на којој је била храна; а у ходнику испред врата био је умиваоник од печене глине, који су користили станари неколико соба. Сећао се мајчиног тела налик на кип како се сагиње над решо да промеша нешто у шерпи. Више од свега сећао се сталне глади и огавних жестоких борби у време јела. Стално је мучио мајку запиткујући је зашто нема још, викао је и издирао се на њу (сећао се чак и тонова свог гласа који се прерано почео мењати па би понекад загрмео чудним баритоном), или жалостивно цмиздрио не би ли му дала више него што му је припадало. Мајка је била потпуно спремна да му да више него што му је припадало. Узимала је здраво за готово да он, „мушко”, треба да добије већи део; но ма колико му давала, увек је тражио још. При сваком оброку преклињала га је да не буде себичан, да не заборави да му је сестрица гладна и да је и њој потребна храна, али није помагало. Он би дречао од реса кад би престала да му сипа јело, покушавао да јој истргне шерпу и кутлачу, грабио залогаје из сестриног тањира. Знао је да ће мајка и сестра због тога гладовати, али није могао да се уздржи; чак је сматрао да има и право на више јела. Чинило му се да га разурлана глад у желуцу оправдава. Између оброка, ако мајка не би стражарила, стално је крао из кукавне залихе хране на полици.

Једног дана су добили следовање чоколаде, које није било већ недељама, ако не и месецима. Сасвим се јасно сећао драгоценог комадића чоколаде. На њих троје запало је две унце(5) (у то време се још увек рачунало на унце). Било је очигледно да је то требало поделити на три једнака дела. Одједном, као да је слушао неког другог, Винстон чу себе како крупним и грубим гласом захтева да му се да цео комад. Мајка му рече да не буде халапљив. Изроди се дуга, јетка свађа, без краја и конца, с узвицима, мољакањем, сузама, грдњама, ценкањем. Његова сићушна сестрица, грчевито се држећи за мајку обема рукама, сасвим слична мајмунчету, седела је и посматрала га преко мајчиног рамена крупним, жалосним очима. На крају мајка одломи три четвртине чоколаде и даде Винстону; преосталу четвртину даде његовој сестри. Девојчица дохвати чоколаду и тупо се загледа у њу, можда и не знајући шта је то. Винстон је један тренутак стајао и посматрао је. Затим, хитрим скоком, истрже комадић чоколаде из сестрине ручице и излете на врата.

„Винстоне! Винстоне!” повика мајка за њим. „Врати се! Врати сестри њену чоколаду!”

Он стаде, али се не врати. Мајчине брижне очи нису силазиле с његовог лица. Чак и сад кад је размишљао о свему томе, није знао шта је то што се непосредно затим десило. Схвативши да јој је нешто отето, његова сестра поче слабашно да цвили. Мајка је обгрли руком и стеже јој главицу себи на груди. Нешто у том покрету говорило му је да му сестрица умире. Он се окрете и побеже низа степенице, док му је чоколада у руци постајала лепљива.

Мајку више није видео. Кад је појео чоколаду, осетио се мало постиђен и смуцао се улицама неколико сати, све док га глад није отерала кући. Кад се вратио, мајке није било. У то време тако шта је већ постајало нормално. Из собе није недостајало ништа сем мајке и сестре. Нису биле понеле ништа од одеће, чак ни мајчин капут. Ни после толико година није био сигуран да ли му је мајка мртва. Било је савршено могуће да су је отерали у логор за присилни рад. Што се сестре тиче, могли су је одвести, као и Винстона, у неку од колонија за напуштену децу (звале су се васпитно-поправни центри) које су подизане после грађанског рата; или су је можда послали у логор заједно с мајком, Или просто оставили негде да умре.

Сан му је још увек био јасан у свести, особито онај закриљујући, заштитнички покрет руком у коме као да је био садржан сав његов смисао. У сећање му се врати други сан, који је сањао пре два месеца. У њему је мајка, онако исто како је седела на отрцаном кревету застртом белим покривачем с дететом које се чврсто држало за њу, седела у потонулом броду, дубоко испод њега, и сваког минута тонула све дубље, али још увек гледала навише, у њега, кроз све тамнију воду.

Он исприча Џулији о мајчином нестанку. Не отварајући очи, она се окрете и смести удобније.

„Видим да си у то време био права свиња”, неразговетно рече. „Сва деца су свиње.”

„Јесте. Само у целој причи је у питању то...”

По њеном дисању било је јасно да је поново западала у сан. Желео је да може наставити причу о мајци. По ономе чега се сећао о њој, није мислио да је била необична жена, још мање да је била интелигентна; а ипак је у њој било неке племенитости, неке чистоте, једноставно зато што су начела која је поштовала била њена лична. Њена осећања су била њена сопствена, и нису се дала изменити дејством ичега спољног. Она не би ни помислила да некористан чин постаје самим тим и бесмислен. Кад човек воли неког, онда га воли, и кад нема да му да ништа друго, даје му бар љубав. Кад је последњег остатка чоколаде нестало, мајка је ипак загрлила његову сестрицу. То није користило, није мењало ништа, није произвело још чоколаде, није одагнало детињу смрт, ни њену сопствену; али јој се чинило сасвим природним да загрлисвоје дете. Она жена, избеглица, у чамцу такође је покрила дечачића својом руком која против метка није користила ништа више но што би користио лист хартије. Оно страшно што је Партија урадила било је у томе што је убедила људе да голи импулси, гола осећања, не вреде ништа, а у исто време им отела сву моћ над материјалним светом. У канџама Партије, оно што човек осећа или не осећа, што чини или не чини, није представљало дословно никакву разлику. Било како било, човек је нестајао, и више се ни за њега ни за његове поступке није чуло. Био је потпуно извучен из тока историје. А ипак људима од пре свега две генерације то се не би чинило од првенствене важности, зато што нису ни покушавали да измене историју. Њих је водио систем личних оданости који нису ни доводили у питање. Важни су били лични односи; неки крајње безнадежан покрет, један загрљај, једна суза, једна реч самртнику, могли су имати вредности сами по себи. Њему изненада паде на памет да су проли још увек остали такви. Они нису били одани једној партији, ни једној земљи, ни једној идеји; били су одани један другом. Први пут у животу он не презре проле нити по мисли о њима само као о непокретној маси која ће једног дана оживети и препородити свет. Проли су остали људи. Нису отврднули у души. Држали су се примитивних емоција које је он морао да поново учи са свесним напором. Мислећи те мисли, сети се, без очигледне везе, како је пре неколико недеља видео одсечену шаку како лежи на улици и гурнуо је ногом у канал као да је корен купуса.

„Проли су људска бића”, рече наглас. „Ми нисмо.”

„Зашто?” упита Џулија, која се беше поново пробудила.

Он мало размисли. „Да ли ти је некад пало на памет”, рече, „да би најпаметније урадили да једноставно изиђемо одавде пре него што буде касно и да се више никад не видимо?”

„Јесте, драги, неколико пута. Али ипак нећу.”

„Досад смо имали среће”, рече он, „али то не може трајати још дуго. Ти си млада. Изгледаш нормална и безгрешна. Ако се будеш чувала људи као што сам ја, могла би остати жива још педесет година.”

„Не. Све сам ја то претурила у глави. Шта ти радиш, то ћу и ја. И не буди тако малодушан. Ја сам доста вешта да сачувам главу.”

„Можда ћемо бити заједно још шест месеци – годину дана — не можемо знати колико. На крају ће нас свакако раздвојити. Схваташ Ии колико ћемо потпуно бити сами? Кад нас ухвате, нећемо моћи ништа, дословно ништа, да учинимо једно за друго. Ако признам, стрељаће те; ако одбијем да признам, опет ће те стрељати. Ништа што бих могао рећи, или прећутати, неће моћи да одложи твоју смрт ни за пет минута. Нећу знати за тебе ни да ли си жива или мртва; ни ти за мене. Бићемо потпуно немоћни у сваком погледу. Једино што ће бити важно то је да не издајемо једно друго, мада ни то неће значити баш ништа.”

„Ако мислиш на признавање”, рече она, „ту нема грешке, признаћемо. Сви признају, увек. Ту се не може ништа. Муче те.”

Не мислим то. Признати не значи издати. Шта се каже и уради није важно: важно је само шта се осећа. Ако би ме натерали да престанем да те волим — то би била права издаја”.

Она размисли о томе. „То не могу”, рече најзад. „То једино не могу. Могу те натерати да кажеш било шта — било шта — али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.„

„Не”, рече он с мало више наде, „не; то је сасвим тачно. У душу не могу да уђу. Ако можеш и даље да осећаш да вреди остати човек, макар то не дало никаквих резултата, онда си победио ти њих.”

Он помисли о телекрану и његовом никад заспалом уву. Могу те шпијунирати дан и ноћ, али ако останеш присебан, још увек можеш да их надмудриш. Уза сву своју вештину, још увек нису пронашли начин да читају људске мисли. Можда је то мање истина кад се човек наде у њиховим рукама. Шта се дешавало у унутрашњости Министарства љубави није се знало, али се могло погодити: мучења, дроге, осетљиви инструменти који региструју нервне реакције, постепено изнуривање бесаницом, самоћом и упорним испитивањем. У сваком случају, чињенице је било немогуће сакрити. До њих су могли доћи истрагом или исцедити из самог човека мучењем. Али ако циљ није остати жив него остати човек, какву то разлику на крају чини? Осећања ти не могу изменити; најзад, не можеш их изменити ни сам, све и да хоћеш. Могу да изнесу на светло, до најситнијих детаља, све што си урадио, рекао и помислио; али сама душа, чији су поступци и самом теби нејасни, остаје неосвојива.

____

5) 5 Унца — 28,35 грама. — Прим. прев. [назад]

Најзад; најзад; најзад су то учинили!

Соба у којој су стајали била је издужена и осветљена меком светлошћу. Телекран је био утишан до тихог мрмора; дебљина тамноплавог тепиха давала је човеку осећање да гази по сомоту. У супротном крају собе седео је О'Брајен, испод лампе са зеленим абажуром и с гомилом папира лево и десно од себе. Кад је слуга увео Џулију и Винстона, он није ни подигао главу.

Винстону је срце лупало тако јако да је сумњао хоће ли моћи проговорити. У глави му је била само једна мисао: најзад, најзад; најзад смо то учинили. Било је непромишљено уопште долазити овамо, а чиста лудост доћи заједно; мада су стигли различитим путевима и састали се тек на О'Брајеновом прагу. Но и да се само уђе у ту кућу захтевало је нервни напор. Обичан човек је само у врло ретким приликама могао да види како куће чланова Уже партије изгледају изнутра, или да уопште уђе у четврт где су они становали. Цела атмосфера огромног стамбеног блока, богатство и пространство свега, непознати мириси доброг јела и дувана, тихи и невероватно брзи лифтови су клизили горе-доле, слуге у белим блузама како хитају тамо-амо — све је то уливало зебњу. Иако је имао добар разлог што је овамо дошао, ипак га је на сваком кораку прогањао страх да ће се иза угла појавити стражар у црној униформи, легитимисати га и наредити му да се губи. Међутим, О'Брајенов слуга их је обоје пустио у кућу не трепнувши оком. То је био ситан, црномањаст човек у белој блузи, с ромбоидним, потпуно безизразним лицем, као у Кинеза. Ходник кроз који их је провео био је застрт меким тепихом а обложен светлим тапетама и белом дрвеном оплатом; све је било изванредно чисто. То је такође уливало зебњу. Винстон се није сећао да је икад видео ходник чији зидови нису били прИјави од додира с људским телима.

О'Брајен је у руци држао комад папира и пажљиво га проучавао. Крупно лице, погнуто тако да се видела линија носа, изгледало је истовремено сурово и интелигентно. Двадесетак секунди седео је непомично. Онда привуче диктограф и одсечено ишчита поруку у хибридном жаргону Министарства:

„Тачке један зарез пет зарез седам одобрене целосно предлог у тачки шест двапут више смешан ивичи са зломишљу поништити стоп неприступ изградњи пре пријема процене режитрошкова за машине стоп крај поруке.”

Лагано се диже са столице и приђе им нечујно по меком тепиху; Заједно са новоговорским речима као да се био ослободио и једног дела званичног држања, али био је ипак натмуренији него обично, као да му није драго што га узнемиравају. Кроз ужас који је Винстон већ осећао наједном се проби обична збуњеност. Чинило му се сасвим могуће да је направио глупу грешку. Јер каквог је у ствари доказа имао да је О'Брајен политички завереник? Никаквог сем кратког погледа и једне једине двосмислене примедбе; поврх тога, само своје потајне наде које су се заснивале на сну. Није му могао помоћи чак ни изговор да је дошао по речник, јер би у том случају Џулијино присуство било немогуће објаснити. Пролазећи поред телекрана, О'Брајен се нечега сети. Заустави се, окрете и притисну прекидач на зиду. Чу се оштар метални звук. Глас ућута.

Џулија се огласи тихим звуком, кратким писком изненађења. Винстон, иако притиснут паником, беше толико запрепашћен да се није могао уздржати.

„Можете да га искључите!” узвикну.

„Да”, рече О'Брајен, „можемо да га искључимо. Имамо ту привилегију.”

Сад је стајао лице у лице с њима. Његово крупно тело надвишивало их је, а израз лица му се још увек није дао дешифровати. Чекао је, помало строго, да Винстон нешто каже, али шта? Чак и сад је било сасвим лако могуће да је он просто веома запослен човек који се нервозно пита зашто га узнемиравају. Сви су ћутали. С искљученим телекраном, у соби је изгледало смртно тихо. Секунде су пролазиле, бескрајне. Уз велики напор, Винстон је гледао О'Брајену у очи. Онда се мрко лице наједном рашири у нешто што је могло личити на почетак осмеха. Оним својим карактеристичним покретом, О'Брајен поправи наочаре на носу.

„Да ли да ја кажем, или ћете ви?” упита он.

„Ја ћу”, сместа рече Винстон. „Онај апарат је заиста искључен?”

„Да, све је искључено. Сами смо.”

„Дошли смо овамо зато што...”

Он застаде, први пут схвативши колико су му мотиви нејасни. Пошто у ствари није знао какву помоћ очекује од О'Брајена, није му било лако да каже зашто је дошао.Он продужи, знајући да му речи звуче и слабашно и претенциозно:

„Верујемо да постоји нека завера, нека тајна организација која ради против Партије, и да сте ви у њој. Желимо да јој се прикључимо и радимо за њу. Ми смо непријатељи Партије. Не верујемо у принципе енглсоца. Ми смо зломислитељи. Осим тога смо и прељубници. Ово вам говорим зато што желимо да вам се ставимо на милост и немилост. Ако желимо да нас оптужите још за нешто, ми смо спремни.”

Он стаде и осврте се, с осећањем да су се врата отворила. Одиста, ситни слуга жутог лица беше ушао без куцања. Винстон виде да носи послужавник са бокалом и чашама.

„Мартин је наш”, мирно рече О'Брајен. „Мартине, донеси пиће овамо. Стави га на округли сточић. Имамо ли довољно фотеља? Онда можемо сести и разговарати на миру. Мартине, донеси и себи фотељу. Имамо послован разговор. Идућих десет минута ниси слуга.”

Човечуљак седе, не показујући ни најмање нелагодности, а ипак са мало служинским понашањем, као собар коме се указује каква привилегија. Винстон га је посматрао искоса. Сину му да тај човек целог живота игра одређену улогу и да осећа да би му било опасно одустати од глуме ма и за тренутак. О'Брајен дохвати бокал за грлић и напуни чаше неком тамноцрвеном течношћу. Она у Винстону пробуди нејасно сећање на нешто што је одавно видео на неком зид у или огласном паноу — огромну боцу састављену од електричних сијалица која као да се дизала и спуштала и точила своју садржину у чашу. Гледана одозго, течност се чинила скоро црна, али у бокалу је блистала као рубин. Имала је кисело-сладак мирис. Он виде Џулију како подиже чашу и мирише с нескривеном радозналошћу.

„То се зове вино”, рече О'Брајен с једва приметним осмехом. „О њему сте без сумње читали у књигама. Бојим се, додуше, да га до Шире партије не долази много.” Лице му се поново уозбиљи; он подиже чашу: „Мислим да ће бити умесно да почнемо здравицом. У здравље нашег вође: у здравље Емануела Голдштајна.”

Винстон подиже чашу с приличном ревношћу. Вино је било нешто о чему је читао и сањао. Као и притискач и Черингтонове упола запамћене песмице, припадало је несталој, романтичној прошлости; староставним(?) данима, како је имао обичај да је назива у својим тајним мислима. Због нечег је увек мислио да вино има изразито сладак укус, као пекмез од купина, и да сместа опија. У ствари, кад је попио први гутљај, осети прилично разочарање. Уистину, после година пијења џина, једва га је и подносио. Он спусти празну чашу.

„Дакле Голдштајн није измишљена личност?” упита. „Није, он је стварна личност, и жив је. А где, то не знам.”

„А завера — организација? Да ли заиста постоји? Није измишљотина Полиције мисли?”

„Није, она заиста постоји. Зовемо је Братство. О Братству никад нећете сазнати много више сем тога да постоји и да му припадате. О томе ћу вам још говорити.” Он баци поглед на свој сат. „Чак и члановима Уже партије није препоручљиво да искључују телекран на дуже од пола сата. Није требало да дођете заједно; мораћете отићи једно по једно. Ви, другарице”, он се наклони Џулији, „ви ћете први. Имамо на располагању око двадесет минута. Разумећете да прво морам да вам поставим нека питања. Уопште узев, шта сте спремни да радите?„

„Све за шта мислите да смо способни”, одговори Винстон.

О'Брајен се окренуо у фотељи, тако да је сад био лицем у лице с њим. На Џулију скоро да и није обраћа о пажњу очигледно сматрајући да Винстон може говорити и у њено име. Капци му се за тренутак спустише преко очију. Поче постављати питања тихим, безизразним гласом, као да је у питању рутинска ствар, неки катихизи: за који је већ знао већину одговора.

„Спремни сте да положите своје животе?”

„Да”.

„Спремни сте да почините убиство?”

„Да.”

„Да чините дела саботаже која могу донети смрт стотинама невиних?”

„Да.”

„Да издате своју земљу страним силама?”

„Да.”

„Спремни сте да варате, да фалсификујете, да уцењујете, да кварите децу, да растурате опојне дроге, да подстичете на проституцију, да ширите венеричне болести — да учините све што би могло довести до деморализације и ослабити моћ Партије?”

„Да.”

„Ако би, на пример, нашим интересима одговарало да неком детету баците у лице сумпорну киселину — бисте ли били спремни и на то?”

„Да.”

„Спремни сте да изгубите свој идентитет и да остатак живота проведете као келнер или лучки радник?”

„Да.”

„Спремни сте да извршите самоубиство ако и кад вам то наредимо?”

„Да.” „Спремни сте, обоје, да се раздвојите и да се више никад не видите?”

„Не”, упаде Џулија.

Винстону се учини да је прошло много времена пре но што је одговорио. За тренутак му се чак учинило да је изгубио моћ говора. Језик му се мицао без гласа, уобличавајући час једну час другу реч, неколико пута узастопце. Док је није изговорио, није ни знао коју ће реч казати. „Не”, рече најзад.

„Добро је што сте ми рекли”, рече О'Брајен. „Треба да знамо све.”

Он се окрете Џулији и додаде нешто мање безизразним гласом:

„Имате ли у виду да ће он, ако и остане жив, можда бити другачија личност? Може се десити да будемо принуђени да му створимо нов идентитет. Лице, покрети, облик руку, боја косе — чак и глас ће му можда бити другачији. А може се десити да и ви сами постанете другачија особа. Наши хирурзи могу да измене човека тако да га нико не може познати. То је понекад потребно. Понекад чак ампутирамо руку или ногу.”

Винстон се не уздржа да баци још један кос поглед на Мартиново монголско лице. Није примећивао никакве ожиљке. Џулија је постала бледа за једну нијансу тако да су јој се пеге истицале, но ипак је смело гледала О'Брајену у очи. Она промрмља нешто што је изгледало као одобравање.

„Добро. То је дакле у реду.”

На сточићу је била сребрна кутија с цигаретама. Помало расејано, О'Брајен је гурну према њима, узе једну и сам, и поче полако корачати горе-доле, као да у ходу боље мисли. Цигарете су биле веома добре, веома дебеле и чврсто завијене, с неуобичајено свиленкастим папиром. О'Брајен поново погледа на сат.

„Мартине, ти би могао да се вратиш у кухињу”, рече. „Ја ћу за четврт сата поново укључити телекран. Пре него што одеш, погледај добро лице овим друговима, да их запамтиш. Ти ћеш их још видати. Ја можда нећу.”

Исто онако као и на улазу, човечуљкове очице им прелетеше преко лица. У његовом понашању није било ни трунке пријатељства. Гледао им је лица да би их запамтио, али није имао никакво интересовање за њих, или се бар тако чинило. Винстону паде на памет да синтетичко лице можда и не може мењати израз. Без речи, и без икаквог поздрава, Мартин изиђе, нечујно затворивши врата за собом. О'Брајен је ходао горе-доле, с једном руком у џепу свог црног комбинезона и држећи цигарету у другој.

„Мора вам бити јасно”, рече он, „да ћете се борити у тами. Увек ћете и бити у тами. Примаћете наређења и извршавати их, а да нећете ни знати зашто. Касније ћу вам послати једну књигу из које ћете сазнати каква је права природа друштва против кога се боримо и стратегија помоћу које ћемо га оборити. Кад прочитате књигу, бићете пуноправни чланови Братства. Али између општих циљева за које се боримо и непосредних задатака тренутка нећете знати ништа. Ја вам кажем да Братство постоји, али вам не могу рећи да ли његових припадника има стотину, или десет милиона. По ономе што ћете сами знати нећете моћи да кажете да ли их има чак иједно туце. Имаћете три или четири човека за везу; повремено, како они буду нестајали, замењиваћемо их другима. Пошто је ово ваша прва веза, задржаћемо је. Кад будете примали наређења, она ће долазити од мене. Ако нађемо за потребно да ступимо у везу с вама, то ће бити преко Мартина. Кад вас најзад ухвате, признаћете. То је неизбежно. Али моћи ћете да признате врло мало ствари сем својих сопствених дела. Нећете моћи да издате више од шачице неважних људи. Вероватно нећете издати ни мене. Дотле ћу већ бити мртав, или постати друга личност, са другим лицем.”

Он настави да се креће горе-доле по дебелом меком тепиху. Упркос гломазности, покрети су му на неки начин били лаки. То се видело чак и у покрету којим је гурао руку у џеп, или обртао цигарету. Чак више него снага, из њега је избијала нека сигурност у себе, и разумевање ствари помешано с мало ироније. Ма колико озбиљан и предан био, није у себи имао ничега од оне искључивости која одликује фанатике. Кад је говорио о убиству, самоубиству, венеричним болестима, ампутираним удовима и измењеним лицима, у тону му се наслућивао благи подсмех. Његов глас као да је говорио: „То је неизбежно, то морамо да радимо, без колебања. Али то нећемо радити кад живот опет добије смисао.” Винстоа захвати талас дивљења, готово обожавања према О'Брајену. за тренутак беше заборавио магловит Голдштајнов лик. Гледајући у О'Брајенова снажна рамена и лице затупљених црта, тако ружно а ипак тако цивилизовано, било је немогуће веровати да он може бити побеђен. Није било лукавства коме он није дорастао, ни опасности коју није могао предвидети. Чинило се да је чак и на Џулију оставио снажан утисак. Она беше пустила да јој се цигарета угаси, и пажљиво га слушала. О'Брајен настави:

„Свакако сте чули гласине о постојању Братства. Нема сумње да сте створили своју представу о њему. Вероватно сте замишљали огроман свет завереника који се потајно састају у подрумима, пишу поруке по зидовима, препознају један другог по лозинкама или посебним покретима длана. Ништа од тога није истина. Припадници Братства немају начина да се препознају; ниједан не познаје више од неколицине осталих. Ни сам Голдштајн, ако би пао у руке Полицији мисли, не би могао да им да потпун списак чланова, нити ма какав податак који би их довео до потпуног списка. Такав списак не постоји. Братство се не може искоренити зато што оно није организација у обичном смислу те речи. Не одржава га као целину ништа до идеје, која је неуништива. Ни вас неће подржавати ништа сем идеје. Нећете имати другова, неће имати ко да вас храбри. Кад вас најзад ухвате, неће вам нико помоћи. Никад не помажемо нашим члановима. Највише што можемо, и то кад је апсолутно потребно да се неко ућутка, то је да понекад прокријумчаримо жилет у затвореник ову ћелију. Мораћете се навићи да живите без резултата и без наде. Неко време ћете радити, онда ће вас ухватити, онда ћете признати, и на крају ћете умрети. То ће бити сви резултати које ћете видети. Не постоји никаква могућност да се за нашег живота осети ма каква промена. Ми смо мртваци. Наш једини прави живот јесте у будућности. У њој ћемо учествовати као гомилице праха и комадићи костију. Али колико је та будућност удаљена не може се знати. Можда и свих хиљаду година; Тренутно не можемо ништа сем да мало-помало ширимо област духовне нормаИности. Не можемо делати колективно. Можемо само ширити своје знање упоље, од појединца до појединца, генерацију за генерацијом. Пошто смо суочени са Полицијом мисли, другог начина нема.”

Он стаде и по трећи пут погледа на сат.

„Скоро вам је време да кренете, другарице”, рече Џулији. „Чекајте. Бокал је још увек допола пун.”

Напуни чаше и подиже своју, држећи је за ножицу.

„За шта ћемо овом приликом?” упита, још увек с оном нијансом ироније. „За збрку у редовима Полиције мисли? За смрт Великог Брата? За човечанство? За будућност?”

„За прошлост”, рече Винстон.

„Прошлост је важнија”, озбиљно се сложи О'Брајен Испише; тренутак затим Џулија се диже да поде. О'Брајер скиде с врха ормана неку кутијицу и даде јој пљоснату белу таблету да стави на језик. Рече јој да је важно не мирисати на вино; лифтбојеви су веома вешти да примете и најмање ситнице. Чим се врата за њом затворише, он као да заборави да она уопште постоји. Поде још корак-два својом путањом, затим стаде.

„Треба да средимо још неке детаље”, рече. „Претпостављам да имате неко скровиште?”

Винстон му исприча о соби изнад Черингтонове радњице.

„Послужиће за прво време. Касније ћемо вам удесити неко друго место. Веома је важно често мењати скровиште. У међувремену ћу вам послати један примерак књиге” — чак и О'Брајен, примети Винстон, изговара ту реч као да је написана курзивом — „Голдштајнове књиге, разуме се, што пре будем могао. Можда ће проћи и неколико дана пре него што дођем до ње. Нема много примерака, као што већ можете и замислити. Полиција мисли их проналази и уништава готово исто онако брзо колико је ми штампамо. То не смета много. Књига је неуништива. Ако би уништили и последњи примерак, били бисмо у стању да је репродукујемо готово дословце. Носите ли ташну са собом на посао?” додаде он.

„Да, редовно.”

„Каква је?”

„Црна, веома изношена. Са два каиша.”

„Црна, два каиша, веома изношена — добро. Једног дана у прилично блиској будућности — не могу вам рећи тачан датум — у једном тексту који ће вам се дати у рад биће једна погрешно откуцана реч. Тражићете да вам дају чист текст. Сутрадан ћете поћи на посао без ташне. Током тог дана, на улици, прићи ће вам један човек, дотаћи ће вас по рамену и рећи „Извините, мислим да сте испустили ташну”. У ташни коју ће вам дати налазиће се Голдштајнова књига. Вратићете је за четрнаест дана.”

За тренутак су обојица ћутали.

„Остало вам је још неколико минута пре него што треба да одете”, рече О'Брајен. Срешћемо се — ако се уопште сретнемо —”.

Винстон га погледа. „Тамо где нема мрака!” рече оклевајући.

О'Брајен климну главом без и најмањег трага изненађења. „Тамо где нема мрака”, рече, као да је препознао алузију. „А у међувремену, да ли бисте шта желели да кажете пре него што одете? Неку поруку? Неко питање?”

Винстон размисли. Чинило му се да више нема шта да се пита; још мање му је било до бомбастих фраза. Уместо било чега што би имало какве везе са О'Брајеном или Братством, у главу му дође нека комбинована слика мрачне собе где му је мајка провела последње дане, собичка изнад Черингтонове радње, стакленог притискача и гравире у оквиру од ружиног дрвета. Скоро и не размишљајући, он рече:

„Да ли сте можда некад чули једну стару песмицу која почиње: „Наранџа и лимун, каже свети Шимун”?

О'Брајен поново климну главом. Затим, с неком озбиљном учтивошћу одрецитова целу строфу:

Наранџа и лимун, каже свети Шимун;
Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин;
Шта би од мог дуга, пита свети Лука;
Кад добијем пара, Шордић одговара.

„Знали сте последњи стих!” узвикну Винстон.

„Да, знао сам последњи стих. Бојим се да вам је сад време да пођете. Али чекајте. Дозволите да вам дам једну од оних таблета.”

Кад је Винстон устао, О'Брајен му пружи руку, Његов снажни стисак просто згњечи кости у Винстоновом длану. Кад је стигао до врата, Винстон се окрете, али О'Брајен је већ изгледао као да га управо заборавља. Чекао је, држећи руку на прекидачу телекрана. Иза њега се видео писаћи сто с лампом засенченом зеленим абажуром, диктограф и жичане корпе препуне папира. Инцидент је био окончан. Винстон схвати да ће кроз тридесет секунди О'Брајен наставити свој прекинут и важан партијски посао.

Винстон је био пиктијаст од умора. Пиктијаст је била права реч. Спонтано му је пала напамет. Тело као да му је имало не само слабост пиктија него и прозирност. Чинило му се да би могао видети светлост кроз руку кад би је подигао. Стравичан замор од рада био је из њега исцедио сву крв и лимфу, и оставио само крхку конструкцију нерава, костију и коже. Сви осећаји као да су се увеличали. Комбинезон му је повређивао рамена, тротоар га голицао по табанима; чак је и отварање и затварање шаке било напор од кога су му шкрипали зглобови.

За пет дана је истерао више од деведесет сати рада; као и сви остали у Министарству. Сад је све био готово, и није имао дословно ништа да ради, никаквог посла за Партију, до сутрашњег јутра. Могао је провести шест часова у скровишту, и још девет у свом кревету. Лаганим корацима, по благом поподневном сунцу, ишао је прљавом улицом ка Черингтоновој радњи, пазећи да не налети на патролу, али ипак ирационално убеђен да се тог поподнева нико неће мешати у његове послове. Тешка ташна коју је носио ударала га је по колену на сваком кораку, од чега су му горе и доле по нози пролазили трнци. У ташни је била књига, која је код њега била већ шест дана, али коју још увек није стигао да отвори, чак ни да погледа.

Шестог дана Недеље мржње, после поворки, говора, певања, заставица, плаката, филмова, воштаних фигура, лупе добоша и писке труба, топтања ногу у маршу, шкрипе тенковских гусеница, урлика нагомиланих авиона, грувања топова — после шест дана свега тога, кад се огромни оргазам трепераво приближавао крају а општа мржња против Евроазије закувала до таквог делиријума да би маса без даљег растргала на комаде оне две стотине евроазијских ратних злочинаца који је требало да буду јавно обешени последњег дана, да их се само могла дочепати — управо је у том тренутку било објављено да је Океанија у рату с лстазијом. Евроазија је била савезник.

