Јован Дучић

Биографија

Јован Дучић је био српски песник, књижевник, правник, први амбасадор у историји југословенске дипломатије и академик. Сматра се за једног од најзначајнијих српских песника.

Рођење

Око датума Дучићевог рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић (српски књижевни историчар (1888 –1964) наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године.

Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. Српска академија наука и уметности наводи да је то 17. фебруар 1871. године. према последњим откривеним подацима из Протокола православне школе у Требињу, наводи се да је Дучић рођен 27. јуна 1873. године у Хрупјелу код Требиња. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874.

Школоваые

Његов отац Андрија умро је већ 1875. године у Дубровнику, од последица рањавања у Херцеговачкој буни. Две године касније, по окончању буне, мајка Јованка се са још малим Јованом враћа у Требиње. Ту је завршио основну школу, а затим се са мајком 1884. године преселио у Мостар, код полубрата Ристе Глоговца, имућног трговца, у чијој је радњи Дучић радио као помоћник, док је истовремено похађао трогодишњу трговачку школу. После завршене трговачке, из Требиња се преселио у Сарајево и 1888. године уписао је учитељску школу, коју је 1891. године наставио у Сомбору где је 1893. године положио учитељски испит.

Учитељ

Током школске 1893/94. године у Бијељини је радио као учитељ. Радећи у Бијељини, по налогу котарског предстојника Чернија, претресен му је стан и том приликом су у рукопису пронађене две песме патриотског садржаја: „Ој Босно“ и „Отаџбина“, због чега су га Земаљске власти у Сарајеву, у јуну 1894. отпустиле из државне службе и забраниле обављање учитељског посла у српским основним школама, на територији целе Босне и Херцеговине.

Лето је провео у Мостару, без посла, а затим су Земаљске власти преиначиле своју одлуку и поставиле га за наставника у српској основној школи при манастиру Житомислићу, а касније за учитеља у Мостару. Ту је осим учитељевања био сарадник и уредник књижевног листа „Зора“, чији је идејни творац био Светозар Ћоровић. Сарадници овог листа су били група тада младих и талентованих песника и писаца, као што су Алекса Шантић, Осман Ђикић, Атанасије Шола, Авдо Карабеговић.

Студије у Женеви

Средином 1899. године одлази у Женеву да студира Филозофско-историјски факултет, уз помоћ пријатеља из Зоре, а затим добија и стипендију владе Србије. Тамо је изабран за председника удружења наших студената у Швајцарској. Једно време је боравио у Паризу, где се упознао и спријатељио са Миланом Ракићем и читајући песме, не знајући да су његове, похвалио га и на индиректан начин га охрабрио да пише песме.

Одликован је Орденом Светог Саве четвртог реда, у Београду, указом од 20. октобра 1904. године. Дипломирао је октобра 1906. године на друштвеним наукама.

Српски песник

Прву збирку „Пјесме“ у априлу 1901. године су му уредиле и објавиле колеге из „Зоре“. Дучић је за ту збирку одабрао 93 песме, од укупно 212, које је написао од своје четрнаесте године. Збирка је штампана у свега педесет нумерисаних примерака, на нарочитој хартији. Године 1907. добија службу у Министарству иностраних дела Србије, а већ следеће године (1908), Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује другу Дучићеву књигу, такође под насловом Песме. Овим двема књигама, као и неким објављеним есејима, Дучић (уз Милана Ракића) постаје најутицајнији српски песник с почетка XX века.

Дипломата

Уз песнички и дипломатски рад, Дучић не заборавља ни своје моралне и националне обавезе у време анексије Босне и Херцеговине. Дучићева дипломатска каријера је у сталном успону (Цариград, Софија, Рим, Атина, Мадрид). Као дипломата од угледа и значајан песник, Дучић је истакнути национални посланик у тешким данима Првог светског рата. После Првог светског рата, Дучић је био наш представник у Лиги народа, у Женеви, па посланик у Каиру, Будимпешти, Букурешту, Лисабону и Мадриду.

Године 1939. последњи пут је боравио у Требињу, приликом освећења темеља нове гимназије и споменика херојима палим у Првом светском рату.

