1. Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala —
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevko i grobe, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

—
Ciklus „Moja Otadžbina“(?)

2. Bdenje

U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.

Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentavri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.

Samo, – u tmini, polumraku lednom
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz vreže ruža, i za zavesama,

To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno – mlada, golih nedra,

Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon... U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno...

Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Paroski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje „Pesme“... Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.

Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, ko fantome.

A ona čita... dok sred noći duge,
Ko grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.

I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom ko strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo... za mutnim dalekim,
Čeznući tako u tišini jada

I opet čita... Bol ko more raste
U mrtvoj noći... dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim ko paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.

Sama sveća gori u samotnoj vili.

—
Nema podataka.

3. Bregalnica

Opraćemo tobom oči našoj deci,
I čelo proroka u trenuti sudnje,
Reko koja posta u mačeva zveci
Svetlom međom izmeđ istine i bludnje.

Kao varnica si izbila iz mača,
I svoj put prosekla između dva doba;
I digla sve ognje iz svog sjajnog droba,
Da bi jedan narod znao kud korača.

Vodo vapijućih u velikoj noći,
Osvetljenim putem sada ide pleme;
Na rukama punim pobedničke moći
Nosi svoje rodno nebo, kao sleme.

Sveta reko gde se oglednula slava,
Omađijan narod doneo je na te,
S pobožnošću žreca i gordošću lava,
Svoje bele orle i svoje penate.

Tvoj luč sevnu da se uždi oreola;
I nosiš, do juče nepoznata nikom,
Sve sunčane mreže i zvezdana kola;
I vriš pod ognjištem i pod žrtvenikom.

Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene,
I međe su srca nemenljive, preke:
Naša duša ima boju naše stene,
I naša krv teče kud i naše reke.

—
Nema podataka.

4. Dubrovački madrigal

Večeras, Gospođo, u Kneza na balu,
Igraćemo opet burni vals, ko prije,
S radošću na licu minućemo salu,
Kao da nikad ništa bilo nije.

A zatim će doći veseli kadrili,
Muzika će strasna da huji, ko bura;
Gospođe će biti u mletačkoj svili,
Gospoda u ruhu od crnog velura.

Zatim će vlastela u zbore da tonu:
Mlađi o junaštvu, pesništvu, i vinu,
Stariji o nebu, o starom Platonu,
I o skolastici, Svetom Avgustinu.

Mi ćemo, međutim, sesti u dnu sale
U meke fotelje, ne slušajuć tezu,
I napisaću vam, hitro ko od šale,
Jedan tužni sonet na vašu lepezu.

—
Nema podataka.

5. Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko –

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena…
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje, i razume.

—
Nema podataka.

6. Žena

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pred čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

—
Nema podataka.

7. Zohra

Putnik je sreo u prvom sutonu na morskoj obali mladu i crnu ženu, koja prema zvezdi, što u taj mah blisnu na zapadu, uze svoje dve gole crne i teške dojke u ruke i poče govoriti molitvu, držeći nepomično oči na planeti.

To je bila molitva Zohri, koja je boginja s tako isto crnim i teškim dojkama. Zohra svako veče šalje svoju zvezdu da primi za nju molitvu svih žena u pustinji čije telo žudi čoveka.

Sutradan u suton, na toj istoj obali, ležala je ona u naručju toga putnika stranca. Ali, nesrećnica, nije pozdravila, držeći svoje dojke u rukama, izlazak Zvezde, jer su joj oči bile pomrčale od njegovih poljubaca.

Tako je stranac bio odvojio ženu od njenog božanstva. Zato mu je žena dala neko grožđe od koga je morao umreti pre nego uvređena Zvezda zađe u pustinji. Jer je Zohra svirepa i ne bi joj više na obalu slala svako veče drugog čoveka.

—
Pesme u prozi, „Plave legende“. — Pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.

8. Kiša

Nedelju dana dažd rominja,
Korito rečno puno mulja;
Dosadno, gorko; i dan tinja,
Kao lampa bez kapi ulja.

Po strejama po vazdan čuči
Golublje jato, dok ne crkne;
Prljava voda odsvud huči,
I već od podne tiho mrkne.

Okna se gase; i noć zija
Jeziva. Kanda u te dobi —
Na pragu stoji vesnik kobi,
A zidovi su puni zmija.

—
Sabrana dela, Knj. I-V. — Knjiga I „Pesme sunca“ (1929). — V. Sunčane pesme. — Pisano u Parizu, Ženevi, Sofiji i Atini 1900–1923.