Разуме се, нико није признавао да је дошло до промене. Једноставно је постало познато, изненадно и свуда у исто време, да је непријатељ Истазија, а не Евроазија. Кад се то десило, Винстон је управо присуствовао демонстрацијама на једном од тргова у централном делу Лондона. Била је ноћ; бела лица и скерлетне заставе били су осветљени блештавом светлошћу рефлектора. Трг је до последњег сантиметра испуњавала маса од неколико хиљада људи, рачунајући и групу од око хиљаду основаца у униформи Шпијуна. На трибини прекривеној скерлетном драперијом, говорник из Уже партије, ситан мршав човек с несразмемо дугим рукама и великом ћелавом главом по којој се вукло неколико равних прамен ова косе, потпаљивао је гомилу. Патуљастог раста, изобличен од мржње, једном шаком је стезао микрофон за врат а другом, огромном на крају дуге руке, претећи грабио ваздух изнад главе. Глас, који су звучници чинили металним, тутњао је износећи бескрајни каталог зверстава, покоља, расељавања, силовања, мучења заробљеника, бомбардовања цивилног становништва, неистините пропаганде, неправедне агресије, прекршених пактова. Било га је немогуће слушати а не поверовати му, па потом не планути од беса. Сваких неколико тренутака, гнев гомиле би прекипео и говорников глас би заглушило дивљачно, животињско урлање које се неконтролисано извијало из хиљада грла. Најдивљачнији крици су долазили од основаца. Говор је већ потрајао којих двадесет минута, кад је на платформу устрчао курир и тутнуо говорнику у руку свитак папира. Овај га је одмотао не прекидајући говор. Ни у гласу ни у речима му се није осетила никаква разлика; једино су имена одједном постала друкчија. Без речи кроз гомилу је прошао талас разумевања. Океанијаје у рату с Истазијом! Следећег тренутка створи се неописива гужва. Заставе и плакати којимаје трг био украшен били су погрешни! На доброј половини налазила су се погрешна лица. Саботажа! Масло Голдштајнових агената! Уследио је гневни интермецо кад је гомила почела да дере плакате са зидова, цепа заставе на комаде и гази их. Шпијуни су починили чуда од активности пењући се по крововима и секући конопце са којих попадаше и залепршаше заставице. Но за два-три минута све је било готово. Говорник, још увек стежући микрофон за врат, погнутих рамена, грабећи слободном руком по ваздуху, беше наставио свој говор. Још један минут, и у гомили су поново одјекнули дивљи крици гнева. Мржња се наставила исто као и пре, једино је њен предмет био промењен.

Сећајући се тога, Винстон је понајвише био импресиониран тиме што је говорник из једне политике ускочио у другу дословно у пола речи, не само без застоја него чак и без измене у конструкцији реченице. Но у том тренутку је био заокупљен другим стварима. У оном тренутку нереда, док је маса цепала плакате, био му је пришао неки човек чије лице није видео, куцнуо га по рамену и рекао „Извините, мислим да сте испустили ташну.” Узео је ташну расејано, без речи. Знао је да ће проћи дани пре него што му се укаже прилика да је отвори. Чим се демонстрација завршила, отишао је право у Министарство истине, иако је већ било скоро двадесет три часа. То је исто урадило све особље Министарства. Наређења да се сви врате на посао, која су се већ чула с телекрана, била су скоро непотребна.

Океанија је у рату с Истазијом; Океанија је од увек у рату с Истазијом. Велики део политичке литературе издате током последњих пет година сад је био застарео. Извештаје и документацију свих врста, новине, књиге, брошуре, филмове, магнетофонске траке, фотографије — све је то требало исправити муњевитом брзином. Иако није била издата ниједна директива, знало се да начелници одељења желе да у року од једне седмице нигде не остане никаквог помена о рату с Евроазијом и савезништву с Истазијом. Посао је био прекомеран, и утолико тежи што се поступци које је подразумевао нису могли назвати правим именом. Цело особље Одељења документације радило је осамнаест часова у двадесет четири, са два прекида од по три сата за спавање. Из подрума су били изнесени душеци и прострти по ходницима; оброци су се састојали од сендвича и кафе Победа које су сервирке из мензе разносиле на колицима. Сваки пут кад је прекидао посао на та три сата, Винстон се трудио да обради сав материјал који је имао на столу, и сваки пут кад се довлачио натраг, лепљивих очију и сав у боловима, затицао је нову гомилу свитака папира која му је покривала сто као снежни смет, допола затрпавала диктограф и преливала се на под, тако да му је први посао увек био да их згура на колико-толико уредну гомилу да би имао места за рад. Најгоре од свега је било то што посао ни издалека није био потпуно механички. тесто је требало само то да се уместо једног имена унесе друго, али сваки иоле детаљан извештај о догађајима захтевао је пажњу и фантазију. Било је потребно чак и знатно познавање географије да би се рат преместио с једног дела света на други.

Трећег дана су га очи већ неиздржљиво болеле, а наочаре је морао брисати сваких неколико минута. Рад је изгледао као борба с неким претешким физичким задатком, нечим што човек има пуно право да одбије, а ипак неуротично тежи да обави. Уколико је уопште и имао времена да на то помисли, није га узнемиравала чињеница што је свака реч коју је мрмљао у диктограф, сваки потез хемијске оловке, смишљена лаж. Било му је стало, као и свим осталима у Одељењу, да фалсификат буде савршен. Ујутру шестог дана поплава свитака мало ослаби. Из цеви читавих пола сата не испаде ништа; затим један свитак; затим ништа. Посао се свуда и у исто време смањивао ближећи се крају. Целим Одељењем прође дубок и тако рећи потајан уздах олакшања. Огромно дело, које се никад није смело поменути, било је окончано. Сад је било немогуће да ико докаже помоћу докумената да је уопште било рата с Евроазијом. У дванаест нула-нула неочекивано дође саопштење да су сви радници у Министарству слободни до сутрадан ујутру. Винстон, још увек носећи ташну у којој је била књига и коју је држао између ногу док је радио а под собом док је спавао, оде кући, обрија се, и скоро заспа у кади иако је вода била једва више но млака.

С неким сладострастним шкрипањем у зглобовима он се попе степеницама до собе изнад Черингтонове радње. Био је уморан, али не више сањив. Отвори прозор, потпали прИјаву малу пећ и при стави лончић воде за кафу. Џулија ће стићи за који тренутак; у међувремену, ту му је била књига. Седе у запрљану наслоњачу и одреши каишеве на ташни.

Тешка црна књига, невешто укоричена, без икаквог имена и наслова на корицама. Редови у књизи су такође изгледали мало неравни. Стране су биле излизане на ивицама и лако су се растурале, као да је књига прошла кроз много руку. Натпис на првој страници гласио је:

Винстон поче читати:

Током целе писане историје, а вероватно још и од краја млађег каменог доба, на свету су постојале три врсте људи: Виши, Средњи и Нижи. Били су издељени на многе и поткатегорије, носили безброј разних имена, а њихов: бројни однос, као и међусобни односи, варирао је из века у век; но у суштини се структура друштва није мењала. Чак и после огромних обрта и на изглед неопозивих промена, увек се поново успостављала иста структура, управо као што се и жироскоп увек враћа у стање равнотеже ма колико се гурнуо на једну или другу страну.

Циљеви тих група су потпуно неускладиви...

Винстон престаде читати, најпре да би уживао у томе што заиста чита, у удобности и безбедности. Био је сам; без телекрана, без увета с оне стране кључаонице, без нервозног импулса да се осврне или да покрије страну руком. Благи летњи ваздух играо му се уз образ. Однекуд издалека допирали су дечји узвици; у самој соби није било никаквог звука до куцања сата сличног гребању каквог инсекта. Он се спусти још дубље у наслоњачу и подиже ноге на решетку пред огњиштем камина. То је било блаженство, то је била вечност. Наједном, као што човек понекад чини с књигом за чију сваку реч зна да ће је прочитати и препрочитавати, он је отвори на другом месту и нађе се код треће главе. Настави да чита:

Цепање света на три велике супердржаве био је догађај који се могао предвидети — који је и био предвиђен — пре половине двадесетог века. Утапањем Европе у Русију и Велике Британије у Сједињене Државе већ су се де фацто створиле две од три државе које данас постоје, наиме Евроазија и Океанија. Трећа, Истазија, појавила, се као посебна целина тек после још једне деценије запетљаних борби. Границе између ових трију држава местимично су произвољне, а местимично варирају зависно од ратне среће, али, уопште узев, следе географске међе. Евроазија обухвата цео северни део европског и азијског тла, од Португалије до Беринговог мореуза. Океанија обухвата Северну и Јужну Америку, острва у Тихом океану, укључујући и Британска острва, Аустралазију и јужни део Африке. Истазија, мања од ових двеју, и са непрецизније одређеном западном границом, обухвата Кину и земље јужно од ње, јапанска острва и велики али не увек исти део Манџурије, Монголије и Тибета.

У једној или другој комбинацији, ове три супердржаве стално су у рату, и то стање траје већ двадесет пет година. Међутим, рат више није она очајничка, разорна борба као што је био у првим деценијама двадесетог века. То је рат ограничених циљева између супарника који нису у стању да униште један другог, који немају материјалног узрока за борбу, и које не дели никаква истинска разлика у Идеологији. Ово не значи да су било вођење рата било став који преовладава у односу на њега, постали мање крвожедни, или у већој мери витешки. Напротив, ратна хистерија је у свим земљама свеобухватна и трајна, а силовање, пљачка, убијање деце, поробљавање целих народа, и мере против заробљеника које понекад иду до кувања у уљу и спаљивања живих људи, сматрају се нормалним, а кад их чини сопствена страна а не непријатељска, достојним хвале. Али у физичком смислу, рат обухвата веома мали број људи, пре свега високо квалификоване специјалисте, и проузрокује релативно мали број жртава. Борбе се, кад до њих уопште и дође, воде на неодређеним границама о чијем географском положају обичан човек може само да нагађа, или око Пловећих тврђава које чувају стратешка места на поморским путевима. У центрима цивилизације рат не значи ништа више до трајне несташице робе широке потрошње, и по коју експлозију ракетне бомбе која евентуално проузрокује смрт неколико десетина људи. Рат је у ствари изменио свој карактер. Тачније, разлози због којих се води рат разврстани су по важности на друкчији начин. Мотиви који су у извесној мери били присутни у великим ратовима с почетка двадесетог века сад су постали доминантни, свесно су признати и по њима се поступа.

Да би се разумела природа садашњег рата — јер је, упркос прегруписавањима до којих долази сваких неколико година, још увек у питање један исти рат — потребно је пре свега схватити да он никако не може имати одлучујући значај. Ниједна од трију супердржава не може се дефинитивно освојити, чак ни кад су остале две удружене против ње. Све су оне превише изједначене по ратном потенцијалу, а и природна одбрана им је прејака. Евроазију штите огромна копнена пространства, Океанију ширина Атлантског и Тихог океана, а Истазију плодност и вредноћа становништва. Осим тога, више не постоји ништа, у материјалном смислу, око чега би се могло борити. Изградњом затворене привреде, у којој су производња и потрошња међусобно усклађене, престала је борба за тржишта, која је била један од главних узрока ранијих ратова, а трка за сировинама је изгубила животну важност коју је некад имала. У сваком случају свака од ове три супердржаве толико је велика да скоро сав материјал који јој је потребан може добити на својој територији. Уколико има директну економску сврху, рат се сада води само за радну снагу. Између граница ових трију држава, а ни у чијем сталном поседу, налази се неправилни правоугаоник чији су углови Тангер, Бразавил, Дарвин и Хонгконг, а у коме живи отприлике петина становништва света. Управо се за посед над овим густо насељеним областима и над облашћу Северног пола ове три државе боре. У пракси, ниједна од њих никад нема власт над целом том спорном облашћу. Извесни њени делови стално прелазе из руке у руку, а оно што диктира бесконачне промене у сврставању трију држава јесте прилика да се овај или онај комад те области заузме изненадном издајом.

Свака од ових споредних територија садржи налазишта драгоцених минерала, а на некима има важних биљних производа као што је каучук, који се у хладнијим климатским појасевима иначе мора производити синтетички по релативно скупим методима. Но, пре свега, те територије садрже неисцрпну резерву јефтине радне снаге. Сила која има власт над екваторијалном Африком, или земљама Средњег истока, или Јужном Индијом, или Индонезијским архипелагом, поседује исто тако и тела десетина или стотина милиона слабо плаћених и жестоко експлоатисаних кулија(?). Становници ових области, који, мање или више отворено, имају статус робова, непрекидно прелазе из руку једног у руке другог освајача, и троше се као угаљ или нафта у трци да се произведе што више оружја, заузме што више територије, стекне власт над што више радне снаге, да би се произвело што више оружја, заузело што више територије, и тако у бескрај. Овде треба имати у виду да се битка ретко води ван граница спорних области. Границе Евроазије осцилирају између басена реке Конго и северне обале Средоземног мора; острва у Индијском и Тихом океану стално прелазе из океанијских у истазијске руке и обратно; у Монголији гранична линија између Евроазије и Истазије никад није стабилна; око Северног пола све три земље полажу право на огромна пространства која су у ствари већим делом ненасељена и неистражена; али равнотежа силе увек остаје приближно иста, а територија која представља централни део сваке од ове три супердржаве остаје увек нетакнута. Сем тога, рад експлоатисаних народа настањених око Екватора није истински потребан светској привреди. Тај рад не доприноси ништа богатству света јер се сви његови производи користе за рат, а циљ је рата увек: бити у бољем положају за вођење следећег рата. Својим радом поробљени народи омогућавају пораст у темпу непрекидног рата. Но и без њих структура светског друштва, као и процес којим се оно одржава, не би били суштински измењени.

Првенствени циљ модерног рата (у складу са принципима, двомисли, тај циљ руководећи умови Уже партије истовремено признају и не признају) јесте утрошити производе машине а да се при том не повећа општи животни стандард. Још од краја деветнаестог века, проблем употребе вишка робе широке потрошње је латентан у индустријском друштву. Данас, кад врло мало људских бића има довољно да једе, овај проблем очигледно није прешан, а могао је то не постати чак и да није било дејства вештачког процеса уништења. Свет данашњице је го, гладан и рушеван у поређењу и са светом који је постојао пре 1914. године, а камоли са имагинарном будућношћу којој су се људи из тог доба надали. Почетком двадесетог века, визија будућег друштва у коме владају невероватно богатство, неоптерећеност радом, ред и делотворност — блистав антисептичан свет од стакла, челика и снежнобелог бетона — била је део свести безмало сваког образованог човека. Наука и техника развијале су се невероватном брзином, и чинило се сасвим природним претпоставити да ће се развијати и даље. То се није десило, делом због осиромашења проузрокованог дугим низом ратова и револуција, а делом зато што је научни и технички напредак зависио од емпиријског начина мишљења који се у строго устројеном друштву није могао одржати. У целини узев, свет је данас примитивнији но што је био пре педесет година. Неке заостале области су узнапредовале; усавршени су и разни апарати — увек на неки начин повезани с ратовањем или шпијунажом — али експериментисање и проналажење се увелико угасило, а огромна штета коју је за собом оставио атомски рат вођен половином века није се никако поправила до краја. Но опасности које машина носи са собом још увек су присутне. Од тренутка кад се на свету појавила прва машина, сваком интелигентном човеку постало је јасно да је потреба за људским аргатовањем, дакле (у великој мери) и за људском неједнакошћу, престала. Ако би се машина смишљено користила за ту сврху, глад, диринчење, неписменост и болест могли би се ликвидирати за неколико генерација. И, у ствари, мада се није користила за ту сврху, но просто једним аутоматским процесом — наиме производњом добара које је понекад било немогуће не расподелити — машина је одиста у великој мери подигла животни стандард просечног човека током неких педесет година крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.

Али такође је било јасно да опште повећање богатства прети да разори — да је у ствари у извесном смислу већ разорило — хијерархијско друштво. У свету у коме би сви имали кратко радно време, били сити, живели у кући с купатилом и фрижидером, и поседовали аутомобил или чак авион, најочигледнији и можда најважнији облик неједнакости би већ био нестао. Ако би постало опште, богатство не би представљало никакву одлику. Нема сумње да је било могуће замислити друштво у коме би богатство, у смислу личне свој ине и раскоши, било равномерно расподељено док би моћ остала у рукама мале привилеговане касте. Но у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, огромне масе људи које су у нормалним приликама заглупљене сиромаштвом, образовале би се и научиле да мисле својом главом; кад би то урадиле, схватиле би пре или после да привилегована мањина нема никакву корисну функцију и збрисале би је. У крајњој линији, хијерархијско друштво може опстати само. на темељу сиромаштва и незнања. Вратити се пољопривредној прошлости, као што су сањали неки мислиоци с почетка двадесетог века, није било практично решење. То се косило са тенденцијом ка механизацији која је скоро у целом свету постала квазиинстинктивна; сем тога, свако индустријски заостало друштво је војнички беспомоћно и не може а да не потпадне под доминацију, директну или индиректну, својих индустријски развијенијих супарника.

Још мање би задовољило решење да се масе одрже у сиромаштву тиме што би се смањила производња добара. То се у великој мери догодило у последњој фази капитализма, приближно између 1920. и 1940. године. Привреда многих земаља била је пуштена да стагнира, са обрађивањем земље се престало, инвестициона опрема се није обнављала, великим деловима становништва био је ускраћен рад и давана државна помоћ која их је само допола одржавала у животу. Но то је такође довело до војне слабости, а пошто су лишавања која су на тај начин проузрокована била очигледно непотребна, неминовно је дошло до супротстављања. Проблем се састојао у томе да се индустријска производња одржи а да се при том не увећава стварно богатство света. Роба се морала производити, али се није смела расподељивати. У пракси, једини начин да се то постигне био је: непрекидно одржавати рат.

Суштина рата је у уништавању, не толико људских живота колико производа људског рада. Ратом се разбијају на комаде, расипају у стратосферу, или потапају у дубине мора материјална добра која би се иначе могла употребити да створе масама превише удобан живот и, према томе, у крајњој линији, да их учине интелигентнијима. Производња ратног материјала, чак кад се он и не уништава, још увек представља погодан начин трошења радне снаге на производњу ствари које се не могу потрошити. Једна пловећа тврђава, на пример, садржи онолико рада колико би било потребно да се изгради неколико стотина теретних бродова. Она се на крају баца у старо гвожде као превазиђена, с тим што никоме није донела никакве материјалне користи, после чега се уз нов огроман труд изграђује нова. У принципу, ратна производња се увек планира тако да апсорбује сваки вишак који може преостати пошто се подмире најнужније потребе становништва. У пракси се увек процењује да су потребе становништва мање него што су у ствари, што доводи до хроничне несташице половине животних потрепштина; но то се сматра корисним. Намерна је политика одржавати чак и повлашћене групе близу саме ивице сиромаштва, пошто стање опште несташице повећава значај малих повластица и тако увеличава разлику између група. По мерилима с почетка двадесетог века, чак и чланови Уже партије живе монашким, напорним животом. Но и поред тога, оно мало раскоши коју одиста уживају — велики и лепо уређени станови, бољи квалитет одеће, јела, пића и дувана, двоје или троје слугу, приватни аутомобил или хеликоптер — смештају их у свет другачији од онога у коме живе чланови Шире партије, а чланови Шире партије имају сличне предности у поређењу са потлаченом масом коју називамо „проли”. Друштвена атмосфера је слична оној у опседнутом граду, где поседовање комада коњетине представља разлику између богатства и сиромаштва. А у исто време свест о томе да је земља у рату, дакле у опасности, чини да уступање целокупне моћи малој касти изгледа природан, неизбежан услов да се остане у животу.

Рат, као што ћемо видети, не само да врши потребно уништавање, него га врши на психолошки прихватљив начин. У принципу, било би сасвим једноставно утрошити вишак рада у свету тиме што би се подизали храмови и пирамиде, копале и поново затрпавале рупе, или чак производиле па онда спаљивале огромне количине робе. Но овим путем би се створила само привредна, а не и емоционална основа хијерархијског друштва. Овде није у питању морал маса, чији је став неважан све док их друштво приморава на стални рад, него морал саме Партије. И од најнижег члана Партије захтева се да буде способан, вредан, па чак и интелигентан у извесним уским оквирима, али је исто тако потребно да буде и фанатик који ништа не зна а верује све што му се каже фанатик чија су најчешћа осећања страх, мржња, улизиштво и оргијастични тријумф. Другим речима, потребно је да има менталитет који одговара ратном стању. Није важно да ли се рат заиста води; а пошто одлучујуће победе не може бити, није важно ни то да ли рат тече добро или лоше. Потребно је само да постоји ратно стање. Цепање интелигенције, које Партија тражи од својих чланова а које се лакше постиже у атмосфери рата, сада је готово свеопште, али је све израженије што је степен хијерархије већи. Управо су у Ужој партији ратна хистерија и мржња према непријатељу најјаче. У својству управљача, члан Уже партије често мора знати да је ова или она вест о рату неистинита; он може често бити светан тога да је цео рат лажан и да се уопште не води или води у сврхе потпуно друкчије од званично објављених; али то знање се лако неутралише техником двомисли. У међувремену, ниједан члан Уже партије се ни за тренутак не колеба у свом мистичном веровању да се рат заиста води, и да се мора завршити победом Океаније, која ће тада постати неоспорни господар целог света.

Сви чланови Уже партије религиозно верују у ту наступајућу победу и власт над светом. Тај ће се циљ постићи или постепеним освајањем све веће територије и, на тај начин, изградњом непобедиве надмоћне силе, или проналажењем каквог новог оружја од кога нема одбране. На проналажењу нових оружја ради се без престанка, и то је једна од врло мало преосталих активности у којој проналазачки и спекулативни дух могу себи наћи одушка. Данас у Океанији наука, у старом смислу те речи, скоро да је престала постојати. У Новоговору не постоји реч која значи „наука”. Емпиријски начин мишљења, на коме се заснивају сва научна достигнућа прошлости, у супротности је са основним принципима енглсоца, Чак и до напретка у технологији долази само ако се производи тако усавршене технологије могу на неки начин употребити за смањење људске слободе. У свим корисним вештинама, свет или стоји на месту или иде унатраг. Њиве се и даље обрађују плугом с коњском вучом, док се књиге пишу помоћу машина. Но у стварима од животне важности — што у ствари значи: у рату и полицијској шпијунажи — емпиријски приступ се подржава, или у најмању руку толерише. Партија има два циља: да освоји целу површину земље и да заувек уништи сваку могућност независног мишљења. Одатле и два велика проблема које Партија намерава да реши. Један је: како сазнати, против његове воље, шта друго људско биће мисли, а други: како за неколико секунди, и без претходног упозорења, убити неколико стотина милиона људи. У оној мери у којој још увек постоји, научноистраживачки рад се бави само тим питањима. Данашњи научник је или мешавина психолога и инквизитора, који до невероватних детаља проучава смисао израза лица, покрета, и тонова гласа, и проверава дејство серума, шок-терапије, хипнозе и физичког мучења у извлачењу истине из субјекта; или је хемичар, физичар или биолог који се бави само оним областима своје струке које имају везе са одузимањем живота. У огромни м лабораторијама у Министарству мира и у експерименталним станицама скривеним у бразилским прашумама, аустралијској пустињи, и изгубљеним острвима Антарктика, екипе стручњака раде дању и ноћу. Неки се баве једноставно позадинским питањима будућих ратова; други конструишу све веће и веће ракетне бомбе, све јаче и јаче експлозиве и све непробојније и непробојније оклопе; трећи траже нове, смртоносније гасове, или растворљиве отрове који се могу произвести у количинама довољним да униште вегетацију целих континената, или културе заразних клица имунизованих против свих могућих антитела; четврти раде на конструкцији возила које ће моћи да се пробија кроз земљу као подморница кроз воду, или авиона који би био независан од своје базе као брод; пети испитују још удаљеније могућности као што су усредсређивање сунчаних зрака на одређено место путем сочива смештених хиљадама километара далеко у космосу, или изазивање земљотреса и плима коришћењем топлотне енергије из средишта земље.

Међутим, ниједан од ових пројеката никад не стиже ни близу фазе реализације, и ниједна од три супердржаве никад не успева да у значајнијој мери претекне остале две. Што је још важније, све три силе већ поседују, у облику атомске бомбе, оружје далеко јаче од било ког које су у стању да пронађу у научним истраживањима која се данас воде. Иако Партија, држећи се свог обичаја, тврди да ју је она пронашла, атомска бомба се први пут појавила четрдесетих година овог века, а први пут шире употребљена неких десет година касније. У то време је било бачено на стотине таквих бомби на индустријске центре, углавном у европском делу Русије, западној Европи и Северној Америци. Резултат је био тај да су се владајуће групе у свим земљама увериле да би још неколико атомских бомби значило крај организованог друштва, дакле и њихове моћи. После тога није бачена више ниједна бомба, мада није био закључен — чак ни наговештен — никакав званичан споразум у том смислу. Све три силе једноставно настављају да производе атомске бомбе и да их држе на лагеру за случај одлучујуће прилике која ће се, по њиховом општем веровању, појавити пре или после. У међувремену је ратна вештина већ тридесет или четрдесет година остала скоро на истом нивоу, хеликоптери се употребљавају више него раније, бомбардере су увелико заменили пројектили са сопственим погоном, а крхки покретни бој ни брод уступи о је место готово непотопивој пловећој тврђави; али ван тога узнапредовало се врло мало. Тенк, подморница, торпедо, митраљез, чак и пушка и ручна бомба — још увек су у употреби, а упркос вестима у штампи и на телекранима о бесконачним покољима, очајничке битке из ранијих ратова, у којима су људи гинули на стотине хиљада, па чак и на милионе, за неколико недеља, више се никад нису поновиле.

Ниједна од трију супердржава никад не покушава неки маневар при коме би ризиковала озбиљан пораз. Кад год се пред узме каква операција ширих размера, то је обично напад изненађења на дотадашњег савезника. Стратегија коју све три силе воде, или се пред собом претварају да воде, увек је иста. План се састоји у томе да се, комбинацијом борбе, ценкања и добро темпираних издајничких напада, стекне круг база који би потпуно окружавао једну или другу државу супарницу, а онда с том државом потпише пакт о пријатељству и остане с њом у миру онолико колико је потребно да се њене сумње успавају. Током тог времена на свим би се стратешким местима прикупиле ракете натоварене атомским бомбама; затим би се све испалиле истовремено; њихово дејство би било тако разорно да би одмазда била немогућа. На то би се са преосталом силом потписао пакт о пријатељству и почело с припремама за напад на њу. Овај програм, скоро да је и непотребно рећи, чиста је фантазија, и немогуће га је остварити. Штавише, борбе се не воде нигде сем у спорним областима око Екватора и Северног пола; до инвазије на непријатељску територију никад не долази. Ово објашњава чињеницу да су на неким местима границе између супердржава произвољне. Евроазија би, на пример, лако могла освојити Британска Острва, која су географски део Европе; с друге стране, Океанија би своје границе лако могла проширити до Рајне, па чак и до Висле. Но тиме би се повредио принцип кога се све три стране придржавају мада га нису никад формулисале: принцип културног интегритета. Ако би Океанија освојила области које су некад биле познате као Француска и Немачка, било би потребно или затрти све њихово становништво — што би представљало крупан физички проблем — или асимилирати приближно сто милиона људи који су, што се техничког напретка тиче, приближно на нивоу Океаније. Све три супердржаве имају тај исти проблем. За одржавање њихове структуре апсолутно је потребно да не буде никаквог додира са странцима изузев, у ограниченој мери, ратних заробљеника и обојених робова. Чак се и на тренутног званичног савезника увек гледа с најцрњим сумњама. Сем ратних заробљеника, просечни грађанин Океаније никад не види грађанина Евроазије или Истазије. Исто тако, забрањено му је да учи стране језике. Ако би му се допустило да долази у додир са странцима, он би открио да су то људска бића слична њему самом, и да је највећи део оног што му је речено о њима лаж. Херметички свет у коме он живи распао би се, а страх, мржња и уверење у сопствену исправност — елементи од којих зависи његов морал — могли би испарити. Стога све државе схватају да, ма колико пута Персија, Египат, Јава и Цејлон прешли из једних руку у друге, главне границе не сме прећи ништа осим бомби.

Ово покрива једну чињеницу која се никад не помиње наглас, али се прећутно схвата и користи као основа за политичке поступке, наиме чињеница да су у све три супердржаве услови живота углавном исти. У Океанији је владајућа филозофија познат" као енглсоц, у Евроазији се зове необољшевизам, а у Истазији има кинеско име које се обично преводи као „обожавање смрти”, мада би тачнији превод био „негација сопствене личности”, Грађанину Океаније није допуштено да сазна ишта ближе о поставкама ових двеју филозофија; њега једино уче да их се гнуша као варварских насиља над моралом и здравим разумом. Уистину се, међутим, ове три филозофије скоро и не разликују, а између друштвених система чију идеолошку основу чине нема никакве разлике. Увек је у питању иста пирамидална структура, исто обожавање полубожанског воде, иста привреда која се одржава непрекидним ратом и ради за непрекидни рат. Из овога следи да три супердржаве не само да не могу победити једна другу него и да тиме не би стекле никакву корист. Напротив, докле год су у рату, оне подржавају једна другу, као три клипа кукуруза. И, по обичај у, владајуће групе свих трију сила истовремено имају и немају јасну представу о својим делима. Они су свој живот посветили освајању света, али исто тако знају да је потребно да се рат настави без краја и победе. У међувремену, чињеница да опасности од пораза нема омогућава порицање стварности — специјалну карактеристику енглсоца и осталих двеју филозофија. Овде је потребно поновити оно што смо раније рекли, наиме да је рат, поставши трајан, из основа изменио свој карактер.

У прошлим временима рат је скоро по дефиницији био догадај који се пре или после завршава, обично јасном победом или поразом. Исто тако, у прошлости је рат био један од главних инструмената помоћу којих су се људска друштва држала у додиру са физичком стварношћу. Сви владари у свим временима настојали су да својим следбеницима наметну лажну слику стварности, али нису себи могли допустити луксуз да подржавају било какву илузију која би могла ићи науштрб војној спремности. Све док је пораз значио губитак независности, или било који други резултат који се обично сматрао непожељним, мере против пораза морале су бити озбиљне. Физичке чињенице се нису могле игнорисати. У филозофији, или религији, или етици, или политици, два и два могло је бити пет, али кад се конструише топ или авион, морало је бити четири. Неспремни народи су увек бивали, пре или после, побеђени; а борба за спремност је била непријатељ илузијама. Сем тога, па би се постигла спремност, требало је знати учити од прошлости, што је значило да се морала имати мање-више тачна представа о томе шта се у прошлости дешавало. Разуме се, новине и уџбеници историје су увек биле пристрасни и обојени на одређен начин, али фалсификати овакве врсте која се данас практикује нису били могући. Рат је био сигуран браник духовног здравља, а што се тицало владајућих класа, вероватно и најважнији. Док су се ратови могли губити или добијати, ниједна владајућа класа није могла бити потпуно неодговорна.

Али кад постане дословно непрекидан, рат истовремено престаје да бива опасан. Кад је рат непрекидан, војне потребе нема. Технички напредак се може успорити, а најопипљивије чињенице порећи или занемарити. Као што смо видели, истраживачки рад који се може назвати научним још увек се врши за потребе рата, али у основи представља неку врсту фантазије, при чему чињеница да он не доноси резултата показује да резултати нису ни важни. Спремност, чак ни војна спремност, више није потребна. У Океанији је једино спремна Полиција мисли.. Пошто је свака од ове три супердржаве непобедива, свака је у ствари посебан свет у коме се свако извртање мишљења може безбедно вршити. Стварност врши свој притисак само кроз свакодневне потребе — да се једе и пије, да се има одећа и кров над главом, да се не поједе нешто отровно или падне кроз прозор с највишег спрата, и томе слично. Одсечен од спољњег света и прошлости, становник Океаније је сличан човеку у међузвезданом простору, који нема начина да одреди шта је горе а шта доле. Владари таквих држава су апсолутни онако како то фараони и цезари никад нису могли бити. Они имају обавезу да чувају своје следбенике од смрти од глади у незгодно великим количинама, и да остану на онако исто ниском нивоу војне технике као што су њихови супарници; али кад се тај минимум постигне, могу да изобличавају стварност како им се прохте.