Рат

Други светски рат затекао га је у Мадриду, где се од краја маја 1940. налазио на месту краљевско-министарског посланика. Пошто је још средином новембра 1940. акредитован код португалске владе, а свестан развоја догађаја и извесности да ће Франко у Шпанији признати такозвану НДХ, крајем јула 1941. отишао је за Лисабон. Затим се на кратко вратио у Мадрид да спакује преостали део збирке књига, слика и других колекционарских предмета. Августа 1941. прешао је да живи код свог рођака Михаила Дучића, у град Гери, на обали Мичигенског језера у САД. Тиме је завршена његова дипломатска каријера, која је трајала више од 30. година. Као дипломата је радио у девет, а од тога је био шеф у 6 држава и учествовао у укупно 13 мисија. Као модерни писац, песник и дипломата је уживао велики углед у Европи.

Задужбина­рство

Дучић је имао визију да од Требиња учини град-музеј на отвореном. Током 1934. и 1935. Дучић је послао неколико сандука са артефактима и уметнинама за градски музеј у Требињу. Највећи део збирке чине саркофази и скулптуре. Дао је нацрт за споменик "Херојима за слободу" 1938. Библиотеци града Требиња поклонио је 5000 књига, од којих многе имају посвете значајних српских књижевника које је Дучић познавао.

Целог живота је сакупљао уметничке слике. У свом тестаменту све слике и намештај је завештао Музеју града Требиње. Након његове смрти организована је аукција на којој је главница збирке распродана на аукцијама са циљем да се сакупе средства за изградњу гробне цркве у Требињу и преношење посмртних остатака. Од читаве колекције тек две слике из 16. и 17. века се данас налазе у требињском музеју.

Приватни живот

У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу Дрина у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године.

Један део те кореспонденције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје Песме. Љиљана Лукић, професорка у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене.

Професорка Љиљана Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је живела са сестром. После раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романескна хероина, живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључује професорка Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које се и дан данас читају на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874–1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“.

О стилу Јована Дучића

Дучић је изузетна појава у српској књижевности и култури. Првенствено лирски песник, Дучић је лиричар и у песми и у прози. У Дучићевим делима лиричност је примарна и у песмама, и у путописима, и у есејима у којима се искуства лирског песника преплићу са искуствима критичког духа. Његов песнички рад се временом мењао. После 1903. године напустио је једанаестерац и осим кратких стихова, на које је прешао 1918. године, до краја је писао једино у дванаестерцу, у коме је синтаксу и мелодију довео до савршенства.

Награде

Сабрано из разних извора. 2023.

Епилог

Дучић је умро на Благовести, 7. априла 1943. године, а сахрањен је на дан када је изашла његова последња збирка песама „Лирика“, 9. априла 1943. у Гери, касније је пренет код манастира Светог Саве у Либертвилу. У јесен 2000. године његови посмртни остаци, уз све државне почасти, пренете су у родно Требиње.

Највећи српски пјесник и дипломата, сахрањен је у цркви Благовјештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви. Црквина, брдо у источном дијелу Требиња, одакле се шири видик на град и ријеку Требишњицу и мостове, кроз вијекове је представљало узвишење ходочашћа и мира. Некада се ту налазила црква Светог Михајла, средњевјековна задужбина краља Милутина, а сада црква Благовјештења — Херцеговачка Грачаница.

Кратак цвидео прелепе(!) Херцеговачке Грачанице и Требиња у позадини. Која је то лепота! Херцеговачка Грачаница Тако могу да уживају у вечном покоју само Петровићи и Дучићи! А овде је фантастична тродимензионална презентација саме унутрашњости цркве Благовјештење. Презентација цркве Благовјештење

Епилог преузет са веб-сајта Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске

Дела

Једну књигу песама објавила му је Српска књижевна задруга 1908. године, а другу у ограниченом издању је штампао 1912. године. У „Српском књижевном гласнику“ и „Чурчићевом алманаху“ је објавио неколико књижевних расправа и литералних есеја, песничка писма из Швајцарске, Шпаније и других места. Свој књижевни опус уобличио је у „Сабраним делима“.

Сабрана дела

Постоји много новијих и разних издања са називом „Сабрана дела“. Информација о Најпознатијим из њих, може се погледати на страници „Сва сабрана дела“

Дела углавном преузета c Википедије, слободне енциклопедије

Некатегори­зована дела

Под „некатегоризована“ (uncategorized), имају се у виду дела која из било ког разлога нису ушла у званичну Дучићеву библиографију. Некима тамо није ни место (Каталог изложбе из 2013. г. на пример) а нека су просто новији зборници поштоваоца великог песника и књижевника.

Песме

Песме преузете с веб-сајта за књижевности и поезију Поезија суштине