9. Kraj

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu:
Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.

Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, kao u dan sivi
Što mre grmen ruža: miris koji dadne,
To je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htedneš čuti moje ime,
Hoću da se ono u tvom srcu čuje
Ko šapat poljupca i uzdisaj rime.

—
Nema podataka.

10. Mir

Hteo bih da znadem ljubim li i sada —
I da dobra neka svetlost prodre seni,
I tišinu ovog umirenog jada,
I padne na tamne puteve u meni.

Da znam od kud tišti na dnu duše tajno
Neki mir što šumi, i pesma što ćuti,
Dok, ko zadnje ptice kroz veče beskrajno,
Očajno se žure zakasli minuti.

Nit što više želim i niti što hoću,
Nit zna suza sama ko nekad da lije,
Da tuga naraste, kao reka noću…
A sve možda zato što ljubim ko prije.

—
Nema podataka.

11. Molitva

Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu,
Tebi su pružene njine čiste ruke:
Za Tvoju su oni pali veličinu,
Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.

Svaka beše za Te rana koja tišta,
A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:
A sada ti kliču samo s gubilišta,
I sad su nam groblja veća od gradova.

Blagoslovi, Blagi, one što su pali
Pod nož krivokletca u podnožje krsta,
Ni veliki preci nisu drugo znali
Tim putem u senci Tvog velikog prsta.

Blagoslovi, Dobri, njihov trag što sjaji,
Trubu mrtvih uvek punu Tvoga daha.
I na večnoj brazdi njinih koračaji,
Mač mrtvih pozlaćen zlatom tvoga praha.

—
Amerikanski Srbobran, 17. septembra 1942.

12. Moja ljubav

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo, silnija od mene —
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

—
Nema podataka.

13. Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.

Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.

Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.

Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!…

Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?…
I kako smo često oči zatvarali…

—
Sabrana dela, Knj. I-V. — Knjiga II „Pesme ljubavi i smrti“ (1929).

14. Opsena

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i plave —
Da sva budu jedna suza otrovana.

Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u čas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene —
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cveće,
A moja ostade sva okrvavljena.
Otkud si i ko si, niko znati neće:
Ljubav ili mržnja, sudba ili žena.

—
Nema podataka.

15. Pesma sutona

Sutoni bez šuma tvojih koračaji,
I tama bez tvoga šapata, i sati
Prvi kad se nema više šta da taji…
Prve prazne staze kroz rogoz i vlati.

Ova čar čekanja praznih i bez mene!
Nekad behu u čas mesečevog sjanja
Samo duh i oči tobom ispunjene –
A sad te je puna sva noć očajanja.

Nekad čuh tvoj korak ili šum odela,
A sad te noć nosi u svakom svom šumu;
Zvezde u pokretu; mirna svetlost bela
U svim prikazima na zamrklom humu.

Nema tvojih stopa putem što krstari,
Ali ti sad ideš svetlim prostorima;
I tvoj pečat kobni sad nose sve stvari;
Tvoje su sad oči u vodama svima.

Znam da nećeš doći, a čekam; i mašte
Nepoznate sreće rastu u noć nemu;
Neću više čuti tvoje reči tašte,
Da tvoj glas svemoćni osetim u svemu.

–
Nema podataka.

16. Pesma tišine

Zborim ti nestaloj, dok žalosno plavi
Mrtvi sjaj mesečev na planinskoj rti.
Ti si još uza me; vrata su ljubavi
Uvek otvorena, kao vrata smrti.

Reči neslušane, vi lepote čiste,
Istine u zračnom neporočnom ruhu!
Reči u samoći očajanja, vi ste
Setni govor s Bogom, njegov glas u duhu.

Iz smrti u život neprekidno hodiš:
Za moj san umrla, živiš u mom bolu;
Mreš u mojoj veri, u sumnji se rodiš;
Bednu, a kroz suzu ja te vidim holu!

Iz mog blagoslova prešla si u kletvu,
I bol odricanja; tvoj vek svagda traje…
Večno seme sprema svoju večnu žetvu,
Ljubav se zariče i kada se kaje.

Tako se obnavljaš večna, nesavladna,
I novorađana u mojoj samoći…
Dok zvučni sutoni padaju i hladna
Svetlost prvih zvezda, ti se tkaš od noći.

—
Nema podataka.