Стога је рат, ако га меримо мерилом прошлих ратова, просто-напросто обмана. Он је сличан борби између неких преживара чији су рогови смештени под таквим углом да не могу повредити један другог. Но иако је нестваран, рат није без значаја. Он апсорбује вишак потрошне робе и доприноси одржавању оне посебне менталне атмосфере која је потребна хијерархијском друштву. Рат, као што ћемо видети, данас представља чисто унутрашњу ствар сваке земље. У прошлости су се владајуће групе свих земаља, иако су могле увиђати своје заједничке интересе и стога ограничавати ратна разарања, ипак бориле једна против друге, с тим што је победник увек пљачкао побеђеног. Данас се оне уопште не боре једна против друге. Рат води владајућа група против својих сопствених поданика, а циљ рата није освајање туђе или одбрана своје територије, него очување структуре друштва. Стога је и сама реч „рат” постала погрешна. Вероватно би било тачно рећи да је, поставши непрекидан, рат престао постојати. Оног посебног притиска који је вршио на људе почев од млађег каменог доба па до првих деценија двадесетог века нестало је, а на његово место дошло је нешто сасвим друго. Резултат би био скоро исти кад би се три супердржаве сагласиле да ће уместо да се непрекидно боре, живети у вечитом миру, с тим што би свака била затворена у своје границе; јер у том случају свака од њих би и даље била свет за себе, заувек ослобођен од отрежњавајућег дејства спољне опасности. Мир који би био заиста сталан био би исто што и стални рат. То је у ствари — мада га огромна већина чланова Партије схвата само у периферном смислу — прави смисао партијске пароле: Рат је мир.

Винстон за тренутак престаде да чита. Негде у даљини загрме ракетна бомба. Блажено осећање да је сам са забрањеном књигом, у соби без телекрана, још га није напуштало. Самоћа и безбедност били су физички осећаји, некако помешани с умором његовог тела, мекоћом наслоњаче, додиром благог ветрића који је долазио кроз прозор и играо му се по образу. Књига га је очарала, или боље рећи умирила. У извесном смислу није му казивала ништа ново, но и то је био део привлачности. Казивала је оно што би рекао и он сам да је могао своје раштркане мисли довести у ред. Била је производ ума сличног његовом, само далеко јачег, систематичнијег, мање оптерећеног страхом. Он схвати да су најбоље књиге управо оне које ти казују оно што знаш и сам. Управо се беше вратио првој глави кад зачу Џулијине кораке на степеништву. Он се подиже из наслоњаче и поде јој у сусрет. Она испусти на под своју торбу за алат и баци му се у загрљај. Било је прошло више од недељу дана откако се нису видели.

Кад се раздвојише, он јој рече: „Добио сам књигу.”

„Је ли? Фино”, рече она без много интересовања, и клече поред пећи да скува кафу.

Књигу су поново поменули тек после пола сата у кревету. Сутон је био таман толико свеж да их натера да се покрију. Одоздо су се чули познати звуци: песма и гребање ципела по плочама дворишта. Она мишићава жена црвених руку коју је Винстон видео кад је први пут био у соби као да је била саставни део дворишта. Чинило се да нема часа у току дана кад није ходала горе-доле између корита и конопца, наизменично пунећи уста штипаљкама и певајући из пуна срца. Џулија се беше угнездила на својој половини кревета, и већ се чинило да је на ивици сна. Он се маши књиге, која је лежала на поду, и усправи се у седећи став, ослоњен на наслон кревета.

„Морамо је прочитати”, рече. „Обоје. Сви припадници Братства морају да је прочитају”.

„Читај ти”, рече она не отварајући очи. „читај наглас. Тако је најбоље. Успут ћеш ми објашњавати.”

Казаљке на сату показивале су шест, то јест осамнаест. Имали су још три до четири сата пред собом. Он наслони књигу на колена и поче читати:

Током целе писане историје, а вероватно још и од краја млађег каменог доба, на свету су постојале три врсте људи: Виши, Средњи и Нижи. Били су издељени на многе поткатегорије, носили су безброј разних имена, а њихов бројни однос, као и међусобни однос, варирао је из века у век; но у суштини се структура друштва није мењала. так и после огромних обрта и на изглед неопозивих промена, увек се поново успостављала иста структура, управо као што се и жироскоп увек враћа у стање равнотеже ма колико се гурнуо на једну или другу страну.

„Џулија, јеси ли будна?” упита Винстон.

„Јесам, љубави, слушам те. Настави, дивно је.” Он продужи:

Циљеви тих група су потпуно неускладиви. Циљ Виших је да остану где су. Циљ Средњих је да промене места с Вишима. Циљ Нижих, кад имају циљ — јер им је стална карактеристика то што су превише притиснути диринчењем да би били више но тек повремено свесни ичега ван њиховог свакодневног живота — јесте да укину све разлике и створе друштво у коме ће сви бити једнаки. Тако се кроз целу историју понавља битка која је у основним цртама увек иста. Виши остају на власти током дугих периода, али пре или после увек дође тренутак кад изгубе било веру у себе било способност да ефикасно владају, било и једно и друго. Онда их Средњи збацују с власти, придобивши претходно за себе Ниже, којима тврде да се боре за слободу и правду. Чим постигну свој циљ, Средњи потискују Ниже у њихов стари положај слугу, а сами постају Виши. На то се од Нижих или бивших Виших, или из обе ове групе, отцепи група нових Средњих, и борба почиње из почетка. Од ових трију група, једино Нижи не успевају чак ни привремено да остваре своје циљеве. Било би претерано рећи да кроз целу историју није било никаквог материјалног напретка. Чак и данас, у периоду опадања, просечан човек је физички у бољој ситуацији него пре неколико столећа. Али никакав напредак у богатству, никаква цивилизованост понашања, никаква реформа и ниједна револуција нису човечанству приближиле једнакост ни за милиметар. С тачке гледишта Нижих, ниједна историјска промена није никад значила ишта више до промене имена господара.

Крајем деветнаестог века, повратни карактер овог процеса постао је очигледан многим посматрачима. На то су се појавиле школе мислилаца који су историју тумачили као цикличан процес и тврдили да је неједнакост неизмењив закон људског живота. Разуме се, ова доктрина је увек имала следбеника, али сад је начин на који је изложена био значајно измењен. У прошлости је потреба за хијерархијским обликом друштва била специфична доктрина Виших. Њу су проповедали краљеви и аристократи, а такође и њихови паразити: свештеници, адвокати и слични, ублажавајућије обећањима о надокнади у замишљеном свету с оне стране гроба. Средњи су, докле год су се борили за власт, увек употребљавали речи као што су слобода, правда и братство. Сада су, међутим, идеју о људском братству почели нападати они који још нису били на управљачким положајима него су се једноставно надали да ће до њих ускоро допрети. У прошлости су Средњи дизали револуције под заставом једнакости, а затим успостављали нову тиранију чим би оборили стару. Социјализам, теорија која се појавила почетком деветнаестог века и представља последњу карику у ланцу мисли који сеже све до робовских побуна из античког доба, још увек је био јако инфициран утопистичким, идејама прошлих времена. Но у свакој варијанти социјализма која се појавила отприлике од 1900. године наовамо, циљ да се успоставе слобода и једнакост био је све отвореније напуштен. Нови покрети који су се појавили средином столећа: енглсоц у Океанији, необољшевизам у Евроазији и обожавање смрти, како се обично зове, у Истазији, имали су као свесни циљ овековечење неслободе и неједнакости. Ови нови покрети су, разуме се, поникли из старих и имали тенденцију да задрже њихова имена и на речима се држе њихове идеологије. Но циљ свих њих био је да се у одређеном тренутку заустави напредак и укочи историја. Већ познато клатно требало је да учини још један замах и потом стане. По обичају, Више је требало да свргну Средњи, који би на то постали Виши; али овог пута, примењујући свесну стратегију, Виши ће бити у стању да своје положаје одрже вечно.

Ове нове доктрине су никле делом због накупљеног историјског знања и пораста историјске свести, која пре деветнаестог века скоро није ни постојала. Циклични ток историје сад је постао, или се чинио јасан; а ако је био јасан, онда је био и изменљив. Но главни, суштински узрок је било то што је, још почетком двадесетог века, људска једнакост постала технички могућа. Још увек је било истина да људи нису једнаки по својим урођеним талентима и да се функције морају специјализовати тако да неким јединкама дају предност над другима; али више није постојала никаква стварна потреба за класним разликама или великим разликама у богатству. У ранијим временима, класне разлике су биле не само неизбежне него и пожељне. Неједнакост је представљала цену цивилизације. Међутим, развој машинске производње је изменио ситуацију. Мада је и даље било потребно да људи обављају различите врсте послова, више није било потребе да живе на различитим друштвеним или економским нивоима. Стога, по мишљењу нових група које је још само један корак делио од ступања на власт, људска једнакост више није била идеал за који се треба борити, него опасност коју треба спречити. У примитивнија времена, кад праведно и мирно друштво није у ствари ни могло постојати, у ово мишљење је било релативно лако веровати. Визија земаљског раја у коме ће људи живети заједно као браћа, без закона и без мукотрпног рада, хиљадама година није напуштала људску машту. Та визија је чак у извесној мери држала и групе којима су историјске промене доносиле Користи. Наследници француске, енглеске и америчке револуције делимично су и сами веровали у своје фразе о људским правима, слободи говора, једнакости пред законом и слично, и чак су допуштали да им те фразе у извесној мери утичу на понашање. Међутим, у четвртој деценији двадесетог века сви главни токови политичке мисли били су аутократски. Земаљски рај је био дискредитован управо у тренутку кад је постао могућ. Свака нова политичка теорија, ма каквим се именом звала, водила је натраг у хијерархију и круто устројство. А у општем огрубљавању погледа које је почело око 1930. године, поступци који су одавно били напуштени, понекад и по неколико стотина година — хапшење без суда, претварање ратних заробљеника у робове, јавна погубљења, мучење затвореника, узимање талаца и расељавање целих народа — не само да су поново ушли у обичај него су их толерисали, па чак и бранили, људи који су се сматрали просвећеним и напредним.

Енглсоц и његове супарнице појавили су се као потпуно разрађене политичке теорије тек после једне целе деценије националних ратова, грађанских ратова, револуција и контрареволуција у свим деловима света. Међутим, њихов првобитни облик се дао наслутити у разним системима који су се обично звали тоталитарним и који су се појавили нешто раније током двадесетог века; што се тиче главних црта будућег света који је требало да се роди из општег хаоса, оне су одавно биле очигледне. Исто тако је било јасно и каква ће врста људи управљати тим светом. Нову аристократију сачињавали су највећим делом бирократи, научници, техничари, синдикални руководиоци, стручњаци за рекламу и пропаганду, социолози, наставници, новинари и професионални политичари. Ове људе, који су потекли из намештеничке средње класе и горњих категорија радничке класе, уобличио је и повезао јалови свет монополистичке индустрије и централизованог управљања. У поређењу с одговарајућим људима из прошлих столећа, они су били мање лакоми, мање склони раскоши, гладнији чисте моћи и, изнад свега, свеснији онога што чине и јачи у намери да униште све што им се супротстави. Ова последња разлика од пресудног е значаја. У поређењу с данашњом, све тираније познате из историје биле су млаке и неефикасне. Владајуће групе су увек биле у извесној мери заражене либералним идејама и задовољне да оставе ствари недовршене, да обраћају пажњу само на оно што њихови поданици чине, без интересовања за оно шта ови мисле. По савременим мерилима, чак је и средњовековна католичка црква била толерантна установа. Разлог овом је делом и то што у прошлости ниједна влада није имала моћи да стално надгледа своје грађане. Проналазак штампарије је, међутим, олакшао манипулисање јавним мнењем, а филм и радио су тај процес одвели још даље. С развојем телевизије, и техничким напретком који је омогућио да један исти инструмент може истовремено примати и одашиљати, дошао је крај приватном животу. Сваки грађанин, или бар сваки грађанин довољно важан да га треба посматрати, могао је двадесет и четири часа дневно бити окружен погледима полиције и звуцима пропаганде, док су сви остали путеви комуницирања били затворени. Први пут се појавила стварна могућност да се изнуди не само потпуна покорност вољи државе него и потпуна истоветност мишљења о свим питањима.

После револуционарног периода шездесетих година XX века, друштво се прегруписало, као и увек, на Више, Средње и Ниже. Међутим, нова група Виших, за разлику од свих својих претходника, није деловала по инстинкту; она је знала. да јој је потребно да очува свој положај. Она је одавно схватила да је једина стабилна основа олигархије колективизам. Богатство и привилегије се најлакше бране кад се поседују заједнички. Такозвано „укидање приватне својине”, до кога је дошло средином столећа, значило је у ствари концентрацију свој ине у далеко мањи број руку него раније, али с том разликом што су нови поседници били група, а не маса појединаца. Појединачно узев, ниједан члан Партије не поседује ништа сем ситних личних ствари. Колективно, Партија поседује све што постоји у Океанији, зато што има контролу над свим, а производима располаже како сама нађе за сходно. У годинама после Револуције она је била у стању да на овај управљачки положај ступи скоро неометана, јер је цео процес био представљен као колективизација. Увек се претпостављало да после експропријације капиталистичке класе мора доћи социјализам; а капиталисти су без поговора били експроприсани. Фабрике, рудници, земља, куће, саобраћај — све им је то било одузето; а пошто нису више били приватна, произлазило је да су друштвена својина. Енглсоц, који је израстао из претходног, социјалистичког покрета и наследио његову фразеологију, у ствари је спровео у живот најважнију тачку социјалистичког програма; с резултатом, претходно предвиђеним и намераваним, да је економска неједнакост овековечена.

Но проблеми овековечења хијерархијског друштва су много дубљи. Владајућа група може изгубити власт на само четири начина. Или бива побеђена споља, или влада тако невешто да се масе побуне, или допушта да се створи јака и незадовољна група Средњих, или изгуби самопоуздање и вољу да влада. Ови узроци не дејствују појединачно, а по правилу су, у овој или оној мери, присутни сва четири. Владајућа класа која би се знала сачувати од свих њих могла би стално остати на власти. У крајњој линији, одлучујући чинилац у овоме јесте ментални став саме владајуће класе.

По завршетку прве половине овог века, прва опасност је у ствари престала. Свака од трију земаља које данас деле свет де фацто је непобедива, и може престати да то буде тек путем спорих демографских процеса које једна моћна влада може лако избећи. Друга опасност је такође само теоријска. Масе се никад не буне саме, нити се буне само зато што су експлоатисане. У ствари, све док им се не допушта да стекну мерило по коме би правиле поређења, оне чак и нису свесне да су експлоатисане. Повратне привредне кризе прошлих времена биле су потпуно непотребне и сад им се не допушта да се појаве, али се други, исто тако крупни поремећаји могу појавити, и одиста се појављују, а да не оставе политичких резултата, јер не постоји начин на који би се незадовољство могло јасно изразити. Што се тиче проблема хиперпродукције, који је у нашем друштву латентан откако је развијена машинска техника, он се решава путем сталног ратовања (види Главу трећу), које је такође корисно утолико што морал становништва одржава на потребном степену. Стога би, с тачке гледишта наших садашњих управљача, једина истинска опасност била у отцепљивању нове групе способних, недовољно запослених и власти жељних људи, и пораст скептицизма и либерализма у њиховим редовима. Другим речима, проблем се тиче васпитавања. Посреди је проблем трајног уобличавања свести како управљачке групе тако и оне шире, извршне групе која се налази одмах испод ње. На свест маса је једино потребно утицати негативно.

Имајући ове основне податке пред собом, лако је закључити каква је, уопште узев, структура океанијског друштва, макар је човек и не познавао. На самом врху пирамиде налази се Велики Брат. Велики Брат је непогрешив и свемоћан. За сваки успех, свако постигнуће, сваку победу, сваки научни проналазак, све знање, сву мудрост, сву срећу, сву врлину, сматра се да потичу директно из његовог водства и инспирације. Великог Брата није видео нико. Он је лице на плакатима, глас на телекрану. Можемо бити мање-више сигурни да он неће ни умрети а већ постоји знатна несигурност око тога кад се он родио. Велики Брат је рухо у коме се Партија приказује свету. Његова функција је да буде жижа у коју ће се стицати љубав, страх и поштовање, дакле осећања која се лакше могу имати према јединки него према организацији. Испод Великог Брата долази Ужа партија, чије је чланство ограничено на шест милиона, или нешто мање од два одсто становништва Океаније. Испод Уже долази Шира партија, која се, ако за Ужу партију кажемо да је мозак државе, може оправдано упоредити с рукама. Испод ње долазе заглупљене масе које по обичају називамо „пролима”, и које сачињавају око 85 одсто становништва. По нашој ранијој класификацији, проли су Нижи, јер поробљено становништво екваторијалних земаља које стално прелази из руку једног освајача у руке другог, није ни стални ни потребни део структуре.

У начелу, припадност овим трима групама није наследена. Теоријски узев, дете родитеља чланова Уже партије не постаје аутоматски и само њен члан. Улаз у чланство једне или друге партијске гране зависи од резултата испита који се полаже у шеснаестој години. Исто тако, нема никакве расне дискриминације, нити изразитије доминације једне области над другом. У највишим редовима Партије могу се наћи Јевреји, црнци, Јужноамериканци чисте индијанске крви, а обласни управљачи се увек узимају из редова становништва дотичне области. Ни у једном делу Океаније становништво нема осећања да је колонијално, да се њиме управља из неке удаљене престонице. Океанија нема престоницу, а њен титуларни шеф је особа за коју нико не зна где се налази. Сем што јој је енглески главна лингуа франца а Новоговор званични језик, Океанија није ни на који начин централизована. Њене управљаче не везује крвно сродство него приврженост заједничкој доктрини. Истина је да је наше друштво подељено, и то подељено веома строго, у категорије које на први поглед изгледају наследне. Прелаза из једне у другу категорију има далеко мање него што је било у капитализму, па чак и у преиндустријско доба. Између речених двеју грана Партије долази до извесне размене, али само у оној мери коју диктира потреба да се слабићи искључе из Уже партије, а амбициозни припадници Шире партије неутралишу тиме што ће им се дати могућност да аванзују. Пролетерима се у пракси не допушта да уду у Партију. Најобдареније међу њима, оне који би евентуално могли постати језгро незадовољства, Полиција мисли једностаyно издваја и ликвидира. Но ово стање ствари није апсолутно стално, нити представља ствар начела. Партија није класа у старом смислу те речи. Њој није циљ да пренесе власт на своју децу као такву; и ако не би било никаквог другог начина, да се на врховима одрже најспособнији људи, она би била потпуно спремна да целу једну нову генерацију регрутује из редова пролетаријата. У преломним годинама, чињеница да Партија није наследна група умногоме је помогла да се опозиција неутралише. Социјалист старог кова, који је био научен да се бори против нечега што се звало „класна привилегија”, сматрао је да оно што није наследно не може бити трајно. Он није увиђао да континуитет једне олигархије не мора бити физички, нити је размишљао о томе да су наследна аристократска друштва увек била кратког века, док су приступне организације, као што је католичка црква, понекад трајале стотинама и хиљадама година. Суштина олигархијске владавине није наслеђивање од оца на сина него одржавање извесног погледа на свет и извесног начина живота, које умрли намећу живима. Владајућа група је владајућа група само дотле док може сама именовати своје наследнике. Партији није стало да овековечи своју крв него да овековечи саму себе. Ако хијерархијска структура остаје увек иста, потпуно је неважно ко влада.

Сва веровања, навике, укуси, ментални ставови који карактеришу наше време у ствари су управљени на то да очувају мистику Партије и спрече да се увиди права природа данашњег друштва. Физичку побуну, као и било какав уводни потез који би водио побуни, тренутно је немогуће остварити. Од пролетаријата се нема чега бојати. Препуштени себи, они ће трајати из генерације у генерацију и из столећа у столеће, радећи, множећи се и умирући, не само без икаквог импулса да се побуне него и без моћи да замисле да би свет могао бити другачији него што је данас. Они би могли постати опасни једино ако би напредак индустријске технике створио потребу да им се да веће образовање; али пошто војно и трговачко супарништво више није потребно, ниво образовања у ствари се чак спушта. Шта масе сматрају или не сматрају није важно. Може им се дати интелектуална слобода јер интелекта и немају. С друге стране, у случају чланова Партије не може се толерисати чак ни најмање скретање с мишљења о најневажнијим стварима. Од рођења до смрти, члан Партије живи под паском Полиције мисли. Чак и кад је сам, не може бити сигуран да је сам. Где год био, у сну или на јави, на раду или у час ови ма одмора, у купатилу или у кревету, може бити надгледан без упозорења и не знајући да га надгледају. Ништа што он ради није неважно. Његови пријатељи, његов начин одмора, његово понашање према жени и деци, његов израз лица кад је сам, речи које мрмља у сну, чак и карактеристични покрети његовог тела, љубоморно се испитују. Не само стварни прекршај, него и свака ексцентричност, ма колико ситна, свака промена навике, свака нервозна радња која би евентуално могла бити симптом унутрашње борбе, без даљег ће бити примећена. Он ни у ком правцу нема никакву слободу избора. С друге стране, његове поступке не регулише никакав закон нити ма какав јасно формулисан кодекс понашања. У Океанији нема закона. Мисли и дела који, кад се открију, значе сигурну смрт, нису званично забрањени, а бескрајне чистке, хапшења, мучења, затварања и испаривања не врше се као казна за стварно почињене злочине него једноставно представљају средство за уклањање особа које би можда могле некад у будућности починити злочин. Од члана Партије се не тражи да има само исправне мисли него и исправне инстинкте. Многа веровања и ставови који се од њега траже никад се јасно не формулишу; нити се могу формулисати а да при том не изнесу на видело противречности урођене енглсоцу. Онај ко је по природи политички исправан (у Новоговору, добромислен), у свакој ће прилици знати, не морајући да размишља, које је веровање право, а која емоција пожељна. Но у сваком случају. компликован:а ментална дресура пређена у детињству и концентрисана око речи злоустављање, црнобело и двомисао, одузима му вољу и способност да о било чему мисли дубље.

Од члана Партије се захтева да нема приватног живота, нити одмора од ентузијазрна. Он треба да живи у сталном беснилу мржње према страним непријатељима и унутаршњим издајницима, ликовања због победа и нископоклонства пред моћи и мудрошћу Партије. Незадовољство створено оваквим голим животом без радости смишљено му се окреће спољним циљевима путем Два минута мржње и сличних механизама, а размишљања која би евентуално могла водити скепси или бунтовништву унапред му убија рано стечена унутарња дисциплина. Прва и најпростија фаза те дисциплине, којој се могу подучавати и мала деца, зове се, у Новоговору, злоустављање. Злоустављање значи способност заустављања, као по инстинкту, на прагу било какве опасне мисли. Она обухвата умеће да се не схвате аналогије, не виде логичке грешке, погрешно разумеју и најједноставнији аргументи ако се супротстављају енглсоцу, и да се осети незаинтересованост или одбојност према сваком току мисли који може повести у правцу јереси. Укратко, злоустављање означава заштитну глупост. Али глупост није сама по себи довољна. Напротив, политичка исправност, у пуном смислу те речи, захтева да се над својим сопственим менталним процесима има онаква контрола какву акробата има над својим телом. Океанијско друштво у крајњој инстанци почива на веровању да је Велики Брат свемоћан а Партија непогрешива. Но пошто у стварности Велики Брат није све моћан а Партија није непогрешива, постоји потреба за неуморном, сталном еластичношћу у поступку с чињеницама. Овде је кључна реч црнобело. Као и многе новоговорске речи, она има два међусобно противуречна значења. У односу на противника, она означава навику да се без зазора тврди како је црно бело, супротно јасним чињеницама. У односу на члана Партије, она означава лојалну спремност да се каже да је црно бело кад то захтева партијска дисциплина. Но она означава још и способност да се поверује да је црно оно што је бело, штавише да црно јесте бело, и да се заборави да се икад веровало друкчије. То захтева непрестано мењање прошлости, што је омогућено системом мисли који заиста обухвата све остало, и који је у Новоговору познат као двомисао.

Мењати прошлост потребно је из два разлога, од којих је један споредан и, да тако кажемо, ствар предострожности. Споредан разлог је у томе што члан Партије, као и пролетер, подноси данашње услове живота делом и зато што нема основа за поређење. Он мора блтл одсечен од прошлости исто онако као што мора бити одсечен од иностранства, пошто је потребно да верује да живи боље но његови преци, и да просечни ниво материјалне удобности расте. Но далеко се важнији разлог за подешавање прошлости налази у потреби да се очува непогрешивост Партије. Није у питању само то што говоре, статистичке податке и документацију свих врста треба стално ажурирати да би се показало како су предвиђања Партије у свим случајевима била тачна. У питању је такође и то да се не сме признати да је икад било промене у доктрини или политичком сврставању јер признати промену свог мишљења, или чак своје политике представља доказ слабости. Ако је на пример Евроазија или Истазија (свеједно која) непријатељ данас, онда је морала то бити одувек, а ако чињенице говоре друкчије, онда треба изменити чињенице. Тако се историја увек пише изнова. Ово свакодневно фалсификовање прошлости, које врши Министарство истине, онолико је исто потребно за стабилност режима колико и терор и шпијунажа коју врши Министарство љубави.

Изменљивост прошлости представља централно начело енглсоца. Тврди се да догађаји из прошлости објективно не постоје него да трају само у писаним документима и људском памћењу. Прошлост је све оно у погледу чега се документи и памћење слажу. А пошто Партија има пуну контролу над документима, и подједнако пуну контролу над мозговима својих чланова, произлази да је прошлост онаква каквом Партија жели да је прикаже. Исто тако произлази да прошлост, иако је изменљива, ни у којој конкретној прилици није била подвргнута измени; јер кад јој се да онај облик који је потребан у датом тренутку онда та нова верзија јесте прошлост, дакле никаква друкчија прошлост није ни могла постојати. Ово важи чак онда кад, као што се често дешава, исти догађај треба коренито изменити неколико пута у току једне године Партија у сваком тренутку поседује апсолутну истину, ! јасно је да се нешто што је апсолутна категорија није никад могло разликовати од оног што је данас. Видеће мо да контрола над прошлошћу зависи изнад свега од дисциплиновања памћења. Уверити се да се сви писани документи слажу са тренутном линијом Партије јесте чисто механички чин. Међутим, исто је тако потребно сећати се да су се догађаји одиграли на жељени начин. А ако се укаже потреба да се сећања преуреде или писани документи дирају, онда је потребно и заборавити да си то урадио. Вештина да се то постигне може се научити као и свака друга ментална техника. Њу одиста и учи већина чланова Партије, а у сваком случају сви који су не само политички исправни него и интелигентни. То се у Староговору, сасвим отворено, зове „контрола над стварношћу.” У Новоговору се зове двомисао, мада појам двомисли обухвата и друге елементе.

Двомисао значи умеће да се у свести истовремено држе два противречна веровања, и да се прихвате оба. Партијски интелектуалац зна у ком правцу треба да мења своје памћење; он је дакле свестан да изневерава стварност; али применом двомисли он се исто тако уверава да стварност није повређена. Овај процес мора бити свестан, иначе се не може извести с довољном прецизношћу, али исто тако мора бити и несвестан, иначе би са собом носио осећање лажљивости, дакле и кривице. Двомисао се налази у самом срцу енглсоца, пошто је основни чин Партије употреба свесне преваре, с тим што се задржава она чврстина намере која прати потпуно поштење. Говорити свесне лажи, а искрено веровати у њих, заборављати сваку чињеницу кад постане незгодна, а онда, кад постане потребна, извући је из заборава за онолико времена колико је потребно, порицати постојање објективне стварности а цело то време имати у виду стварност која бива порицана — све то је неопходно потребно. Чак и да се употреби сама реч двомисао потребно је применити двомисао; јер употребљавајући ту реч, човек признаје да жонглира стварношћу; затим, још једном применивши двомисао, брише то сазнање; и тако до бесконачности, с тим што је лаж увек за један корак испред истине. У крајњој линији, Партија је управо помоћу двомисли успела — и, колико можемо знати, може још хиљадама година успевати — да заустави ток историје.

Све олигархијске групе у прошлости изгубиле су власт или зато што су окоштавале или зато што су омекшавале. Постајале су или тупаве и арогантне и губиле способност да се прилагоде новим приликама па су бивале свргнуте; или либералне и плашљиве, чиниле уступке онда кад је требало да примене силу, и такође бивале свргнуте. Другим речима, пропадале су или зато што су биле свесне или зато што су биле несвесне. Достигнуће Партије је у томе што је произвела систем мисли у коме оба услова могу истовремено постојати. Доминација Партије не би могла бити трајна ни на којој другој основи. Онај ко хоће да влада, и да влада и даље, мора бити способан да ишчаши осећање за стварност, јер тајна властодрштва је у комбиновању вере у своју непогрешивост са способношћу да се учи на грешкама из прошлости.

Готово је непотребно рећи да су најсуптилнији практичари двомисли они који су је измислили и који знају да је то огроман систем менталне преваре. У нашем друштву, они који су најдаље од тога да виде свет онакав какав јесте управо су они који су најбоље упознати са светским збивањима. Уопште узев, што је веће разумевање, већа је самообмана; што је човек интелигентнији, то је мање ментално здрав. Јасна илустрација за ово јесте чињеница да ратна хистерија постаје све жешћа што се човек више пење на друштвеној лествици. Они чији је поглед на рат најближи рационалном јесу потчињени становници спорних територија. За њих је рат само трајна опасност која прелази горе-доле преко њихових тела као плима. Њима је савршено свеједно која страна побеђује. Они су свесни да промена господара значи само да ће радити исте послове као и пре, за нове господаре који с њима поступају као и стари. Нешто повлашћенији од њих проли, само су повремено свесни рата. Кад се укаже потреба, код њих се може подстаћи помена страха и мржње, али кад се препусте самима себи, они су у стању да по дуге периоде забораве да се рат и даље води. На прави ратни ентузијазам наилази се управо у редовима Партије, а понајпре Уже партије. У победу над целим светом најчвршће верују они који знају да је то немогуће. Ово чудновато повезивање супротности — знања с незнањем, цинизма с фанатизмом — једна је од главних карактеристика океанијског друштва. Званична идеологија обилује противречностима чак и онда кад за њима нема стварне потребе. Тако, на пример, Партија одбацује и каља сваки принцип на коме је почивао првобитни социјалистички покрет, тврдећи да то ради у име социјализма. Она проповеда презир према радничкој класи каквом није било примера стотинама година, а своје чланове облачи у униформу која је некад била типична за физичке раднике, и која је управо зато и прихваћена. Она систематски подрива породичну солидарност, а свог вођу назива именом које се директно обраћа осећању породичне оданости. Чак и имена четири министарства помоћу којих се над нама влада представљају својеврсну дрскост утолико што намерно изврћу чињенично стање. Министарство мира се бави ратом, Министарство истине лажима, Министарство љубави мучењем, а Министарство обиља изгладњивањем. Ове противречности нису ни случајне ни настале као резултат обичне хипокризије: оне представљају свесну примену двомисли; јер власт се може бесконачно одржати у рукама једино мирењем противречности. Из прастарог циклуса не може се изићи ни на који други начин. Ако се људска једнакост жели трајно отклонити — онда преовладавајуће ментално стање мора бити контролисано лудило.

Но постоји једно питање које смо досад готово занемарили. Оно гласи: зашто би требало отклонити људску једнакост? Под претпоставком да смо механизам процеса описали тачно, који је разлог овом огромном, прецизно испланираном напору да се у датом тренутку заустави историја?

Овде смо допрли до централне тајне. Као што смо видели, мистика Партије, а пре свега Уже партије, зависи од двомисли. Но још дубље од овога лежи онај првобитни разлог, онај инстинкт у који се никад није сумњало, који је прво довео до приграбљивања власти, а тек касније створио двомисао, Полицију мисли, непрекидно ратовање и остале потребне привеске. Тај је разлог у томе што...

Винстон примети тишину, као кад се примећује нови звук. Учини му се да је Џулија неко време била врло мирна. Лежала је на боку, гола од појаса навише, с дланом испод образа и једном црном коврџом која јој је пала преко очију. Груди су јој се споро и равномерно дизале испуштале.

„Џулија.”

Нема одговора.

„Џулија, јеси ли будна?”

Нема одговора. Спавала је. Он склопи књигу, пажљиво је спусти на под, леже и повуче покривач преко Џулије и себе.

Размишљао је како још увек није сазнао коначну тајну. Било му је јасно како, али није схватао зашто. Прва глава, као ни трећа, није му у ствари објаснила ништа што већ није знао, једино је систематизовала знање које је већ имао. Но кад ју је прочитао, схватио је јасније него икад да није луд. Бити у мањини, макар и сам, не значи бити луд. Постоји истина, и постоји неистина; онај ко се држи истине, макар и насупрот целом свету, није луд. Жути зрак сунца на западу проби се косо кроз прозор и паде преко јастука. Он затвори очи. Од сунца на лицу и девојчиног глатког тела које се дотицало његовог у њему се пробуди снажно, сањиво, самоуверено осећање. Био је безбедан; све је било у реду. Он заспа мрмљајући. „Душевно здравље није ствар статистике”, с осећањем да је у тој примедби садржана нека дубока мудрост.

