Putnik je sreo u prvom sutonu na morskoj obali mladu i crnu ženu, koja prema zvezdi, što u taj mah blisnu na zapadu, uze svoje dve gole crne i teške dojke u ruke i poče govoriti molitvu, držeći nepomično oči na planeti.

To je bila molitva Zohri, koja je boginja s tako isto crnim i teškim dojkama. Zohra svako veče šalje svoju zvezdu da primi za nju molitvu svih žena u pustinji čije telo žudi čoveka.

Sutradan u suton, na toj istoj obali, ležala je ona u naručju toga putnika stranca. Ali, nesrećnica, nije pozdravila, držeći svoje dojke u rukama, izlazak Zvezde, jer su joj oči bile pomrčale od njegovih poljubaca.

Tako je stranac bio odvojio ženu od njenog božanstva. Zato mu je žena dala neko grožđe od koga je morao umreti pre nego uvređena Zvezda zađe u pustinji. Jer je Zohra svirepa i ne bi joj više na obalu slala svako veče drugog čoveka.

—
Pesme u prozi, „Plave legende“. — Pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.