17. Pesma umiranja

Ljubavi umiru bez zbogom, sred njine
Agonije duge, neme, nepristupne…
Niču i mru u svoj lepoti tišine,
I krišom zatvore svoje oči krupne.

Zar večita nije ljubav, kao duša?
Zar najlepši deo duše nije večan?
Na morima smrti val koji penuša,
U noćima smrti mlaz sunčani tečan?…

Kada cvet uvene, nova zvezda blisne.
No pogled umrlih ljubavi kud gleda?
Moru idu reke, zemlji gore lisne,
A ljubav ćutanju s usnama od leda.

Mru u jednoj reči što se nije rekla,
A u kojoj beše sto vrela života…
Tako jata zvezda što su prostor sekla,
Mru u kapi rose na listiću plota.

Od ljubavi naših veće su tišine…
Tišina je mati ljubavi; i taka
Kao golubice od sebe ih vine,
I opet u ruke vraća joj se svaka.

—
Nema podataka.

18. Ruka

Po mramornim stepenicama koje silaze u more, okružena narodom, lepa žena Pobedioca čeka povratak u luku njegove galije sa purpurnim jedrima. Pored njenih nogu obučenih u zlato leže dva suva dugačka hrta sa žutim očima.

Kada se galija pojavila na suncu, video se on u zlatnom oklopu, mlad, držeći u jednoj ruci zastavu Spasitelja a u drugoj visoki mač. Za njim su uplovili svi zarobljeni brodovi sa vojskovođama neprijateljskim, okovanim u železo, i s plenom za republiku i za njegovu dragu.

Kad se popeo uz stepenice na kojima se sreo sa Gospođom, narod je pozdravljao Pobedioca s usklicima, bacajući mu ruže i mirte, i prosuvši suze.

A kad mu je ona pružila ruku, hladnu kao led, nevidljivo i prvi put je tada klonula mišica koja je pokorila Istok. Idući zatim kroz sjaj, klicanje i pljesak, prošli su zajedno, ruku pod ruku, Pobedilac i Izdajica.

Mirno su hodili pored njih dva suha dugačka hrta sa žutim očima.

—
Pesme u prozi, „Plave legende“. — Pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.

19. Saputnici

Sve sa svojim putem, ja sam žudno hteo
Sve sa svojim putem! Ali zaman muke:
Na raskršću svakom uvek sam se sreo
S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.

Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem,
A ja čuh u sluhu glas ko zna od kuda…
Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem:
Društvo nevidljivih pratilo me svuda…

Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je?
Koga sledim večno, nesvesno i strasno?
I u meni samom koliko je mene?
Koliko?.. Sve ćuti. Ah! to je užasno.

—
Iz zbirke „Duša i noć“.

20. Seta

I davno trag ljudi kud nesta,
Još širom po poljima plinu —
Sav gorki mir pesme što presta,
I miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
I zadnji lik stvari se zatre —
A cvrčci od sunca pijani
Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
Sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
I tašta i protivurečna —
No ono što na dnu njih ima,
Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
Kroz prazna i pečalna mesta —
Sav miris daleke žetve,
I gorki mir svega što nesta.

—
Sabrana dela, Knj. I-V. — Knjiga I „Pesme sunca“ (1929). — IV. Večernje pesme. — Pisano u Parizu, Ženevi, Sofiji i Atini 1900–1923.

21. Sinu tisućljetne kulture

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raso,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

—
Napisano najverovatnije negde između 1941. i 1943. g.

22. Sonata

Htedoh da mi ljubav ima lice sretno,
Kao rečna nimfa, čije vlasi duge
Veselo crvene; ali beše setno,
I kose joj behu tamne, ko u Tuge.

Htedoh da zapevam mlad ditiramb sreće,
A ja najtužniju ispevah poemu;
Počnem da se nadam, a osetim veće
Neku slutnju davnu, zaspalu i nemu.

Tako novu želju prati suza stara;
Tako nova ljubav u časima holim
Neosetno rane starinske otvara –
Pa me strah da želim, i užas da volim.

—
Nema podataka.

23. Tišina

Zaboravljen predeo u proplanku dugom,
Obale pod teškom tišinom i travom
Tu večernje vode huje tihom tugom,
A žalosne vrbe šume zaboravom.

U zelenoj jasnoj pomrčini granja,
Tu nađem Samoću, u ćutanju večnom,
Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja,
I ogleda lice u modrilu rečnom.