Кад се пробудио, причини му се да је спавао дуго, али му поглед на старински сат рече да је свега двадесет и тридесет. Још мало је лежао у полусну; затим се одоздо из дворишта поново разлеже песма из пуних плућа:

Беше то кратка љубав без наде
Што прође брзо к'о априлски дан,
Ал' од нежних речи и мисли о срећи
У срцу вечно остаде сан.

Недотупавни шлагер је, рекло би се, још увек био популаран. Могао се чути свуда. Био је наџивео Песму мржње. Од песме се Џулија пробуди, сласно протеже и устаде из кревета.

„Гладна сам”, рече. „Да скувамо још кафе. До ђавола! Пећ се угасила, а вода се охладила.” Она подиже малу пећ и протресе је. „Нема нафте.”

„Моћи ћемо ваљда да добијемо од Черингтона.”

„Чуди ме само што је била пуна. Проверила сам. Обући ћу се”, рече она. „Као да је захладнело.”

Винстон такође устаде и обуче се. Неуморни глас певао је и даље:

Кажу да време све ране лечи,
Кажу да се увек заборави све,
Ал' младост је прошла и старост већ дошла
А ја још памтим часове те.

Припасујући каиш он оде до прозора. Сунце је већ било зашло иза кућа; више није сијало у двориште. Камене плоче дворишта биле су мокре као да су управо опране; имао је осећање да је и небо тек опрано, толико је светло и свеже било плаветнило између димњака. Она жена је неуморно корачала горе-доле, пунећи уста штипаљкама и празнећи их, прекидајући и опет настављајући своју песму, прикачињући још пелена, и још, и још. Питао се да ли је она праља по занату, или просто роб двадесеторо-тридесеторо унучади. Џулија је пришла и стала уз њега; заједно се загледаше, скоро зачарани, у снажну прилику испод прозора. Док је посматрао ту жену у њеном карактеристичном ставу, дебелих руку подигнутих до конопца, с избаченом задњицом, снажном као у кобиле, први пут му паде на памет да је она лепа. Раније му никад није долазила помисао да жена педесетих година, раскрупњала до чудовишних размера од многих породаја, затим огрубела, очврсла од рада док јој месо није постало грубо као презрела мрква, може бити лепа. Али она је одиста била лепа; најзад, помисли он, зашто и не би? Између тог чврстог, безобличног тела, налик накомадину гранита, с рапавом црвеном кожом, и тела девојке уз њега постојала је иста онаква веза као и између ружиног плода и расцветале руже. Зашто би се плод сматрао лошијим од цвета?

„Лепа је”, промрмља он.

„Има сигурно метар у куковима”, рече Џулија.

„Такав је њен стил лепоте”, рече Винстон.

Држао је Џулију загрљену око паса; рука му је обухватала цео њен гипки струк. Од кука до колена, њен бок је био уз његов. Из њихових тела никад неће изићи дете. То је било једино што никад неће моћи да учине. Тајну су могли преносити једино речима, из једног ума у други. Жена у дворишту није имала ума; имала је само снажне руке, топло срце и плодну утробу. Питао се колико је деце родила. Могла их је лако имати и свих петнаест. Имала је свој тренутак процвата — можда годину дана рустичне лепоте — а онда се наједном раскрупњала као оплођена воћка, добила црвену и грубу кожу, и живот јој се претворио у прање, рибање, кување, метење, брисање, крпљење, рибање, прање рубља, прво за децу, затим за унучиће, кроз тридесет непрекидних година. И на крају свега још је певала. Мистично поштовање које је осећао према њој било је некако помешано с призором светлог, јасног неба, које се иза димњака простирало у бескрајне даљине. Било је чудно размишљати о томе како је небо исто за све, у Евроазији и Истазији исто као и у Лондону. А и људи под тим небом били су мање-више исти — свуда, на целом свету, стотине хиљада мили она управо оваквих људи, који не знају да постоје и други, које раздвајају зидови мржње и лажи, а који су ипак готово потпуно исти — људи који никад нису научили да мисле, али који у своја срца, утробе и мишиће слажу снагу која ће једног дана преокренути свет. Ако уопште има наде, она је у пролима! Иако књигу није прочитао до краја, знао је да то мора бити Голдштајнова коначна порука. Будућност припада пролима. А да ли је он, Винстон Смит, могао бити сигуран да му свет који ће они једног дана саградити неће бити исто онако стран као и свет Партије? Да, пошто ће у најмању руку то бити свет душевног здравља. Где постоји једнакост, ту може бити нормалности. То ће се десити пре или после, снага ће се претворити у свет. Проли су бесмртни, у то се није могло сумњати кад се баци само један поглед на ону херојску прилику у дворишту. Они ће се на крају ипак пробудити. А док се то не догоди, мада дотле може потрајати и хиљаду година, остаће живи упркос свему, као птице, преносећи из тела у тело виталност коју Партија није имала и није могла убити.

„Сећаш ли се”, рече он „оног дрозда који нам је певао, оног првог дана, на ивици шумарка?”

„Није певао нама”, рече Џулија. „Певао је за своју душу. Чак ни то. Просто је онако певао.”

Птице певају, проли певају, Партија не пева. Свуда на свету, у Лондону и Њујорку, у Африци, Бразилу, у тајанственим, забрањеним земљама преко границе, на улицама Париза и Берлина, у селима бескрајне руске равнице, на трговима Кине и Јапана — свуда је стајала та иста чврста, непобедива прилика, чудовишних облика од рада и рађања, која ради од рођења до смрти, а ипак пева. Из тих моћних бедара једног дана мора потећи род свесних бића. Будућност је била њихова; Џулија, он и остали били су мртваци. Али човек је могао учествовати у тој будућности ако одржава у животу дух онако како они одржавају тело, и ако преноси другима тајно учење да су два и два четири.

„Ми смо мртваци”, рече он.

„Ми смо мртваци”, послушно понови Џулија, као одјек.

„Ви сте мртваци”, рече гвозден глас иза њих.

Они одскочише једно од другог. Винстонова утроба као да се претвори у лед. Виде белину свуда око Џулијиних дужица. Лице јој доби млечножуту боју. Две мрље ружа које су јој још стајале на јагодицама оштро су се истицале, као да немају никакве везе са кожом на којој су биле.

„Ви сте мртваци”, понови гвоздени глас.

„Био је иза слике”, дахну Џулија.

„Био је иза слике”, рече глас. „Останите како стојите. Не мичите се док вам се не нареди.”

Почиње, најзад почиње! Нису могли ништа до да се гледају у очи. Бежати, истрчати из куће пре но што буде прекасно — таква мисао им није падала на памет. Било је незамисливо не послушати гвоздени глас са зида. Нешто шкљоцну, као кад се откључава брава; на то се чу тресак разбијеног стакла. Слика беше пала на под и открила телекран.

„Сад нас могу видети”, рече Џулија.

„Сад вас можемо видети,” рече глас. „Станите на средину собе. Леђа уз леђа. Склопите руке на потиљку. Размакните се.

Нису се додиривали, али њему се чинило да осећа како Џуљино тело дрхти. Или је дрхтало само његово. Полазило му је за руком само толико да не цвокоће зубима, али над коленима није имао контроле. Испод њих, у кући и изван куће, чу се тресак чизама. Двориште као да је било пуно људи. Неко је нешто вукао преко камених плоча. Женина песма беше нагло престала. Чу се дуги звекет који је одјекивао, као да је неко бацио лимено корито преко дворишта, затим збрка љутих гласова која се заврши у крику бола.

„Кућа је опкољена”, рече Винстон.

„Кућа је опкољена”, рече глас.

Чу како Џулијини зуби шкљоцнуше. „Сад бисмо могли и да се опростимо”, рече она.

„Сад бисте могли и да се опростите”, рече глас. Уто се умеша неки сасвим други глас, танак и однегован, који се Винстону учини однекуд познат: „Узгред, кад смо већ код тога: Ево иде свећар да ти пали свеће, ево иде џелат да ти главу сече!”

Иза Винстонових леђа нешто тресну на кревет. Неко је гурнуо врх лествица кроз прозор, разбивши при том оквир. Неко се пео кроз прозор. Са степеништа одјекну тутањ корака. Соба се испуни крупним људима у црној униформи с поткованим чизмама на ногама и пендрецима у рукама.

Винстон више није дрхтао. Чак је и очи једва покретао. Било је важно само једно: остати миран, остати миран и не дати им изговор да ударе! Пред њим се заустави човек с глатким боксерским лицем на коме су уста била само прорез, замишљено балансирајући пендрек између палца и кажипрста. Винстон му погледа у очи. Осећање обнажености, док је држао руке на потиљку а цело му тело било изложено, беше скоро неподношљиво. Онај човек избаци врх белог језика, облиза место где је требало да му буду усне, затим прође. Чу се још један тресак. Неко беше узео стаклени притискач са стола и разбио га у комаде о подножје камина.

Комадић корала, сићушан увојак ружичастог, налик на украс са торте, закотрља се преко простирача. Како је ситан, помисли Винстон, како је увек био ситан! Иза њега се чу уздах и туп тресак; нешто га жестоко удари по глежњу и скоро избаци из равнотеже. Један од оних људи беше треснуо песницом Џулију у соларни плексус и пресамитио је као бритву. Она се поче бацакати по поду, борећи се за дах. Винстон се није усуђивао да помери главу ни за милиметар, али понекад би му њено помодрело лице дошло у видно поље. Уза сав страх који га је стезао, он осети њен бол у своме телу, самртни бол који је ипак био мање прешан од борбе за дах. Знао је како то изгледа: стравичан, неиздржљив бол који непрестано држи али који се још не може у својој пуној страхоти осетити јер је пре свега било потребно моћи дисати. Затим је два човека ухватише за колена и рамена и изнеше из собе као врећу. Винстон за тренутак спази њено лице, окренуто наниже, изобличено и жуто, затворених очију, и још увек са по једном мрљом ружа на образима; и више је није видео.

Стајао је потпуно непомично. Још увек га нико није ударио. Кроз главу му почеше пролетати мисли које су долазиле саме од себе, али су му се чиниле потпуно незанимљиве. Питао се да ли су ухватили Черингтона. Питао се шта су урадили оној жени у дворишту. Примети да му се очајно мокри, и осети благо изненађење, пошто је то урадио пре само два или три сата. Примети да сат на камину показује девет, то јест двадесет и један. Али светло се чинило прејако. Зар у августу у девет сати увече не почиње да се мрачи? Помисли да су се можда он и Џулија ипак преварили у времену — преспавали дванаест сати и мислили да је двадесет и тридесет, док је у ствари било нула осам и тридесет следећег јутра. Али ту мисао није пратио даље. Била му је незанимљива.

У ходнику се чуше нови, лакши кораци. У собу уђе Черингтон. Људи у црним униформама се одједном примирише. Черингтон је такође изгледао нешто друкчије. Поглед му паде на комадиће стакленог притискача.

„Покупите то”, оштро рече он.

Један од униформисаних се саже да га послуша. Кокнијевског изговора беше нестало; Винстон наједном схвати чији је глас малопре чуо с телекрана. Черингтон је још увек имао на себи свој сомотски капут, али коса, која му је некад била седа, сад је била црна. Више није носио наочаре. Он баци само један, оштар, поглед на Винстона, као да му проверава идентитет, затим престаде да обраћа пажњу на њега. Још увек се могао препознати, али више није био онај исти човек. Тело му се беше исправило инаоко порасло. Лице му је било измењено само у детаљима, али те ситне промене су га ипак потпуно преобличиле. Црне обрве су биле мање чупаве, бора више није било, целе црте лица биле су друкчије; чак је и нос изгледао краћи. То је било чило, хладно лице човека од својих тридесет пет година. Винстону прође кроз главу да сад први пут у животу посматра, знајући ко је у питању, припадника Полиције мисли.

Није знао где се налази. Вероватно у згради Министарства љубави; али није имао начина да то провери.

Налазио се у соби с високом таваницом и без прозора, са зидовима од блиставог белог порцулана. Скривене лампе испуњавале су је хладном светлошћу; чуло се неко непрекидно зујање, за које је претпостављао да има неке везе с доводом ваздуха. Око зида, прекинута само вратима и, на зиду преко пута врата, клозетском шољом без дрвеног седишта, била је клупа, или полица, таман толико широка да се на њој могло седети. Било је четири телекрана, по један на сваком зиду.

У стомаку је осећао туп бол, који га није напуштао још откако су га угурали у затворена кола и одвезли. Но био је и гладан; та глад је била нездрава и гризла је. Откако је последњи пут јео могло је проћи двадесет четири сата, можда и свих тридесет шест. Још увек није знао, а вероватно неће никад ни сазнати, да ли је било јутро или вече кад су га ухапсили. Откако су га ухапсили нису му дали да једе.

Седео је што је мирније могао на узаној клупи, руку прекрштених на колену. Већ је научио да мора седети мирно. Ако би правио неочекиване покрете, с телекрана су се издирали на њега. Али неодољива потреба за јелом захватала га је све више. Изнад свега је жудео за комад ом хлеба. Чинило му се да у џепу комбинезона има неколико мрвица. То је чак могло бити — ово је мислио зато што га је нешто повремено голицало по нози — и какво крупније парче. На крају искушење да дозна шта је надјача страх; он гурну руку у џеп.

„Смит!” заурла глас са телекрана. „6079 Смит В.! Вади руку из џепа!”

Он поново седе мирно, руку прекрштених на колену. Пре него што су га довели у ту ћелију, били су га бацили на неко друго место које је морало бити обичан затвор или привремена ћелија у коју су патроле затварале за прво време. Није знао колико су га тамо задржали; у сваком случају, неколико сати; без часовника и дневног светла било је тешко измерити време. У ћелији је било бучно и смрдљиво. Била је слична оној у којој се сад налазио, али неописиво прИјава и вечито пренатрпана; у њој је било десет до петнаест људи. Највише је било обичних криминалаца, но било је и политичких криваца. Он је ћутећи седео уза зид, док су га прИјава тела гурала, превише обузет страхом и боловима у трбуху да би обраћао много пажње на своју околину, али му је ипак пала у очи запрепашћујућа разлика између чланова Партије и осталих. Чланови Партије су увек били ћутљиви и преплашени, док обичне није било брига ни за кога и ни за шта. Псовали су стражаре, жестоко се бранили кад су им ови одузимали ствари, писали скаредне речи по поду, јели прокријумчарену храну коју су вадили из тајанствених скровишта у одећи, и чак викали у телекран кад би покушао да успостави ред. С друге стране, неки од њих као да су добро стајали са стражарима: звали су их по надимцима и наговарали их да им кроз шпијунку на вратима дотуре коју цигарету. И сами стражари су се према обичним криминалцима понашали некако уздржљивије, чак и кад су морали да употребе силу. Говорило се навелико о логорима за принудни рад, куда је већина ухапшених очекивала да буде одведена. Он сазнаде да у логорима „може да се живи” ако човек има добра познанства и зна све „цаке”. У логорима је било подмићивања, протекције и уцене, било је хомосексуалности и проституције, било је чак и забрањеног алкохола, дестилисаног из кромпира. Капои су били само обични криминалци, нарочито гангстери и убице, који су сачињавали својеврсну аристократију. Све прљаве послове радили су политички кривци.

Кроз ћелију су непрестано пролазили хапшеници свих врста: трговци дрогама, лопови, бандити, црноберзијанци, пијанци, проститутке. Неки пијанци су били тако ратоборни да су остали затвореници морали да их савладују заједничким снагама. У једном тренутку четири стражара унесоше огромну рушевину од жене која се отимала и дречала, држећи је сваки за по један крај; имала је око шездесет година, велике обешене дојке су јој се клатиле а по лицу пали густи праменови седе косе која јој се у отимању беше рашчупала. Стргоше јој с ногу баканџе којима се ритала на њих и бацише је Винстону на крило; готово му поломивши бутне кости. Жена се усправи и испрати стражаре криком „Да вам ј... матер!” Затим, приметивши да седи на неравном, склизну с Винстонових колена на клупу.

„Извињавај, душо”, рече она. „Нисам 'тела да седнем на тебе; то су ме гурнули ови говнари. Баш не знају да поступају с дамом.” Она застаде, потапша се по грудима, и подригну. „Извини”, рече. „Није ми баш најбоље.”

Затим се наже и поче обилно повраћати на под.

„Ха, тако”, рече склопивши очи и заваливши се. „Ако ти је мука, одма' повраћај; ја то увек говорим. Док ти је још тазе у стомаку.”

Она оживе, окрете се да још једном погледа Винстона, који као да јој је сместа постао симпатичан. Пребаци му дебелу, меснату руку преко рамена и привуче себи, дувајући му у лице мирис пива и бљувотине.

„Како се зовеш, душо?” упита га она.

„Смит”, рече Винстон.

„Смит?” рече жена. „То је баш чудно. Ја се исто презивам Смит. Ко зна,” сентиментално додаде она, „мож' бити сам ти чак и мајка!”

Винстон помисли да би му она од иста и могла бити мајка. Имала је одговарајуће године и изглед; а могуће је да се људи ипак промене после двадесет година у логору за принудни рад.

Други му се нико није обраћао. Обични криминалци су у зачудно великој мери игнорисали чланове Партије. Звали су их, с неким равнодушним презиром, „политички”. чланови Партије су се плашили да разговарају било с ким, а нарочито између себе. Он је само једном, кад су две чланице Партије биле збијене једна до друге, пречуо кроз буку гласова неколико речи прошаптаних на брзину; посебно је чуо да помињу неку „собу сто један”, што није разумео.

У ову другу ћелију су га довели пре којих два или три сата. Тупи бол у трбуху није га никако напуштао; понекад би слабио а понекад јачао. Његове мисли су се у истом ритму шириле и сужавале. Кад је јачао, он је мислио само о болу и својој жељи за храном. Кад је слабио, захватала га је паника. Било је тренутака кад је себи тако живо представљао шта ће му се десити да му се срце давало у галоп а дах заустављао. Осећао је ударце пендреком по лактовима а поткованим чизмама по цеваницама; видео је себе како се увија на поду, вриштећи за милост кроз разбијене зубе. О Џулији готово да и није мислио. Није му успевало да задржи мисли на њој. Волео ју је и није хтео да је изда; али то је била само гола чињенца коју је знао као што зна аритметичка правила. Није осећао никакву љубав према њој; готово није ни размишљао о томе шта се с њом дешава. Чешће је мислио на О'Брајена, с треперавом надом. О'Брајен сигурно зна да је он ухапшен. Братство, беше рекао он, никад не покушава да спасе своје чланове. Но ту је био и жилет; могли би му дотурити жилет ако хоће. Он ће имати можда пет секунди пре но што чувари стигну да улете у ћелију. Оштрица ће се урезати у њега с неком хладноћом која пече; чак и прсти који ће је држати биће посечени до кости. Све мисли су се заустављале на његовом болесном тету, које се дрхтећи повлачило од најмањег бола. Није био сигуран да ли ће употребити жилет чак и ако му се заиста укаже прилика. Било је природније постојати из тренутка у тренутак и прихватити још десет минута живота, иако је на његовом крају неизбежно чекало мучење.

Понекад је покушавао да изброји порцуланске цигле у зидовима ћелије. То је требало да буде лако, али је он увек на овом или оном месту губио рачун. Чешће се питао где је и које је доба дана. У једном тренутку био би сигуран да је напољу пуно дневно светло; У следећем исто тако сигуран да је мркли мрак. Инстинктивно је знао да се овде светла никад не гасе. Ту није било мрака; сад је схватио зашто је О'Брајен разумео алузију. На згради Министарства љубави није било прозора. Његова ћелија се могла налазити у самом срцу зграде, а могла је бити и на самој ивици; могла је бити десет спратова испод земље исто тако као и тридесет спратова изнад. У духу се покретао с места на место и покушавао да по осећају у телу одреди да ли се налази високо у ваздуху или дубоко под земљом.

Споља се зачуше кораци чизама. Челична врата се отворише с треском. Одсечним кораком уђе млад официр, елегантна фигура униформисана у црну углачану кожу и чије је бледо лице равних црта било налик на воштану маску. Он даде знак стражарима испред врата да уведу затвореника кога су водили. У ћелију утетура песник Емплфорт. Врата поново треснуше и затворише се.

Емплфорт начини неколико несигурних покрета с једне стране на другу, као да мисли да постоје још нека врата кроз која треба проћи, затим се устумара по ћелији. Још није био приметио Винстона. Паћеничке очи су му биле управљене на зид, око метар изнад Винстонове главе. Није имао ципела: кроз рупе на чарапама вирили су крупни, прИјави прсти. Видело се и да је неколико дана био необријан. Стрњика браде покривала му је лице све до јагодица и давала му разбојнички изглед који се није слагао с његовим великим слабачким телом и нервозним покретима.

Винстон се мало трже из своје летаргије. Мора се обратити Емплфорту и ризиковати урлик с телекрана. Можда је Емплфорт био тај који треба да му донесе жилет.

„Емплфорт”, рече он.

С телекрана се не зачу урлик. Емплфорт застаде, мало се тргавши. Очи му се полако усредсредише на Винстона.

„Смит!” рече. „Зар и ти?”

„За шта су те ухапсили?”

„Да ти право кажем...” Он неспретно седе на клупу прекопута Винстона. „Постоји само један злочин, зар не?”

„И ти си га учинио?”

„Тако испада.”

Он стави руку на чело и за тренутак притиште слепоочнице, као да се нечега присећа.

„Такве ствари се дешавају”, неодређено поче. „Успео сам да се сетим једне прилике — уколико је то била прилика. Но нема сумње да је то била непромишљеност. Производили смо дефинитивно издање Киплингових песама. На крају једног стиха оставио сам реч ‚бог’. Нисам могао друкчије!” скоро расрђено додаде. „Није било могуће изменити стих. Рима је била ‚свог’. Да ли знаш да у целом нашем језику има само дванаест рима на „ог”? Данима и данима сам лупао главу. Али друге риме једноставно није било.”

Израз лица му се промени. Срџбе нестаде; за тренутак је изгледао скоро задовољан. Нека интелектуална топлота, радост педанта који је ишчепркао какву бескорисну чињеницу засја кроз прљавштину и чекиње.

„Да ли ти је кад пало на памет”, рече, „да је целу историју енглеске поезије одредило то што у енглеском језику нема довољно рима?”

Не, та мисао Винстону никад није пала на памет. Нити му се, под датим околностима, чинила важном или пак занимљивом.

„Знаш ли које је доба дана?” упита.

Емплфорт се поново трже. „0 томе скоро нисам ни мислио. Ухапсили су ме — пре два дана — или ће бити три?” Очи му клизнуше око зидова, као да је упола очекивао да негде нађе прозор. „Овде се не примећује разлика између дана и ноћи. Не знам како би се могло израчунати време.”

Још неколико минута су невезано разговарали, а затим, без приметног разлога, глас из телекрана им нареди да ћуте. Винстон је седео ћутке, прекрштених руку. Превише широк да би могао удобно сести на узану клупу, Емплфорт се врпољио, склапајући издужене прсте прво око једног колена па око другог. Телекран закевта на њега да седи мирно. Време је пролазило. Двадесет минута, сат — било је тешко проценити. Споља се још једном чуше чизме. Винстонова утроба се згрчи. Ускоро, врло ускоро, можда кроз пет минута, можда одмах, лупа чизама ће значити да је дошао ред на њега.

Врата се отворише. У ћелију уђе онај официр хладног лица. Кратким покретом руке показа на Емплфорта.

„Соба сто један”, рече.

Емплфорт неспретно изиђе између двојице стражара, док му се на лицу читала нејасна узнемиреност али и несхватање.

Прође још времена, по свему судећи много. Бол у Винстоновом стомаку беше оживео. Мисли су му се спотицале у круг, увек по истој стази, као покварена плоча. Имао је само шест мисли. Бол у стомаку; комад хлеба; крв и вриштање; О'Брајен; Џулија; жилет. Утроба му се још једном згрчи; тешке чизме су се приближавале. Док су се врата отварала, талас ваздуха унесе снажан задах хладног зноја. У ћелију уђе Парсонс. На себи је имао кратке панталоне каки боје и спортску кошуљу.

Овај пут се Винстон трже и заборави.

„Ти овде!” узвикну.

Парсонс баци на Винстона поглед у коме није било ни интересовања ни изненађења, већ само несреће. Он поче нервозно да хода горе-доле, очигледно не могавши да се смири. Сваки пут кад би исправио пуначка колена, видело се да се тресу. Очи су му биле широм отворене и буљиле су у празно, као да се не може уздржати да не посматра нешто на средњој удаљености од себе.

„За шта су те ухапсили?” упита Винстон.

„За зломисао!” рече Парсонс, скоро слинећи. Тон његовог гласа одавао је у исто време потпуно признавање кривице и извесну ужаснуту неверицу да се таква једна реч може односити на њега. Он застаде испред Винстона и поче га ревносно преклињати: „Шта мислиш, неће ме ваљда стрељати, а? Сигурно не стрељају ако ниси урадио ништа — ако само имаш лоше мисли? Пошто мисли не могу да се избегну. Знам да саслушавају врло праведно. Сигуран сам да ће са мном праведно. Имаће мој досје пред собом, је л' тако? Па ти бар знаш какав сам био. Нисам био лош. Ако нисам био интелигентан, бар сам био активан. Давао сам све од себе за Партију, зар нисам? Шта мислиш, хоћу ли се извући са пет година? Или можда десет? Ја им могу бити од користи у радном логору. Ваљда неће да ме стрељају што сам само једанпут згрешио?”

„Јеси ли крив?” упита Винстон.

„Сигумо да сам крив!” узвикну Парсонс бацивши понизан поглед на телекран. „Не мислиш ваљда да ће Партија ухапсити невиног?” Његово жабље лице се мало смири, чак доби помало богоугодан израз. „Зломисао је страшна ствар, баћо”, сентенциозно рече он. „Подмукла. Захвати човека а да он то ни сам не зна. Знаш како је мене ухватила? У сну! Јесте, баш тако. Ето видиш, ја радио, трудио се да допринесем шта сам могао, — а нисам ни знао какве сам то гадне ствари имао у глави. А онда сам почео да бунцам. Знаш шта су чули да говорим?”

Он снизи глас, као неко ко је из медицинских разлога приморан да изговори какву скаредну фразу.

„‚Доле Велики Брат!’ Јесте, баш сам то говорио. По неколико пута, како ми кажу. Међу нама речено, баћо, да знаш да ми је мило што су ме ухватили пре него што сам забраздио још даље. Знаш шта ћу да им кажем кад ме изведу пред суд. ‚Хвала вам’, ето шта ћу да кажем, ‚хвала вам што сте ме спасли пре него што је постало касно’.”

„Ко те је потказао?” упита Винстон.

„Моја ћерчица”, одговори Парсонс с неким жалобитним поносом. „Слушала је кроз кључаоницу. Чула шта сам говорио и одмах сутра отрчала да јави патроли. Паметна мала, а? А свега јој седам година. Није ми ништа криво што ме потказала. У ствари, поносим се. Види се ипак да сам је васпитао како треба.”

Он направи још неколико нервозних корака горе-доле, бацивши неколико пута жељан поглед према клозетској шољи. Затим изненада смаче панталоне.

„Извини, баћо,” рече. „Не могу да се уздржим. То је од овог чекања.”

Спусти своју замашну задњицу у шољу. Винстон покри лице рукама.

„Смит!” дрекну глас из телекарана. „6079 Смит В.! Скини руке с лица. Забрањено покривати лице у ћелији.”

Винстон скиде руке с лица. Парсонс је употребљавао шољу, гласно и обилато. Онда се испостави да је казанче неисправно, те је ћелија неколико сати одвратно смрдела.

Парсонса одведоше. Почеше да долазе и одлазе, загонетно, нови затвореници. Једна жена беше послана у „собу сто један”; Винстон примети да се скупила и променила боју кад је чула те речи. Дође један тренутак кад је, ако су га довели ујутру, било поподне; ако су га довели поподне, онда је била поноћ. У ћелији их је било шесторо. Сви су седели врло мирно. Прекопута Винстона седео је човек безбрада, зубата лица савршено слична лицу каквог великог, безопасног глодара. Његови дебели, испеглани образи били су тако надувени при дну да је било тешко поверовати да у њима не држи залихе хране. Бледосиве очи су му стидљиво скакале с једног лица на друго, и одмах скретале у страну кад би се среле са очима ког другог.

Врата се отворише и стражари уведоше још једног човека од чијег изгледа Винстона за тренутак прођоше хладни трнци. То је био човек свакодневног, просечног изгледа, који је могао бити какав инжењер или техничар. Но лице му је било толико измршавело да је од тога подилазила језа. Личило је на лобању. Зато што је било тако мршаво, очи и уста су се чинили несразмерно велики, а очи су биле пуне убилачке, неумириве мржње према некоме или нечему.

Он седе на клупу нешто даље од Винстона. Винстон га више није посматрао, али му је измучено лице слично лобањи било тако живо у глави као да се налазило пред самим очима. Он одједном схвати шта је посреди. Тај човек је умирао од глади. Ова мисао као да је у исто време дошла свима. На целој клупи дође до једва приметног комешања. Очи човека без браде стално су летеле ка човеку с лицем као лобања, затим скретале с осећањем кривице, потом се враћале као да их вуче каква несавладљива сила. Он се наједном поче врпољити на месту. Најзад устаде, неспретно отетура преко ћелије, завуче руку у џеп комбинезона, и, постиђена изгледа, пружи прљав комад хлеба човеку с лицем као лобања.

С телекрана се зачу бесан, заглушујући урлик. Човек без браде подскочи. Човек с лицем као лобања беше хитро гурнуо руке иза леђа, као да пред целим светом показује да одбија поклон.

„Бамстед!” заурла глас. „2713 Бамстед Џ.! Баци тај хлеб!”

Човек без браде испусти хлеб на под.

„Остани где си,” рече глас. „Окрени се вратима. Не мичи се.”

Човек без браде послуша. Велики надувени образи су му се необуздано тресли. Врата се с треском отворише. Кад млади официр уђе и закорачи у страну, иза његових леђа се појави низак, здепаст стражар огромних руку и рамена. Он стаде испред човека без браде, а затим, на официров знак, упути стравичан ударац, уносећи у њега сву тежину тела, право у уста човека без браде. Снага ударца као да овога подиже с пода. Он полете преко ћелије и тресну о подножје клозетске шоље. За тренутак је лежао ошамућен, док му је из уста и носа текла тамна крв. Од њега су се чули врло тихи јецаји, више налик на цвиљење, који су изгледали несвесни. Затим се окрете и несигурно усправи на руке и колена. У потоку крви и пљувачке, из уста му испадоше две половине вештачке вилице.

Затвореници су седели врло мирно, држећи руке на коленима. Човек без браде с напором седе на своје место. Један образ му је добијао тамну боју. Уста му се беху надула у безобличну масу боје трешње с црном рупом у средини. С времена на време на прса комбинезона процурило би мало крви. Сиве очи су му и даље летеле од лица до лица, стидљивије него икад, као да је хтео да испита колико га остали презиру због његовог понижења.

Врата се отворише. Кратким потезом официр показа на човека с лицем као лобања.

„Соба сто један”, рече.

Поред Винстона чу се оштар уздах и комешање. Човек с лицем као лобања беше се уистину бацио на колена пред официра, склопљених руку.

„Друже! Официру!” завапи. „Немојте ме тамо! Зар вам нисам већ рекао све? Шта још желите да знате? Све ћу вам признати, све! Само ми реците шта хоћете и одмах ћу вам признати. Напишите и потписаћу — што год хоћете! Само не собу сто један!”

„Соба сто један”, рече официр.

Лице оног другог, већ веома бледо, доби боју која се Винстону дотле није чинила могућном. То је била, јасно, недвосмислено, нијанса зеленог.

