| Латиница | laban.rsБиблиотекаЈован Дучић → Песме
Отворити навигацију

Јован Дучић

Песме

1. Ave Serbia

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.


Циклус „Моја Отаџбина“(?)

2. Бдење

У дну успаване и неме алеје
Стоји у ноћи под јесењим мразом
Мраморна вила. Ветар тихо веје
Самотним вртом и замрзлом стазом.

Свуда је мирно. Камене балконе
Кентаври држе, и ноћ дуга ова
Безгласно, немо, неосетно тоне
Алејом црних, голих кестенова.

Само, – у тмини, полумраку ледном
Види се негде слаби зрачак плама
У тихој вили. У прозору једном,
Кроз вреже ружа, и за завесама,

То гори светлост. Сред тишине неме,
У топлој соби, кревету од кедра,
И под јорганима, куд су кризантеме
Расцвале бујно – млада, голих недра,

Ту лежи жена. Пред њом, у ормару
Од ебаноса, укожени красно,
Тасо и Платон... У камину стару
Још жива ватра и црвени јасно...

Будна је. У руци бледој као хладни
Пароски мрамор, у то позно доба
Држи и чита моје „Песме“... Јадни
Песник већ сто лета лежи на дну гроба.

Ноћ не иде, стоји. И само безгласно,
По зидовима, у горењу своме
Весела свећа што трепери јасно,
И ниже сенке, крупне, ко фантоме.

А она чита... док сред ноћи дуге,
Ко грдан полип са стотину рука,
Стисла јој срце љубав пуна туге,
Туге без суза, без речи, јаука.

И заљубљена, погођена неким
Стихом ко стрелом, спусти књигу тада
И снива дуго... за мутним далеким,
Чезнући тако у тишини јaдa

И опет чита... Бол ко море расте
У мртвој ноћи... док сан жудни, мили,
Крилом је, меким ко паперје ласте,
Осени тужну, уморну, на свили.

Сама свећа гори у самотној вили.


Нема података.

3. Брегалница

Опраћемо тобом очи нашој деци,
И чело пророка у тренути судње,
Реко која поста у мачева звеци
Светлом међом измеђ истине и блудње.

Као варница си избила из мача,
И свој пут просекла између два доба;
И дигла све огње из свог сјајног дроба,
Да би један народ знао куд корача.

Водо вапијућих у великој ноћи,
Осветљеним путем сада иде племе;
На рукама пуним победничке моћи
Носи своје родно небо, као слеме.

Света реко где се огледнула слава,
Омађијан народ донео је на те,
С побожношћу жреца и гордошћу лава,
Своје беле орле и своје пенате.

Твој луч севну да се ужди ореола;
И носиш, до јуче непозната ником,
Све сунчане мреже и звездана кола;
И вриш под огњиштем и под жртвеником.

Као твоје ждрело што не зна да скрене,
И међе су срца неменљиве, преке:
Наша душа има боју наше стене,
И наша крв тече куд и наше реке.


Нема података.

4. Дубровачки мадригал

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, кo прије,
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никад ништа било није.

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји, кo бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону:
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро кo од шале,
Један тужни сонет на вашу лепезу.


Нема података.

5. Душа

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко –

У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена…
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује, и разуме.


Нема података.

6. Жена

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кo црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакa,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.


Нема података.

7. Зохра

Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити молитву, држећи непомично очи на планети.

То је била молитва Зохри, која је богиња с тако исто црним и тешким дојкама. Зохра свако вече шаље своју звезду да прими за њу молитву свих жена у пустињи чије тело жуди човека.

Сутрадан у сутон, на тој истој обали, лежала је она у наручју тога путника странца. Али, несрећница, није поздравила, држећи своје дојке у рукама, излазак Звезде, јер су јој очи биле помрчале од његових пољубаца.

Тако је странац био одвојио жену од њеног божанства. Зато му је жена дала неко грожђе од кога је морао умрети пре него увређена Звезда зађе у пустињи. Јер је Зохра свирепа и не би јој више на обалу слала свако вече другог човека.


Песме у прози, „Плаве легенде“. — Писано у Женеви 1905. Београд, 1908.