Ko zna otkad tako. No u nemom dolu,
Glas pane li samo u ta mesta čista,
Sva tišina teško uzdahne u bolu;
Refren patnje ode od lista do lista.

—
Nema podataka.

24. Himna pobednika

Pobeda će preći sve puteve naše,
I oglednuti se u dnu sviju reka;
Umirućim dati kap iz svoje čaše,
A novorođenim kap otrovnog mleka.

Ova ista polja što krv jednih zali,
Urodiće drugim pričešćem i hlebom;
I trag ovih istih što su danas pali,
Videće se sutra kako svetle nebom.

Jer docnije krupni ognjevi da planu,
Treba iskra onih što umru u sjaju;
Samo zore koje iz očaja svanu,
Prokažu grob pretka i put naraštaju.

Jer je otadžbina samo ono kuda
Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zahrđan deca iskopala.

Samo buktinjama zbori se kroz tmine;
U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine;

—
Nema podataka.

25. Horda

Mi nismo poznali vas po zastavama,
Ni vaše heroje „od lavova ljuće“
Sve na kolenima vukli ste se k nama
Noseć mač ubice i luč palikuće.

Bez buktinja ide ta vojska što ćuti,
Požar sela svetli za marševe gorde…
Vaše gromke himne ne čuše nam puti:
Nemo ubijaju decu stare horde.

Polomiste više kolevki, o srama!
Nego herojima otvoriste raka,
Podaviste više njih u posteljama,
Nego što ste u krv srušili junaka.

Uzeli ste oči freskama sa svoda,
Glave kipovima heroja iz bajke;
Spržili ste seme u strahu od ploda,
I reč ubijali ubijajuć majke!

Presiti se zemlja od krvavog vala,
Ali vam pobeda ne osvetli lice;
Jer lovor ne niče s bunjišta i kala,
On je za heroje, a ne za ubice!

—
Nema podataka.

26. Čekanje

Doći će i trenut poslednji i sveti,
Kada ćemo jednom, mirno čekajući,
Reći jedno drugom: već je vreme mreti,
Kao što se kaže: već je vreme kući.

U horizont prazan gledajući tada,
Na ivici gde se mrak i svetlost deli,
Zamrznuće mirno suza zadnjeg jada,
Jada što se nikad, nikad nismo sreli —

U sunčana jutra tražeć jedno drugo
Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi,
I dok mesečina nepomično, dugo,
Leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

Dok je prilazio čas povratka sveti,
Umorni, taj susret večno čekajući,
Kada ćemo reći: već je vreme mreti,
Kao što se kaže: već je vreme kući.

—
Nema podataka.

27. Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume čudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom, prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

—
Nema podataka.

28. Jedne večeri u suton

Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.

Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom čelu i licu od svile,
Gde mutno veče umire, polako.

Mi besmo nemi; ali mi se čini
To veče da smo u ćutanju dugom,
Sami i tužni u hladnoj tišini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.

I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema više…
Slušajuć tako te večeri mutne
Vetrova pesmu i muziku kiše.

—
Nema podataka.

29. Ljubav

Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.

Kap za kapljom klizi niza mračne stene;
A kroz raznobojna okna jedva dospe
Mesec, da nečujno hladno srebro prospe
Po nogama svete neutešne žene.

Tu se vlažne senke pružaju i puze;
Sve vonja na duge molitve i suze.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona.

Tako neutešna tvoja ljubav. Ona
Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja:
A bleda joj ruka i sad blagosilja.

—
Sabrana dela, Knj. I-V. — Knjiga I „Pesme sunca“ (1929). — I. Jadranski soneti. — Pisano u Parizu, Ženevi, Sofiji i Atini 1900–1923.

30. Ćutanje

Ostale su strasne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.

Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća i bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kapi;
Ta zakletva što je u neznan čas dana;
I najviši zakon bola koji vapi.

—
Nema podataka.

Sve pesme, za sada, preuzete su sa veb-sajta Poezija suštine, sajt za književnost

Svaka iz pesama na veb-sajtu www.laban.rs nalazi se u posebnom tekst fajlu. Skript je prelistao sve fajlove i iz njih automatski generisao ovu stranicu. Pesme su sortirane po svojim ćiriličnim nazivima onako, kako to UNIX i Apache i PHP razumeju i umeju. ZIP arhiv tekst fjlova (UTF-8) možete preuzeti klikom na sledeći link: [Jovan Dučić: Pesme]