„Радите са мном шта год хоћете!” крикну. „Већ ми недељама не дајете хране. Докрајчите ме, пустите ме да умрем. Стрељајте ме. Обесите ме. Осудите ме на двадесет пет година. Хоћете да вам издам још неког? Само реците кога хоћете, учинићу све што затражите. Свеједно ми је ко, свеједно ми је шта ћете му радити. Имам жену и троје деце. Најстаријем нема ни шест година. Доведите их све пред мене и закољите: стајаћу и гледаћу. Само не у собу сто један.”

„Соба сто један”, рече официр.

Човек се избезумљено окрете и пређе погледом по осталим затвореници ма, као да је мислио да на своје место може ставити какву другу жртву. Очи му се зауставише на разбијеном лицу човека без браде. Он испружи мршаву руку.

„Њега треба да водите, а не мене!” повика. „Нисте чули шта је говорио кад су му разбили лице. Дајте ми прилику и поновићу вам сваку његову реч. Он је непријатељ Партије, а не ја.” Стражари коракнуше напред. Човеков глас порасте у урлик. „Нисте га чули!” понови. „Нешто с телекраном није у реду. Он је тај који вам треба. Водите њега, не мене!”

Два снажна стражара беху се зауставила да га ухвате за руке. Но он се управо у том тренутку баци преко пода и дограбл једну од челичних шипки на којима је стајала клупа, и поче да завија без речи, као животиња. Стражари га дограбише да га отргну, али он се држао с изненадујућом снагом. Вукли су га можда двадесет секунди. Затвореници су седели ћутећи, руку прекрштених на коленима, и гледали су право пред себе. Завијање престаде; човек није имао снаге више ни за шта сем да се држи. Онда се зачу нов крик. Ударац стражареве чизме беше му сломио прсте на једној руци. Подигоше га на ноге.

„Соба сто један”, рече официр.

Они изведоше човека с лицем као лобања, који је ходао несигурним корацима, оборене главе, пажљиво држећи своју здробљену руку; сва борбеност га беше напустила.

Прође много времена. Ако је човек с лицем као лобања био изведен у поноћ, било је јутро; ако је био изведен ујутру, било је поподне. Винстон је већ неколико сати био сам. Бол од седења на клупи био је такав да је често устајао и ходао по ћелији, без опомена с телекрана. Онај комад хлеба је још увек лежао онде где га је био испустио човек без браде. У почетку му је био потребан велики напор да не гледа у том правцу, но глад убрзо уступи место жеђи. Уста су му била лепљива и пуна гадног укуса. Зујање и непроменљиво бело светло беху му створили неку несвестицу, неку празнину у глави. Устајао би јер му је бол у костима постајао неподношљив, а затим, готово сместа, поново седао, јер му се у глави превише вртело да би могао остати на ногама. Кад год би успоставио имало контроле над својим фИзичким осећајима, вратио би му се страх. Понекад је, с надом која је бледела, мислио на О'Брајена и жилет. Било је могуће да му жилет стигне у храни, ако му опште буду дали да једе. Мислио је, нешто магловитије, и о Џулији. И она негде пати, можда још више него он. Можда баш тог тренутка кричи од бола. Мислио је: „Кад бих могао да спасем Џулију удвостручивши мој бол, бих ли то урадио? Бих.” Али то је био само интелектуални закључак, који је донео јер је знао да тако треба. Није га осећао. Овде се могао осећати само бол и претходни укус бола. Осим тога, може ли човек који трпи бол због било чега желети да му се бол појача? Но на то питање још није имао одговора. Чизме су се поново приближавале. Уђе О'Брајен. Винстон скочи на ноге. Од шока га беше напустила свака опрезност. Први пут после много година заборави на присуство телекрана.

„И вас су ухватили!” повика.

„Одавно су они мене ухватили”, рече О'Брајен с благом, готово покајничком иронијом. Затим се измаче у страну. Иза њега се појави стражар широких рамена с дугим црним пендреком у руци.

„Знао си, Винстоне”, рече О'Брајен. „Немој се заваравати. Знао си — одувек си знао.”

Да, схвати он, одувек је знао. Али није било времена да о томе мисли. Видео је само пендрек у стражаревим рукама. Може га ударити било где: по темену, по врху увета, по мишици, по лакту...

По лакту! Он се скљока на колена, скоро паралисан, држећи ударени лакат другом руком. Све беше експлодирало у жуто светло. Незамисливо, незамисливо, да један ударац може нанети толики бол! Светло се разиђе и он виде О'Брајена и стражара како га посматрају одозго. Стражар се смејао његовом увијању. У сваком случају, на једно питање је дошао одговор. Никад, ни због чега на свету, не може човек желети јачи бол. У погледу бола може се желети само једно: да престане. На свету нема ничег горег од физичког бола. Пред болом нема хероја, нема хероја, мислио је поново и поново док се увијао на поду, узалудно се држећи за онеспособљену леву руку.

Лежао је на нечему што се чинило као пољски кревет, само што је било на већој висини од тла и што је он био привезан тако да се није могао мицати. На лице му је падало светло које се чинило неуобичајено јако. Уз њега је стајао О'Брајен и пажљиво га посматрао. С друге стране стајао је човек у белом мантилу који је држао шприц за поткожне ињекције.

Чак и пошто су му се очи отвориле, био је у стању да само постепено разазнаје своју околину. Имао је утисак да је у ову собу изронио из неког сасвим другог света, неког подводног света дубоко испод ње. Колико се налазио у том подводном свету, није знао. Од тренутка кад су га ухапсили није видео ни таме ни дневне светлости. Осим тога, сећање му више није било непрекинуто. Било је тренутака кад му се свест, чак и она врста свести која се има у сну, заустављала и настављала се после интермеца празнине. Но да ли су се та интермеца мерила данима или месецима, или само секундима, није могао да докучи.

Кошмар је почео с оним првим ударцима у лакат. Касније је схватио да је све што се тада десило само увод, уобичајено испитивање коме се подвргавају скоро сви затвореници. Постојао је дуги низ злочина — шпијунажа, саботажа и слично — које је по правилу свако морао признати. Признање је било формалност, мада је мучење било истинско. Колико је пута био тучен, колико су пребијања трајала, није се могао сетити. Увек је било пет или шест људи у црним униформама који су га истовремено тукли. Понекад песницама, понекад пендрецима, понекад челичним шипкама, понекад чизмама. Било је тренутака кад се увијао на поду, животињски непосрамљен, бацакајући се овамо-онамо да избегне ударце, чиме се само откривао за нове, све нове и нове ударце, у ребра, у трбух, у лакат, у цеванице, у препону, у мошнице, у тртичну кост. Било је тренутака кад је мучење трајало у бесконачност и кад му се чинило да најсвирепије, најгадније, најнеопростивије није то што га стражари туку и даље него што се не може на силу онесвестити. Било је тренутака кад су га живци толико издавали да је почињао кричати за милост још пре но што би пребијање почело, кад је било довољно да само види песницу стегнуту за ударац па да почне признавати стварне и измишљене злочине. Било је других тренутака кад је полазио с одлуком да не призна ништа, кад су му сваку реч морали извлачити на силу, кад би за секунд престао стењати између два ударца, и било је тренутака кад је слабашно покушавао да учини уступак, кад је говорио себи „Признаћу, али још не. Морам да издржим све док бол не постане неподношљив. Још три ударца, још два ударца, а онда ћу им рећи шта хоће.” Понекад су га пребијали тако да се једва држао на ногама, а затим бацали на камени под ћелије као врећу кромпира, остављали неколико сати да дође себи, па га изводили и поново пребијали. Било је такође и дужих периода опорављања. Сећао их се нејасно, јер су му већином пролазили у сну или омами. Сећао се ћелије с креветом од дасака, с неком врстом полице на зиду и лименим умиваоником, и оброка топле супе и хлеба, а покаткад и кафе. Сећао се мргодног берберина који је долазио да му згребе браду и поткреше косу, и пословних безосећајних људи у белим мантилима који су му пипали пулс, испитивали рефлексе, подизали очне капке, прелазили по њему грубим прстима тражећи сломијене кости, и забадали му игле у руку да га успавају.

Пребијања се проредише и постадоше понајвише претња, ужас у који су га сваког тренутка могли вратити кад његови одговори нису задовољавали. Сад га више нису испитивали грубијани у црној униформи него партијски интелектуалци, омалени округли људи хитрих покрета и блештавих наочара, који су га обрађивали на смену по десет или дванаест часова узастопце. Ти други иследници увек су удешавали да он стално трпи неки слабији бол, али његов бол им није био главни ослонац. Ударали су му шамаре, вукли га за уши, приморавали га да стоји на једној нози, нису му допуштали да мокри, управљали му блештаве сијалице у очи док му не би пошле сузе; но циљ свега тога је био да га понизе и униште му способност препирања и расуђивања. Њихово право оружје било је стално саслушавање које се протезало сат за сатом; саплитали су га, припремали му замке, извртали све што би рекао, убеђивали га у сваком тренутку да лаже и противречи самом себи док на крају не би почео да плаче, од стида колико и од нервног умора. Понекад би током једне сеансе заплакао по пет-шест пута. Најчешће су се издирали на њега, вређајући га и претећи, кад год би оклевао да одговори на неко питање, да ће га поново бацити стражарима; но понекад би изненада променили тон, називали га другом, заклињали га у име енглсоца и Великог Брата, и питали тужним гласом да ли још увек нема у срцу довољно оданости Партији да би пожелео да поправи грешке које је починио. После сати саслушавања, кад су му живци били исцепкани, чак је и то заклињање било довољно да га натера у разјадан плач. На крају су га упорни гласови сломили потпуније него стражарске песнице и чизме. Свео се само на уста која су говорила, и руку која је потписивала све што се од њега тражило. Једина му је брига била да открије шта се од њега тражи да призна, а затим да то хитро призна, пре него што га поново почну застрашивати. Признао је да је убио угледне чланове Партије, растурао субверзивне памфлете, проневеравао друштвени новац, продавао војне тајне, вршио саботажу сваке врсте. Признао је да је још од 1968. године био истазијски шпијун. Признао је да верује у бога, да обожава капитализам и да је сексуално ненормалан. Признао је да је убио своју жену иако је знао, иако су и његови иследници морали знати, да му је жена жива. Признао је да је годинама у личном додиру с Голдштајном и да је био члан илегалне организације у којој су се налазили скоро сви људи које је познавао. Признати све и окривити свакога било је лакше. Осим тога, у целој ствари је и било неке истине. Било је истина да је он непријатељ Партије, а у очима Партије није било разлике између мисли и дела.

Било је и другачијих сећања, која су му у свести стајала неповезана, као слике окружене са свих страна црнилом.

Налазио се у ћелији која је била или мрачна или осветљена, јер није видео ништа до нечије очи. Негде у близини, споро и равномерно, тиктакао је неки инструмент. Очи су постајале све веће и сјајније. Он наједном узлете с места где је седео, зарони у те очи и нестаде га.

Био је привезан за столицу окружену бројчаницима, под сијалицама заслепљујућег сјаја. Неки човек у белом мантилу посматрао је бројчанике. Споља се зачу бат тешких чизама. Врата се отворише с треском. Умаршира официр воштана лица, за којим су ишла два стражара.

„Соба сто један”, рече официр.

Човек у белом мантилу се не окрете. Није гледао ни Винстона; посматрао је само бројчанике.

Котрљао се низ огроман ходник, километар широк, пун величансвене, златне светлости, смејући се на сав глас и извикујући признања из пуног грла. Признавао је све, чак и оно што је успео да задржи под мучењем. Причао је историју свог живота публици којој је она већ била позната. С њим су били стражари, они други иследници, људи у белим мантилима, О'Брајен, Џулија, Черингтон; сви су се заједно котрљали низ ходник и смејали се на сав глас. Нешто стравично што је лежало у будућности било је некако прескочено те се није десило. Све је било у реду, бола више није било, последњи детаљ његовог живота био је откривен, схваћен, опроштен.

Био је пошао да устане с кревета од дасака, упола сигуран да је чуо О'Брајенов глас. Током свих саслушања, мада га никад није видео, Винстон је имао утисак да је О'Брајен поред њега, иза саме ивице видног поља. О'Брајен је био тај који је свим управљао. Он је био тај који је пујдао стражаре на њега и који их је спречио да га убију. Он је био тај који је одлучивао кад ће Винстон урликати од бола, кад ће се одморити, кад ће му се дати да једе, кад ће спавати, кад ће му се у руку пумпати дроге. Он је био тај који је постављао питања и предлагао одговоре. Он је био мучитељ, он је био заштитник, он је био инквизитор, он је био пријатељ. А једном — Винстон није био сигуран да ли је то било у сну под дејством дроге, или у нормалном сну, или чак у неком тренутку јаве — једном му је у уво зашапутао неки глас: „Не брини, Винстоне; ја бдим над тобом. Седам година сам те посматрао. Сад је дошао тренутак преокрета. Спашћу те, учинићу те савршеним.” Није био сигуран да ли је глас био О'Брајенов; но то је био исти онај глас који му је рекао „Срешћемо се тамо где нема мрака”, у оном другом сну, пре седам година.

Није се сећао да се саслушање завршило. Био је наишао интермецо таме, а затим се ћелија, или соба, у којој је сада био почела полако уобличавати око њега. Лежао је скоро сасвим равно на леђима; није се могао мицати. Сви кључни делови тела били су му везани. Чак је и потиљак био на неки начин стегнут. О'Брајен га је посматрао одозго, озбиљно и помало тужно. Виђено одоздо, лице му је изгледало огрубело и истрошено, с кесицама под очима и цртама умора од носа до браде. Био је старији но што је Винстон мислио; могао је имати четрдесет пет — педесет година. Једна рука му је била изнад неког бројчаника из чијег је горњег краја вирила полужица.

„Рекао сам ти”, рече О'Брајен „да ћемо се, ако се опет сретнемо, срести овде.” „Да”, рече Винстон.

Без икаквог упозорења сем малог покрета О'Брајенове руке, талас бола му преплави тело. Бол је утеривао страх у кости јер му се није могло одредити порекло; Винстон је имао утисак да му је нанесена смртоносна повреда. Није знао да ли се то стварно дешава или се само такав утисак ствара електричним путем, али осећао је да му нека сила криви тело и полагано раскида зглобове. Иако му је бол натерао зној на чело, најгори је од свега био страх да ће му кичма за који тренутак пући. Он стеже зубе и поче тегобно дисати на нос, покушавајући да остане нем што дуже може.

„Ти се бојиш”, рече О'Брајен посматрајући му лице, „да ће се следећег тренутка нешто пребити. Посебно се плашиш да ће то бити кичма. Пред очима имаш јасну слику пршљенова како прскају и кичмене мождине како се цеди из њих. Је ли тако, Винстоне?”

Винстон не одговори. О'Брајен врати полужицу у првобитни положај. Талас бола се повуче скоро истом оном брзином којом је и наишао.

„Ово је било на четрдесет”, рече О'Брајен. „Можеш видети да овај бројчаник иде до сто. Молим те да имаш у виду, током целог нашег разговора, да је у мојој моћи да ти нанесем бол у које време хоћу и до ког степена хоћу. Ако ме будеш лагао, или покушавао да врдаш на било који начин, или чак пао испод свог уобичајеног нивоа интелигенције, оног ћеш тренутка крикнути од бола. Је ли ти то јасно?”

„Јесте”, рече Винстон.

О'Брајен постаде мање строг. Замишљено поправи наочаре и пође корак-два по ћелији. Кад је проговорио, глас му је био благ и стрпљив. Изгледао је као доктор, наставник, чак свештеник, коме је пре стало да објасни него да кажњава.

„Ја се око тебе трудим, Винстоне”, рече, „јер ти вредиш труда. Ти савршено добро знаш шта је с тобом. То знаш већ годинама, иако си се борио против тог сазнања. Ти си духовно растројен. Патиш од лошег памћења. Ниси у стању да се сетиш догађаја који су се истински одиграли, а убеђујеш себе да се сећаш догађаја који се нису збили. На срећу, та болест је излечива. Ти се од ње ниси сам излечио зато што ниси хтео. Ниси био спреман да учиниш један мали напор воље. Ти се још увек — ја то врло добро знам — грчевито држиш своје болести мислећи да је она врлина. Сад ћемо узети један пример. С којом силом је Океанија овог тренутка у рату?”

„Кад су ме ухапсили, Океанија је била у рату с Истазијом.”

„С Истазијом. Добро. И Океанија је одувек у рату с Истазијом, зар не?”

Винстон удахну, отвори уста да проговори, али не рече ништа. Није скидао очију с бројчаника.

„Истину, Винстоне, молим те истину. Твоју истину. Реци ми чега се по свом мишљењу сећаш.”

„Сећам се да свега недељу дана пре мог хапшења уопште нисмо били у рату с Истазијом. С њом смо били у савезништву. Рат се водио против Евроазије. Трајао је четири године. А пре тога...”

О'Брајен га заустави покретом руке.

„Још један пример”, рече он. „Пре неколико година имао си озбиљну халуцинацију. Веровао си да тројица људи, три бивша члана Партије по имену Џонс, Аронсон и Ратерфорд — људи који су били погубљени због издаје и саботаже пошто су све своје злочине признали у потпуности — нису криви за злочине за које су оптужени. Веровао си да си видео необорив документарни доказ да су њихова признања лажна. Постојала је извесна фотографија у погледу које си имао халуцинације. Веровао си да си је одиста држао у руци. У питању је била отприлике оваква фотографија.”

Између О'Брајенових прстију појави се правоугаони комадић папира. Он се неКих пет секунди нађе у Винстоновом видном пољу. То је била фотографија, фотографија око које није могло бити сумње. Она фотографија. Једна од копија оне фотографије која је приказивала Џонса, Аронсона и Ратерфорда на конгресу Партије у Њујорку, која му је случајно дошла у руке пре једанаест година и коју је сместа уништио. Пред очима му је била само тренутак, а затим поново нестала. Али видео ју је, нема сумње да ју је видео! Он учини очајнички, неиздржљиво болан напор да ослободи горњу половину тела. Но није се могао померити ни за сантиметар. За тренутак беше заборавио на бројчаник. Хтео је једино да поново подржи фотографију у руци, или бар да је види.

„Она постоји!” узвикну.

„Не”, рече О'Брајен.

Он оде до другог краја собе. На зиду с те стране налазила се рупа за памћење. О'Брајен подиже поклопац. Невиђен, слабашни комад папира одлетео на таласу врелог таздуха; нестајао је у блеску пламена. О'Брајен се окрете од зида.

„Пепео”, рече. „Пепео који се чак не може ни препознати. Прах. Не постоји. Није уопште ни постојала.”

„Али она је постојала! Она постоји! Постоји у сећању. Ја је се сећам. Ви је се сећате.”

„Ја је се не сећам”, рече О'Брајен.

Винстон се охлади. То је била двомисао. Осети се смртно беспомоћан. Да је могао бити сигуран да О'Брајен лаже, ствар не би имала значаја. Но било је савршено могуће да је О'Брајен заиста заборавио фотографију. Ако је тако, онда је већ заборавио и да је порекао да је се сећа, затим заборавио и сам чин заборављања. Како бити сигуран да то није једноставно подвала? Можда је то лудачко ишчашење свести заиста могуће; то је била мисао која га је поражавала.

О'Брајен га је замишљено посматрао одозго. Више него икад изгледао је као учитељ који се труди око детета које је застранило, али које ипак много обећава.

„Постоји једна партијска парола која се односи на прошлост”, рече. „Молим те понови је.”

„‚Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост’”, послушно понови Винстон.

„‚Ко контролише садашњост, контролише прошлост’”, рече О'Брајен климајући главом, споро и с одобравањем. „Да ли ти, Винстоне, сматраш да прошлост реално постоји?”

Винстона опет обузе осећање беспомоћности. Очи му полетеше бројчанику. Не само да није знао да ли ће га од бола спасти „да” или „не”; није знао чак ни за који он сам верује да је тачан.

О'Брајен се благо насмеши. „Винстоне, у метафизици ниси јак,” рече. „До овог тренутка ниси ни размишљао шта значи постојање. Формулисаћу прецизније. Да ли прошлост постоји конкретно, у простору? Да ли негде постоји неко место, неки свет чврстих предмета, где се прошлост још увек одвија?”

„Не”.

„Где онда постоји прошлост, ако уопште постоји?”

„У документима. Записана.”

„У документима. И...?”

„У свести. У људском памћењу.”

„У памћењу. Врло добро. Ми, Партија, контролишемо сва документа и све памћење. Ми дакле контролишемо и прошлост, зар не?”

„Али како можете спречити људе да памте?” узвикну Винстон, поново за тренутак заборавивши на бројчаник. „Памћење је невољно. Оно је ван човека. Како можете контролисати памћење? Моје нисте ставили под контролу!”

О'Брајен се поновно намргоди и положи руку на бројчаник.

„Напротив”, рече, „ти га ниси ставио под контролу. То те је и довело овде. Ти си доспео овамо зато што ниси успео у понизности, у самодисциплини. Ниси хтео да извршиш онај чин покоравања који је цена нормалности. Више си волео да будеш луд, да будеш мањина која се састоји само од једног човека. Винстоне, само дисциплинован дух може опажати стварност. Ти верујеш да је стварност нешто објективно, спољно, што постоји за себе. Ти исто тако верујеш да је природа стварности сама по себи очигледна. Кад завараваш себе мислећи да нешто видиш, ти претпостављаш да сви остали виде исто што и ти. Али ја ти велим, Винстоне, да стварност није спољна. Стварност постоји у људској свести и нигде више. И то не у свести појединца, која може грешити и која, било како било, брзо умире; само у партијској свести, која је колективна и бесмртна. Истина је оно за шта Партија каже да је истина. Стварност се може опажати само кроз очи Партије. То је чињеница коју мораш поново научити, Винстоне. За то је потребан чин самоуништења, напор воље. Пре него што ћеш постати нормалан, мораш се понизити.”

Он застаде неколико тренутака, као да би саговорнику дао времена да његове речи схвати до краја.

„Да ли се сећаш”, настави он, „да си записао у свој дневник ‚Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири’?”

„Да”, рече Винстон.

О'Брајен подиже леву руку, надланицом према Винстону, сакривши палац и раширивши преостала четири прста.

„Колико сам прстију подигао, Винстоне?”

„Четири.”

„А ако Партија каже да није четири него пет — колико онда?”

„Четири.”

Реч му се заврши у пригушеном јауку. Казаљка на бројчанику беше узлетела на шездесет пет. По целом телу му изби зној. Ваздух му је продирао у плућа и излазио с дубоким стењањем које није могао зауставити чак ни кад је стегао зубе. О'Брајен га је посматрао, држећи и даље четири прста раширена. Затим повуче полужицу. Овог пута се бол само мало ублажи.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири.”

Казаљка се попе на шездесет.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири! Четири! Шта друго да кажем? Четири!”

Казаљка се мора бити попела још више, али он је није пратио. Вид су му испуњавали крупно, строго лице и четири прста. Прсти су му стајали пред очима као стубови, огромни, замагљених обриса, помало затресени; али било их је без поговора четири.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири! Прекините, прекините! Како можете даље? Четири! Четири!”

„Колико прстију, Винстоне?”

„Пет! Пет! Пет!”

„Не, Винстоне, то ти неће вредети. Лажеш ме. Ти још увек мислиш да их је четири. Колико прстију, молим?”

„Четири! Пет! Четири! Колико хоћете. Само прекините, прекините овај бол!”

Одједном се нађе како седи, с О'Брајеновом руком око рамена. Био је без свести неколико секунди. Споне које су му стезале тело биле су олабављене. Било му је веома хладно, зуби су му цвокотали, низ образе су му текле сузе. За тренутак се припи уз О'Брајена као дете, осећајући чудно смирење од његове тешке руке на својим раменима. Имао је осећање да је О'Брајен његов заштитник, да је бол нешто што долази споља, и да је О'Брајен тај који ће га од њега спасти.

„Споро учиш, Винстоне”, благо рече О'Брајен.

„Па шта могу?” зацмољи он. „Како могу да не видим шта ми је пред очима. Два и два су четири.”

„Понекад, Винстоне. Понекад су пет. Понекад су три. Понекад све троје истовремено. Мораш се више трудити. Није лако постати нормалан.”

Он положи Винстона на кревет. Везе на удовима се поново стегоше, али бол беше ишчилео а дрхтавица престала; сад је само осећао слабост и хладноћу. О'Брајен махну главом човеку у белом мантилу, који је цело то време стајао непомично. Овај се саже и загледа се изблиза у Винстонове очи, опипа му пулс, положи уво на груди, куцну овде-онде; затим климну према О'Брајену.

„Поново”, рече О'Брајен.

Бол преплави Винстоново тело. Казаљкаје морала бити на седамдесет-седамдесет пет. Он овог пута затвори очи. Знао је да су прсти још ту, и да их је четири. Било је важно једино остати у животу док не прође грч. Више није примећивао да ли јауче или не. Бол се поново ублажи. Он отвори очи. О'Брајен беше повукао полужицу натраг.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири. Претпостављам да их је четири. Да могу, видео бих пет. Покушавам да видим пет.”

„Шта желиш: да ме убедиш како видиш пет, или да их заиста видиш?”

„Да их заиста видим.”

„Поново”, рече О'Брајен.

Казаљка се попе на осамдесет — можда и деведесет. Винстон се само повремено сећао зашто му се задаје бол. Иза чврсто стиснутих капака изгледало му је да се прсти — читава шума прстију — покрећу као у каквој игри, преплићу и расплићу, нестају једни иза других и поново се појављују". Покушавао је да их изброји, није се више сећао зашто. Знао је само да је немогуће избројати их, и да је то на неки начин последица тајанствене истоветности између пет и четири. Бол се поново утиша. Кад је отворио очи, виде исти призор. Безброј прстију, налик на дрвеће у покрету, и даље је пролазило у оба правца, укрштајући се и поново се раздвајајући. Он поново зажмури.

„Колико сам прстију подигао, Винстоне?”

„Не знам. Не знам. Убићете ме ако наставите. Четири, пет, шест — најискреније вам кажем да не знам.”

„То је већ боље”, рече О'Брајен.

У Винстонову руку забоде се игла. Готово у истом трену по целом телу му се рашири блажена, лековита топлота. Бол је већ био допола заборављен. Он отвори очи и захвално погледа навише, према О'Брајену. На призор крупног, избораног лица, тако ружног а тако интелигентног, срце му се стеже. Да се могао помаћи, испружио би руку и ставио је О'Брајену на раме. Никад га није волео дубље но тог тренутка, и то не само зато што му је О'Брајен зауставио бол. Било му се вратило старо осећање да у основи није важно је ли О'Брајен пријатељ или непријатељ. О'Брајен је био човек с којим се могло разговарати. Можда човеку и није толико потребно да буде вољен колико да буде схваћено О'Брајен га је мучењем дотерао до ивице лудила, а за неко време ће га послати и у смрт. То ништа није сметало. У извесном смислу дубљем од пријатељства, њих двојица су били интимни; мада то ниједан од њих није исказао речима, постојало је неко место где се могу срести и разговарати. О'Брајен га је одозго посматрао с изразом лица који је наговештавао да и он сам мисли ту мисао. Кад је проговорио, тон му је био лак и неусиљен.

„Знаш ли где се налазиш, Винстоне?”

„Не знам. Нагађам. У Министарству љубави.”

„Знаш ли колико си времена овде?”

„Не знам. Данима, недељама, месецима — вероватно месецима.”

„А зашто мислиш да ми доводимо људе овамо?”

„Да их натерате да признају.”

„Не, није зато. Покушај поново.”

„Да их казните.”

„Не!” узвикну О'Брајен. Глас му се беше нагло променио, а лице одједном постало истовремено строго и узбуђено. „Не! Не да само извучемо признање, не да само казнимо. Хоћеш да ти кажем зашто смо те довели овамо? Да те излечимо! Да те учинимо нормалним! Молим те да схватиш, Винстоне, да нико кога доведемо овамо не излази из наших руку неизлечен! Нас не занимају ти глупави злочини које си починио. Партију не занима отворени чин: једино до чега је нама стало јесте мисао. Ми се не заустављамо на томе да уништавамо своје противнике; ми их мењамо. Схваташ ли шта хоћу тиме да кажем?”

Био је нагнут над Винстона. Тако изблиза, лице му је изгледало огромно, а виђено одоздо, чинило се страховито ружно. Сем тога, било је испуњено неким заносом, неком лудачком преданошћу. Винстону се поново скупи срце. Да је било могуће, увукао би се у кревет још дубље. Био је сигуран да ће О'Брајен повући полужицу из чисте обести. Међутим, О'Брајен се у том тренутку окрете и пође неколико корака горе-доле. Затим настави, мање жестоко:

„Пре свега треба да схватиш да овде нема мученика. Читао си о верским прогонима у прошлости. У средњем веку постојала је инквизиција. Она је пропала. Циљ јој је био да искорени јерес, а постигла је то да ју је ојачала. На сваког јеретика кога је спалила на ломачи појављивало се на хиљаде нових. Зашто? Зато што су се покајали; у ствари убијала их је зато што се нису покајали. Људи су умирали зато што се нису хтели одрећи својих правих веровања. Природно, сва слава је припадала жртви, а сва срамота инквизитору који ју је спаљивао. Касније, у двадесетом веку, појавили су се тоталитаристи: немачки нацисти и руски комунисти. Стаљинисти су прогањали јеретике свирепије него инквизиција. Сем тога, чинило им се да су из грешака у прошлости извукли поуку; у сваком случају, знали су да не смеју стварати мученике. Пре но што су изводили своје жртве на јавне процесе, намерно су им уништавали достојанство. Исцрпљивали су их мучењем и самоћом све док ти људи нису постали бедне, кукавне руине, које су признавале све што им се стави у уста, ружиле саме себе, оптуживале се међусобно и криле се једне иза других, цвилећи за милост. Па ипак се после неколико година цела ствар поновила. Мртви људи постали су мученици, а њихово понижење било је заборављено. И опет: зашто? Пре свега зато што су њихова признања била очигледно изнуђена и неистинита. Ми такве грешке не правимо. Сва признања која се овде изрекну истинита су. Ми их чинимо истинитим. А изнад свега, не допуштамо да се мртви дигну против нас. Не би смео даље замишљати да ће те потомство осветити, Винстоне. Потомство неће ни чути за тебе. Бићеш потпуно извучен из тока историје. Претворићемо те у гас и развејати у стратосферу. Од тебе неће остати ништа: ни име у списку, ни сећање у глави. Бићеш уништен у прошлости као и у будућности. Нећеш бити постојао.”

Зашто онда губите време мучећи ме? помисли Винстон с тренутном горчином. О'Брајен се заустави у пола корака као да је Винстон то изговорио наглас. Његово крупно ружно лице се приближи, мало сужених очију.

„Ти сад мислиш”, рече он, „зашто губимо време и претходно те саслушавамо, кад намеравамо да те потпуно уништимо, тако да ништа што кажеш или урадиш неће имати никакyог значаја. То си мислио, зар не?”

„Да”, рече Винстон.

О'Брајен се једва приметно осмехну. „Ти си фелер у тканини, Винстоне. Ти си мрља која се мора избрисати. Зар ти нисам малочас рекао да се ми разликујемо од прогонитеља из прошлости? Ми се не задовољавамо негативном послушношћу, чак не ни најпонизнијим покоравањем. Кад нам се најзад будеш предао, то мора бити по твојој слободној вољи. Ми не уништавамо јеретика зато што нам се супротставља; докле год нам се супротставља, ми га уопште не уништавамо. Ми га преобраћамо, заробљавамо срж његове свести, ми га преобличавамо. Ми сажижемо све зло и све илузије у њему; придобијамо га за своју страну, и то не на изглед, него истински — он постаје срцем и душом наш. Ми од њега прво створимо нашег човека па га тек онда убијамо. Неподношљиво нам је да игде на свету постоји погрешна мисао, ма колико била тајна и немоћна. Чак ни у тренутку смрти не можемо допустити никаква скретања. У прошлости је јеретик, идући на ломачу, и даље био јеретик; пропагирао је своју јерес, заносио се њоме. Чак је жртва стаљинских чистки могла носити бунт у својој глави док је ишла ходником чекајући метак. Али ми чинимо мозак савршеним пре него што га разнесемо. Заповест старих деспотских система била је ‚Немој’. Заповест тоталитарних система била је ‚Буди’. Наша заповест је ‚Јеси’. Нико кога доведемо овде више не устаје против нас. Свакога очистимо до краја. Чак и она три бедна издајника у чију си невиност некад веровао — Џонс, Аронсон и Ратерфорд — и њих смо на крају сломили. У њиховом саслушавању, учествовао сам и ја. Видео сам их како се полагано исцрпљују, цвиле, пузе, плачу — и то на крају не од страха, него једино од кајања. Кад смо с њима били готови, били су само љуштуре људи. У њима није било више ничега сем жалости због онога што су учинили, и љубави према Великом Брату. Било је дирљиво видети колико су га волели. Молили су да их стрељамо одмах, да би умрли док им је мозак још чист.”

