И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину —
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.

И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре —
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.

И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна —
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места —
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.

—
Сабрана дела, Књ. I-V. — Књига I „Песме сунца“ (1929). — IV. Вечерње песме. — Писано у Паризу, Женеви, Софији и Атини 1900–1923.