8. Киша

Недељу дана дажд ромиња,
Корито речно пуно муља;
Досадно, горко; и дан тиња,
Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи
Голубље јато, док не цркне;
Прљава вода одсвуд хучи,
И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија
Језива. Канда у те доби —
На прагу стоји весник коби,
А зидови су пуни змија.


Сабрана дела, Књ. I-V. — Књига I „Песме сунца“ (1929). — V. Сунчане песме. — Писано у Паризу, Женеви, Софији и Атини 1900–1923.

9. Крај

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кo шапат пољупца и уздисај риме.


Нема података.

10. Мир

Хтео бих да знадем љубим ли и сада —
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, кo задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама кo некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу…
А све можда зато што љубим кo прије.


Нема података.

11. Молитва

Помилуј, Свемоћни, невине што гину,
Теби су пружене њине чисте руке:
За Твоју су они пали величину,
На Твој знак принели све сузе и муке.

Свака беше за Те рана која тишта,
А свака реч ехо Твога страшног слова:
А сада ти кличу само с губилишта,
И сад су нам гробља већа од градова.

Благослови, Благи, оне што су пали
Под нож кривоклетца у подножје крста,
Ни велики преци нису друго знали
Тим путем у сенци Твог великог прста.

Благослови, Добри, њихов траг што сјаји,
Трубу мртвих увек пуну Твога даха.
И на вечној бразди њиних корачаји,
Мач мртвих позлаћен златом твога праха.


Американски Србобран, 17. септембра 1942.

12. Моја љубав

Сва је моја душа испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено, силнија од мене —
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те
Ни не видим где си, а све дуге сате
Од тебе су моје очи засењене.


Нема података.

13. Најтужнија песма

Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.

Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.

Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.

Ни семе у бразди, ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!…

Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем! И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?…
И како смо често очи затварали…


Сабрана дела, Књ. I-V. — Књига II „Песме љубави и смрти“ (1929).

14. Опсена

Ти си као звезда једног јутра славе,
А у мени оста као црна рана;
Ти си триста врела што брује и плаве —
Да сва буду једна суза отрована.

Беше као царска галија кроз пене,
С гласом о победи; беше у час зоре
Химна земље сунцу; а само за мене —
Ред црних застава што кроз мрак вихоре.

Рука ти је бела мека као цвеће,
А моја остаде сва окрвављена.
Откуд си и ко си, нико знати неће:
Љубав или мржња, судба или жена.


Нема података.

15. Песма сутона

Сутони без шума твојих корачаји,
И тама без твога шапата, и сати
Први кад се нема више шта да таји…
Прве празне стазе кроз рогоз и влати.

Ова чар чекања празних и без мeне!
Некад беху у час месечевог сјања
Само дух и очи тобом испуњене –
А сад те је пуна сва ноћ очајања.

Некад чух твој корак или шум одела,
А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;
Звезде у покрету; мирна светлост бела
У свим приказима на замрклом хуму.

Нема твојих стопа путем што крстари,
Али ти сад идеш светлим просторима;
И твој печат кобни сад носе све ствари;
Твоје су сад очи у водама свима.

Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште
Непознате среће расту у ноћ нему;
Нећу више чути твоје речи таште,
Да твој глас свемоћни осетим у свему.


Нема података.

16. Песма тишине

Зборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.

Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху!
Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

Из смрти у живот непрекидно ходиш:
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје…
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.

Тако се обнављаш вечна, несавладна,
И новорађана у мојој самоћи…
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.


Нема података.

17. Песма умирања

Љубави умиру без збогом, сред њине
Агоније дуге, неме, неприступне…
Ничу и мру у свој лепоти тишине,
И кришом затворе своје очи крупне.

Зар вечита није љубав, као душа?
Зар најлепши део душе није вечан?
На морима смрти вал који пенуша,
У ноћима смрти млаз сунчани течан?…

Када цвет увене, нова звезда блисне.
Но поглед умрлих љубави куд гледа?
Мору иду реке, земљи горе лисне,
А љубав ћутању с уснама од леда.

Мру у једној речи што се није рекла,
А у којој беше сто врела живота…
Тако јата звезда што су простор секла,
Мру у капи росе на листићу плота.