Глас му беше постао готово сањалачки. На лицу су му се опет видели онај занос и оно лудачко одушевљење. Не претвара се, помисли Винстон; није дволичан; он верује у оно што говори. Највише га је мучила сопствена интелектуална недораслост. Посматрао је тешку а ипак елегантну прилику како корача горе-доле, како му улази и излази из видног поља. О'Брајен је у сваком погледу био већи од њега. Он сам није имао, нити икад може имати, ниједну мисао коју О'Брајен није још одавно упознао, испитао и одбацио. У О'Брајеновом духу био је садржан Винстонов. Но у том случају, како је могуће да О'Брајен буде луд? Мора бити да је луд он, Винстон. О'Брајен се заустави и погледа га одозго.

„Немој замишљати да ћеш се спасти, Винстоне, ма колико нам се потпуно предао. Ми не штедимо никог ко је једном застранио. Чак и ако нам се прохте да те пустимо да оџивиш свој живот до природне смрти, ни тад нам нећеш побећи. Шта ти се деси овде, остаје заувек. Схвати то унапред. Смождићемо те до степена одакле нема повратка. Овде ће ти се догодити ствари од којих се никад нећеш опоравити, макар живео хиљаду година. Више никад нећеш моћи да имаш обична људска осећања. У теби ће све бити мртво. Више никад нећеш бити кадар да осетиш љубав, пријатељство, радост живота, смех, радозналост, храброст, поштење. Бићеш шупаљ. Ми ћемо те испразнити, а потом испунити самима собом.”

Он застаде и даде знак човеку у белом мантилу. Винстон осети како му се неки тешки апарат смешта иза главе. О'Брајен седе на кревет, те му је лице било скоро на истом нивоу с Винстоновим.

„Три хиљаде”, рече, говорећи преко Винстонове главе човеку у белом мантилу.

Два мека тампона, благо овлажена, притиснуше Винстонове слепоочнице. Он уздрхта. Биће бола, неког новог бола. О'Брајен положи своју руку на његову, охрабрујући; готово нежно.

„Овог пута те неће болети”, рече он. „Гледај ме право у очи.”

У том тренутку се зби разорна експлозија или нешто што је личило на експлозију, мада није био сигуран да ли је било и звука. Но у сваком случају видео је заслепљујући блесак. Није га болело ништа, једино се осетио немоћан. Иако је већ лежао на леђима кад се то десило, имао је чудан утисак да је оборен на леда неким страшним, безболним ударцем. Сем тога, нешто му се и у глави било променило. Док му се вид поново изоштравао, он се сети где је и препознаде лице које је гледало у његово; али негде је постојала нека празнина, као да му је из мозга извађен комад.

„Проћи ће”, рече О'Брајен. „Погледај ме у очи. С којом је земљом Океанија у рату?”

Винстон размисли. Знао је шта значи реч Океанија, и да је он грађанин Океаније. Сећао се такође и Евроазије и Истазије, али ко је с ким у рату није знао. Није се чак ни сећао никаквог рата.

„Не сећам се.”

„Океанија је у рату с Истазијом. Сећаш ли се сад?”

„Да.”

„Океанија је одувек у рату с Истазијом. Од почетка твог живота, од почетка Партије, од почетка историје, рат траје без прекида, увек исти рат. Сећаш ли се тога?”

„Да.”

„Пре једанаест година створио си легенду о тројици људи који су били осуђени на смрт због издаје. Тврдио си да си видео комад папира који је доказивао њихову невиност. Такав комад папира никад није постојао. Ти си га измислио, а касније си по веровао у њега. Сад се сећаш управо оног тренутка кас си га измислио. Сећаш ли се?”

„Да.”

„Малопре сам подигао прсте на руци и показао ти. Видео си пет прстију. Сећаш ли се?”

„Да.”

О'Брајен подиже прсте леве руке, сакривши палац.

„Овде има пет прстију. Видиш ли пет прстију?”

„Да.”

И заиста их је видео толико, за један кратак тренутак, пре него што му се предео свести изменио. Видео је пет прстију, без икакве деформације. Онда све поново постаде нормално, и стари страх, мржња и згранутост се вратише и сколише га. Но постојао је тренутак — није знао колики, можда тридесет секунди — јасноће и сигурности, кад је свака нова О'Брајенова сугестија испуњавала по једно празно место и постајала апсолутна истина, кад је два и два могло исто тако лако бити три као и пет, да је то било потребно. Тај тренутак беше избледео пре него је О'Брајен спустио руку; но, иако се није дао повратити, остао је у сећању, као што у сећању остаје какав интензиван доживљај из неког удаљеног доба живота, доба кад је човек био сасвим друга личност него у тренутку сећања.

„Сад видиш”, рече О'Брајен „да је то, било како било, могуће.”

„Да”, рече Винстон.

О'Брајен устаде задовољна лица. Лево од њега Винстон спази човека у белом мантилу како одбија врх ампуле и пуни шприц. О'Брајен се окрете Винстону с осмехом, и, готово на стари начин, поправи наочаре на носу.

„Сећаш ли се да си написао у дневнику”, рече, „да је свеједно јесам ли ти пријатељ или непријатељ, пошто сам, у најмању руку, човек који те разуме и с којим се може разговарати? Имао си право. Ја волим да разговарам с тобом. Допада ми се устројство твог интелекта. Подсећа ме на моје, с том разликом што си ти луд. Пре него што завршимо ову сеансу, можеш ми поставити неколико питања, ако хоћеш.”

„Било каквих?”

„Каквих хоћеш.” Он виде да су Винстонове очи на бројчанику. „Искључен је. Које ти је прво питање?”

„Шта сте урадили с Џулијом?” упита Винстон.

О'Брајен се поново осмехну. „Издала те је, Винстоне. Сместа, без резерве. Ретко сам кад видео да нам неко приступа тако брзо. Да је видиш, једва би је познао. Сав. бунт, све обмане, сва лудост, сва исквареност духа — све је то истерано из ње. То је било савршено обраћење, школски пример.”

„Мучили сте је?”

О'Брајен остави ово без одговора. „Следеће питање”, рече.

„Да ли Велики Брат постоји?”

„Разуме се да постоји. Партија постоји. Велики Брат је отеловљење Партије.”

„Да ли он постоји у истом смислу као и ја?”

„Ти не постојиш”, рече О'Брајен.

Њега поново нападе осећање беспомоћности. Познавао је, или бар могао замислити, аргументе којима би се доказало да он не постоји; али они су били бесмислице, игра речима. Зар и сама изјава „ти не постојиш” не садржи логички апсурд? Али шта вреди то рећи? Дух му се скупи при помисли на непорециве, лудачке аргументе којима би га О'Брајен срубио.

„Мислим да постојим”, уморно рече. „Свестан сам постојања своје личности. Рођен сам, и умрећу. Имам руке и ноге. Заузимам одређено место у простору. Ниједно чврсто тело не може заузимати то исто место у исто време. Да ли Велики Брат постоји у том смислу?

„То није важно. Он постоји.”

„Хоће ли Велики Брат умрети?”

„Разуме се да неће. Како би могао да умре? Следеће питање.”

„Да ли Братство постоји?”

„То, Винстоне, нећеш сазнати никад. Ако решимо да те пустимо на слободу кад будемо готови с тобом, ако дочекаш и деведесету, ни тад нећеш сазнати да ли је на то питање одговор да или не. Докле год будеш жив, то ће у твојој глави остати нерешена загонетка.”

Винстон је лежао ћутећи. Груди су му се дизале и спуштале мало убрзаније. Још увек није био поставио оно питање које му је прво дошло у главу. Знао је да га мора поставити, а ипак му се чинило да језик одбија да га изговори. На О'Брајеновом лицу могло се прочитати да га то забавља. Чинило се чак да му и наочаре имају неки ироничан сјај. Зна, помисли Винстон, зна шта ћу га питати! На ту помисао, из њега грунуше речи:

„Шта је у соби сто један?”

О'Брајену се израз лица не промени. Он одговори суво:

„Знаш ти шта је у соби сто један, Винстоне. Свако зна шта је у соби сто један.”

Он подиже прст према човеку у белом мантилу. Сеанса је очигледно била готова. У Винстонову руку се зари игла. Он готово истог тренутка утону у дубок сан.

"Твоје лечење има три фазе”, рече О'Брајен. Учење, схватање и прихватање. Време је да уђеш у другу фазу.”

Као и увек, Винстон је лежао на леђима. Но однедавна су му везе биле лабавије. Још увек су га везивале за кревет, али сад је могао да мало покрене колена, окрене главу с једне стране на другу и да подигне руке у лакту. Бројчаник је такође постао мање ужасан. Од његових удара спасавала га је хитрина духа; О'Брајен је повлачио ручицу углавном само онда кад је Винстон испољавао неинтелигенцију. Понекад би прошла цела сеанса а да О'Брајен не употреби бројчаник. Винстон није знао колико је сеанси било. Цео тај процес као да се протезао дуго, бескрајно — вероватно недељама — а размаци између сеанси трајали су каткад неколико дана а каткад само сат или два.

„Лежећи овде”, рече О'Брајен, „често си се чудио — чак си и мене питао — зашто Министарство љубави троши толико времена и труда на тебе. Док си био слободан, збуњивало те је, у основи, то исто питање. Био си у стању да схватиш механизам друштва у коме живиш, али не и његове покретачке мотиве. Сећаш ли се да си написао у дневнику ‚Јасно ми је како; није ми јасно зашто’? И управо кад си почео размишљати о ономе ‚зашто’, почео си да сумњаш у своју нормалност. Прочитао си књигу, Голдштајнову књигу; или бар неке делове. Да ли си одатле сазнао ишта што већ ниси знао?”

„Ви сте је прочитали?” упита Винстон.

„Ја сам је написао. То јест, учествовао сам у писању. Као што знаш, ниједна књига се не производи самостално.”

„Је ли истина оно што у њој пише?”

„Што се описа тиче, јесте. Међутим, програм акције који она износи сушта је бесмислица. Потајно нагомилавање знања — постепено ширење просвећености — коначно пролетерска револуција — збацивање Партије с власти. Ти си и сам предвидео да ће то писати у њој. Све је то бесмислица. Пролетери се неће никад побунити, ни за хиљаду година, ни за милион. Не могу. Не морам ти рећи зашто: ти то знаш и сам. Ако си икад гајио снове о устанку, мораш их напустити. Партија се ни на који начин не може збацити с власти. Владавина Партије је вечна. То треба да ти буде полазна тачка у даљем размишљању.”

Он се приближи кревету. „Вечна!” понови. „А сад да се вратимо на питања ‚како’ и ‚зашто’. Теби је прилично јасно како се Партија одржава на власти. Сад ми реци зашто се ми држимо власти. Шта нас на то покреће? Зашто желимо моћ? Хајде, говори”, додаде кад му Винстон није одговорио.

Винстон ипак не проговори још тренутак-два. Беше га савладало осећање заморености. С О'Брајеновбг лица поново је зрачила једва приметна лудачка занесеност. Знао је унапред шта ће О'Брајен рећи. Да Партија не жели власт ради себе саме него за добро већине. Да она жели власт зато што су људи из маса слабићи и кукавице који не могу издржати слободу нити се суочити с истином, те да им зато морају руководити и систематскл Их обмањивати други, јачи од њих. Да човечанство мора бирати између слободе и среће, и да је, за огромну већину, срећа боља. Да је Партија вечити заштитник слабих, секта предана јединственом идеалу која чини зло да би створила добро, која жртвује своју срећу за срећу других. Страшно је то, помисли Винстон, страшно је то што ће О'Брајен веровати у све ово кад буде изрекао ове речи. Види му се по лицу. О'Брајен зна све. Зна хиљаду пута боље но Винстон у каквом понижењу живи огромна маса људи и којим их лажима и варварским делима Партија одржава у таквом стању. Он је схватио све, одмерио све, и закључио да ништа од тога није важно; крајњи циљ оправдава све. Шта се може, помисли Винстон, против лудака који је интелигентнији него ти, који правично саслуша твоје аргументе а затим једноставно наставља са својим лудилом?

„Ви руководите нама за наше добро”, рече слабим гласом. „Ви верујете да људи нису способни да управљају сами собом и стога...”

Он се трже и скоро крикну. Кроз тело му беше прошао удар бола. О'Брајен беше повукао полужицу до тридесет пет.

„Глупост, Винстоне, глупост!” узвикну. „Морао би бити паметнији.”

Врати полужицу на место и настави:

„Ја ћу ти сад рећи одговор на моје питање. Ево у чему је ствар. Партија жели моћ једино и искључиво ради саме моћи. Нас не занима добробит других; занима нас само моћ. Ни богатство, ни раскош, ни дуг живот, ни срећа; само моћ, чиста моћ. Шта значи чиста моћ, схватићеш одмах. Ми се разликујемо од свих олигархијских група из прошлости утолико што знамо шта радимо. Сви остали, чак и они који су нам били слични, били су кукавице илицемери. Немачки нацисти и стаљинисти су нам по својим методима били врло близу, али никад нису имали храбрости да признају своје мотиве. Они су тврдили, можда чак и верујући у то, да су се дочепали власти не желећи, и на ограничено време; да одмах иза угла лежи рај у коме ће сви људи бити слободни и једнаки. Ми нисмо такви. Ми знамо да нико не граби власт с намером да је се одрекне. Моћ није средство, моћ је циљ. Не успоставља се диктатура да би се сачувала револуција него се подиже револуција да би се успоставила диктатура. Циљ прогоњења је прогоњење. Циљ мучења је мучење. Циљ моћи је моћ. Да ли сад почињеш да ме схваташ?”

Винстона изненади, као што га је и раније изненађивао, замор на О'Брајеновом лицу. Било је јако, меснато и брутално, било је пуно интелигенције и неке уздржане страсти пред којом се осећао беспомоћан; али било је и уморно. Испод очију су биле кесице, кожа је ви сила с јагодица. О'Брајен се наже над њега, намерно му примичући истрошено лице.

„Ти сад мислиш”, рече он, „да је моје лице старо и изморено. Мислиш како говорим о моћи, а неспособан сам да спречим макар распадање свог сопственог тела. Зар не можеш да схватиш, Винстоне, да јединка није ништа више до ћелија? Замор ћелије је елан организма. Да ли се умире кад се одсеку нокти?”

Окрете се на другу страну и поново закорача по соби, држећи једну руку у џепу.

„Ми смо свештеници моћи”, рече. „Бог, то је моћ. Но што се тебе тиче, моћ је тренутно само реч. Време је да стекнеш представу о томе шта значи моћ. Пре свега треба да схватиш да је моћ колективна ствар. Јединка је моћна само кад престане бити јединка. Теби је позната парола Партије: ‚Слобода је ропство.’ Је ли ти падало на памет да се она може читати и натрашке? Ропство је слобода. Усамљен — слободан — човек ће увек бити поражен. Тако мора бити, јер је сваком људском бићу суђено да умре, што је највећи од свих пораза. Али ако је у стању да се потпуно, до краја потчини, ако се може утопити у Партију тако да су он и Партија једно, онда је свемоћан и бесмртан. Друго што треба да схватиш јесте да моћ значи моћ над људским бићима. Над телом — али пре свега над духом. Моћ над материјом — спољном стварношћу, како би је ти назвао — нема значаја. Наша власт над материјом је већ апсолутна.”

Винстон за тренутак заборави бројчаник. Покуша да се подигне у седећи став, и успе само да се болно истегне.

„Али како можете имати власт над материјом?” експлодира. „Ви немате власт чак ни над климом, чак ни над силом теже. Да и не говоримо о болестима, физичком болу, смрти...”

О'Брајен га ућутка покретом руке. „Ми имамо власт над материјом зато што имамо власт над духом. Стварност је садржана у лобањи. Постепено ћеш научити, Винстоне. Нема ничега што ми не можемо. Да будемо невидљиви, да лебдимо у ваздуху — шта год хоћеш. Ја бих могао узлетети с овог пода као мехур сапунице кад бих хтео. Али нећу, јер Партија то неће. Ти би се морао оканути тих схватања из деветнаестог века о природним законима. Ми правимо природне законе.”

„Није истина! Ви не владате чак ни овом планетом. А Евроазија и Истазија? Њих још нисте освојили.”

„Није важно. Победићемо их кад нам буде одговарало. Но чак и да их не победимо, шта би то сметало? Ми их можемо једноставно искључити из свести. Океанија је цео свет.”

„Али и сама земља је само зрнце прашине. А човек је сићушан — беспомоћан! Откад он постоји. Земља је милионима година била ненастањена.”

„Којешта. Земља је стара колико и ми, ништа старија. Како би могла бити старија? Све што постоји, постоји само кроз људску свест.”

„Али стене су пуне костију изумрлих животиња — мамута, мастодоната и огромних гмизаваца који су постојали далеко пре него што се уопште чуло за човека.”

„Винстоне, јеси ли ти видео те кости? Разуме се да ниси. Њих су измислили биолози из деветнаестог века. Пре човека није постојало ништа. После човека, ако он икад нестане с лица земље, неће бити ничег. Ван човека не постоји ништа.”

„Али ван нас је цео космос. Погледајте звезде! Неке од њих су удаљене милионима светлосних година. Оне су нам заувек ван дохвата.”

„Шта су звезде?” равнодушно рече О'Брајен. „Пламичци удаљени који километар. Да хоћемо, могли бисмо стићи до њих. Или их избрисати. Земља је центар васионе. Сунце и звезде се окрећу око ње.”

Винстон учини још један грчевит покрет. Овог пута није рекао ништа. О'Брајен настави као да одговара на изречену примедбу:

„Разуме се, за извесне сврхе то није истина. Кад пловимо океаном, или кад предвиђамо помрачење, често нам је погодно да претпоставимо да се земља окреће око сунца и да су звезде удаљене милионе милиона километара. Али шта с тим? Мислиш ли да нисмо у стању да створимо двоструки систем астрономије? Звезде могу бити и близу и далеко, већ према томе како нам је потребно. Мислиш ли да наши математичари нису томе дорасли? Јеси ли заборавио двомисао?”

Винстон поново потону у кревет. Шта је год говорио, брз одговор га је ломио као тојага. А ипак је знао, знао, да је у праву. Веровање да ван сопственог духа не постоји ништа — па ваљда постоји неки начин да се докаже да је погрешно? Зар није још одавно у прошлости оборено? За то веровање постојало је чак и име, али га се није могао сетити. О'Брајенове усне, док га је посматрао одозго, искривише се у благ осмејак.

„Рекох ти, Винстоне”, рече он, „да си у метафизици слаб. Реч које покуша ваш да се сетиш јесте солипсизам. Али грешиш. То није солипсизам. Колективни солипсизам, ако хоћеш — то да. Али то је друга ствар; чак сасвим супротна. Али скренули смо с правца”, додаде измењеним тоном. „Права моћ, моћ за коју се ми морамо борити и дању и ноћу, није моћ над стварима него над људима.” Застаде, и за тренутак поново постаде сличан учитељ у који испитује бистрог ђака: „Кажи ми, Винстоне, како један човек успоставља своју моћ над другим?”

Винстон размисли. „Приморавајући га да пати”, рече.

„Управо тако. Приморавајући га да пати. Није довољна само покорност. Ако не пати, како ћеш знати да се покорава твојој вољи, а не својој? Моћ се састоји у наношењу бола и понижења. Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде а потом састави у жељени облик. Да ли ти сад бива јасно какав свет ми стварамо? Тај свет је потпуна супротност оним глупавим хедонистичким утопијама које су замишљали реформатори у прошлости. Свет страха, издајства и муке, свет у коме се гази и бива згажен, свет који ће с процесом рафинирања постајати немилосрднији. Напредак у нашем свету значиће напредак ка повећању бола. Старе цивилизације су тврдиле да се заснивају на љубави и правди. Наша се заснива на мржњи. У нашем свету неће бити других емоција до страха, гнева, тријумфа и самоунижења. Све остало ћемо уништити — све. Већ сламарно мисаоне навике које су преживеле из периода пре Револуције. Раскинули смо везу између детета и родитеља, између човека и човека, и између човека и жене. Више се нико не усуђује да верује супрузи, детету, пријатељу. Но у будућности неће бити ни супруга ни пријатеља. Деца ће се одузимати од мајки по породају, као јаја од кокошке. Сексуални инстинкт ће бити уништен. Продужавање врсте биће формалност која ће се обављати једном годишње, као што се продужује књижица за снабдевање. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити оданости, сем оданости Партији. Неће бити љубави, сем љубави према Великом Брату. Неће бити смеха, сем смеха победи оца над побеђеним. Неће бити уметности, неће бити књижевности, неће бити науке. Кад постанемо свемоћни, наука нам више неће бити потребна. Неће бити разлике између лепог и ружног. Неће бити радозналости, неће бити уживања у животу. Сва конкурентска задовољства биће уништена. Али увек — то немој заборавити, Винстоне — увек ће бити опијености од моћи, све веће и све суптилније. Увек, у сваком тренутку, постајаће узбуђење победе, драж гажења по непријатељу који је беспомоћан. Ако хоћеш слику о будућности, замисли чизму како гази људско лице — заувек.”

Он застаде, као да је очекивао да ће Винстон проговорити. Винстон беше покушао да се поново утопи у површину кревета. Није могао да изусти ни реч. Чинило му се да му се срце следило. О'Брајен продужи:

„И запамти да је то заувек. Увек ће бити тог лица по коме треба газити. Јеретик, непријатељ друштва, увек ће постојати да бисмо га могли поново побеђивати и понижавати. Све кроза шта си прошао откако си нам допао у руке — све ће се то наставити, и то још горе. Шпијунирања, издаје, хапшења, мучења, погубљења, нестајања, неће никад престати. Тај свет ће бити свет страха исто колико и тријумфа. Што буде јача, Партија ће бити безобзирнија; што је слабији отпор, то је јачи деспотизам. Голдштајн и његове јереси живеће вечито. Сваког дана, сваког тренутка, биће поражаване, обезвређиване, исмеване, попљуване – а ипак ће увек преживљавати. Ова драма коју сам с тобом играо седам година одиграваће се опет и опет, генерацију за генерацијом, увек у све суптилнијем облику. Увек ћемо имати јеретика пред собом, препуштеног нама на милост и немилост, који вришти од бола, сломљен, достојан презира — и који ће се на крају потпуно покајати, спасен од самог себе, који ће од своје воље пузити до наших стопа. То је свет који припремамо, Винстоне. Свет победе за победом, тријумфа за тријумфом; бескрајног притискања, притискања, притискања на живац моћи. Видим да почињеш да схваташ како ће тај свет изгледати. Али на крају ћеш превазићи голо схватање. Прихватићеш га и постати део њега.

Винстон се беше довољно повратио да може говорити. „Не можете!” рече слабим гласом.

„Шта мислиш том примедбом, Винстоне?”

„Не можете створити такав свет који сте ми сад описали. То је сан. Такав свет је немогућ.”

„Зашто?”

„Немогуће је засновати једну цивилизацију на страху, мржњи и суровости.”

„Зашто не?”

„Не би имала виталности. Извршила би самоубиство.”

„Којешта. Ти си под утиском да мржња исцрпљује више него љубав. Зашто би била таква? Па и кад би била, шта онда? Рецимо да ми решимо да се истрошавамо брже. Рецимо да убрзамо темпо живота тако да људи постану сенилни у тридесетој години. Па шта? Зар не можеш схватити да смрт јединке није смрт? Партија је бесмртна.”

Као и обично, од његовог гласа Винстон се осети смлављен и беспомоћан. Уз то се бојао да ће О'Брајен поново повући полужицу на бројчанику. Но ипак није могао да ћути. Слабашно, без аргумената, без ичега што би га подржавало сем неисказивог страха од онога што је О'Брајен рекао, он се врати у напад.

„Не знам — не тиче ме се. Некако ћете већ пропасти. Нешто ће вас већ победити. Победиће вас живот.”

„Ми владамо животом, Винстоне, на свим његовим нивоима. Ти замишљаш да постоји нешто што се зове људска природа, што ће се разгневити од наших дела и окренути против нас. Али људску природу стварамо ми. Човек се може месити до бесконачности. Или си се можда вратио свом старом веровању да ће се пролетери или робови дићи и збацити нас. Избаци то из главе. Они су беспомоћни, као животиње. Човечанство — то је Партија. Остали су ван њега; неважни су.”

Не тиче ме се. На крају ће вас потући. Пре или после ће вас прозрети, а онда ће вас разбити у парампарчад.”

„Видиш Ии ти какав доказ да се то дешава?”

„Не. Ја у то верујем. Знам да ћете пропасти. Постоји нешто у васиони — не знам, неки дух, неки принцип — што никад нећете победити.”

„Верујеш ли ти у бога, Винстоне?”

„Не.”

„Па шта је то онда, који је тај принцип који ће победити?”

„Не знам. Дух човека.”

„А да ли ти себе сматраш човеком?”

„Да.”

„Ако јеси, Винстоне, онда си последњи. Твоја врста је изумрла; наследници смо ми. Схваташ ли да си сам? Ти си ван историје, ти не постојиш.” Понашање му се промени; он рече нешто грубље: „И сматраш се морално вишим од нас, с нашим лажима и нашом свирепошћу?”

„Да, сматрам се вишим.”

О'Брајен не рече ништа. Говорила су нека друга два гласа. После једног тренутка Винстон примети да је један од тих гласова његов. То што се чуло био је магнетофонски снимак разговора који је водио с О'Брајеном оне вечери кад је приступио Братству. Он се сад чу како обећава да ће лагати, красти, фалсификовати, убијати, подстицати узимање дрога и проституцију, ширити венеричне болести, бацати витриол деци у лице. О'Брајен учини кратак, нестрпљив покрет, као да би рекао да је ствар невредна приказивања. Затим окрете прекидач и гласови ућуташе.

„Устани с кревета”, рече.

Везе се беху олабавиле. Винстон се спусти на под и несигурно усправи.

„Ти си последњи човек”, рече О'Брајен. „Ти си заточник — људског духа. Видећеш се какав си. Скини одећу.”

Винстон одреши комад канапа који му је држао комбинезон. Патент-затварач су му одавно били ишчупали. Није се могао сетити да ли је и један пут скинуо сву одећу са себе откако су га ухапсили. Испод комбинезона тело су му обавијале прљаве жућкасте крпе, које он једва препознаде као остатке доњег рубља. Док их је скидао са себе, примети трокрилно огледало на супротном крају собе. Приближи му се, затим се заустави у пола корака. Из грла му се беше отео нехотичан крик.

„Хајде, хајде”, рече О'Брајен. „Стани између крила. Видећеш се и из профила.”

Винстон беше застао јер га је било страх. Према њему је ишла повијена, сива, костурна прилика. Плашио је више њен изглед него само сазнање да је та прилика он. Он се приближи стаклу. Лице те сподобе изгледало је избачено упоље због погнутог држања. Изгубљено, хапшеничко лице са чворугавим челом које је прелазило у ћелаво теме, искривљен нос и јагодице стученог изгледа изнад којих су очи биле ужарене и будне. Образи су били изборани, а уста изгледала упала. Свакако је посреди било његово лице, али му се чинило да се оно променило мање него он у себи. Оно што би се на њему видело било би друкчије од оног што је осећао. Био је делимично оћелавио: У првом тренутку је помислио да је и посивео, али сиво му је било само теме. Сем руку и круга, лица, цело му је тело било сиво од давнашње прљавштине која се упила у кожу. Овде-онде под прљавштином виделе су се црвене бразготине од рана, а код чланака је проширено место на вени било запаљена маса с које се љуштила кожа. Но истински га је престравило то што му је тело било толико смршало. Грудни кош му је био узан као у костура; ноге су се биле тако истањиле да су у колену биле шире него у бутини. Сад је видео шта је О'Брајен мислио када је променуо профил. Кривина кичме је запрепашћивала. Мршава рамена су била погнута, чинећи од груди улегнуће, танки врат као да се савијао надвоје под тежином лобање. Да је требало погађати, рекао би да је у питању тело шездесетогодишњака који пати од какве опаке болести.

„Понекад си мислио”, рече О'Брајен, „да моје лице — лице члана Уже партије — изгледа старо и строшено. Шта мислиш о свом?”

Он зграби Винстона за раме и обрте га тако да се нађоше лицем у лице.

„Погледај у каквом си стању!” рече. „Погледај ту прљавштину по целом телу. Погледај то блато између прстију на ногама. Погледај ту одвратну рану на нози из које ти се цеди гној. Примећујеш ли да заудараш као јарац? Вероватно више и не примећујеш. Погледај колико си смршао. Видиш ли? Могу да саставим палац и кажипрст око твоје мишице. Могао бих ти преломити врат као шаргарепу. Знаш ли да си изгубио двадесет пет килограма откако си нам пао у руке? Чак ти и коса опада, у целим праменовима. Гледај!” Он дохвати Винстона за косу и повуче; у руци му остаде прамен длака. „Отвори уста. Девет, десет, једанаест — имаш још једанаест зуба. Колико си имао кад си дошао овамо? И ово мало што ти је остало испада ти из главе. Гледај!”

Он дохвати један од Винстонових преосталих предњих зуба између снажног палца и кажипрста. Кроз Винстонову вилицу севну бол. О'Брајен му беше ишчупао зуб из корена. Затим га баци преко ћелије.

„Трулиш”, рече, „распадаш се. Шта си ти? Врећа ђубрета. Сад се окрени и поново погледај у огледало. Видиш ли ту сподобу која те гледа? То је последњи човек. Ако си ти човек, онда је то човечанство. А сад се обуци.”

Спорим, крутим покретима, Винстон се поче облачити, До тада није примећивао колико је мршав и слаб, У глави му се вртела само једна мисао: да се у затвору налази дуже него што му се чинило, Затим га, док је поново навлачио своје бедне крпе, изненада преплави сажаљење према свом упропашћеном телу. Пре но што је постао свестан шта чини, он се скљока на столичицу која је стајала поред кревета и бризну у плач. Био је свестан своје ружноће, своје неспретности – свежањ костију у одвратно прљавом рубљу који седи и плаче под грубим белим светлом — али се није могао зауставити. О'Брајен му положи руку на раме, готово љубазно.

„Неће то вечно трајати”, рече. „Можеш се спасти кад год зажелиш. Све зависи од тебе.”

„Ви сте то учинили!” зајеца Винстон. „Ви сте ме довели у ово стање.”

„Не, Винстоне, ти си сам себе довео до њега. Ти си прихватио кад си кренуо против Партије. Све је то било садржано у твом првом делу. Није се десило ништа што ниси и сам предвидео.”

Он застаде, затим продужи:

„Потукли смо те, Винстоне. Сломили смо те. Видео си какво ти је тело. Дух ти је у истом стању. Не мислим да ти је остало још много поноса. Тукли су те, батинали, вређали; вриштао си од бола, ваљао си се на поду у сопственој крви и бљувотини. Цвилио си за милост, издао си све и свакога. Можеш ли ми навести иједно понижење кроз које ниси прошао?”

Винстон беше престао да плаче, мада су му се сузе и даље цедиле из очију. Подиже поглед ка О'Брајену.

„Нисам издао Џулију”, рече.

О'Брајен га замишљено погледа одозго. „Не”, рече он, „не; то стоји. Ниси издао Џулију.”

Оно чудно поштовање према О'Брајену, које ништа није могло уништити, поново запљусну Винстоново срце. Како је интелигентан, помисли он, како је интелигентан! Није се никад десило да О'Брајен не схвати шта му он каже. Свако други би му сместа одвратио да је издао Џулију. Јер шта нису исцедили из њега под мукама? Рекао им је све што је знао о њој, о њеним навикама, њеном карактеру, прошлости; признао је до најбезначајније ситнице све што се дешавало на њиховим састанцима, све што је говорио њој и она њему, признао је гозбе намирницама са црне берзе, блуд, магловите планове против Партије — све. А ипак, у оном смислу који је давао тој речи, ипак је није издао. Није престао да је воли; осећања која је имао према њој остала су иста. О'Брајен је без објашњења разумео шта је он мислио.

„Реците ми”, упита га Винстон, „хоће ли ме скоро стрељати?”

„Дотле може потрајати још дуго”, рече О'Брајен. „Ти си тежак случај. Али не губи наду. Ми излечимо сваког, пре или после. На крају ћемо те стрељати.”

Било му је много боље. Поправљао се и јачао из дана у дан, ако се могло говорити о данима.

Бело светло и зујање остали су непромењени, али ћелија је била нешто удобнија него остале у којима је био. На кревету од дасака био је душек и јастук; имао је и столичицу. Били су га окупали, а потом га прилично често пуштали да се пере у лименом лавору. Чак су му давали и топле воде за то. Дали су му ново рубље и чист комбинезон, мазали су му отечену вену неком машћу која је ублажавала свраб. Извадили су му преостале зубе и дали вештачку вилицу.

Прошло је много недеља, ако не и месеци. Да је био имало заинтересован, могао је да прати протицање времена, јер су га хранили у размацима који су изгледали правилни. Процењивао је да му дају три оброка на двадесет четири часа; понекад се магловито питао да ли га хране ноћу или дању. Храна је зачудо била добра, с месом за сваки трећи оброк. Једном су му дали чак и кутију цигарета. Шибица није имао, али му је вечито ћутљиви стражар давао ватре. Први пут кад је покушао да пуши беше му припала мука, али није попустио. Кутија му је потрајала дуго: пушио је само по пола цигарете после сваког оброка.

Дали су му таблицу за чији је један угао била привезана крижуља. Из почетка их није употребљавао. Чак и будан, био је у потпуној апатији. Често би између два оброка одлежао готово не покрећући се, час спавајући а час се будећи у нејасне фантазије у којима је било превише и отворити очи. Још одавно је био навикао да спава с јаким светлом на лицу. Није му сметало; једина је разлика била у томе што су му снови били повезанији. Цело то време сањао је много, и увек лепе снове. Био је у Златном крају, или седео међу величанственим рушевинама осветљеним сунцем, с мајком, са Џулијом, с О'Брајеном — није радио ништа, просто је седео на сунцу и разговарао с њима о мирним стварима. Мисли које је имао на јави углавном су биле о тим сновима. Сад кад је подстицај који је давао бол био уклоњен, чинило се да је изгубио моћ интелектуалног напрезања. Није му било досадно, није имао жеље за разговором или разонодом. Просто бити сам, не бити тучен ни саслушаван, бити сит и сав чист, савршено га је задовољавало.

Постепено је почео да проводи све мање времена у сну, али још увек га ништа није гонило да устаје. Желео је једино да мирно лежи и осећа како му се у телу скупља снага. Опипавао би се овде-онде, настојећи да се увери да то није илузија, да му се мишићи заиста дебљају а кожа затеже. Најзад се успостави ван сваке сумње да се поправио; ноге су му у бутинама биле непорециво дебље него у коленима. После тога, из почетка с оклевањем, поче редовно изводити вежбе. Ускоро је био у стању да пређе три километра, мерећи их корацима по ћелији, и угнута рамена му се почеше исправљати. Онда покуша да ради компликованије вежбе; ту се запрепасти и осети понижен откривши шта све није способан да уради. Није могао да се креће брже но ходом, није могао да држи столичицу у испруженој руци, није могао да стоји на једној нози а да не изгуби равнотежу. Чучнувши, откри да се може усправити на једвите јаде, с ужасним боловима у бутинама и листовима. Леже потрбушке и покуша да се подигне рукама. Није вредело: није могао да се помакне ни за сантиметар. Но после неколико дана — после неколико оброка — чак и тај подухват му пође за руком. Дође време кад је био у стању да се тако подигне шест пута узастопце. Поче чак да се поноси својим телом и да гаји повремено веровање да му се и лице враћа у пређашње нормално стање. Једино кад би случајно ставио руку на ћелаво теме сетио би се избораног, рушевног лица које га је оног дана погледало из огледала.

Дух му постаде активнији. Он седе на кревет од дасака наваливши се леђима на зид, с таблицом на коленима, и смишљено се даде на посао да се преваспита.

Било је сасвим јасно да је капитулирао. Сад виде да је у ствари почео да капитулира још давно пре но што је донео ту одлуку. Од тренутка кад се нашао у згради Министарства љубави — да, чак и током оних минута кад су он и Џулија стајали беспомоћни док им је гвоздени глас говорио шта да раде — схватио је сву лакоумност, сву површност свог покушаја да се успротиви моћи Партије. Сад је знао да га је свих тих седам година Полиција мисли посматрала као инсекта под лупом. Није било ниједног физичког чина, ниједне изговорене речи, које нису приметили, ниједног мисаоног процеса који нису били у стању да погоде. Чак су и оно беличасто зрнце прашине на корицама дневника увек пажљиво враћали на место. Пуштали су му магнетофонске снимке, показивали фотографије. На некима су били он и Џулија заједно. Да, чак и... Више се није могао борити против Партије. Осим тога, Партија је била у праву. Тако је морало бити: како би бесмртни, колективни мозак могао да погреши? Којим се спољним мерилом могу проверавати његови закључци? Душевно здравље је ствар статистике. У питању је само то да се научи мислити онако како они мисле. Само што...!

Крижуља му се међу прстима чинила дебела и незграпна. Он поче да записује мисли које су му долазиле у главу. Прво написа крупним, неспретним штампаним словима:

СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО

Затим готово без предаха исписа испод тога:

ДВА И ДВА СУ ПЕТ

Али ту се појави нека препрека. Као да је узмицао пред нечим, дух му се није могао усредсредити. Знао је да зна шта је на реду, али за тренутак није могао да се сети. Успе да се сети само свесним напором; мисао му није дошла сама од себе. Он написа:

БОГ ЈЕ МОЋ

Прихватао је све. Прошлост је изменљива. Прошлост се никад није мењала. Океанија је у рату с Истазијом, Океанија је одувек у рату с Истазијом. Џонс, Аронсон и Ратерфорд су криви за све чиме их је оптужба теретила. Он никад није видео фотографију која је побијала њихову кривицу. Она уопште није ни постојала; он ју је измислио. Сетио се да се сећао противречних ствари, но то су биле лажне успомене, производи самозаваравања. Како је све то било лако! Треба се само предати; све остало долази само по себи. То је као кад човек плива уз струју која га гура натраг ма колико се напрезао, а затим наједном реши да се окрене и пође низа струју уместо против ње. Ништа се није мењало сем пливачевог положаја: оно предодређено је у сваком случају чекало на крају. Све је било лако сем...!

Све може бити истина. Такозвани природни закони су којештарија. Земљина тежа је бесмислица. „Ја бих могао”, рекао му је О'Брајен, „узлетети с овог пода као мехур сапунице, кад бих хтео.” Винстон то разради. „Ако он мисли да је узлетео с пода, и ако ја у исто време мислим да га видим како узлеће, онда се то заиста дешава.” Одједном, као потопљена олупина која се наједном пробија на површину воде, у главу му се проби мисао: „Не дешава се. Ми само замишљамо да се дешава. То је халуцинација.” Он је сместа одгурну у страну. Грешка је била очигледна. Подразумевало се да постоји „стварни” свет где су се одвијала „стварна” збивања. Али како такав свет може постојати? Шта знамо о било чему, сем онога што сазнајемо преко свог духа? Све што се догађа, догађа се у духу. Шта год се дешава у духу, одиста се дешава.

Није имао тешкоћа да уклони ту грешку; није био ни у опасности да јој подлегне. Он ипак схвати да та мисао није ни требало да му дође у памет. Дух треба да створи себи неку слепу мрљу кад год се укаже каква опасна мисао. Тај процес би требало да буде аутоматски, инстинктиван. У новоговору се звао злоустављање.

Он се даде на вежбање у злоустављању. Представи себи тврдње „Партија каже да је земља пљосната”, „Партија каже да је лед тежи од воде” — и извежба се да не примећује или да не схвата аргументе који су томе противречили. Није било лако. Била је потребна велика моћ резоновања и импровизације. На пример, аритметички проблеми који су произлазили из тврдње „два и два су пет” били су ван његових интелектуалних моћи. Била је такође потребна и извесна духовна гимнастика, способност да се у једном тренутку примењује најсуптилнија логика, а у другом превиђају и најгрубље логичке грешке. Глупост је била исто толико потребна колико и интелигенција, и исто толико тешко достижна.

Цело то време питао се једним делом свести кад ће га стрељати. „Све зависи од тебе” беше му рекао О'Брајен; но знао је да не постоји никакав свесни чин којим би могао приближити тренутак стрељања. Тај тренутак може доћи за десет минута, или за десет година. Могу га годинама држати у самици, могу га послати у логор за принудни рад, могу га неко време и пустити на слободу као што каткад раде. Било је савршено могуће да ће се, пре него што буде стрељан, цела драма хапшења и саслушавања поново одиграти. Једно је било сигурно: смрт никад не долази у очекиваном тренутку. По традицији — неизреченој традицији: то се некако удувек знало мада се никад није чуло изговорено — пуцали су с леђа, без упозорења, док жртва иде ходником од једне ћелије до друге.

Једног дана — мада „једног дана” није прави израз; могло је исто тако бити и пола ноћи; дакле: једном — он западе у чудно, блажено сањарење. Ишао је ходником очекујући метак. Знао је да ће га идућег тренутка метак погодити. Све је било сређено, изглађено, помирено. Није више било сумњи, препирки, бола, страха. Тело му је било здраво и снажно. Ходао је лаким корацима, с радошћу од кретања и осећањем да хода по сунцу. Више није био у узаним белим ходницима Министарства љубави него у оном огромном пролазу обасјаном сунцем, широком читав километар, којим је пролазио у делиријуму изазваном дрогама. Био је у Златном крају и ходао путањом преко старог пашњака који су зечеви сав попасли. Осећао је кратку гипку траву под ногама и сунце на лицу. На ивици пољане благо су се њихали брестови, а негде иза њих био је поточић у чијим су се зеленим вировима испод врба играле рибице.

Одједном се трже, сав ужаснут. По кичми му изби зној. Био је чуо свој гласни крик:

„Џулија! Џулија! Џулија, љубави моја! Џулија!”

За тренутак га салете халуцинација: виде је пред собом. Чинило се да није само с њим, него у њему. Било му је као да му је ушла у само ткиво коже. Тог тренутка ју је волео далеко више него кад су били заједно и слободни. Исто тако је знао да је она негде жива и да јој је потребна његова помоћ.

Он поново леже и покуша да се прибере. Шта је то урадио? Колико ће година овај тренутак слабости додати његовом заточеништву?

Још један тренутак, и он ће чути бат чизама у ходнику. Они неће пустити да овај излив прође некажњен. Сад знају, ако нису и одраније знали, да он крши споразум који је закључио с њима. Покорио се Партији али је још увек мрзи. У прошлости је под маском конформисте носио јеретички дух. Сад се повукао корак даље: у духу се предао, али се надао да ће душу очувати нетакнуту. Зна да није у праву, али више воли да не буде. Они ће то разумети — О'Брајен ће разумети. Све је изишло на видело у том једном једином глупавом крику.

Мораће да почне из почетка. То може потрајати годинама. Он пређе руком преко лица, трудећи се да упамти нови облик. У образима су биле дубоке боре, јагодице су под руком биле оштре, нос спљоштен. Осим тога, откако се последњи пут видео у огледалу, добио је и нове вилице. Није лако одржати недокучив израз на лицу кад човек не зна како му лице изгледа. У сваком случају, сама контрола над цртама лица није довољна. Он први пут схвати да човек који хоће да сачува тајну мора да је сакрије и од самог себе. Мора цело време знати да је она ту, али не сме је, докле год не постане потребна, пустити да у било ком облику коме се може дати име продре у свест. Од сада мора да има не само исправне мисли него и исправна осећања, исправне снове. А цело то време мора да чува мржњу у себи, као грудву материје која је део њега а ипак неповезана с њим, као цисту.

Једног дана ће одлучити да га стрељају. Не може се знати кад, али се неколико секунди унапред може погодити. Пуцају увек с леђа док човек иде ходником. Десет секунди ће бити доста. За то време се свет у њему може преокренути. И онда, наједном, без иједне речи, без застајања у ходу, без промене и у једној јединој црти лица — наједном ће камуфлажа спасти и: бум! опалиће топови његове мржње. Мржња ће га испунити као огроман праштав пламен. И у том истом тренутку: бум! Опалиће метак, прекасно — или прерано. Пре него што му буду придобили мозак, они ће га разнети. Јеретичка мисао ће бити некажњена, непокајана, ван њиховог домашаја заувек. Они ће пробушити рупу у свом сопственом савршенству. Умрети мрзећи их — то је слобода.

Он затвори очи. То је било теже него прихватити интелектуалну дисциплину. У питању је било самопонижење, самосакаћење. Мораће да зарони у најгнуснију гнусобу. Шта још има страшније, шта још има гадније? Он помисли на Великог Брата. Огромно лице (зато што се стално виђало на плакатима увек се чинило да има метар у ширину) са густим црним брковима и очима које су пратиле човека, изиђе му пред очи као само од себе. Које је његово право осећање према Великом Брату?

У ходнику се чу тежак бат чизама. Челична врата се отворише с треском. У ћелију уђе О'Брајен. Иза њега је стајао официр воштана лица и стражари у црној униформи.

„Устани”, рече О'Брајен. „Ходи овамо.”

Винстон стаде пред њега. О'Брајен га дохвати снажним рукама за рамена и унесе му се у лице.

„Мислио си да ме превариш”, рече он „То ти је било глупо. Исправи се. Погледај ме у лице.”

Он застаде, затим настави блажим гласом:

„Поправљаш се. Интелектуално, с тобом је готово све како треба. Ниси напредовао једино емоционално. Реци ми, Винстоне — и запамти, без лажи; ти знаш да увек примећујем лаж — реци ми: које је твоје право осећање према Великом Брату?”

„Мрзим га.”

„Мрзиш га. Добро. Значи да је дошло време да учиниш и последњи корак. Мораш заволети Великог Брата. Није довољно да му се само покораваш; мораш га волети.”

Он пусти Винстона благо га гурнувши према стражарима.

„Соба сто један”, рече.

У свакој фази свог заточеништва знао је, или му се чинило да зна, на ком се месту те зграде без прозора налази. Вероватно је било малих разлика у ваздушном притиску. Ћелије где су га стражари тукли биле су под земљом. Соба у којој га је О'Брајен саслушавао била је високо, близу крова. Ова просторија је била много метара под земљом, на најдубљем месту докле се може доћи.

Била је већа од готово свих осталих ћелија у којима је био. Но он је једва и примећивао околину. Приметио је једино да су право испред њега била два сточића, оба покривена зеленом чохом. Један је био на свега метар-два испред њега, а други нешто даље, близу врата. Био је у седећем ставу привезан за столицу тако чврсто да није могао покренути ништа, чак ни главу. Главу му је отпозади нешто стезало тако да је морао гледати право преда се.

За тренутак је био сам, затим се врата отворише и О'Брајен уђе.

„Једном си ме питао”, рече О'Брајен, „шта је у соби сто један. Ја сам ти рекао да одговор знаш и сам. Сви знају. У соби сто један је најгора ствар на свету.”

Врата се поново отворише. Уђе стражар који је носио нешто од жице, неку кутију или корпу. Он је стави на удаљенији сто. Од О'Брајена Винстон није могао да види шта је то.

„Најгора ствар на свету”, рече О'Брајен, „варира зависно од јединке. За неког је то бити жив закопан, за другог бити спаљен, или удавити се, или бити набијен на колац, или педесет других смрти. Има случајева кад је најгора ствар на свету нешто сасвим безначајно, чак не ни смртоносно.”

Он се беше мало померио у страну тако да је Винстон могао боље да види онај предмет на столу. То је био четвртаст кавез од жице, с ручицом за ношење на горњем крају. За предњи крај било је причвршћено нешто налик на мачевалачку маску, с удубљеном страном напољу. Иако је кавез лежао три-четири метра од њега, Винстон виде да је уздужном преградом подељен на двоје, и да се у сваком одељку налази по један створ. То су били пацови.

„У твом случају”, рече О'Брајен, „најгора ствар на свету су пацови.”

Још чим је видео кавез, кроз Винстона је прошла нека језа предосећања, неки страх од незнано чега. Но тог тренутка му наједном постаде јасно шта значи онај масколики део. Утроба као да му се претвори у воду.

„Не можете!” крикну високим, напуклим гласом. „Не бисте ваљда! Не бисте ваљда! Па то је немогуће.”

„Да ли се сећаш”, рече О'Брајен, „тренутка панике који ти је долазио у сновима? Испред тебе је био зид мрака, а у ушима ти је бучало. С друге стране зида налазило се нешто ужасно. Знао си да знаш шта је то, али се ниси усуђивао да му погледаш у очи. С друге стране зида су се налазили пацови.”

„О'Брајене!” рече Винстон напрежући се да овлада својим гласом. „Ви знате да то није потребно. Шта тражите од мене?”

О'Брајен му не даде непосредан одговор. Најзад проговори, онако учитељски како је понекад имао обичај. Гледао је замишљено некуд у даљину, као да се обраћа публици иза Винстонових леђа.

„Сам по себи”, рече он, „бол није увек довољан. Има ситуација у којима се човек одупире болу, чак и док не издахне. Али за сваког постоји нешто неиздржљиво — нешто о чему се не може ни мислити. То нема везе са храброшћу и кукавичлуком. Човек који пада с неке висине није кукавица ако се у паду ухвати за уже. Човек који израња из дубоке воде није кукавица ако напуни плућа ваздухом. То је једноставно инстинкт који се не може уништити. Исти је случај с пацовима. За тебе, они су неиздржљиви. Они представљају облик притиска коме се не можеш одупрети, чак и кад би хтео. Стога ћеш учинити оно што се од тебе тражи.”

„Али шта, шта? Како ћу то учинити ако не знам шта је?”

О'Брајен подиже кавез и премести га на ближи сто, спустивши га пажљиво на чоху. Винстону запишта крв у ушима. Имао је осећање да седи у потпуној усамљености. Налазио се усред огромне пусте равнице, равне пустиње натопљене сунцем, преко које су му сви звуци долазили из неизмерних даљина. Но ипак је кавез с пацовима био непуна два метра од њега. Пацови су били огромни. Били су у оном добу кад им њушка постаје тупа и крвожедна — а крзно прелази из сиве боје у мрку.

„Иако је глодар”, рече О'Брајен, још увек се обраћајући невидљивој публици, „пацов је месождер. То знаш. Чуо си шта се дешава у сиромашним четвртима овог града. Има улица где жене не смеју да оставе мало дете само у кући, чак ни на неколико минута, јер би га иначе пацови свакако напали. У врло кратком року оглодали би га до костију. Они такође нападају болеснике и самртнике. Са зачудујућом интелигенцијом распознају који се људи не могу бранити.”

Из кавеза се зачу жестока цика. Винстону се учини да допире издалека. Пацови су се тукли; покушавали су да дохвате један другог кроз преграду. Он чу — и дубоко очајничко стењање. Учини му се да и оно долази од некуд ван њега.

О'Брајен подиже кавез и у истом тренутку притисну нешто не њему. Нешто шкљоцну. Винстон се избезумљено напреже да се отргне са столице. Није вредело: сваки део тела, чак и глава, били су чврсто стегнути. О'Брајен примаче кавез на непун метар од Винстоновог лица.

„Притиснуо сам прву полугу”, рече он. „Конструкција овог кавеза ти је јасна. Маска ће ти налећи на лице, не остављајући никакав излаз. Кад притиснем ову другу полугу, врата кавеза ће се подићи. Изгладнеле животиње ће излетети као меци. Јеси ли кад видео пацова у скоку? Налетеће ти на лице и одмах загристи у њега. Неки пут иду право на очи. Неки пут прогризу кроз образе и навале на језик.”

Кавез се примицао; већ је био сасвим близу. Винстон чу низ оштрих крика који као да су долазили из ваздуха изнад његове главе. Ипак се жестоко борио против панике. Смислити, смислити нешто макар у преосталом делићу секунде — једина нада је била у томе. Одједном га по ноздрвама удари одвратан устајао задах животиња. У њему се ускомеша мучнина; он се готово онесвести. Све се било помрачило. За тренутак је био изван себе, животиња која урла. Но ипак изрони из мрака грчевито се држећи једне мисли. Може се спасти на један једини начин. Мора подметнути неко друго људско биће, тело неког другог људског бића, између себе и пацова.

Круг маске је већ био толико близу да се од њега није видело више ништа. Вратанца од жице била су му на свега два-три педља од лица. Пацови су знали шта се спрема. Један је поскакивао, а други, стари олињали деда из канализације, стајао усправно, стежући ружичастим шапама шипке кавеза, и крвожедно њушкао. Винстон виде бркове и жуте зубе. Поново га захвати црна паника. Био је слеп, беспомоћан, без мисли.

„То је била уобичајена казна у време кинеског царства”, рече О'Брајен, дидактички као и пре.

Маска му се навлачила на лице. Жица му се очеша о образ. А онда — не, то није било олакшање, само нада, сићушан комадић наде. Прекасно, можда прекасно. Но само једно биће на које може да пренесе своју казну — једно једино тело које може да гурне између себе и пацова. И поче избезумљено да урла, да понавља из свег гласа:

„Џулији! Џулији! Не мени! Џулији! Свеједно ми је шта ћете јој! Искидајте јој лице, одерите је до костију. Не мени! Џулији! Не мени!”

Падао је уназад, у неизмерне дубине, све даље од пацова. Још увек је био привезан за столицу, али беше пропао кроз под, кроз зидове зграде, кроз земљу, кроз океане, кроз атмосферу, у васиону, у међузвездани простор — све даље, даље, даље од пацова. Био је удаљен незнано колико светлосних година, али О'Брајен је и даље стајао уз њега. Још увек је осећао хладноћу жице на образу. Али кроз таму која га је обавијала он чу још једно метаИно шкљоцање. Знао је да су се вратанца затворила а не отворила.

Кафана Под кестеном била је готово празна. Падајући косо кроз прозор, жут сунчев зрак је падао на прашњаве плоче столова. Било је петнаест часова; самотно доба дана. Из телекрана се цедила музика металног звука.

Винстон је седео у свом уобичајеном углу, загледан у празну чашу. Каткад би подигао поглед на огромно лице које га је гледало са супротног зида. Испод њега је писало ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА. Келнер се појави непозван и напуни му чашу џином Победа, истресавши у њу и неколико капљица из друге боце кроз чији је запушач пролазила цевчица. То је био сахарин с каранфилићем, специјалитет кафане.

Винстон је слушао телекран. Из њега је тренутно излазила само музика, али сваког часа се очекивао специјални билтен Министарства мира. Новости с афричког фронта биле су крајње узнемирујуће.Бриге о том фронту враћале су му се целог дана. Једна евроазијска армија (Океанија је у рату с Евроазијом; Океанија је одувек у рату с Евроазијом) кретала се на југ стравичном брзином. Подневни билтен није помињао ниједну одређену област, но било је вероватно да се борбе већ воде око ушћа Конга. Бразавил и Леополдвил су били у опасности. Није се морало гледати на мапу да би се схватило шта то значи. Није у питању био само губитак централне Африке; први пут у целом рату била је угрожена и сама територија Океаније.

У њему плану неко јако осећање, не сасвим страх него неко неодређено узбуђење, затим се загаси. Он престаде да мисли о рату. Тих дана није могао да се концентрише ни на шта дуже од неколико тренутака. Он подиже чашу и испи је у једном гутљају. Као и увек, џин га протресе, готово натера да поврати. Пиће је било одвратно. Каранфилић и сахарин, који су, онако отужни, већ и сами били гадни, нису могли да сакрију тупи уљасти мирис; а најгоре је од свега било то што му је мирис џина, који га је пратио дан и ноћ, био у свести нераскидиво везан са задахом оних...

Никад их није именовао, чак ни у мислима; колико му је било могуће, није их ни замишљао. Они су били нешто чега је само упола био свестан, нешто што му се врзма тик уз лице, неки мирис који му се упорно држао ноздрва. Док се џин у њему дизао, он подригну кроз љубичасте усне. Откако су га пустили био се угојио, па чак и повратио своју стару боју — у ствари, и више него повратио. Црте лица су му задебљале, кожа на носу и јагодицама огрубела и поцрвенела, чак је и ћелаво теме било превише ружичасто. Келнер, и овог пута непозван, донесе шаховску таблу и последњи број Тајмса, савијен на страни са шаховским проблемом. Затим, видевши да је Винстонова чаша празна, донесе боцу с џином и напуни је. Винстон није морао да наручује. Знали су његове навике. Шаховска табла га је увек чекала, сто углу био увек резервисан; чак и кад је кафана била пуна он је за својим столом седео сам јер нико није хтео да буде виђен у његовој близини. Никад се није трудио да рачуна колико је попио. У неправилним размацима подносили су му комад прљаве хартије за који су говорили да је рачун, но имао је утисак да му стално наплаћују мање. Но било би му свеједно и да је обратно. Сад је увек имао пара. Имао је чак и посао, синекуру плаћену далеко боље но његова ранија служба.

Музика с телекрана престаде. Програм настави спикеров глас. Винстон подиже главу, али посреди није био билтен с фронта. Само кратко саопштење Министарства обиља да је у претходном тромесечју норма десете, тролетке за производњу пертли премашена за двадесетосам одсто.

Он испита шаховски проблем и постави фигуре. У питању је била компликована завршница, при чему је требало употребити и два коња. „Бели вуче и добија у два потеза.” Винстон подиже поглед на портрет Великог Брата. Бели увек матира, помисли он с неким магловитим мистицизмом. Увек је тако удешено, без изузетка. Ни у једном шаховском проблему од почетка света није пођедивао црни. Не симболизује ли то вечиту, непромериљиву победу добра над злим? Огромно лице га је посматрало, пуно смирене снаге. Бели увек матира.

Глас из телекрана застаде и настави друкчијим и много озбиљнијим тоном: „Упозоравате се да будете спремни за важно саопштење у петнаест и тридесет. Петнаест и тридесет! У питању су вести од највећег значаја. Пазите да их не пропустите. Петнаест и тридесет!” Звекетава музика поново засвира.

Винстону залупа срце. То ће бити билтен с фронта; инстинкт му је говорио да ће вести бити лоше. Целог дана су му се, с малим налетима узбуђења, враћале мисли о страхобном поразу у Африци. Чинило му се да гледа евроазијску армију како куља преко никад прекорачене границе и продире на врх Африке као колона мрава. Зар није било могуће некако их напасти с бока? У глави му је јасно стајао обрис западноафричке обале. Он подиже белог коња и помаче га преко табле. Ту је право место. Још док му је пред очима била црна хорда која јури на југ, он виде другу силу, необјашњиво скупљену, како им на једном продире у позадину и пресеца копнене и поморске комуникације. Чинило му се да својом жељом оживљава ту другу силу. Али треба дејствовати брзо. Ако овладају целом Африком, ако се дочепају аеродрома и подморничких база на Рту добре наде, пресећи ће Океанију надвоје. То би могло значити свашта: пораз, расуло, поновну поделу света, пропаст Партије! Он дубоко удахну. У души му се борила чудна смеша осећања — мада то није била смеша у правом смислу, — тачније, неколико узастопних слојева осећања, при чему се није могло знати који је слој најнижи.

Грч прође. он врати белог коња на место, али за тренутак се није могао усредсредити на проблем, Мисли му поново одлуташе. Он скоро несвесно исписа прстом по прашини на столу:

2 + 2 = 5

„У душу ти не могу ући”, беше му рекла она. Ипак су могли. „Шта ти се овде деси остаје заувек”, беше рекао О'Брајен. То је била права реч. Од неких ствари, својих сопствених дела, човек се не може опоравити. У грудима му нешто буде убијено: спаљено, сажежено.

Видео се с њом; чак и разговарао. Није било опасно. Знао је, скоро инстинктивно, да за његове поступке више готово и немају интересовања. Да је било ко од њих двоје хтео, могао је удесити да се нађу још једном. Срели су се у ствари сасвим случајно, у Парку, једног оштрог, очајно хладног мартовског дана, кад је земља била налик на гвожђе и сва трава се чинила мртвом, а нигде није било ниједног пупољка сем неколико шафрана који су се пробили из земље да их ветар рашчеречи. Хитао је својим путем, смрзнутих руку и са сузама од ветра, кад је виде на непуних десет метара од себе. Одједном му би јасно да се променила на неки тешко описив начин. Они се скоро мимоиђоше без икаквог знака, а затим се он окрете и пође за њом, не превише ревносно. Знао је да нема опасности, да се нико не би заинтересовао за њих. Она је ћутала. Пошла је укосо преко траве као да покушава да га се отресе, затим се помирила с његовим присуством поред себе. Убрзо се нађоше окружени искиданим жбуњем без лишћа, некорисним било као скровиште било као заштита од ветра. Стадоше. Било је зверски хладно. Ветар је звиждао кроз гранчице и тресао ретке шафране. Он је загрли око појаса.

Телекрана није било, али је сакривених микрофона морало бити; сем тога, били су на видику. То није имало значаја; ништа није имало значаја. Могли су лећи на земљу и урадити оно да су хтели. На саму помисао њему се следи месо на костима. Она ничим не одврати на загрљај; није се чак ни трудила да се ослободи. Он сад виде шта се променило у њој. Лице јој је било жуће, а преко чела и слепоочнице, делимично сакривена косом, прелазила је бразготина; али промена није била у томе. У питању је било то што јој се струк проширио и, на неки чудан начин, укрутио. Он се сети како је једном, после експлозије ракетне бомбе, помагао да се из рушевина извуче леш, и како се зачудио не што је мртвац био невероватно тежак, него што је био тако укочен и незгодан за ношење: као да је био од камена а не меса и костију.

Није покушавао да је пољуби; нису ни говорили. Кад су се враћали преко траве, она га први пут погледа право у лице, кратким погледом, пуним презира и одбојности. Он се упита да ли је то само због нечега из прошлости или ју је одбијао и због свог надувеног лица и воде коју му је ветар стално извлачио из очију. Седоше на две гвоздене столице, једно поред другог, али не превише близу. Виде да се она спрема да проговори. Она помери своју незграпну ципелу неколико сантиметара и намерно преби једну гранчицу. Примети да су јој стопала изгледала шира.

„Издала сам те”, отворено рече она.

„Издао сам те”, рече он.

Она баци на њега још један кратак и одбојан поглед.

„Понекад”, рече она „понекад ти запрете нечим — нечим чему се не можеш одупрети, о чему чак не можеш ни мислити. И онда кажеш: „Немојте мени, урадите то неком другом, урадите то томе и томе.” После можеш и да се претвараш да је то био само трик, да си то рекао само да би престали и да то у ствари не мислиш. Али то није истина. У оном тренутку заиста тако мислиш. Мислиш да нема другог начина да се спасеш, и потпуно си спреман да се спасеш на такав начин. И просто пожелиш да се то деси том другом. Није ти стало колико ће он да се мучи. Стало ти је само до себе.”

„Стало ти је само до себе”, понови он као одјек.

„А после тога не осећаш се онако исто према том другом.”

„Не”, рече он, „не осећаш се онако исто.”

Чинило се да се више нема шта рећи. Ветар им је танке комбинезоне лепио за тело. Скоро наједном постаде незгодно седети и ћутати; сем тога, било је превише хладно да би се могло седети непокретно. Она рече да мора на метро и устаде да пође.

„Морамо се још који пут видети”, рече он.

„Да”, рече она, „морамо се још који пут видети.”