Од љубави наших веће су тишине…
Тишина је мати љубави; и така
Као голубице од себе их вине,
И опет у руке враћа јој се свака.


Нема података.

18. Рука

По мраморним степеницама које силазе у море, окружена народом, лепа жена Победиоца чека повратак у луку његове галије са пурпурним једрима. Поред њених ногу обучених у злато леже два сува дугачка хрта са жутим очима.

Када се галија појавила на сунцу, видео се он у златном оклопу, млад, држећи у једној руци заставу Спаситеља а у другој високи мач. За њим су упловили сви заробљени бродови са војсковођама непријатељским, окованим у железо, и с пленом за републику и за његову драгу.

Кад се попео уз степенице на којима се срео са Госпођом, народ је поздрављао Победиоца с усклицима, бацајући му руже и мирте, и просувши сузе.

А кад му је она пружила руку, хладну као лед, невидљиво и први пут је тада клонула мишица која је покорила Исток. Идући затим кроз сјај, клицање и пљесак, прошли су заједно, руку под руку, Победилац и Издајица.

Мирно су ходили поред њих два суха дугачка хрта са жутим очима.


Песме у прози, „Плаве легенде“. — Писано у Женеви 1905. Београд, 1908.

19. Сапутници

Све са својим путем, ја сам жудно хтео
Све са својим путем! Али заман муке:
На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна од куда…
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда…

Ја где сам? завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико?.. Све ћути. Ах! то је ужасно.


Из збирке „Душа и ноћ“.

20. Сета

И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину —
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.

И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре —
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.

И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна —
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места —
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.


Сабрана дела, Књ. I-V. — Књига I „Песме сунца“ (1929). — IV. Вечерње песме. — Писано у Паризу, Женеви, Софији и Атини 1900–1923.

21. Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.


Написано највероватније негде између 1941. и 1943. г.

22. Соната

Хтедох да ми љубав има лице сретно,
Као речна нимфа, чије власи дуге
Весело црвeне; али беше сетно,
И косе јој беху тамне, кo у Туге.

Хтедох да запевам млад дитирамб среће,
А ја најтужнију испевах поему;
Почнем да се надам, а осетим веће
Неку слутњу давну, заспалу и нему.

Тако нову жељу прати суза стара;
Тако нова љубав у часима холим
Неосетно ране старинске отвара –
Па ме страх да желим, и ужас да волим.


Нема података.

23. Тишина

Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна откад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста,
Сва тишина тешко уздахне у болу;
Рефрен патње оде од листа до листа.


Нема података.

24. Химна победника

Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних зали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих што су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прокажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач захрђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;


Нема података.

25. Хорда

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће“
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!


Нема података.

26. Чекање

Доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели —

У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.


Нема података.

27. Јабланови

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.


Нема података.

28. Једне вечери у сутон

Небеса беху мутна и раздрта,
Студен у немој собној полутами;
И допираше из самотног врта
Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око виле
Песму о тузи. И ја гледах тако
На њеном челу и лицу од свиле,
Где мутно вече умире, полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини
То вече да смо у ћутању дугом,
Сами и тужни у хладној тишини,
Сву повест срца рекли једно другом.

И тајне мисли болне и злослутне,
И страх од патња којих нема више…
Слушајућ тако те вечери мутне
Ветрова песму и музику кише.


Нема података.

29. Љубав

Из Стона на Пељешцу

Стоји пуста црква без гласа и звона,
Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене;
А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе;
Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она
Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља.


Сабрана дела, Књ. I-V. — Књига I „Песме сунца“ (1929). — I. Јадрански сонети. — Писано у Паризу, Женеви, Софији и Атини 1900–1923.

30. Ћутање

Остале су страсне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.

Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа и блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.

Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да капи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи.


Нема података.


Све песме, за сада, преузете су са веб-сајта Поезија суштине, сајт за књижевност

Свака из песама на веб-сајту www.laban.rs налази се у посебном текст фајлу. Скрипт је прелистао све фајлове и из њих аутоматски генерисао ову страницу. Песме су сортиране по својим ћириличним називима онако, како то UNIX и Apache и PHP разумеју и умеју. ZIP архив текст фјлова (UTF-8) можете преузети кликом на следећи линк: [Јован Дучић: Песме]