Неко време ју је неодлучно пратио, пола корака иза ње. Више нису проговорили. Није се у ствари трудила да га се отресе, али је ишла управо толико брзо да он није могао упоредо с њом. Решио се да је отпрати до станице метроа, али му наједном то вучење за њом по хладноћи постаде бесмислено и неиздржљиво. Била га је обузела жеља не толико да се одвоји од Џулије колико да се врати у кафану Под кестеном, која му никад није била привлачнија него у том тренутку. Пред очи му изиђе носталгична слика његовог стола у углу, с новинама, шаховском таблом и непресушним џином. Тамо ће пре свега бити топло. Следећег тренутка, не сасвим случајно, он допусти групици пролазника да га издвоји од Џулије. Преко воље покуша да је сустигне, затим успори корак, окрете се и пође у супротном правцу. Кад је прешао педесет метара, окрете се. На улици није било много света, али Џулију већ није могао да распозна. Било која од десетак силуета које су хитале низ улицу могла је бити њена. Можда се њено раскрупњало, укрућено тело више није ни могло препознати с леђа.

„У оном тренутку”, рекла му је, „заиста тако мислиш.” Он и јесте тако мислио. Није само рекао, него је то заиста и пожелео. Пожелео је у том тренутку да њу, а не њега, баце оним...

У музици која се цедила с телекрана нешто се измени. Појави се нека реска, подругљива нота, нека жута нота. А онда — то се можда није ни дешавало, можда је то било само сећање у музичком рубу — неки глас запева:

Под кестеном сенке дуге
Продадосмо једно друго...

У очи му навреше сузе. Келнер који је пролазио поред стола примети да му је чаша празна и донесе боцу са џином.

Подиже чашу и помириса је. Пиће је са сваким гутљајем постајало не мање одвратно него још одвратније. Али било је постало елемент у коме је пливао, његов живот, његова смрт и његово васкрсење. Џин му је сваке ноћи доносио омаму и сваког јутра подизао га из мртвих. Кад се будио, ретко пре једанасет нула-нула, слепљених капака, изгорелих уста, и с осећањем да му је кичма пребијена, не би се могао ни дићи из водоравног положаја да му нису поред кревета стајале боца и чајна шољица. У подневне сате је седео зацакљена лица, с боцом под руком, и слушао телекран. Од петнаест нула-нула до затварања постајао је део инвентара у кафани Под кестеном. Више се никог није тицало шта ради, више га није будио никакав писак, више га ниједан телекран није корио. Повремено, можда двапут недељно, одлазио је у Министарство истине, у прашњаву канцеларију која је изгледала напуштена, и тамо обављао нешто мало посла, управо онога што се називало послом. Био је постављен за члана пододбора при неком пододбору, изданку једног од безбројних одбора који су се бавили мањим тешкоћама насталим у припремању једанаестог издања речника Новоговора. Састављали су нешто што се звало „ад хок извештај”, али о чему је тај извештај требало да буде, никад није коначно сазнао. То је имало неке везе с питањем да ли зарезе треба стављати у заграде или ван заграда. У његовом пододбору било их је још четворо, сви слични њему. Било је дана кад су се састајали и одмах потом растурали, искрено признајући једни другима да заиста нема шта да се ради. Но било је и дана кад су се скоро ревносно давали на посао, педантно и с великим жаром састављали записнике, правили нацрте других информација које никад нису завршавали — кад је препирка око тога шта је то због чега се наводно препиру постајала невероватно компликована и закукуљена, са цепидлачењем око дефиниција, с огромним скретањима, свађама — чак претњама да ће се ствар изнети пред више руководство. Онда би наједном из њих испарила сва енергија, и седели би око стола, гледајући се угашеним очима, као духови који бледе кад петао кукурикне.

Телекран за тренутак ућута. Винстон поново подиже главу. Билтен! Али не, само су мењали плочу. Иза очних капака имао је мапу Африке. Кретање армија сачињавало је дијаграм: црна стрела која се пробија хоризонтално на исток, преко репа беле. Као да тражи потпору, он подиже поглед на неузбуђено лице с портрета. Да ли је уопште могуће да ова друга стрела не постоји?

Интересовање му поново попусти. Он попи још један гутљај џина, подиже белог коња и повуче један потез за пробу. Шах. Но то очигледно није био прави потез, јер...

Непозвано, у главу му се врати сећање. Он виде собу осветљену свећом, огроман кревет с белим покривачем и себе, дечака од девет-десет година, како седи на поду, мућка коцкице и одушевљено се смеје. Мајка је седела прекопута њега и такође се смејала.

То се по свему судећи десило неких месец дана пре него што је она нестала. Тај тренутак је био тренутак помирења, кад је упорну глад у трбуху био заборавио, а ранија љубав према мајци за тренутак поново оживела. Добро се сећао дана, расквашеног од кише; вода је цурила по окну а светло било превише мутно да би се могло читати. Досада двоје деце у мрачној, претрпаној спаваћој соби постала је неиздржљива. Винстон је цвилио и кукумавчио, узалудно захтевао храну, мотао се по соби померајући ствари и ударајући ногама о дрвену оплату све док суседи нису почели ударати по зиду, док је млађе дете сваки час плакало. На крају му је мајка рекла: „А сад буди добар па ћу ти донети играчку. Дивну играчку — много ће ти се допасти”; затим је отишла на кишу, у малу сваштарницу у близини која је још увек повремено радила, и вратила се с картонском кутијом у којој је била игра „човече, не љути се”. Још увек се сећао мириса влажног картона. Прибор за игру је био бедан. Табла је била испуцала, а ситне дрвене коцкице тако лоше сечене да су једва лежале на страни. Винстон је посматрао игру надурен и незаинтересован. Но тада му је мајка запалила комадић свеће, па су сели на под да играју. Убрзо се јако узбудио и потцикивао док су фигурице с надом напредовале с једног поља на друго а онда бивале „поједене” и морале се враћати на почетно поље. Одиграли су осам игара и добили свако по четири. Његова сићушна сестрица, премала да би разумела игру, седела је подупрта јастуком и смејала се пошто су се и њих двоје смејали. Цело једно поподне били су срећни заједно, као у његовом ранијем детињству.

Он избаци ту слику из своје свести. То је била лажна успомена. Повремено су га узнемиравале лажне успомене. Оне нису имале значаја, докле год човек зна шта су у ствари. Неке ствари су се десиле, неке друге нису. Он се окрете шаховској табли и поново подиже белог коња. Фигура скоро у истом тренутку паде и звекну на табли. Винстон се тргао као да му је у тело забодена игла.

Оштар трубни знак проби ваздух. Билтен! Победа! Кад се пре вести чује овај трубни знак, то увек значи победу. По кафани прође неко електрично узбуђење. Чак су се и келнери тргли и начуљили уши.

Трубни знак је ослободио неописиву буку. С телекрана је већ блебетао узбуђен глас, но још га у самом почетку готово заглуши клицање споља. Новост је облетела улице као чаролијом. Од оног што је излазило из телекрана Винстон је чуо таман толико да схвати да се све десило онако како је предвидео: огромна армија пребачена бродовима, изненадан удар у непријатељску позадину, бела стрела која продире преко репа црне. Кроз општу буку пробијали су се одломци тријумфаИних фраза: „Капиталан стратешки маневар... савршена координација... крајње расуло... пола милиона заробљеника... потпуна деморализација... власт над целом Африком... крај рата сагледљив... победа... највећа победа у људској историји... победа, победа, победа!”

Винстонове ноге су испод стола правиле грчевите покрете. Није се ни помакао са свог места, али у духу је трчао, брзо трчао, био је с гомилом на улици, кличући до оглувљења. Он поново подиже поглед на портрет Великог Брата. Колос који је прегазио свет! Стена о коју су узалудно ударале азијске хорде! Он помисли како је пре десет минута — да, свега десет минута — у његовом срцу још увек било недоумице око тога да ли ће вести с фронта значити победу или пораз. Ах, нестало је нешто више од евроазијске војске! Много се тога променило у њему од оног првог дана у Министарству љубави, али коначна, неопходна, лековита промена се до тог тренутка још није одиграла.

Глас с телекрана и даље је сипао своју, причу о заробљеницима, плену и покољу, али вика с улице беше мало замрла. Келнери су се враћали своме послу. Један од њих приђе с боцом џина. Седећи у свом блаженом сну, Винстон није обраћао пажњу на њега док му је овај пунио чашу. Више није ни трчао ни клицао. Налазио се поново у Министарству љубави, где му је све било опроштено, где му је душа била бела као снег. Налазио се на оптуженичкој клупи, признавао све, проказивао свакога. Корачао је ходником обложеним белим плочицама, с осећањем да бода по сунцу, и с наоружаним стражаром за леђима. Дуго очекивани метак му је продирао у мозак.

Он се загледа у огромно лице. Четрдесет година му је требало да сазна какав је то осмех сакривен испод црних бркова. О свирепог, непотребног неспоразума! О својеглавог самоизгнанства од родитељских груди! Низ нос му поцурише две сузе с мирисом џина. Али било је у реду, све је било у реду, борба је била завршена. Био је извојевао победу над собом. Волео је Великог Брата.

1949. г.

Новоговор је био званични језик Океаније, створен да би задовољио идеолошке потребе енглсоца, или енглеског социјализма. Године 1984. још није постојао нико ко је употребљавао, било усмено било писмено, Новоговор као своје једино средство општења. Новоговором су били писани уводници у Тајмсу, но они су представљали tours de force које је могао обавити само специјалист. Очекивало се да ће Новоговор коначно заменити Староговор (или стандардни енглески, како бисмо га ми назвали) отприлике до 2050. године. У међувремену је он све више освајао, с тим што су чланови Партије настојали да све чешће употребљавају новоговорске речи и граматичке конструкције у свакодневном говору. Верзија која је била у употреби 1984. године и систематизована у деветом и десетом издању Речника новоговора, била је привремена; садржала је велики број сувишних речи и архаичних облика које је касније требало избацити. Ми ћемо се овде бавити коначном, усавршеном верзијом, систематизованом у једанаестом издању Речника.

Сврха Новоговора је била не да само да средство којим би се изражавала филозофија и духовне навике следбеника енглсоца него да онемогући све остале начине мишљења. Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао — то јест, мисао која би била у нескладу с принципима енглсоца — буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи. Речник Новоговора је био састављен тако да да тачан и често веома суптилан израз сваком значењу које би члан Партије легитимно желео да пренесе саговорнику или читаоцу, искључујући при том сва друга значења као и могућност да се доњих дође посредним путем. То се постизало делимично измишљањем нових речи, но пре свега избацивањем непожељних речи и уклањањем неортодоксних значења из преосталих речи; чак уклањањем свих секундарних значења уколико је могуће. Навешћемо један пример. Реч слободан је постојала и у Новоговору, али се могла употребити само у реченицама као што су „Ово седиште је слободно” или „Бићу тако слободан да вас замолим за један жилет.” У старом смислу „политички слободан” или „интелектуално слободан” није се могла употребити, пошто политичка и интелектуална слобода више нису постојале ни као појмови, због чега су нужно биле безимене. Сасвим невезано с избацивањем јеретичких речи, сужавање речника је било само себи циљ; ниједној речи која није била неопходна није се допуштало да остане у животу. Новоговор је био замишљен не да прошири него да сузи круг појмова доступних људској мисли, и тој сврси је посредно користило смањивање броја речи на минимум.

Новоговор се заснивао на енглеском језику какав познајемо данас, мада би многе реченице Новоговора, чак и кад не би садржале новостворене речи, биле једва разумљиве данашњем читаоцу који говори енглески. Новоговорске речи биле су подељене у три посебне категорије, познате као речник A, речник B (или комбиноване речи) и речник C. Биће једноставније говорити о свакој категорији посебно, но граматичке особености језика ћемо размотрити у одељку посвећеном речнику A, пошто за све три категорије важе иста правила.

Речник A. Речник A се састојао од речи потребних у свакодневним стварима — јелу, пићу, раду, облачењу, пењању и силажењу степеницама, вожњи у возилима, обрађивању врта, кувању и сличном. Састојао се готово у потпуности од речи које већ имамо — ударити. трчати, пас, дрво, кућа, њива — али у поређењу с данашњим енглеским речником њихов број је био изванредно мали, док су им значења била одређена далеко строже. Све двосмислености и нијансе значења биле су истребљене. У оној мери у којој је то уопште могуће, новоговорска реч из ове категорије није била ништа друго до један staccato звук који изражава један једини јасно разумљив појам. Речник A би било немогуће употребити у књижевности или у дискусији о политици или филозофији. Његова сврха је била да изражава једноставне, целисходне мисли, које су се обично тицале конкретних предмета или физичких дела.

Граматика Новоговора имала је две јасно изражене особености. Прва је била готово потпуна универзалност свих врста речи. Свака реч (у принципу је то важило и за врло апстрактне речи као што су ако или кад) могла се употребити и као глагол, и као именица, и као придев, и као прилог. Између именичног и глаголског облика, уколико су потицали од истог корена, није било никакве разлике. Ово правило је само по себи уништило велики број архаичних облика. Реч мислити, на пример, у Новоговору није постојала. Њено место заузимала је реч мисао, која је служила и као глагол и као именица. Овде се није примењивао никакав етимолошки принцип: у неким случајевима је задржаван првобитни именични облик, а у неким глаголски. Чак и кад глагол и именица сродног значења нису били етимолошки повезани, често се из језика избацивало било једно било друго. Реч сећи, на пример, није постојала; њено значење је садржала реч нож, која се употребљавала и као глагол и као именица. Придеви, увек средњег рода, образовали су се додавањем наставка -асто именици (која је истовремено била и глагол), а прилози додавањем наставка -сно. Тако је, на пример, брзинасто значило „брз”, а брзиносно значило „брзо”. Неки од наших данашњих придева — добар, јак, велик, црн, мек — употребљавали су се и у Новоговору, али њихов број је био веома мали. За њима се осећала слаба потреба, јер се скоро сваки придев могао извести додавањем наставка -асто. Ниједан од данашњих прилога није се задржао, сем оних који се већ завршавају на -сно; новоговорски придеви су се без изузетка изводили додавањем наставка -сно. Прилог близу на пример, гласио је близиносно.

Сем тога, супротност свакој рећи — ово је такође, у принципу, важило за све врсте речи — изводила се додавањем префикса не-, а појачавање додавањем префикса више-, или, за још појачаније облике, двапутвише-. Тако је, на пример, нехладно значило топао (топла, топло), док је вишехладно значило врло хладан, а двапутвишехладно значило „изузетно хладан”. Такође је било могуће, као и у данашњем енглеском, мењати готово сваку реч додавањем предметака пре-, по-, под-, итд. Овим начинима било је могуће драстично смањити број речи. Постојање придева добар, на пример, чинило је излишним придев лош, пошто се жељени смисао могао изразити исто тако добро — у ствари, још и боље — речју недобро. Сваки пут кад су две речи сачињавале природан пар супротности, цео се посао састојао у томе коју одбацити. Таман, на пример се могло заменити придевом несветло, или светао придевом нетамно, по жељи.

Друга карактеристична црта граматике Новоговора била је правилност. Уз неколико изузетака, које ћемо навести ниже, сви су наставци били подвргнути истим правилима. Прошло време свих глагола образовало се додавањем наставка -о на треће лице једнине. Прошло време од ићи, на пример, гласило је идео, од срести сретнео итд. Множина се по правилу образовала додавањем наставка и, тако да је реч човек давала човеци, прут — прути, а лав — лави. Сви придеви су се поредили по истом правилу, тако да су компаратив и суперлатив од добар (у Новоговору добро, пошто су сви придеви били средњег рода) гласили добрије и најдобрије.

Једине неправилности биле су допуштене код заменица, показних и односних, и помоћних глагола. Било је такође и извесних неправилности у грађењу речи, диктираних потребом да се говори брзо и лако. Реч тешка за изговор, или реч која се могла погрешно чути, сматрала се ipso facto лошом рећи; стога се понекад, ради еуфоније, задржавао архаични облик или уносила накнадна слова. Но ова се потреба углавном осетила у вези с речником B. Зашто се лакоћи изговора придавала толика важност, видећемо у даљем тексту овог есеја.

Речник B. Речник B се састојао од речи намерно састављених у политичке сврхе; наиме од речи које су не само у сваком случају имале политички смисао, него и имале за циљ да ономе ко их изговара наметну жељени ментални став. Без потпуног разумевања принципа на којима је почивао енглсоц, те речи је било тешко употребљавати правилно. У неким случајевима, оне су се могле превести на Староговор, па чак и на речи из речника A, али обично уз дуго парафразирање и обавезно по цену извесних финеса. Речи B представљале су неку врсту вербалне стенографије, која је често целе кругове идеја изражавала у свега неколико слогова, и која је у исто време била прецизнија и имала већу ударну моћ него обичан језик.

Све речи B биле су комбиноване(*). Састојале су се од две или више речи, или делова двеју или више речи, стопљених уједно у облику лаком за изговор. Амалгам који је одатле проистицао увек је био истовремено глагол и именица, и мењао се по уобичајеним правилима. Да узмемо само један пример: реч добромисао, која је значила, у веома грубом преводу, „идеолошка и политичка исправност”, или, посматрана као глагол, „мислити на идеолошки и политички исправан начин”. Њени облици су били: глагол и именица, добромисао; прошло време и прилог времена прошлог, добромислио, прилог времена садашњег, добромислећи; придев, добромислено; прилог, добромисленосно; глаголска именица, добромислитељ.

Речи B се нису градиле ни по ком етимолошком плану. Могле су се састављати од свих врста речи, поређаних било којим редом и кресаних на било који начин који их је чинио лаким за изговор не одузимајући им при том смисао. Пошто је овде било теже постићи еуфонију, неправилни облици су били чешћи него у речнику A. На пример, придевски облици од добромисао и злосекс гласили су добромислено и злосексуално, јер би правиИни облици добромисаоасто и злосексасто били незгодни за изговор. У принципу, међутим, свим речима B могли су се додавати правиИни наставци, који су у свим случајевима били једнаки.

Неке речи B имале су веома истанчано значење, једва схватљиво некоме ко није владао језиком као целином. Узмимо на пример једну типичну реченицу из Тајмсових уводника: Старомислитељи не трбухосећају енглсоц. Најкраћи превод те реченице на Староговор би био: „Они чији је начин мишљења формиран пре Револуције не могу у потпуности емотивно схватити принципе енглеског социјализма.” Но то не би био тачан превод. Пре свега, да би се потпуно схватила горња новоговорска реченица, морала би се имати јасна представа о томе шта значи енглсоц. Сем тога, само онај ко је добро упућен у енглсоц може до краја схватити пуну снагу рећи трбухосећати, наиме слепо и одушевљено прихватити, што је данас тешко замисливо; или пуну снагу речи старомисао, која је била нераскидиво везана са представом зла и декаденције. Међутим, специјална функција извесних новоговорских речи, међу њима и речи старомисао, није се састојала толико у томе да изражавају значења колико да их уништавају. Значење тих речи, којих је по природи ствари било мало, било је проширено до те мере да су обухватале целе групе других речи; те друге речи, пошто је њихово значење сада преносио један једини лако разумљив израз, могле су се одбацити и заборавити. Највећа тешкоћа коју су имали састављачи речника новоговора није била у измишљању нових речи него у томе да тачно утврде шта новоизмишљене речи значе; то јест да утврде које групе осталих речи оне укидају самим својим постојањем.

Као што смо већ видели на случају речи слободан, речи које су некад имале јеретичко значење биле су понекад поштеђене, будући погодне за употребу; но у том случају биле су очишћене од свих непожељних секундарних значења. Безброј других речи — част, правда, морал, интернационализам, демократија, наука и религија — једноставно су престале да постоје. Њихово значење је обухватала — и обухватајући га, укидала — шачица уопштених рећи. Све речи које су биле везане за појмове слободе и једнакости, на пример, обухватала је једна једина реч, зломисао (мисаони злочин), док је све речи везане за појмове објективности и рационализма обухватала реч старомисао. Већа прецизност била би опасна. Од члана Партије се захтевало схватање слично ономе које је имао стари Хебрејац: овај је наиме знао, без неких детаља, да сви остали народи обожавају „лажне богове”. Није му било потребно да зна да се ти богови зову Ваал, Озирис, Молох, Астарот итд.; што је мање знао о њима, боље је било за његову правоверност. Он је знао за Јехову и Јеховине заповести; знао је, према томе, да су сви богови са другим именима и другим атрибутима лажни. На приближно исти начин, члан Партије је знао које је понашање правилно, а у врло магловитом, уопштеном смислу знао каква су скретања од њега могућа. Његов сексуални живот, на пример, у потпуности су регулисале две новоговорске речи: злосекс (сексуални неморал) и добросекс (крепост). Реч злосекс обухваталаје све сексуалне преступе — блуд, прељубу, хомосексуалност и остале перверзије — као и нормално сексуално општење уколико је само себи циљ. Набрајати их поименце није било потребно јер су сви представљали једнаку кривицу и, по правилу, сви кажњавани смрћу. У речнику C, који се састојао од израза који се користе у науци и техници, могло је бити потребно да се извесним сексуалним скретањима дају специјални називи, али обичном грађанину није била потреба да их зна. Он је знао шта значи добросекс — наиме, нормални сексуални однос између мужа и жене, с једином сврхом да се зачну деца, без физичког задовољства по жену; све остало је било злосекс. У Новоговору је ретко било могуће ићи за каквом јеретичком мисли даље од сазнања да је она јеретичка; даље од те границе нису постојале речи да ту мисао изразе.

Ниједна реч из речника B није била идеолошки неутрална. Међу њима је било много еуфемизама. Речи логодмор (логор за принудни рад) и Минимир (Министарство мира, тј. Министарство рата) имале су значење готово потпуно супротно од номиналног. С друге стране, неке речи су изражавале отворено и презирно схватање праве природе океанијског друштва. Пример овога је реч пролокљук, која је означавала забаву ниске врсте и лажне вести којима је Партија кљукала масе. Било је затим и двосмислених речи, које су биле похвалне кад су се односиле на Партију, а погрдне кад су се односиле на њене непријатеље. Но поред ових, било је и речи које су на први поглед изгледале ништа друго до обичне скраћенице, а којима идеолошку боју није давало значење него сама њихова конструкција.

Колико је то уопште било могуће, у речник B се убацивало све што је имало или могло имати било каквог политичког значења. Називи свих организација, свих група људи, свих доктрина, свих земаља, свих установа и свих јавних зграда били су без изузетка кресани да добију жељени облик — једну једину реч, лаку за изговор, која садржи најмањи могући број слогова потребан да укаже из ког корена потичу. У министарству истине, на пример, одељење документације, у коме је радио Винстон Смит, звало се докодел, одељење прозе прозодел, одељење за теле-програме телеодел итд. Циљ овога није био само да уштеди у времену. Још у првим деценијама двадесетог века, „телескопиране” речи и изрази били су једна од карактеристичних црта политичког језика; примећено је било да је склоност ка употреби оваквих скраћеница најизраженија у тоталитарним државама и организацијама. Примери за ово су речи Наци, Гестапо, Коминтерна, Инпрекор, Агитпроп. У почетку је та пракса прихваћена готово инстинктивно, али у Новоговору се она спроводила свесно. Приметило се наиме да се тим скраћивањем назива сужавало и на суптилан начин мењало значење израза, утолико што су се тим поступком од њих откидале све асоцијације које би иначе повлачили. Израз Комунистичка интернационала, на пример, ствара комбиновану слику општег људског братства, црвених застава, барикада, Карла Маркса и Париске комуне. С друге стране, реч Коминтерна ствара само слику чврсто састављене организације и прецизно одређеног доктринамог програма. Она се односи на нешто што се распознаје готово исто онако лако као сто или столица, и што има исто тако сужену сврху. Коминтерна је реч која се може изговорити скоро без размишљања, док је Комунистичка интернационала израз на коме се човек мора задржати бар на тренутак. На исти начин; асоцијације које призива реч Министин су далеко малобројније и лакше их је контролисати. Отуда навика да се изрази скраћују кад год је могуће, али и готово претерана пажња која се посвећивала лакоћи изговора.

У Новоговору, еуфонија је надјачавала све остале моменте сем прецизности значења. Њој је увек жртвована граматичка правилност кад се то сматрало потребним. С правом, јер је циљ био, и то пре свега у политици, имати кратке и одсечне речи око чијег значења не може бити забуне, које се могу изговорити брзо и које производе најмање одјека у говорниковој свести. Речи из речника B чак су добијале у снази због тога што су међусобно биле веома сличне. Скоро без изузетака, те речи — Минимир, злосекс, логодмор, пролокљук, Полмис (Полиција мисли) и безброј осталих — биле су двосложне или тросложне, с тим што је нагласак правилно падао на први и последњи слог. Употребљавати их значило је говорити блебетаво, начином који је истовремено био staccato и монотон. А то се управо и тражило. Циљ је био одвојити, у највећој могућој мери, говор — особито ако су у питању биле ствари које нису биле идеолошки неутралне — од мишљења. У стварима свакодневног живота било је без сумње потребно, или бар понекад потребно, размислити пре него што ће се нешто рећи, али члан Партије који се нађе у ситуацији да треба да изнесе суд о неком питању политике или етике морао је бити у стању да избацује правилна мишљења исто онако аутоматски као што митраљез избацује метке. Васпитање које је добио оспособљавало га је за то, језик му је пружао готово непогрешив инструмент, а само ткиво речи, њихов оштри звук и извесна намерна ружноћа која је била у складу с принципима енглсоца, пружала му је даљу помоћ на том путу.

Ту му је и помагала чињеница што је избор речи био врло мали. У односу на наш, речник Новоговора је био крајње скучен, с тим што су се непрестано стварали нови начини помоћу којих се могао још више сузити. Новоговор се разликовао од већине осталих језика управо по томе што му се речник сваке године сужавао уместо да се шири. Свако сужавање је представљало добитак, јер што је избор мањи, мање је и искушење да се размишља. Творци Новоговора су се надали да ће се коначно доспети до артикулисаног говора који би текао само из гркљана, без икаквог учешћа виших можданих центара. Тај циљ је отворено признавала реч паткоговор, која је значила „гакати као патка”. Као и разне друге речи из речника B, она је имала два значења. Уколико су мишљења изражена тим гакањем била политички исправна, смисао је био похвалан: рекавши за једног од партијских говорника да је двапутвишедобар паткоговоритељ, Тајмс му је направио срдачан и драгоцен комплимент.

Речник C. Речник C је допуњавао прва два, и састојао се само од научних и техничких израза. Они су били слични научним изразима које ми данас употребљавамо и потицали су из истих корена, с тим што се и у њиховом случају по обичају водило рачуна да се непожељна секундарна значења избаце. За њих су важила иста граматичка правила као и за речи из прва два речника. И у обичном и у политичком говору употребљавало се врло мало речи C. Сваки научни радник или техничар могао је наћи све потребне речи у списку који се односио на његову ужу струку, али му је ретко давано више од шачице речи са других спискова. Број речи заједничких за све листе био је врло мали, а ни у једном речнику није постојала реч која би изражавала функцију науке као навике духа или метода мишљења, независно од појединачних грана. Штавише, ни сама реч „наука” није постојала, пошто је свако значење које би могла имати било већ у довољној мери садржано у речи енглсоц.

Из предњег се види да је у Новоговору било готово немогуће изразити какво јеретичко мишљење, сем на веома ниском нивоу. Разуме се, било је могуће изговорити врло грубе јереси, неку врсту вулгарних израза. Могло се, на пример, рећи Велики Брат је недобро. Но таква једна изјава, која правоверном уху сама по себи представља бесмисао, не би се могла подржати логичким резоновањем, јер потребних речи није било. Анти-енглсоц мисли могле су постојати само у нејасном облику без речи; могле су се изразити само веома уопштеним речима које су спајале уједно и осуђивале читаве групе разноврсних јереси а да их при том нису ближе одређивале. Новоговор сеу ствари могао употребљавати за јеретичке мисли само поновним превођењем неких речи на Староговор. На Новоговору би, на пример, било могуће рећи Сви човеци су једнаки, али само у оном смислу у коме би се на Староговору могло рећи Сви људи су риђокоси: та реченица наиме не би садржала никакву граматичку грешку, али би изражавала очигледну неистину — да су сви људи једнаког раста, тежине или снаге. Појам политичке једнакости више није постојао, тако да је из речи једнак било избачен о то секундарно значење. Године 1984, кад је Староговор још увек представљао нормално средство општења, теоријски је постојала опасност да се човек који употребљава новоговорске речи сети и њиховог првобитног значења. У пракси, никоме ко је био добро упућен у двомисао није било тешко да то избегне, но за неколико генерација нестала би чак и сама могућност да се погреши. Човек који је одрастао говорећи Новоговор као једини језик за који зна не би знао да је једнак некад значило „политички једнак” или слободан значило „интелектуално слободан”, управо као што човек који никад није чуо за шах не може знати за секундарно значење речи краљица или топ. Многе грешке и злочине тај човек не би могао починити просто зато што би му били безимени, дакле и незамисливи. Овде треба имати у виду и то да би карактеристике Новоговора временом постајале све наглашеније — речи би било све мање а њихова значења би била све оштрије омеђена, чиме би се смањила и сама могућност да се употребе у недоличне сврхе.

Кад Староговор буде једном заувек превазиђен, биће прекинута последња веза с прошлошћу. Историја је већ била прерађена, али су одломци књижевности из прошлих времена, непотпуно цензурисани, овде-онде још увек постојали, те их је неко ко би и даље памти о Староговор могао прочитати. У будућности би такви одломци, чак и кад би којим случајем остали неуништени, били неразумљиви и непреводиви. Са Староговора на Новоговор се није могао превести ниједан пасус, уколико се није односио на какав технички поступак или какву врло једноставну свакодневну радњу, или већ сам по себи био политички у складу с принципима енглсоца (добромислено, како би се то рекло на Новоговору). То је практично значило да се ниједна књига написана пре отприлике 1960. године није могла превести у целини. Предреволуционарна књижевност се могла подврћи само идеолошком преводу — то јест, измењивању како смисла тако и језика. Узмимо на пример онај добро познати став из Декларације независности:

За очигледне истине држимо да су сви људи једнаки створени, да их је Творац неким неотуђивим правима обдарио, и да се право на живот, слободу, и тражење среће между тим правима находе. Да се ради остваренија тих права между људима владе постављају, чија моћ потиче из сагласности оних којима владају. Да је, кад год која влада почне томе на штету радити, право народно да измени је или укине, и нову владу постави...

Овај став се никако не би могао превести на Новоговор, а да се при том очува првобитни смисао. Најприближнији превод би се састојао у томе да се цео тај став сажме у једну једину реч, зломисао. Превод целог става могао би бити само идеолошки, и он би Џеферсонове речи претворио у панегирик апсолутизму.

Велики део књижевности прошлих времена већ је у ствари био измењен на тај начин. Из разлога престижа било је пожељно сачувати успомену на извесне историјске личности, ускладивши при том њихова достигнућа с филозофијом енглсоца. Стога су се у то време са Староговора на Новоговор преводили Шекспир, Милтон, Свифт, Бајрон, Дикенс и неки други писци; по обављеном преводу, њихове првобитне текстове, као и све што је преостало из књижевности прошлих времена, чекало је уништење. То превођење се одвијало споро и с тешкоћама, те се није очекивало да ће подухват бити готов пре прве или друге деценије двадесет првог века. Било је такође чисто утилитарне литературе — неопходних техничких приручника и сличног — у великим количинама; с њима је такође требало поступити на исти начин. Углавном је из тог разлога — да би се оставило довољно времена за ове претходне преводе — било одређено да се Новоговор коначно прихвати тек 2050. године.

1949. г.

____

*) Комбиноване речи, нпр. диктограф, налазиле су се, разуме се, и у речнику A; но то су биле само погодне скраћенице које нису имале идеолошке боје. [назад]

КРАЈ

GEORGE ORWELL: “ANIMAL FARM: A FAIRY STORY”, A NOVEL
First published by Secker and Warburg, London in 1945
____
ЏОРЏ ОРВЕЛ: „1984.”
Превод © 1984 Влада Стојиљковић
„БИГЗ” (Београдски издавачко-графички завод)
____
Е-текст: Саша Лабан, 2003. г.
Е-адреса: sasha@laban.rs
____
Припрема и провера е-текста: Д. Лабан
Е-адреса: dragan@laban.rs
URI: http://laban.rs/orwell/1984/1984_sr
Последња промена: (г.-м.-д.): 2003-03-18